Likovna umetnost

Likovna umetnost (plastična umetnost, prostorna umetnost) je umetnost koja kao oblik komunikacije koristi likovni jezik. Ona je deo opšteg sveta umetnosti kojem pripada još: književnost, muzika, ples, gluma, film, i ostale umetnosti.

Likovni jezik

Dok se književnost izražava pomoću reči, muzika pomoću zvuka, ples pokretom, likovna umetnost se izražava oblicima (linijom, bojom i volumenom). Oblik – lik, otuda toj umetnosti i ime. Ima i drugi naziv - plastična umetnosti (naglašava opipljivost ovih umetnosti), a još ih zovu i prostorne umetnosti (čime se naglašava da se likovne umetnosti izražavaju u prostoru, za razliku npr. muzike koja se izražava u vremenu).

Likovni oblici imaju svoj smisao koji se može pročitati poznavanjem likovnog jezika. Likovni jezik se može spoznati delom racionalno (umno), a delom likovnom intuicijom. Strukturu likovnog jezika ne čine slova, reči, kao u konvencionalnom jeziku, nego likovni elementi:

Kompozicija opet ima svoje elemente po kojima se likovni elementi slažu u skladnu celinu.

Likovne umetnosti prema sredstvima izražavanja delimo na: crtež, grafiku i slikarstvo (koje su vezane za površine) i skulpturu i arhitekturu (koje su u prostoru).

Pored ovih postoje samostalne ljudske delatnosti koje su usko vezane za likove umetnosti kao:

Istorija i epohe u likovnoj umetnosti

Praistorija

Venera iz Vilensdorfa

Bista kraljice Nefertitis (isto Nofretete), Muzej starina u Berlinu

Gudea vladar Lagaša Luvr Pariz

Koloseum u Rimu iz 1. veka UNESKOva svetska baština i jedno od novih sedam svetskih čuda

Freska Hrista unutar crkve Aja Sofija

Isečak freske u Sopoćanima u Srbiji glavno delo kasnovizantijskog slikarstva

Umetnost praistorije proučava arheologija, za razliku od umetnosti doba koje spada u istoriju i koju proučava istorija umetnosti. Praistorija je vremenski period koji traje do pojave prvih pisama, o čemu, pomoću materijalnih tragova kulture, arheologija stvara pripovest o događaju.

Praistorija ima različita razdoblja. Mlađe kameno doba obuhvata doba varvarstva i doba divljaštva. Može se raščlaniti na kameno doba i doba metala.

U doba neolita čovek nema dovoljno hrane, klima je povoljna za žitarice- krči se i najzad sadi, a od izrazito lovačke privrede prelazi se na zemljoradnju- vezano za nju javlja se naselje. Čovekov rad zavisi od prirode- uočava to, i pojavljuje se religija. Ovaj odnos prema prirodi odrazio se i u umetnosti- umetničkom stvaranju. Ranije u doba lovačke privrede odnosno prirode on nije imao nikakve zalihe, javljaju se zalihe a s njima i nejednakost- pojavljuje se otimanje za hranu i raslojavanje gentilne zajednice i stvaraju se porodice- gensovi (porodice su u gensovima).

Čovek od ilovače pravi posuđe, ručno u različitim oblicima. Ukrašava ga i boji. Ne zna se tačno šta je smisao dekoracija.

U vreme robovlasništva se dve kulture javljaju i ne zna se koja je starija da li je to Egipat ili Mesopotamija. Sigurno je da su se razvijale nezavisno od početka i do njihovoga kontakta dolazi tek kasnije.

Egipat i Mesopotamija

Egipat i Mesopotamija istorijske su kulture koje su se istovremeno pojavile. Obe su monarhije i različite su po religiji ali u Tinitskom i Džemedetnarskom dobu postojale su već kulture u današnjem smislu reči toga pojma. Egipatska monarhija Starog kraljevstva održavala se dugi niz godina sve do revolucije koja je uništila Staro kraljevstvo, ali je tradicija bila snažnija. U Međuriječiju Tigrisa i Eufrata pojavila se kultura čije dinastije možemo pratiti samo iz slučajnih događaja i mesnih ratova, samo je Akadska monarhija umela da upravlja celom zemljom međuriječja.

Ljudska je moć morala da prizna božansku, što je postao osnov za ceo život. Egipat je imao kralja i boga u jednoj ličnosti i zaruku sreće što se ogledalo u izvesnom optimizmu kod Egipćana. U Mesopotamiji je vladar samo zastupao Boga. Od Srednjega kraljevstva je svako ko je zaslužio imao pravo na posmrtni život. Ništa slično nije postojalo kod Mezopotamaca, i na njih su čekali samo bedni izgledi za večnost. Ni jedni nisu imali običaj da dugačko šire o umetničkom delu svojim divljenjima. Mezopotamski pisar: „Bilo je lepo gledanje”.

Egipat reč je grčkog porekla. Reljefno, karakteristična je odeljenost a spoj je bio preko Sueskog kanala- prevlake, a takođe reka- Nil. Stanovništvo je hamitskog porekla a u IV milenijumu p. n. e. beleži se dolazak stanovništva semitskog porekla. Hamiti su imali totemizam a Semiti su verovali u božanstva u ljudskom obliku. Razvojne faze u umetnosti se uglavnom podudaraju sa razvojem istorije i političke istorije Egipćana. Poznata je Manehtova podela na 30 dinastija. U III milenijumu faraon Naramer ujedinio je Egipat- mitski Menes smatra se za ujedinitelja Egipta- Gornjeg i Donjeg Egipta.

Staro kraljevstvo (2650—1990. p. n. e.) III dinastija Džozer do VI dinastije graditelji su velikih piramida. Džozerov arhitekta i bio je Imhotep i jedan od prvih arhitekata koje je zabeležila istorija.

Prelazno doba karakterišu unutrašnji nemiri i država se raspada na niz manjih pokrajina. Učinjene su reforme u religiji i svi su dobili pravo na pogrebne beneficije. Ovo doba je trajalo do oko 2000. godine.

Srednje kraljevstvo (1991—1778. p. n. e.) od XI dinastije Mentuhotep do XIII dinastije, granice države su ponovo proširene a naročito za vreme XII dinastije. Vlast faraona nastoje ograničiti sveštenici.

Prelazno doba karakterišu ponovo unutrašnji nemiri i pogoduju invanziji Hiksosa oko 1800. p. n. e. (pojava konja) i oni su vladali severnim Egiptom.

Novo kraljevstvo (1570—1085. p. n. e.) XVI dinastija Ahmose do Ramzesa XX dinastije Egipat postaje vodeća sila na bliskom istoku a protiv vlasti faraona se diže sveštenstvo i za vreme jedne unutrašnje krize Amenofis IV uvodi sunčani monoteizam boga Atona i uzima ime Ahaton. Nefertiti (1363—1345. p. n. e.)- žena je njegovog brata a zatim njena- poznata skulptura sa jednim okom, arhitekta i vajara Tutmosa - često ju je slikao i bio je zaljubljen u nju. Posle Amenofisa IV - Ehnatona Atonovog sina njegova reforma je odbačena i na prvo mesto je došao Tutankamon. Rodbinske veze su često nejasne a niti značaji pojedinih faraona (setiti se brisanja Nefertitis kada je odbačena ) U XIX dinastiji vreme Setija I i Ramzesa III grobnice se prave u brdima i ne grade se više velike piramide. Egipat doživljava ponovo veliki procvat i novi politički uspon. U XX dinastiji u vreme Ramzesa III ugrožavaju ga narod s mora — Libijci a oko 1090. p. n. e. najveću moć imao je Hitor.

Može se pratiti razvoj umetnosti od monumentalnosti i prevelike ozbiljnosti ka određenim vrstama realizma i doba kada je čovek naučio u umetnosti da se osmehne i pravi prirodne pokrete.

Pozno doba u kojem se menjaju u vladavini libijske i nubijske dinastije do 671. godine i Asurbanipala vladara Asirije.

Sajsko doba (663—525. p. n. e.) Psametih I, osnivač poslednje XXVI samostalne dinastije- grad Sais bio je prestonica.

Ubrzo se počela razvijati Persija. 525. Persijanci osvajaju Egipat a 332. posle kratkog doba nezavisnosti osvaja je Aleksandar Makedonski i naslednici njegovi Lagovci i epoha Ptolemajovaca je trajala do Kleopatrine smrti 30 godine kada dolazi do prevlasti rimske imperije, posle 395. n. e. vizantijske i 640. arapske kada se završava 300. godina prodora hrišćanstva u Egipat.

Egejska umetnost

Egejska umetnost prostire se na području između Balkanskog poluostrva i Male Azije.

Kritsko- Mikenska umetnost niče iz prelaska rodovskog sistema u robovlasnički na malim ostrvima gde se razvija moreplovstvo i brodogradnja, zvezdarstvo i znanja iz matematike i fizike empirijske prirode. Pojavljuje se razmena i zanati te dolazi do kontakata sa materijalnim tekovinama u kojima čovek postaje slobodniji. Razlike nisu jako naglašene i izražene i društvo teži ka robovlasničkom sistemu.

Egejska kultura se deli na tri perioda:

Kikladska kultura 3000-2000. p. n. e.
Kritsko-Minojska kultura 2000.1500 godine p. n. e.
Mikenska kultura 1500-1100. p. n. e.

Pošto nema velikih razlika nema ni reprezentativne i monumentalne umetnosti niti fiksne religiozne. Umetnost je vezana za čoveka i njegove svakodenevne potrebe.

Veruje se u mitove i bajke. Ne postoji portretna umetnost niti težnja za izrazitim realizmom u slikarstvu i umetnosti. Ne postoje individualne umetničke tvorevine i umetnost je anonimna. Pismo je tek nedavno dovoljno proučeno i protumačeno. Neki od ovde prisutnih elemenata bili su korišćeni u vremenu kubizma.

Stara Grčka

Detalj geometrijske amfore sa prikazom pogreba iz Dipilona pored Atine 8. vek p. n. e. Atena

Grčka umetnost se razvijala na širokom području koje obuhvata teritorije Male Azije, egejska ostrva, južni deo apeninskoga poluostrva, Siciliju i Grčku. Grci su iz istih razloga kao i Mikena razvijali moreplovstvo. Oni organizuju i nastanjuju se u malim polisima koji postaju stvarne urbane celine u kojima se razvijala urbana kultura. U ovo vreme postoji samo mali broj gradova. Sve do početka našeg veka broj gradova se nije naročito povećavao i tada oko prvog veka broj gradova se kreće oko 115. To su bili svi poznati gradovi toga vremena. Kasnije se broj gradova naglo povećava.

Veliki broj robova radio je u proizvodnji a građani su imali vremena da se posvete umetnosti ili nauci. Grci razvijaju rad koji je samostalan vezan za njihovu sredinu i slobodne stanovnike. Postojala je organizovana vojska.

Održavale su se vežbe i naročita pažnje je posvećivana proučavanju ljudskog tela. Proučava se i pokret u umetnosti. Mogu da se razlikuju tri epohe:

Arhajska Grčka- period koji se može datirati u 5. vek stare ere, u ovaj period možemo računati i dotadašnji razvoj na ovom tlu. Prelaz ka klasičnoj eposi traje desetak godina.
Klasična Grčka može se računati da je počela V veka p. n. e, kada se širi uticaj grčke kulture daleko van granica stare Grčke, ali se i prihvataju uticaji drugih kultura i uticaji se isprepliću. Traje do 15. veka i Aleksandra Makedonskog.
Helenistička Grčka u kojoj se uticaji Grčke još više povećavaju, a javlja se naročito prihvatanje tradicija drugih kultura. Ova perioda traje do osvajanja Rima pa i dalje, dok ne potpadne pod uticaj rimski i ne transformiše se u vizantijsku umetnost na koju i sama deluje i ima veliki uticaj.

Grčki Bogovi su slični ljudima sa ljudskim osobinama i oni često silaze među obične ljude i svet. Zevs je ovde bio naročito agilan, te Bogovi silazeći u svet sklapaju i brakove i tako nastaju heroji i polubožanstva. Bogovi žive na Olimpu blizu ljudi, a od njih se razlikuju svojom besmrtnošću.

Grčki umetnik oblikuje svoja dela na bazi ljudskog tela bilo u vidu skulpture ili slikarskog dela. Najmanje se sačuvalo slikarstvo. Svoje hramove pretvaraju u najznačajnije kulturne i privredne centre- pretvarali su ih u neke vrste depoa i banaka. Hramovi su tretirani kao skulpture i komponovani su po koncepciji koja se zasniva na poznavanju života. Posle peloponeskih ratova jedno vreme vođstvo preuzima Sparta potom Teba a zatim ponovo preuzima vođstvo Atina i to traje sve do pojave Aleksandra Makedonskog.

Etrurska umetnost

Pretpostavlja se da su Etrurci došli iz srednje Evrope. Poreklo i nije tako bitno. Etrurci su narod koji je prethodio Rimljanima i njihov se doprinos osetio i u kasnijim vremenima (misli se na 9. vek p. n. e.) Rimljani su se sa njima povezali i koristili su njihove tradicije. Simbioza Etruraca i Rimljana je izvršena oko 3. i 2. veka p. n. e. Činjenica je da su Etrurci došli u jak uticaj sa Grcima u 4. veku p. n. e. i da su Grci na njih učinili jak uticaj. Etrurci su usvojili i grčko pismo ali je jezik ostao nerazjašnjen. Najduži etrurski natpis nalazi se u muzeju u Zagrebu. Pisanih podataka nema dovoljno i samo nam o njima govore arheološki podaci. Vidimo da se nalaze na prelazu između rodovskog i robovlasničkog poretka. Etrurci su bili nastanjeni u gradovima. Uređenje gradova se formira na naročito pogodnim mestima- vrši se izbor mesta za grad u zavisnosti od plodnosti zemlje i formira se jedan vrlo sličan ambijent za grad koji se na naročiti način osniva u nekoj vrsti obreda i smatra se da je na taj način i Rim osnovan povlačeći kardinalne pravce i zaokružujući prostor u kome se formira grad. Njihova groblja su bila bogata, postojao je kult mrtvih i zagroban život, kao i na istoku i to je sadržajni uticaj istoka na etrursku umetnost. Pokušavaju da imitiraju prirodu. Pojavljuje se mnogo skulptura od pečene zemlje.

Što se tiče vremena etrurska umetnost se može ograničiti od 7. do 3. veka p. n. e. odnosno do trenutka kada počinje vlast Rima. Prava etrurska umetnost “nije ni postojala” i radi se o preuzimanju različitih uticaja prvenstveno iz grčke umetnosti na ova područja. Što se područja tiče ono se ograničava na područje koje se smatra Etrurijom a to je Tirensko more i reke Tibar i Arno i još neke bliske im oblasti.

Rimska umetnost

Rimska umetnost dala je mnoštvo umetničkih dela, ali nije dala neke naročite novine. Razvijala se od Apeninskog poluostrva a zatim se sa rimskim osvajanjima proširila na ceo Mediteran i ceo “poznati svet”. Ova umetnost koja je prešla Apeninsko poluostrvo dobila je određene karakteristike i nije imala onaj oblik koji je bio u samom Rimu. Umetnost u provincijama je bila raznovrsna i povezana sa autohtonim iskustvima.

I ako se računa da su Rim osnovali Romul i Rem 773. godina p. n. e. - prava rimska umetnost se razvijala i seže od 2—1. veka p. n. e. 510. godine Rimljani su se oslobodili postignuta su prava Rimljana, a sa druge strane pojavili su se i zanati i zanatlije kao robovi koji su došli sa različitih strana donoseći su sobom i određene tradicije. U Rimu je došlo do razvoja umetnosti koja je koristila umetnost ranijih epoha.

U ranom periodu u vremenu Rimske republike Rimljanin je želeo da ima “ono što mu je trebalo”. U ovome periodu vidimo izvesnu demokratizaciju u umetnosti a jačanjem i centralizacijom mi vidimo da dolazi do orijentacije ka reprezentativnosti i reprezentativnim oblicima u umetnosti. U prvoj fazi vidimo više humanosti i veću slobodu u umetničkom stvaralaštvu. Pod uticajem Etruraca zapažamo više realističniji pristup a sa uticajem helenizma i u poređenju s njim zapažamo da je rimska umetnost bila niža od grčke i nije dostigla onu fazu i plemenitost i snagu koja je u njoj, Grčkoj prisutna i ako se i ovde može videti da je dat živi realizam.

Što se tiče arhitekture u rimskoj umetnosti pojavljuje se jedno drugačije shvatanje prostora i konstrukcije, za razliku od shvatanja hramova kao plastike, pojavljuje se shvatanje koje ne zatvara već pokriva prostor- i statičnost jeste jedna nova karakteristika. Bazilikarni oblik jeste takođe karakteristika za rimsku arhitekturu.

Srednjovekovna umetnost

Do sada se radilo o promenama u okviru jednog istog shvatanja međutim sada se radi o promeni samog tog shvatanja. To se dešavalo u vreme pojavljivanja hrišćanstva.

U vreme pojavljivanja hrišćanstva kovitlao se tu začarani krug koji je razorno delovao kao točak koji se ne može zaustaviti. Rob je bio potpuno nezainteresovan za rad. U vreme invazije varvarskih plemena ova velika država se raspala. Formira se feudalni sistem kada je kmet imao više sloboda. Od 5. veka pa sve do 10. veka doba naturalne privrede; proizvede se – potroši se! Ne postoje rezerve i viškovi. Od 11. veka pojavljuju se viškovi u proizvodnji, i u Evropi se formiraju gradovi i razvijaju se zanati. Gradovi postaju žarišta kulture. Hrišćanstvo je doprinelo obrazovanju ideologije, pa i estetike i slobodnijeg načina mišljenja i shvatanja života srednjovekovnog sveta. Osnovne ideje koje je donelo hrišćanstvo su bile opasne i strane robovlasničkom društvu. Skupovi hrišćana su u prvo vreme bili tajni, oni su bili proganjani i skrivali su se i organizovali u katakombama. Hrišćanstvo je imalo izvesnih manjkavosti- ekonomsko izjednačavanja se vrši u proizvodnji ali ne i u potrošnji, u raspodeli rad nije imao udela. Drugi negativni momenat jeste što je ta ideologija bila preneta na religioznu osnovu. Hrišćanstvo je počelo da stagnira- verovati znači prihvatiti dogme, i dokazati dogme ali nikako ih ne opovrgavati.

Isključivanjem racionalne kontrole hrišćanstvo je otišlo ka sholastičkom učenju- ovo je krajnje suprotno sa svetom antičkim gde su se razvijala različita pa i suprotna mišljenja. Bog je daleko i nije tako blizu kao kod Grka- hrišćanstvo jeste krajnje pesimističko. Približiti se Bogu može se samo odricanjima u ovome svetu. Hrišćanstvo je dualistička ideologija, Ahil; “više volim jedan dan u ovom svetu, nego ceo život u podzemlju”. U Antičkom svetu postoji izraz za dobro i lepo ujedno. Ljudska figura je postala centar pažnje u grčkom svetu. Sve što postoji među ljudima postoji i među Bogovima. Na metopama ne razlikujemo Bogove od ljudi i samo neki od atributa nam ukazuju na to.

Hrišćanstvo se opiralo da se Bog predstavlja (ni Alah se ne predstavlja). Ono je želelo isključiti antropomorfističke predstave ali iako ovaj antropomorfizam jenjava ipak ostaje. Antička umetnost nije želela da se koristi i izražava pomoću simbola dok ih je hrišćanstvo koristi u vrlo velikoj meri.

Još u 5. veku p. n. e. Agatakus težeći da predstavi prostor (Grčka) otkrio je neke zakonitosti u perspektivi, znači predstavljajući scenografiju i to ne samo linearne zakonitosti već i tonalne. Ovo je koristilo- eksploatisalo rimsko slikarstvo i predstavljali su se iskrivljene perspektive i iskorištavale iluzije predstavljanja prostora. “Prostor je iluzija prostora” (Apologon Osciograf). Za razliku, hrišćanstvo se orijentiše isključivo na religiozne teme. Umetnici ranoga hrišćanstva se odriču prostora u slikarstvu. No ovo nije novina i možda (misli se, svako mišljenje zbilja utiče) je filozofija uticala na specifična shvatanja. Tako se kod Plotina mogu pratiti takove ideje koje se mogu videti kod grčkih idealista, kod Platona gde stvarajući iluziju prostora smatra se da umetnik u stvari koristi laž i služi se neistinama i da on naprotiv treba da teži istinitosti. Platon iznosi da je perspektiva obmana i pun je hvale prema egipatskoj umetnosti jer se ovde oblici ne deformišu perspektivom. Ove misli su naročito razvijene kod Plotina. U egipatskom slikarstvu se pojavljuje izokefalija.

Podela Rimskog carstva bio je 395. godine i tada se rimske imperija podelila na istočnu i zapadnu. 476. smrt je poslednjeg rimskog vladara. Ne postoje oštre granice i tačni podaci- hronološki rasponi u umetnosti.

U 6. veku manastiri postaju nosioci kulturnih događanja u zapadnoj Evropi, prepisivanja rukopisa i ukrašavanja biće jedan od zadataka sveštenstva i u tome su bili naročito vredni sveštenici iz reda Benediktinskoga. Povoljan uticaj Karla Velikog i njegovih naslednika ogledao se u iluminatorstvu, njegovo jevanđelije nazvano i po Goteskalu (svešteniku koji je izradio jevanđelije) trebalo je da podseća na krštenje Pipinovo, a poznata su i druga jevanđelija i rukopisi i ako ne znamo uvek za koga su izrađeni, dve Biblije su rađene za Karla Ćelavog, Krštenje Pipinovo u Rimu bilo je 781. Carstvo Karla Velikog nije bilo dugog veka i posle njegove smrti podeljeno je na tri dela- rasparčano. Nakon vladavine poslednjih rimskih velikih careva i upada Germana Ostrogota Vizigota i Langobarda kao i Odokara Merovinga i Karolinga i posle izvesnog cvetanja u Francuskoj težište događanja se pomera i zlatni vek Otonske umetnosti počinje malo pre kraja vladavine Otona Velikog (936—973) za vreme Otona II i Otona III i ne preživljava smrt Henrija III kada jenjava. Venčanja mladog Otona II sa vizantijskom princezom (972.) nije bez uticaja na umetnost i slikarstvo. Karolinška i otonska umetnost imaju svoje teritorijalno i hronološki određene domete. Možemo utvrditi već pojavu raznovrsnih stilova. Romanska umetnost javlja se svuda po zapadu. Netačno “Romansko slikarstvo”, ali izraz se koristi i odomaćen je za slikarstvo koje nastaje posle karolinškog i otonskog. Mogu se razlikovati i izvesne oblasti kao Francuska, Španija, Italija, Nemačka sa Austrijom i Švajcarska, Skandinavske zemlje, gde se naravno granice i uticaji ne poklapaju, a stilovi su raznovrsniji nego tehnike. Na ovaj način je zaokružena jedna “više manje celina” u istoriji umetnosti te naredni deo treba na neki način- odnosno može se na neki način odvojiti i tako bolje shvatiti zavisnosti ove celine.

Vizantijska umetnost

Aja Sofija

U antičkom svetu versko poštovanje božanstava izražavalo se u prvom redu statuom- Kultnom statuom od kamena koja se postavljala u hram. Prema njoj su se izrađivale i male kultne statuice u bronzi ili i terakoti koje su se postavljale i u niše u sobama. Kada se u kasnoj Antici razvijala jedna složenija predstava o božanstvu statua je postepeno iz plitkog reljefa prelazila u sliku. Hrišćanstvo je pod uticajem druge Božije zapovesti protivilo se predstavljanju Boga- fanatični Epifimije je razderao sveti lik naslikan na jednoj zavesi izražavajući time svoje protivljenje onome što je smatrao za idolopoklonstvo. Ovde je interesantno i to što je ikona u početku bila slika i nije napravljena na drvetu što znači da se ikona u početku nije vezivala za neki materijal i tehniku. Ona je ipak bila prenosna a to da se ikonom smatra slika koja je izrađena na drvetu i prenosna je jeste otuda što se verovatno, usled velikog broja ovakvih radova koji su tako izrađeni pojavljuje.

One oblasti koje su bile udaljenije od Vizantije su bile naklonjene hrišćanstvu a one druge Antičkom svetu i shvatanju. Uticaj Antike je bio snažan u početku i bio je zavisan od pojedinih epoha. U doba Paleologa (1261—1453) uticaj antike je bio snažan i u Carigradu su našli utočište grčki slikari, a umetnost koja je iz Carigrada prodirala nazvana je “ manira greaci”. U Vizantijskoj umetnosti figura izražava jednu religioznu temu u čijoj se osnovi nalazi religiozna ideja. Ljudska figura je dominantna i nesrazmerno uvećana. Vizantijski umetnik teži da elemente koje vidi dekomponuje i da ih rekompozicijom podredi kompoziciji ne stvarnosti i zakonima prirodnim već zakonima same slike. Umetnik Vizantije se koristi ortogonalnom kompozicijom. Prisutna je i inverzna perspektiva u kojoj vidimo zakone perspektive primenjene na jedan drugačiji način da bi se iskoristili za postavljanje i ukazivanje na prikazivanje idejnoga centra događaja i ovaj se koristi kompoziciono. Svetlost i senka ne rasipa se na način koji odgovara stvarnosti i prostoru su namerno data određena irealna svojstva. Ova se umetnost ne zanima za telo koje uvek nestaje pod bogatim naborima tkanine, i oseća se prisutnost asketskog i bestelesnog, a kada treba prikazivati nago telo oseća se shematizacija koja se iz decenije u deceniju ponavlja i sa istim greškama koje su jednom učinjene. Naročita pažnja se poklanja glavi i očima- oči su prozori duše. Ova umetnost postaje sredstvo pomoću koga se uvodi misao iz sveta realnog u svet spiritualni. Tu se razvija slikarstvo i kao freska i kao mozaik a poznato je i rašireno i knjižno slikarstvo. Skulptura je na ovoj teritoriji bila zanemarena, i naročito zbog toga jer se pojavljivao strah još iz vremena kada se hrišćanstvo borilo protiv idola iz vremena kada se hrišćanstvo borilo da ne dođe na nivo idola protiv kog se borilo; “ ne pravi sebi ni lika ni kipa” glasi zapoved Božja i otpor prema skulpturi uticao je da se ona nije razvila. U Vizantijskoj umetnosti se postepeno fiksiraju tehnika pa čak i mesta na kojima se postavljaju pojedini likovi, za Hrista je rezervisana kupola a u četiri kupole ili stupa smeštaju se Jevanđelisti, isto kao što i u pogledu orijentacije postoji princip, i oltar i grob Hrista i najveće svetinja i isto ono mesto odakle će se vršiti sud- oltar rezervisan je za najveće svetinje i pričešće orijentisan je uvek prema istoku i tu se nalaze optimističke teme a na zapadnoj strani su teme koje su pesimističke kao smrt Bogorodice ili pak ovo se može nalaziti i na severu gde nema sunca, tu se nalazi i Hristos na raspelu.

Godine 323. Konstantin Veliki odlučio je da prestonicu Rimskog carstva preseli u Vizantiju u Konstantinopolj i na ovaj način prizna veliku važnost ovog dela rimske imperije. Priznavanje hrišćanstva kao državne vere imalo je veliki značaj u Konstantinovom vremenu. Nijedna od hrišćanskih bazilika nije sačuvana u prvobitnom obliku ali je osnova najveće Konstantinova crkva Sv. Petra u Rimu i njena osnova dobro poznata (otpočeta je 333. g.). Istočno rimsko carstvo preživelo je napade i pod Justinijanom (527—726) ponovo je doživelo stabilnost a po ironiji sudbine najveće delo ove umetnosti iz najranijih vremena nastalo je na tlu Istočnog Carstva u stvari u Raveni (Sen Vitale u Raveni završene u 537. god.) gde je bilo poslednje uporište Zapadnog carstva, zapadno orijentisanog Justinijana koji je skoro uspeo da objedini rimsku imperiju.

Romanička umetnost

U ranom srednjem veku Evropa je predstavljala veći broj feuda. Proizvodnja je bila na niskom stepenu razvoja i nije bilo viškova- potrošilo se sve što se proizvelo i nije postojala potreba za trgovinom. U preromanici i romanici javljaju se škole koje su imale svoje osobenosti i svoje karakteristične boje i razvijale su se u okviru svešteničkih redova po manastirima te ako postoji u umetnosti i profana komponenta ona je u odnosu na sakralnu neznatna. U svom opštem konceptu umetnost je internacionalna i ima sveobuhvatni karakter a nastala je i razvijala se iz antičke tradicije čiji su elementi prerađeni i transformisani i upijeni. Tradicija varvarskih, germanskih i slovenskih plemena uticala je na umetnost. Germani su bili tradicionalni majstori i umetnici u obradi metala. U južnim oblastima (Italija) može se pratiti uticaj Vizantije, postoje radionice koje isključivo rade na “vizantijski način” kao i radionice koje su slikale na grčki način “pictores greaci”. Za rani srednji vek jeste karakteristično da ima isto tako razvijeno slikarstvo kao i skulpturu, i za razliku od Vizantije gde je skulptura bila vrlo malo razvijena i prihvatana. Umetnik ranog srednjeg veka predstavlja motive ptica ili vegetativne motive koji su razvijeni i rasprostranjeni i uprošćeni i javljaju se motivi luka ili zavojnice, dakle geometrijski motivi ili stilizovani arhitektonski elementi. Na našoj obali razvijaju se motivi koji pripadaju ovom mišljenju i shvatanju u umetnosti ove epohe. Stribovski je dao jednu raspravu u kojoj tvrdi da su Hrvati preneli svoje znanje u oblikovanju drveta na kamen i tako uticali na razvoj ove umetnosti kod nas na umetnost koja se pojavila na obali no ova teorija iako jako laskava za nas nije dovoljno argumentovana i romantična je. Simbolika srednjeg veka teško je shvatljiva. Vizantija ostala je verna ovom konceptu, u zapadu slikarstvo se trudilo da pouči kao i da uputi one nepismene i na ovaj način da kompletiraju Bibliju za siromašne i da ih pridobije i pouči. Majstori nevešto prenose ljudsku figuru, i ako se javlja želja za savlađivanjem oblika ljudskog tela. U hrišćanstvu se pojavljuje pesimističko viđenje stvarnosti i apokaliptična vizija je odrešena za hiljadugodišnjicu- “tada će strašni sud”... i posle je pomaknut strašni sud na godinu 1070. - te se to stalno pa i danas pomiče.

Grubo se mogu razlikovati dve grupe, jedna grupa u kojoj su oblici tvrđi na severu i na jugu grupa u kojoj su oblici mekani i oseća se daleki uticaj antike.

U preromanici se plastika sasvim malo izdvaja iz ravni, a u romanici su za skulpturu rezervisani kapitel, dovratnici pa i friz... tako da skulpturalni oblik sve više buja i to je proces koji će se sve više razvijati i permanentno uspostavljati i prema gotici da bi se zadržavao protektorat arhitekture kojega će se osloboditi tek u renesansi. Arhitektura je predložila skulpturu i odredila mesta na kojima će ona moći da se prihvati i izrazi, ona određuje koje će se površine skulpturalno obraditi. Ljudski “strah od praznog prostora” ovde je našao izraz u reljefima i skulpturi i čovek se trudi da ispuni ovaj “prazni prostor”. Površine se natrpavaju detaljima i oblicima; čovek tu nastoji da ispuni prostor.

Antički umetnik se inspiriše prirodom i prenosi doslovno ili sa izvesnim stilizacijama a služi se i iluzionističkim efektima koje zasniva nepoznavanju perspektive i skraćenja u prostoru.

Srednjovekovni umetnik polazi od ideje i traži u prirodi ono što bi mu pomoglo i poslužilo ne interesujući se za zakone u prirodi, već ga interesuje logika slike i zakone u prirodi joj podređuje. Ljudska figura nema ulogu da fascinira posmatrača već je data svedeno i u onoj meri dorečeno da bi slika bila razumljiva. Proporcijski su veći i po hijerarhiji važnosti dati su likovi, pa i prst koji pokazuje jeste veći i pažnja treba da bude uvučena u jezgro događanja. Slikarstvo se razvijalo kao zidno slikarstvo ili kao freska a ređe kao mozaik, a prisutno je i knjižno oslikavanje i ikona kao i tapiserije. Ne postoje veliki kulturni centri.

U zapadnom svetu gradovi se formiraju od 11. veka do 12. veka. U arhitekturi a naročito u sakralnoj nisu se dešavale značajne promene koje bi se mogle kratko karakterisati u preromansko doba, kada možemo utvrditi određenu samo kratku stagnaciju i samo naizgled varvarsko prekidanje da bi prešli od ranohrišćanske bazilike ka jednom novom tipu hrama kojeg karakteriše uglavnom metrum i modul tako da i dužina bazilike i širina njena stoje u srazmeri pa ukoliko možemo tvrditi da se vizantijski sakralni objekt može utvrditi dinamičnost, humanost tada tom u romanskoj arhitekturi možemo dodati i metrum i modul pa i promišljenost u konstrukciji i ako o tome više možemo reći u doba gotike. Za romaniku je karakterističan okrugli luk i tu je elemenat koji može da služi za određivanje, za razliku od gotskog luka koji ima druge oblike.

Gotička umetnost

Tokom 9. veka i 11. veka vrši se urbanizacija i stvaraju se gradovi i naselja u Evropi. Umetnost iz manastira prelazi u gradove. Mladi zanatlijski stalež ide za tim da umetnost dovede u realne okvire. Umetnost se sve više humanizuje. Tema se menja. Bila je vezana za religiju i za mistične spise i imala je zadatak da vernike drži u pokornosti a motiv strašnoga suda često se ponavlja i susreće. U gotici se tema strašnog suda takođe javlja ali su rasprostranjene i druge i optimističkije teme. Javljaju se teme koje u sebi nose i poetičnije kvalitete. Bogorodica postaje nasmešena i sve više koketna. To su teme koje oplemenjuju umetnost. U doba gotike umetnost se podjednako razvijala i kao skulptura i kao slikarstvo. Tražio se “Ode et clatitas”, red i čistoća u umetnosti. U doba gotike pretrpani timpanoni se sređuju i javljaju se geometrijske forme i na portalu se formiraju više razrađenih zona. Reljef se izvlači iz ravni zida ali zadržava okvir arhitekture i od njenog se uticaja biće oslobođena tek u doba renesanse kada je nastalo zasebno skulptorsko delo.

Gotika je uništila velike zidne površine koje su bile pogodne za oslikavanje. Skeletna gotska konstrukcija je uništila zidne slike i nema više mogućnosti da se razvijaju ali su ovu funkciju prihvatili otvori i prozori koji se ovde nalaze i omogućavaju jednu novu tehniku slikanja na staklu- vitraž. Slikarstvo gotike ne ume da realizuje dubinu slike. Javljaju se i teoretičari (Vitilio) koji se bave problemom prostora na slici i perspektivom i koji su uticali na slikare i smatra se da su inspirisali Đota i umetnike njegovoga vremena. Đoto čiji je učitelj bio Čimabue vratio je slikarstvu prostorne iluzije- povratak realnoga slikarskoga prostora može da se prati od Đota. Umetnici istom bojom dobijaju senku i poznaju zgusnutu i razređenu boju. Vitraž je jedna plemenita tehnika koja se razvijala u gotici, staklo se vezuje u većim i manjim površinama i gradi sliku. To su slikarske kompozicije u velikim dimenzijama. Struktura slike je dvodimenzionalnog znači plošnog karaktera. Dominiraju boje crvena i plava, modre i žute boje. Konture se razvijaju i formiraju se olovom. Kasnije se javljaju i drugačiji pristupi u fazi dekadencije, kompozicije su manje, smanjuju se staklene površine, javlja se dodavanje senki na vitroima i tehnika gde se samo sredina obrađuje u vitražu.

Renesansa

Noter-Dam-La-Grand, Poatje

Gotska katedrala (Amijen)

Supružnici Arnolfini, slika Jana van Ajka iz 1434. godine, ulje na dasci, 81,9 x 59,7 cm, London.

Obožavanje Hrista od Peter Paul Rubensa.

Streljanje 3. maja- Francisko Goja

Impresija, rađanje sunca. Slika po kojoj je impresionizam dobio ime.

Gaudijevo nedovršeno remek-delo, Sagrada Familija

Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912.

skulptura Robert Rošenberga u Berlinu, 1988

Jedno novo kretanje u razvoju ljudske kulture je u vremenu renesanse. Čovek je promenio način života. U gradovima dolazi do koncentracije proizvodnje što izaziva polarizaciju u građanskom sloju. Dolazi do osiromašavanja jednog broja građanstva i zanatlija i osniva se trgovina koja razbija granice feuda i država. U rukama pojedinih građana se koncentriše kapital čime su stvoreni uslovi za razvoj građanskog društva. Pojavljuje se borba za osvajanje tržišta, za savlađivanje pojmova u nauci, i ovo dovodi do sumnje u crkvu i religiozno shvatanje sveta. U religiozni okvir je nemoguće staviti nove pojmove i saznanja o životu. Crkva polako dobija građanske oblike. Unutar crkve (15. i 16. vek) dolazi do sukoba. Čovek se okreće prema sebi i počinje da uživa u životu. Javljaju se humanistička shvatanja. Čovek je zainteresovan za ličnost i individualitet i ne želi i ne traži da shematizuje i pojavljuje se portret u umetnosti. Javlja se mecenat i proces mecenarstva i umetnik se pojavljuje na dvorovima i od umetnika se traži da radi za profane mecene, i umetnici će poslužiti ciljevima određenih porodica.

Realizam iz doba renesanse nije proizašao iz obnavljanja antičke umetnosti već iz potrebe da se zadovolje potrebe čoveka i mogućnosti da se koriste tekovine antičke umetnosti. Svestrani umetnici renesanse bili su Mikelanđelo Buonaroti.Leonardo i Rafaelo.

Skulptura ne samo da nosi mnoge oblike humanizma već se javlja odvojeno od arhitekture i predstavlja samostalno umetničko delo. Sa Brunuleskijem zgrada nije savladala čoveka već je prvi put čovek proporcijom dolazio do zakona i prostora primenom matematike i nadovezujući na metriku i modul romanike dolazio do zakonitosti za razliku od slučajnosti u romanskom prostoru.

Slikari preporoda rešavaju sve više probleme dubine prostora, i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo slikari slikaju i poznate ličnosti a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike.

Barok

Barok- baluka – znači perla, sve je bogato i kitnjasto treba da se potvrdi moć crkve i njen sijaj. Barokne kompozicije su velikih razmera. Javlja se veliki broj materijala. Barok se formirao od teme koja nagoni čoveka na razmišljanje, i one koje je trebalo čoveka da dirnu i da ga nagone na razmišljanje o potrebi vere, crkva se svim sredstvima trudila da zadrži svoj položaj koji je imala. Barok je primenjivao sve ono što je bilo već pronađeno. Razvijao je odnose svetlosti i senke i težio da razvije dramatiku i patetiku koja se potencirala snažnom gestikulacijom i dinamikom pokreta i za razliku od statične i smirene renesanse. Pojavljuju se složene kompozicije i neretko se upotrebljava i dijagonalna kompozicija slike.

Barok u profanom smislu našao je mesta u dvorovima i rezidencijama kraljeva.

Manirizam

Manirizam sa svim svojim karakteristikama kao pravac i smer kojim istoričari određuju dela sa sekundarnim značenjem i svojom virtuozno glatkom obrađenom površinom, nemirnim tretmanom svetlosti i senke i povezan putem hladne suzdržljivosti sa naglascima na tkanini u portretnoj umetnosti predstavljaju umetnici u Firenci, Rimu i Parmi, pravac je izrazito intelektualne prirode, suprotan je koncepcijama renesanse i činjenica je da su mu pripadali i veliki slikari od velikog značaja za razvoj umetnosti-u Španiji El Greko. Oblik se intelektualnim postupkom filtrira i eliminiše direktnu opservaciju i percepciju.

Ovakvo shvatanje koje proizilazi iz manirističkog koncepta sklono je venecijanskom i njihovom spiritualističkom shvatanju i ovo se suprotstavlja baroknom shvatanju koje je dirigovano od strane Vatikana i u koji polazeći ipak od prirode ide sve do baroknih naturalističkih kompozicija i kome doprinosi razvoju građevinarstvo i dekadentni vid forme da bi se izazvala reakcija građanstva na veru, javlja se Luterova revolucija i vatikanska komponenta koja ima barokni karakter iako prihvaćena ali nije nailazila uvek na plodno tlo u svim krajevima a naročito ne u Francuskoj i Holandiji.

Klasicizam

Činjenica je da se od 18. veka moglo očekivati jedno revolucionarno vreme i francuska je buržoazija bila u svom progresivnom kretanju, vidimo kako ona ima svoje društvene političke ciljeve i mišljenje koje je kao i mišljenje antičke ideologije pružalo građanstvu slobode. Celokupna umetnost i rimska i grčka postala je ideal umetnosti buržoazije. “Lepota se ne nalazi u prirodi već su je stvorili Grci”. Trebalo je da umetnici zadovolje težnju buržoazije u antičkom, rimskom i grčkom svetu. Takove se ideje rasprostiru po celoj Evropi. Ruso govori o povezivanju ekonomskom i kulturnom na zapadu. Marks je ukazao da je to umetnost u kojoj izmiče ono što je bitno u umetnosti- život. Tek savremena kretanja potpuno raščišćavaju shvatanja klasicizma. Rađa se i jedno novije shvatanja- romantizam (traje do sredine 19. veka). Romantizam koji traje i posle sredine 19. veka ali ne kao vladajuće shvatanje zamenjuje realizam, koji je proizišao iz kretanja u Evropi u vremenu kada se čovek okreće stvarnosti i na realistički način posmatra život oko sebe i negde 70-ih godina posle propasti pariske komune slikari više nemaju potporu idejnoga karaktera i realizam se sem u Rusiji gde traje još do kraja 19. veka, povlači i zamenjuje se impresionizmom, kao jedan poseban oblik kada se umetnik ne zadovoljava da fiksira oblike već će da fiksira svetlo a ovome je doprineo i razvoj nauke sa proučavanjem svetla i boje. Impresionizam ne izdržava viče od jedne generacije i mi vidimo kako vodeće shvatanje biva menjano i dolazi do čitavog niza shvatanja; fovizma, kubizma, nadrealizma i sve do op-arta i hepeninga.

Umetnost klasicizma se manifestuje u skulpturi i slikarstvu a naročito u jednoj ropskoj imitaciji oblika u grčkoj kod skulpture. Nadalje ćemo se zadržati uglavnom na jednom centru- Parizu gde se stvaraju nova shvatanja a i odumiru. U Francuskoj revolucija je likvidirala monarhiju, odbacuje se ono što je odražavalo apsolutistički duh i aristokratska shvatanja. Umetnost se demokratizuje i opet se uzori traže u baštini antike u njenom iskonski ljudskom duhu i formalno se odlikuje kao izraz obeležen nazivom klasicizam. Ideal klasicizma prema Žak-Luj Davidu je pred očima. U njegovim delima dominira čist i siguran crtež i likovi su raspoređeni kao na rimskim reljefima no kolorit je hladan i bez sjaja- klasicizam je dao još jednog umetnika Antoine-Žan Grosa nedostižnog crtača i Žan Ogist Dominik Engra, stvaraoca majstorskih portreta. No klasicizam je kao škola jalovo zamro. Kao odlučna opozicija protiv “grekomanije” klasicista nastupa sa svojim tezama o slobodi romantizam.

Romantizam

Kao izraz objedinjavanja buržoazije javlja se nacionalizam. Koreni nacionalnog buđenja sežu u srednji vek i javljaju se pokreti koji ukazuju na vezu u srednjem veku. Ističe se momenat značaja buržoazije i njenog stremljenja za slobodom i kao suprotno kretanju u klasicizmu kada se ne daje značaj plastici, proporciji i čistoti obrade, već u jednoj dinamici kretanjima i kontrastima boja. Čitav se niz umetnika izražava na ovaj način. Protiv sterilnog klasicizma u svojoj dramatičnoj kompoziciji “Brodolomci fregate Meduza” (1819) prvi se pojavljuje Teodor Žeriko a predvodnik ovog pokreta ostaje Ežen Delakroa koji u patetičnom zamahu oživljava uzbudljive motive iz Alžira i Maroka. Izgubivši svoj revolucionarni karakter romantizam završava u praznoj teatralistici ilustratora istorijskih tema.

Ovom dobu pripada umetnik posebnih kvaliteta- to je svakako Goja (1746—1828). Goja anticipira realizam koji će se sredinom 19. veka pojaviti na zapadu i kasnije u Rusiji.

Realizam

Realizam je u Evropi bio izazvan sveukupnim zbivanjima 30—40–ih godina 19. veka. To je period koji je bio krcat suprotnostima u kome su revolucije (1830) i u kome je bila Pariska komuna (1871) U tome je periodu revolucija iziskivala angažovanu snagu. Socijalisti su svoje predstavnike imali još u 17. veku (Oven i Furije) ali su ih stvarno dobili u toku 19. veka – Marksa i Engelsa. Već 1847. nastaje “Beda filozofije”. U takvoj klimi romantizam koji je tražio angažovanje na drugoj strani potisnut je realizmom. U literaturi je Balzak, Zola i Stendal. 40-ih godina svoj pohod počinje realizam i traje sve dok ga ne smeni savremena umetnost.

Gistav Kurbe- revolucionar i socijalista, učesnik pariske komune, bio je rečit i njegova je rečitost bila dragocena. U svojim prvim je manifestacijama realizam nailazio na značajan otpor. 1855. godine Kurbe je izdao svoj manifest. Kurbe je tražio inspiraciju na delima holandskih i španskih umetnika. On je protiv škola i s razlogom je bio protiv njih i hteo je eliminisati akademiziranje u slikarstvu. Nasuprot romantičarima i neoklasicistima umetnici realizma su umetnost shvatali kao savremenu. Romantičari bitnu ulogu pridaju mašti, dok je uloga mašte kod neoklasicista ograničena na određena područja. Neoklasicizam je imao čvrste postavke o lepoti. Vinkelman, “lepota je jedna ostvarena u antičkom svetu”. Nasuprot ovome realisti smatraju da je lepota u prirodi. U Evropi realizam nije uneo mnogo promena- ono što je novo jeste stav umetnika ukoliko je on bio angažovan. Kurbe je bio angažovan i kod njega se realizam pojavljuje kao vrhovni princip koji je ostvaren na temelju studija prirode. Još u punom jeku romantizma pod uticajem engleskih pejzažista formira se grupa mlađih slikara umetnika koji u Barbizonu kod Fontenblou formiraju 1830. umetničku koloniju koja je posvećena slikanju pejzaža i kod njih tek naslućujemo realizam.Žan Batist Koro ostvaruje poetizirani pejzaž. Onore Domije objavljuje karikature protiv kralja i zbog njih provodi 6 meseci u zatvoru kao i Žan-Fransoa Mije i on teži ka realizmu. Umetnik teži da izrazi adekvatnu boju koju vidi u prirodi. Umetnici se drže klasičnih proporcija ljudskog tela sve do toga vremena i o novim elementima možemo govoriti tek od pravaca koji su nastali početkom 20. veka.

Ruski realizam 19. veka bio je drugačije izražen. Rusije je u 19. veku počela da ulazi u kapitalistički sistem odnosa. U 5.-toj deceniji pored mnogih kružoka u Petrovgradu postoji i kružok Petraševskog- njemu je pripadao i Dostojevski, Černiševski i Dobroljubov koji su postavili temelje estetike realizma u Rusiji. Umetnost ima opravdanje samo ako postane udžbenik života. Ruski su umetnici da bi delali kroz svoja dela obraćali pažnju na temu i oni su insistirali na naraciji i takav se realizam zove kritički. Rusija ulazi u umetnost sa oduševljenjem socijalistički realizam nije otišao dalje od shvatanja 19. veka.

Impresionizam

To je prvi od pravaca koji reaguje protiv akademskih pravaca u umetnosti. Nastao je u drugoj polovini (70-ih godina) 19. veka. Izražen je prvenstveno u slikarstvu. Optička senzacija svetla definiše se na površini i prednost daje jednom elementu- svetlu. Pleneristi, umetnici koji su ostavili svoj atelje i izašli u plener da bi težište svojih interesovanja usmerili na atmosferu, jutarnje izmaglice, magle i hvatajući te efekte oni su utrli put prema impresionizmu. I holandski su se stariji majstori bavili atmosferom ali tu je atmosfera postojala kao ravnopravni elemenat kome nije dat prioritetni značaj u slici.

Veličina skandala koji je izazvala Maneova Olimpija dokaz je da sa Maneom počinje nešto novo nijedan slikar nije uspeo da stvori takvu zabunu i nije se toliko udaljio od svojih prethodnika Olimpija nije nikakva boginja već je lepa i dopadljiva slika. Slikari koje će 1874. nazvati impresionistima još uvek traže sebe u vremenu kada se bura oko Olimpije nije ni stišala i nailazi na podsmeh publike. Te godine Mone slika svoju čuvenu sliku Luka u Havru u jutarnjoj izmaglici koju će prikazati na izložbi te godine 1874. –te na prvoj izložbi grupe kod Nadara u Parizu i čiji je naslov Impresija, Sunce se rađa navesti jednog kritičara (Šarivarija) da autore slika nazove impresionistima.

Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije “izme”. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta- svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću „neboja“ bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve do pojave velikana koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija.

Impresionizam je rastočio crtež- crtež je nestao i impresionizam tražeći senzaciju za oči je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma.

Fovizam

Na prelasku iz 19. veka u 20. vek javlja se novi pravac u slikarstvu. Posle 11 godina delo Vinsent van Goga bilo je pravo otkrovenje za slikare. Anri Matis; “cenim Van Goga više nego svoga oca”. Oko Matisa okupljaju se slikari koji izražavaju svoj protest u odnosu na impresionizam. Kao reakcija na impresionizam javlja se fovizam koji nastaje u širokom planu Matis, Moris Vlamenk, Andre Deren, Raul Difi i drugi (Berta Vail). Fovizam se suprotstavio analitičkoj rasutosti oblika kod impresionizama i postavlja velike bojene površine. Eliminisana je dubina prostora i slika je dobila dvodimenzionalni karakter. Takav primer imamo kod egipatskog slikarstva- egipatske freske. Na izložbama su fovisti bili grupisani kao zasebna senzacija.

Naziv grupe nastao je slično kao i kod impresionista kada se jedan kritičar o sitnoj plastici koja je bila izložena na izložbi na Jesenjem Salonu umetnosti u Parizu 1905. godine u sredini sale gde su visili slike budućih fovista, izrazio kao o Donatelu među životinjama – "les fauves". Fovizam u širem smislu reči spada u ekspresionizam.

Ekspresionizam

U 19. veku Nemačka je preživljavala svoje etape dosta konzervativno. U Nemačkoj je postojao realizam sa uticajem Gistav Kurbea a i impresionizam je imao svoga predstavnika u toj zatvorenoj sredini. Oko časopisa Jugend formirao se Jugendstil. Francuzi su ga nazvali "Lar Nuovo" (nova umetnost) izraz je svesnog nastojanja ka modernizmu. U Drezdenu je formirana grupa “Most“ u tu grupu su se uključili Emil Nolde, Ernst Kirhner i Karl Šmit Rotluf. Ovi umetnici su zapazili izložbu crnačke umetnosti. To je bio trenutak kada se ruše klasične vrednosti klasičnog apsoluta. Valorizuju se sve vrednosti koje su antiklasične, to je prekretnica u umetnosti od izvanrednog značaja. Pored ove grupe umetnika umetnica Paula Moderson- Beker koja je upoznavši dela Goga i Pol Gogena dobila potvrdu da je na pravom putu i usvojila je postupak koji je između ekspresionizma i fovizma i prešla put nezavisno se formirajući. Saradnja Franc Marka i Vasilija Kandinskog na knjizi i nalaze se u grupi “Die Blaue Reiter”, i toj grupi prilazi i Švajcarac Paul Kle.

Sve ovo se slilo u pravac koji nam je poznat pod imenom ekspresionizam. Kuboekspresionizam je pravac koji je sjedinjavao ova dva pravca.

Kubizam

Nezadovoljni stanjem u umetnosti i ističući potrebu za redom reagujući protiv fovista kubisti podržavaju potrebu uvođenja volumena u sliku. Kubizam se duboko inspiriše delima Pol Sezana. Analizira se oblik i geometrizuje se da bi se rekompozicijom ponovo uspostavio. Oblik se analizira sa viđenjem iz više strana, kubizam pušta da se očna tačka kreće i analizira oblik u različitim izgledima. Na taj se način kubizam suprotstavlja stalnoj očnoj tački posmatranja predmeta odnosno motiva. Svetlo nema realna svojstva i ono se polaže po površinama i svetlo zrači iz slike. Od 1917. boja je ponovo jaka. Ne želi se stvoriti iluzija prostora. Slika počinje da živi sopstvenim životom. Već je impresionizam počeo da ruši principe po kojoj se stvarnost ne može deformisati. Kubizam je dobio ima prema slici Žorža Braka i jednom pejzažu jedan kritičar u podsmevanju u časopisu a 14. okt. 1908. govori o kubuščićima. Kubisti su pronašli i novi tehnički postupak kolaž kojim se mogu postizati određeni efekti. Aplicirana slova su imala isključivo dekorativni karakter.

1909.- 1912. stil se tačno formirao i tu možemo govoriti o analitičkom kubizmu. Slikar posmatra predmet iz dve ili više tačaka. Kod nekih slika se predmet razbija na male odlomke koji ritmiziraju površinu i u daljoj fazi od apstraktnog ponovo dolaze do predmeta i tako nastaje sintetički kubizam u težnji za konkretnim javlja se stvarno ulepljivanje predmeta komadića novina ili poklopčića od šibica u slike te se dobija i kvalitetne prostorne plastične koloritne strukture (upotreba peska ili tapeta).

1911. izložba kubista u „Salonu nezavisnih“ u kojoj je učestvovao Rober Delone, Fernan Leže, Huan Gris, Žorž Brak, Pablo Pikaso i dr. izdaju manifest purizma i "Apres le Cubisme". Prve reakcije na monohromatsku kompoziciju kubizma jeste Orfizam Rober Delonea on je nastojao da u svojim diskovima boje pokrene elemente i uspostavi “kosmičko kruženje” boje. Ovaj pravac paralelan je pokušajima Kandilskog u Minhenu.

Futurizam

Futurizam je kao novinu uveo kretanje u sliku i to je postupak blizak kubizmu i razvijao se prvenstveno u Italiji. Kretanje se izaziva tako što se fiksira uzastopni položaj u pokretu. U umetnosti se pokušava uključiti elemenat vremena, on teži da postane elemenat i utisak dinamičke senzacije. Futurizam iako pravac koji je karakterističan za Italiju ima svoj manifest u Parizu 1909. u redakciji pesnika Marinetija. Godinu dana kasnije izlazi manifest futurizma sa potpisima Umberta Boćonia, Karla Kara, i dr. Futuristi žele da prikažu savremeni svet i da uzdrmaju sredinu koja je opterećena tradicijama, i dok s jedne strane poštujući naturalistički duh i shemu (Slika: „Pas na lancu“ Đakomo Bala) to ne čine ni Marsel Dišan a ni Žak Vijon a Đorđo de Kiriko vidi „uzbudljivu vezu između perspektive i metafizike“.

Nadrealizam

La persistencia de la memoria (Trajnost sećanja, 1931) je Dalijevo najpoznatije delo.

Reakcije protiv impresionizma oko 1890. manifestuju se u gotovo svim ateljeima. Slika se shvata kao proizvod duha u delima Pol Sezana, Žorž Seraa, Vinsent van Goga, Pol Gogena i Edgar Degaa kao i Tuluz-Lotreka. Đorđo de Kiriko (rođ. 1988) jeste u stvari umetnik koji je pokazao put nadrealizmu- surealizmu. U njega predmeti dobijaju poseban karakter iz snova, pejzaži dalekih horizonta imaju paralele koje se nikada ne seku i vreme je verovatno zaustavljeno a ako i na satu pokazuje da je dva sata postoje duge večernje senke koje to ne kazuju, umesto ljudi šetaju manekeni koji su sastavljeni od geometrijskih oblika i elemenata i čovek je postao mehanički robot kojim vladaju stvari.

Najznačajniji surealista je svakako Maks Ernst artiljerac sa jedne strane useka fronta francuskog- nemačkog rata i pešak Paul Elard pesnik, sreli su se u Parizu posle rata i sprijateljili se i njim a zajednička im je mržnja prema ratu i zajedno se sreću u pokretu dada, koje je nastalo u neutralnoj zemlji Švajcarskoj na inicijativu pesnika rumunskog porekla Tristana Tzare, tako što su pesme nastale izvlačenjem slova iz šešira, tako je Kurt Šviters (1887—1948) svoje dadaističke slike pravio skupljajući i slepljivajući nalepnice, vinjete, novinske isečke ili planove a Marsel Dišan (rođ. 1887) smatrao je da uz reprodukciju Mona Lize koja je toliko poštovana treba dodati barem brk da bi utisak ove nasmešene lepotice bio sada tako kompletan. Slikar Španskog porekla Fransis Pikabija (1879—1953) slikao je strojeve koji nisu služili ničemu. Maks Ernst je dao slikarstvu ceo red novih tehnika- jedna od njih je i kolaž koji je stvarao iz starih ksilografisanih slika stvarao nove celine i fantastične prikaze. Metoda frotaž jeste iskorištavanje strukture (stavi se hartija na podlogu sa strukturom i pređe mekanom olovkom). I ove frotaže je Ernst preuzeo i u uljano slikarstvo. Pored Maksa Ernsta u ovaj pravac spadaju i dva slikara Španskog porekla to su Salvador Dali i Huan Miro. Dali (rođ. 1904) iskorištava jednu izvanrednu tehniku slikanja, realističku i iluzionističku ali sa motivima koji u najmanju ruku svojim nesmislom frapiraju, formom Dali se približio fotografiji u boji i hiperrealizmu, dok na drugoj strani Huan Miro (rođ. 1893) je utvrdio da boja i oblik sam ima svoj emotivni i isto takav naboj kao kod fantastičnih slika. Slika sa jednostavnošću kojom slikaju deca i uvek je ostao dosledan ovom svom načinu izražavanja.

Surealizam je oko 1930. godina bio toliko atraktivan pravac da je u njega uvršćeno i ono što je slikao Pablo Pikaso. Istina i on je slikao jedno vreme ovakvim načinom sa velikom slobodom fantazije za razliku od Francuza Žorž Braka koji je ostao na liniji kubizma.

Ako za Salvador Dalija možemo da kažemo da je izraziti reklamer koji nema poetičnosti i snagu Mark Šagala (rođ. 1887. u Vitebsku) svakako jeste njegova suprotnost. Svoj prvi dolazak u Pariz donoseći uspomene iz detinjstva, tu prvi put lete ljudi iznad Parizkih krovova, u to vreme interesa za simbolizam Mark Šagal nije morao ništa da menja svojim dolaskom u Pariz iako je blizina Pabla Pikasa i Gijom Apolinera uticala na njega da bi pojasnio neka pitanja i principe savremenog slikarstva. Vrativši se u Rusiju biva ponovo neshvaćen. Autoritativni nastupi konstruktivista prinudili su ga da ostavi Rusiju i vrati se u Pariz, dao je ostavku na vođenje umetničke akademije u Vajtebsku. Vraća se sećanjima i čini se kao da bi želeo da ponovo doživi ono što je preživeo. Da bi evocirao sećanja suprotstavlja se zakonima teže.

Šagalova umetnost spaja nas sa pojmom “leve umetnosti” koje je reprezentovana sa konstruktivizmom. Umetnici Kazimir Maljevič, Vladimir Tatljin, braća Pevzner Antoan Pevzner i njegov brat Naum Gabo, El Lisicki, Vasilij Kandinski smatrani su često kao začetnici apstraktnog slikarstva a naročito na zapadu. Mnogi od njih učesnici su postoktobarskih događaja. Prisutna je i težnja da se umetnost Vasilij Kandinskog (1866—1944) svrsta u konstruktivističku umetnost “ sa određenim ogradama”.

Iako se nećemo složiti gde se nalazio “svetionik slikarstva” u 19. veku u vreme slikarskog realizma i predvižnika, složićemo se da je ruska umetnost uticala na svetsku “sa određenim ogradama”. Istina da je kao i u pariskoj školi tako i u američkom slikarstvu nalazimo na ceo red slikara koji su poreklom Rusi, te se postavlja pitanje samo pitanje uticaja od strane Rusije, te smatramo da nije bilo onih podsticaja s određene strane.

Savremena umetnost posle Drugog svetskog rata

Jedna optička iluzija od mađarskog umetnika Viktor Vazarelija

Apstraktni ekspresionizam
Pop-art
Op umetnost (Optička umetnost)
Minimalizam
Konceptualna umetnost
Performans umetnost
Fotorealizam
Hiperrealizam
Video umetnost
Pejzažna umetnost ili environmental art (hepening, umetnička instalacija, lend-art, itd.)

Literatura

Impresionizmus, Maurice Seillaz, Bratislava, 1956.
Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1969.
Mala enciklopedija Prosveta, Beograd, 1959.
Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996.
Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985.
Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990.
Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970.
Slikarski pravci XX veka, Lazar Trifunović, Beograd, 1981.
Hledani tvaru, Igor Zhor, Praha 1967.
Altdeutsche malerei, Geerd Westrum, München 1979.
Piter Brueghel, Jaromir Neumen, Praha 1965.
Kniha o velkych sberatelich,Pierre Cabane, Praha 1961.
Urbs & Logos Bogdan Bogdanović, Gradina 1976.
Dejiny umenia, Michael, V. Altparov, Martin 1976.
Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980.
Istorija slikarstva NOLIT, Beograd 1973.
Prehledny kulturni slovnik Mlada Fronta, Praha 1964.
Priručni slovnik naučni ČS Akademia vied, Praha 1966.
Udo Kuterman, Savremena arhitektura, Novi Sad 1971.
Sophie Daria Le Corbusier sociolog urbanismu-Praha 1967.
Miroslav Krleža, Enciklopedija leksikografskog zavoda Zagreb 1967.
Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925—1929.
Likovne umjetnosti Dr. M. Prelog, Prof. J. Damjenov, Prof. R. Ivanović, Zagreb 1963.

Vidi još

Spoljašnje veze

AHDS Visual Arts^{[mrtva veza]} -
ArtLex -
Art History Timeline
[1]^{[mrtva veza]}pdf (PDF)
Portal Kunstgeschichte
www.vlmp.museophile.com – Museen weltweit
www.art-site.de – Ausgewählte Websites bildender Künstler / Linkverzeichnis zu Museen, Galerien, Künstlern, Bildern.
www.artou.de/kuenstler/ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. mart 2012) – Ausgewählte bildende Künstler aus Deutschland & Österreich
www.prometheus-bildarchiv.de – „prometheus – Das verteilte digitale Bildarchiv für Forschung & Lehre e. V.“
www.universes-in-universe.de – Visuelle Künste Afrikas, Asiens und Lateinamerikas / Biennalen-Dokumentationen
ausstellungsportal.net – Aktuelle Ausstellungen in Deutschland, Österreich und der Schweiz
art49.wordpress.com – dezidierte Infos zu Kunstpreisen, Stipendien, Ausstellungen und Kunstmessen