Aleksandar I Karađorđević

Aleksandar I Karađorđević (Cetinje, 4/16. decembar 1888 — Marselj, 9. oktobar 1934), poznat kao Ujedinitelj, a u savremenoj Srbiji kralj Aleksandar, bio je regent prestolonaslednik Kraljevine Srbije (1914—1918), regent prestolonaslednik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918—1921), kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921—1929) i kralj Jugoslavije (1929—1934).

Aleksandar I Karađorđević
Lični podaci
Datum rođenja	(1888-12-16)16. decembar 1888.
Mesto rođenja	Cetinje, Knjaževina Crna Gora
Datum smrti	9. oktobar 1934.(1934-10-09) (45 god.)
Mesto smrti	Marselj, Francuska
Uzrok smrti	ustrelina
Grob	Crkva Svetog Đorđa na Oplencu
Visina	oko 1,74 m
Porodica
Supružnik	Marija Karađorđević
Potomstvo	Bračna: Petar II Karađorđević, Tomislav Karađorđević, Andrej Karađorđević Vanbračna: Jelena Juženidi
Roditelji	Petar I Karađorđević Zorka Karađorđević
Dinastija	Karađorđevići
kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (od 3. oktobra 1929. kralj Jugoslavije)
Period	16. avgust 1921 — 9. oktobar 1934.
Prethodnik	Petar I Karađorđević
Naslednik	Petar II Karađorđević
regent Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
Period	1. decembar 1918 — 16. avgust 1921.
regent Kraljevine Srbije
Period	24. jun 1914 — 1. decembar 1918.
Čin	Vojvoda (feldmaršal)
Potpis
Monogram Aleksandra I, kralja Jugoslavije Standarta kralja Jugoslavije

Bio je mlađi sin Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke i brat Đorđa P. Karađorđevića. Aleksandar je svoju mladost proveo van Srbije, kojom je tada vladala rivalska dinastija Obrenović. Školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a u Srbiju je došao kada je njegov otac izabran za kralja Srbije posle Majskog prevrata 1903. Nakon što se njegov stariji brat Đorđe Karađorđević odrekao prestola 1909, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Aleksandar Karađorđević je bio prvi Srbin koji je leteo avionom. Bilo je to tokom njegove posete Francuskoj 5. aprila do 27. aprila 1910 godine. Aleksandar je leteo na avionu faler broj 2. Postao je regent svom ocu 24. juna 1914. i kao takav bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Posle pobede u Prvom svetskom ratu, Aleksandar je postao regent nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,a kralj 1921. posle očeve smrti. Vladao je autokratski zemljom u kojoj su bili izraženi socijalni i nacionalni kontrasti. Posle ubistava u Narodnoj skupštini, zaveo je Šestojanuarsku diktaturu 1929, a 1931. godine je doneo Oktroisani ustav.

Grupa zaverenika iz redova ustaša i bugarskog VMRO-a ga je ubila u Marselju, 1934. godine. Nasledio ga je najstariji sin Petar, ali je zbog njegove maloletnosti zemljom do 1941. vladalo namesništvo na čijem je čelu bio Aleksandrov rođak knez Pavle.

U savremenoj Srbiji je o njegovom nasleđu podeljeno mišljenje. Dok se na njegov rad u Balkanskim i Prvom svetskom ratu gleda uglavnom vrlo pozitivno, negativno se gleda na stvaranje kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je proizašla u Jugoslaviju, jer se smatra da je mogao da stvori Veliku Srbiju. To mišljenje je naročito postalo aktuelno posle raspada Jugoslavije tokom 1990-ih.

Biografija

Mladost

Knežević Aleksandar, Kneginja Jelena i Knežević Đorđe, Deca Kneza Petra i Kneginje Ljubice − Zorke Karađorđević, Ženeva 1894.

Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. Njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Aleksandar III. Otac nije bio prisutan njegovom porođaju, pošto je bio kod smrtno bolesnog brata Đorđa, koji je preminuo u Dubrovniku oko dve nedelje posle Aleksandrovog rođenja. Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu, a potom u Beogradu, po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine.

Prestolonaslednik Srbije

Kraljević Aleksandar

Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Đorđa su mnogi u Srbiji dugo smatrali nepodesnim da postane kralj Srbije, a među njima su bili političari kao što je Nikola Pašić i visoki oficiri poput Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića, kojima nije odgovarao impulsivan Đorđev karakter i nestabilna ličnost sklona incidentima. Đorđe je bio počinitelj tragičnog incidenta iz 1909. kada je šutnuo svog slugu u stomak, izazvavši njegovu smrt nekoliko dana kasnije. Ovaj incident je bio poslednja kap, zbog kog je izbio veliki skandal u srpskoj javnosti, kao i u austrougarskoj štampi, koja je intenzivno izveštavala o tome, pa je princ Đorđe bio primoran da se odrekne prava na presto.

Princ Aleksandar je 1910. skoro preminuo od stomačnog tifusa i zbog toga je imao stomačne probleme do kraja svog života. Lečenje tifusa je započeto 19. (7) oktobra, a okončano je 26. (14) novembra. Neki od članova lekarskog konzilijuma su bili doktori: Svetislav Simonović, Roman Sondermajer, Demosten i Svetislav Nikolajević, Đorđe Vladisavljević. Zvanične državne novine Srbije, Novine srpske, su tokom tog perioda u uvodnom delu skoro svakodnevno izveštavale o njegovim simptomima i lečenju. Na Aleksandrov rođendan te godine, 16. (4) decembra 1910, kralj Petar I je odlikovao taj konzilijum ordenom Karađorđeve zvezde. Roman Sondermajer i Svetislav Simonović su dobili orden trećeg stepena, a Đorđe Vladisavljević, Demosten i Svetislav Nikolajević su dobili orden četvrtog stepena.

Kada je Aleksandar postao prestolonaslednik, borba za vlast između Pašićevih radikala i Apisove Crne ruke je dobila i trećeg učesnika. Aleksandar je sve više smatrao sebe jedinim presudnim faktorom, pa je oko sebe okupio Belu ruku, grupu oficira predvođenih Petrom Živkovićem, Petrom Mišićem i Josif Kostićem.

Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Turskom.

Prestolonaslednik Aleksandar sa XVI pukom, koji je nosio ime cara Nikolaja II, u Nišu.

Balkanski ratovi i Prvi svetski rat

Regent Aleksandar na Solunskom frontu 1916. godine.

U Prvom balkanskom ratu (1912), prestolonaslednik Aleksandar je kao formalni zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici.

Regent Aleksandar obilazi ranjenike na Solunskom frontu 1917. godine.

Aleksandar Karađorđević

U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austrougarske Monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović.

U Kragujevcu postoji Regentova kuća gde je živeo tokom 1914-1915. Tokom 1917-1919 postojala je Srpska rezervna bolnica prestolonaslednika Aleksandra.

Markica sa prikazom proboja Solunskog fronta

Prvodecembarsko ujedinjenje

Prvodecembarsko ujedinjenje

Prestolonaslednik Aleksandar sa vojnicima VI puka

Posle vojničkih došli su i državnički uspesi. Narodno veće u Zagrebu je 24. novembra 1918. godine proglasilo ujedinjenje. Odluci o ujedinjenju prethodio je ultimatum dalmatinske vlade od 16. novembra 1918, po kojem je iz Splita imalo da se proglasi neposredno ujedinjenje sa Srbijom ako se u roku od pet dana to ne učini iz Zagreba. Delegacija Narodnog veća, od trideset članova, stigla je u Beograd ujutro 28. novembra 1918. Za utvrđivanje načina kako da se proglasi ujedinjenje, obrazovan je odbor od šestorice. U njega su ušli Ante Pavelić (Stariji), Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka kao predstavnici narodnog veća, i Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić, kao predstavnici Vlade Kraljevine Srbije. U odboru šestorice odlučeno je da se ujedinjenje izvrši tako što bi delegacija Narodnog veća uputila adresu regentu Aleksandru Karađorđeviću, koja bi sadržala zaključak i naputke „uputstva“ od 24. novembra. Dvočanski akt ujedinjenja izvršen je u 8 sati uveče, 1. decembra 1918. godine, u salonu kuće Krsmanovića na Terazijama u kojoj je regent Aleksandar privremeno stanovao nakon oslobođenja prestonice.

Aleksandar i Marija na dan venčanja 1922. godine.

Članovi delegacije Narodnog veća, stojeći u polukrugu, čekali su dolazak regenta. Regent Aleksandra se zatim pojavio u pratnji Protića, Jovanovića, Ninčića i vojvode Živojina Mišića. Potom je istupio Ante Pavelić i pročitao adresu. Regent Aleksandar je u odgovoru na Adresu izrazio zadovoljstvo odlukom zagrebačkog Narodnog veća od 24. novembra i proglasio ujedinjenje. Regent Aleksandar je odbio da za prvog predsednika Vlade postavi Nikolu Pašića, već je na to mesto ukazom postavio Stojana Protića. Na listi ministra prve Vlade Kraljevine SHS bilo je 9 Srba, 5 Hrvata, 3 Slovenca i 1 musliman. Vlada pod Protićevim predsedništvom nosila je jugoslovensko obeležje. Krajem decembra Vlada je notifikovala stvaranje nove Kraljevine, a do sredine 1919. godine usledila su međunarodna priznanja.

Posle smrti kralja Petra I (16. avgusta 1921), Regent Aleksandar je postao kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. Nije mogao prisustvovati očevoj sahrani jer je u Parizu bolovao od zapaljenja slepog creva. U zemlju se vratio krajem oktobra i 6. novembra položio pred skupštinom zakletvu na ustav. Oženio se 1922. godine, princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina — Petar, Tomislav i Andrej.

Politička delatnost 1918—1929.

Otpor ujedinjenju i neredi

Talas socijalističke revolucije se iz Rusije širio na zapadi doveo do socijalističkih pobuna 1919. u Mađarskoj i Nemačkoj. Neki od Jugoslovena koji su učestvovali u Oktobarskoj revoluciji tada su se vraćali u otadžbinu. Prevratnički duh je zahvatio deo naoružanih odmetnika u „zelenom kadru” i običnih stanovnika, naročito u Slavoniji i Banatu. Seljaci su pljačkali imanja bogatih na području Osijeka, a u istočnom Banatu došlo je do pokušaja stvaranja „sovjetske republike”.

Vojska Kraljevine Srbije je morala, pored zaštite predviđenih granica, zaustaviti širenje revolucije i suprotstavi se pobunama protiv ujedinjenja. Veću pretnju za granice predstavljalo je prisustvo vojske Italije u Dalmaciji i primorju, a manju upadi pripadnika VMRO-a iz Bugarske u Makedoniju.

U delu hrvatskog stanovništva postojala je duga tradicija otpora centralističkim težnjama. Ona se spojila sa netrpeljivošću prema pravoslavnom stanovništvu. Zbog toga se ubrzo javio otpor ujedinjenju pod dinastijom Karađorđević. Deo netrpeljivih Hrvata nije želeo lako da pristane na stvaranje države u kojoj će katolici biti manjina u odnosu na pravoslavce. Među onima koji su se protivili ujedinjenju i tražili stvaranje hrvatske republike isticao se Stjepan Radić. Posle proglašenja ujedinjenja, on je govorio da je sakupio oko 200.000 potpisa protiv ujedinjenja u nameri da ih uz protest pošalje Mirovnoj konferenciji u Parizu. Nasuprot tome, pristalice ujedinjenja su stvarale sokolske legije.

Svađe zbog načina ujedinjenja dovele su do pobune u Zagrebu 5.12.1918. Pobunili su se hrvatskih vojnici Nacionalne garde, koju je stvorilo Narodno vijeće. Oni su na Trgu bana Jelačića tražili stvaranje republiku i podržavali S. Radića. Na naredbu Narodnog vijeća mornari su pucali na pobunjenike. Gušenje protesta pomogli su i hrvatski sokoli. U sukobu bilo je i nekoliko ubijenih. Prema zvaničnim tvrdnjama, u tom sukobu nisu učestvovali Srbi, nego su na obe strane bili Hrvati. Narodno vijeće je raspustilo pobunjene odrede. Vojska je morala umiriti protestne skupove po Hrvatskoj na kojima se tražilo stvaranje republike. Deo Srba, koji je pamtio odanost velikog dela Hrvata prema Habzburgovcima, nije verovao ovom „republikanskom pokretu”. Oni su mislili da je to samo otpor kralju Srbinu kao vladaru zajedničke države.

Kralj Nikola i njegova vlada nisu prihvatili odluke Podgoričke skupštine. Ipak, prividno su pokušali delovati nenasilno. Nikolina vlada je izdala proglas kojim je pozivala narod da se bez oružja suprotstavi „srbijanskoj okupaciji”. Italija je pomogla pristalicama porodice Petrović-Njegoš da organizuju oružanu pobunu. Pobunjenici, koje su predvodili Nikčević i Čelebić, su poraženi na Cetinjskom polju početkom januara 1919. (Božićna pobuna).

Nakon vladine odluke iz decembra 1918. da se 10.000 ljudi regrutuje u žandarmeriju stvaranje jedinstvene žandarmerije u Kraljevini SHS je dovršeno donošenjem uredbe u februaru 1919. Žandarmerija je smatrana pomoćnim delom stalne vojske od koje je dobijala oružje. Istovremeno je plate dobijala od Ministarstva unutrašnjih dela. U martu 1919. stvorena je i jedinstvena vojska Kraljevine SHS. Njen pun sastav u miru je imao 140.000 vojnika. Komandnom sastavu srpske vojske je pridodato oko 500 crnogorskih oficira i oko 1.000 oficira bivše Austrougarske.

Država je nasledila međunarodne dugove Srbije, Crne Gore i deo dugova Austrougarske i Turske. Ujednačavanje novca je izvršeno 1920. Tada je određeno da se austrougarske krune povuku iz opticaja menjanjem 4 krune za 1 srpski dinar. Iste 1920. je Narodna banka Srbije postala Narodna banka Kraljevine SHS. Zamena preostalih kruna (kuna) za dinar je trajala do 1923.

Privremeno narodno predstavništvo i pitanje agrarne reforme

Države većinom nastaju i nestaju u ratnim sukobima, tj. vojnom silom, a ređe demokratskim procesima. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije izuzetak. Ona je stvorena sporazumom Vlade Kraljevine Srbije sa Narodnim vijećem iz Zagreba, ali je u tom stvaranju presudna bila pobeda srpske vojske u ratu. Do izbora i donošenja prvog ustava vlast u Kraljevini SHS imali su kralj, tj. regent u njegovo ime, privremena vlada i Privremeno narodno predstavništvo.

Regent Aleksandar je sastavljanje vlade poverio 20.12.1918. Stojanu Protiću iz Narodne radikalne stranke. Potpredsednik vlade je postao Anton Korošec. Ministar spoljnih poslova bio je Ante Trumbić, a ministar unutrašnjih poslova Svetozar Pribićević. N. Pašić je očekivao da on dobije mesto predsednika vlade, ali je regent odlučio da ga pošalje u Pariz, kao vođu pregovarača na Mirovnu konferenciju. Odeljenja vlade Kraljevine SHS stvorena su u Crnoj Gori, Banatu, Bačkoj i Baranji, a regent je postavio i pokrajinske vlade u Sremu, Slavoniji, BiH, Hrvatskoj, Dalmaciji i Sloveniji.

Otvoreno nezadovoljstvo se ponovo javilo u proleće 1919. Dešavalo se da družine seljaka samovoljno prisvajaju delove veleposeda. Društveni nemiri, koji su nastali pod uticajem Oktobarske revolucije, ubrzali su provođenje agrarne reforme u Kraljevini SHS. Njome je trebalo umiriti seljaštvo. Već, u januaru 1919. regent Aleksandar obećao je proglasom davanje zemlje seljacima. Vlada je u februaru 1919. donela „Prethodne odredbe za primenu agrarne reforme”. Tada je napokon proglašeno ukida- nje kmetovskih odnosa, tj. ostataka feudalizma. Privremeno narodno predstavništvo (PNP) je samo upoznato sa tim odredbama. Vlada je odlučila da izvrši i naseljavanje ratnih dobrovoljaca, iz manje plodnih oblasti, na Kosmet, u Makedoniju, Vojvodinu i Slavoniju. Tamo su im besplatno deljeni zemljoposedi, obično veličine 3-8 hektara. Za naseljavanje kolonista država je većinom upotrebila državnu i opštinsku zemlju, ali manjim delom i odu zete posede odmetnutih Albanaca (kačaka) i dr. Država je koloniste besplatno prevozila, a posle naseljavanja bili su nekoliko godina oslobođeni plaćanja poreza prema državi i lokalnoj upravi. Kolonizacija nije završena do 1938. U međuratnom periodu na Kosmet je naseljeno 10-11.000 porodica kolonista, tj. 50-60 hiljada osoba, a u Makedoniju 6-8.000 porodica, tj. 30-40.000 osoba.

Glavni sastavljač Privremenog narodnog predstavništva (PNP) bila je vlada i njen ministar za „Konstituantu” A. Kramer. U PNP su ušli predstavnici skupština Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, članovi Narodnog vijeća i Jugoslovenskog odbora. PNP je održavalo sednice od marta 1919. do oktobra 1920. a na njegov rad su uticale borbe oko političkog uređenja države. U njemu se razgovaralo o izborima za Ustavotvornu skupštinu, mirovnim ugovorima, društvenim, privrednim prilikama i dr. Svađe, nedostaci radne većine, tj. kvoruma, i prekidi rada PNP doveli su do kratkotrajnosti vlada.

Na predlog socijaldemokratskih partija Srbije i BiH, na kongresu u Beogradu od 20. do 23.4.1919. stvorena je Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Ona je pristupila III internacionali (Kominterni). Kominterna je stvorena u Moskvi u martu 1919. Ona je bila središnja uprava za komunističke partije izvan Rusije, tj. Sovjetskog Saveza. Kominterna je određivala rukovodioce za partije koje su bile učlanjene u nju. Davala im je uputstva za rad i novac. Iz Moskve je preko partija učlanjenih u Kominternu spremano pokretanje socijalističkih revolucija.

U julu 1919. SRPJ (K) je organizovala opšti štrajk kao protest protiv stranih napada na revolucije u Sovjetskom Savezu i Mađarskoj. Na II kongresu u junu 1920. SRPJ (K) je promenila ime u „Komunistička partija Jugoslavije” (KPJ). U to vreme, sredinom 1920. iz Kominterne je preuzeto mišljenje da je federacija najbolji oblik uređenja višenacionalnih država.

Protićeva vlada zamenjena je u avgustu 1919. vladom Ljubomira Davidovića, a u februaru 1920. je vladu ponovo sastavio Protić. U aprilu 1920. zemlju je potresao opšti štrajk desetina hiljada radnika na železnici. Vlada je štrajk zaustavila uvođenjem vojnog suda na železnici. Od maja 1920. do donošenja Obznane u decembru 1920. predsednik vlade bio je Milenko Vesnić.

Agrarna reforma

Predstava kralja Aleksandra na aversu novčića od 50 para iz 1925. godine

Kralj Aleksandar I Karađorđević

U vreme ujedinjenja, u Jugoslaviji su postojali ostaci feudalnih odnosa. U Makedoniji to su bili čifčijski odnosi, u BiH beglučko-kmetovski odnosi, u Dalmaciji kolonatski odnosi. Pored toga, postojali su kapitalistički veleposedi i u Vojvodini, Slavoniji, Hrvatskoj i Sloveniji.

Agrarna reforma se ostvarivala prema uredbi vlade iz februara 1919. Sprovođenje agrarne reforme bilo je povezano sa verskim i nacionalnim odnosima. Većina veleposednika u BiH, age i begovi (oko 4 hiljade), bili su muslimani, a u Vojvodini većina veleposednika bili su Nemci. Veleposednici su bile i verske organizacije. One su na oduzimanje dela zemljoposeda gledale kao na ugrožavanje ekonomske osnove za svoje delovanje. Agrarna reforma nije oduzela veleposede od banaka i imovinu verskih ustanova.

U prvom periodu sprovođenja agrarne reforme ukinuti su kmetovski i čivčijski odnosi u BiH, na Kosmetu i u Makedoniji. U Dalmaciji su ukinuti kolonatski odnosi. Ranijim vlasnicima obećano je obeštećenje za zemlju koja je stavljena pod sekvestar. Imovina Habzburgovaca bila je oduzeta. Zemlja oduzeta i sekvestrirana, davana je u jednogodišnji, a kasnije i višegodišnji zakup seljacima.

Većina nekadašnjih kmetovskih porodica koja je dobila zemlju, zahvaljujući agrarnoj reformi, bila je u BiH, tj. više od 100.000 porodica. Te su porodice oduzetu zemlju prvo privremeno dobile u zakup. Agrarna reforma je završena do sredine dvadesetih godina XX veka. Od 1925. do 1931. bogatijim seljacima je omogućeno da otkupe zemlju koja je već bila sekvestrirana, tj. uzeta od veleposednika na čuvanje do konačnog sudskog rešenja. Godine 1931. donet je Zakon o likvidiranju agrarne reforme. Nasuprot oduzimanju veleposeda, kasnije je povećan zemljišni maksimum, sa 57 na 288 hektara, koji je neko mogao posedovati. Oko dve trećine poljoprivrednih domaćinstava u Kraljevini Jugoslaviji imalo je manje od 5 hektara zemlje. Za područje Srbije iz 1912. taj procenat je bio malo manji, tj. oko 62%. Domaćinstva, sa posedima do 5 hektara, su koristila približno polovinu ukupnog poljoprivrednog zemljišta u državi. Posede veće od 20 hektara imalo je oko 3% zemljoradničkih porodica, ali su te porodice raspolagale sa oko 23% poljoprivrednog zemljišta u Jugoslaviji. Veleposedi sa više od 100 hektara zemlje postojali su uglavnom na području Vojvodine, Slavonije, Hrvatske i Slovenije.

Kraljevina Jugoslavija je imala i značajan broj seljaka bez zemlje ili sa veoma malo zemlje. Oni su radili kao nadničari i zakupci na tuđoj zemlji. Takvih porodica je 1931. bilo oko 470.000. Seljaci bezemljaši (najamnici) su 1931. godine činili oko 9,6% stanovništva Jugoslavije. Njihov broj u Srbiji je bio oko tri puta manji od proseka Kraljevine, osim u Vojvodini. U Vojvodini je bilo mnogo bezemljaša, najamnika, ali je na tom području još od XIX veka bio raširen kapitalistički način proizvodnje na selu. U njoj su veleposednici zapošljavali nadničare. Društveni i ekonomski položaj seoskih nadničara i bezemljaša bio je sličan položaju gradskih najamnih radnika. 150-200.000 domaćinstava u međuratnom periodu bavilo se zemljoradnjom kao dodatnim zanimanjem. Nastavilo se i sa pečalbarstvom. Sa područja Srbije do 100.000 ljudi se u godinama pred Drugi svetski rat bavilo se „pečalbarenjem” u Srbiji i izvan nje.

Priznanje Kraljevine SHS i određivanje granica

Kraljevina SHS nije bila priznata neposredno posle stvaranja od glavnih država u Antanti. Francuska i Engleska su imale obaveze prema Italiji. Zato nisu žurile sa priznavanjem Kraljevine SHS. Prve su je priznale Grčka i Norveška u januaru 1919. Zato je na mirovnim pregovorima u Parizu, od sredine januara 1919. delegacija Kraljevine SHS zvanično gledana kao delegacija Kraljevine Srbije. Ona se morala suprotstaviti težnjama Italije da dobije teritorije u Dalmaciji i željama Rumunije da dobije ceo Banat. To je dovelo i do rasprava Pašića sa političarima iz Dalmacije Trumbićem i Josipom Smodlakom. Međusobno su se optuživali za nezainteresovanost Srba za Dalmaciju, odnosno Hrvata za Banat. Da bi uticao na priznavanje nove države i umanjio sukobe svojih političara, regent Aleksandar je putovao u Pariz na Mirovnu konferenciju, a često je predsedavao i radom svojih vlada.

Potpisivanje mirovnog sporazuma Antante sa Nemačkom 28. juna 1919. u dvorcu Versaju u Parizu donelo je i zajedničko priznavanje Kraljevine SHS. Ona je pod tim imenom bila potpisnik sporazuma. Sporazum o miru sa Austrijom u Senžermenu 10.9.1919. godine predvideo je da se spor oko Koruške reši plebiscitarnim izjašnjavanjem njenog stanovništva. Izjašnjavanjem u oktobru 1920. stanovništvo Koruške se opredelilo da bude u Austriji. Prema miru sklopljenom u dvorcu Neiju 27.11.1919. sa Bugarskom izvršena je manja izmena granice. Bugarska je 2.600 kilometara kvadratnih predala Kraljevini SHS. U pregovorima sa Mađarskom Kraljevina SHS nije uspela da dobije i Mohač. Mir sa Mađarskom je potpisan 4.6.1920. u dvorcu Trijanonu. Prema njemu, Banat je podeljen između Kraljevine SHS i Rumunije.

U Rijeci su Italijani, tada većina stanovništva u gradu, predvođeni pesnikom D`Anuncijem u septembru 1919. preuzeli vlast. U novembru 1920. u Rapalu je potpisan sporazum Italije i Kraljevine SHS o razgraničenju. Italiji su pripali Istra, Zadar i nekoliko ostrva, a Rijeci je priznat status samostalne države.

Međunarodni položaj Kraljevine SHS

Revolucija i građanski rat u Rusiji imali su veliki uticaj i na Kraljevinu SHS. Kada su boljševici zauzeli Odesu, veliki broj izbeglica krenuo je prema Kraljevini SHS. Izbegli Rusi su u velikim grupama dolazili od proleća 1919. do kraja 1921. Prema izveštajima u Kraljevinu SHS tada je došlo više od 70.000 osoba iz Rusije. Veliku većinu činili su muškarci. Ruski doseljenici su većinom imali status emigranata, a tek kasnije pojedinačno su uzimali državljanstvo nove domovine. Zato je broj Rusa popisanih kao državljani Kraljevine SHS 1921. bio mali, tj. oko 28.000. Među došljacima iz Rusije bilo je mnogo intelektualaca (lekara, naučnika, umetnika i dr). Oni su znatno uticali na kulturu i nauku u Jugoslaviji u decenijama koje su usledile. Nesreća ljudi iz Rusije, koji su morali napustiti svoju domovinu, bila je sreća za Srbe jer je obogatila njihovu nauku i kulturu.

Neredi koje je izazvao ratni poraz u Mađarskoj doveli su do proglašenja republike sredinom novembra 1918. U njoj je u martu 1919. došlo do socijalističke revolucije. Mađarske protivnike socijalizma pomogle su vojske Francuske, Rumunije i Čehoslovačke. Početkom avgusta 1919. revolucionari su bili poraženi. Vlast u Budimpešti krajem 1919. preuzeo je admiral Mikloš Horti. On je u martu 1920. proglašen za regenta Mađarske Kraljevine. Mađarska je mirovnim ugovorom iz Trijanona izgubila oko polovine teritorije koju je imala kao deo Austrougarske.

U avgustu 1920. Kraljevina SHS je sklopila ugovor o savezu sa Čehoslovačkom. U proleće 1921. u Mađarsku je došao bivši kralj Karlo Habzburški. Njegov pokušaj da ponovo postane mađarski kralj izazvao je protest Rumunije, Kraljevine SHS i Čehoslovačke. To je ubrzalo njihovo povezivanje i stvaranje Male antante.

Francuska je nastojala da Versajskim mirom što više oslabi Nemačku i postane najznačajnija država u Evropi. Ona nije želela nikakvu obnovu vlasti Habzburgovaca, a pogotovo ne obnovu Austro-Ugarske. Zato je podržala stvaranje Male antante. Sredinom 1921. završeno je stvaranje, preko dvojnih ugovora, saveza Čehoslovačke, Rumunije i Kraljevine SHS, poznatog kao Mala antanta. U oktobru 1921. Karlo Habzburški je ponovo posetio Mađarsku. Mobilizacija vojske u Čehoslovačkoj i Kraljevini SHS uz nespremnost Mađara za rat doveli su do njegovog trajnog odlaska iz Mađarske. Mađarskom je nastavio da upravlja M. Horti i ona je ostala kraljevina bez kralja.

Savez Kraljevine SHS sa Rumunijom ojačan je i brakom kralja Aleksandra sa Marijom, kćerkom rumunskog kralja Ferdinanda. Na njihovom venčanju u junu 1922. godine nije prisustvovao „glavni kum” engleski kralj Džordž V, nego ga je zamenio sin Albert. Sledeće, 1923. u septembru kraljica je rodila prestolonaslednika Petra, a posle su rođeni Tomislav i Andrej.

Italija je u Kraljevini SHS videla prepreku za svoje širenje na istočnoj obali Jadranskog mora. To se naročito videlo od oktobra 1922. kada je predsednik vlade postao vođa fašista Benito Musolini. On je želeo da „obnovi” vladavinu iz Rima, Italije, zemljama oko Sredozemnog mora. Vojska Italije je u martu 1922. ušla u Rijeku. Kraljevina SHS morala je sporazumom iz 1924. da prizna pripajanje grada Italiji.

U vreme stvaranja zajedničke južnoslovenske države, Bugari su bili nepomirljivi neprijatelji Srba. Zato 1918. nije bilo ozbiljnih pomisli da se i oni nađu u zajedničkoj državi. Na zahteve da se u Makedoniji uvede samouprava vlade iz Beograda se nisu osvrtale. Posle pobede Srbije, deo pristalica samoupravne Makedonije ili pristalica velike Bugarske je iz Makedonije otišao u Bugarsku. Oni su sa Bugarima već od 1919. ubacivani u četama „komita” u Kraljevinu SHS. Ti „Makedonstvujušči” su na jugoistoku Kraljevine SHS napadali i ubijali civile, policajce, vojnike i žandare. Tako su želeli da pokrenu borbu za autonomiju Makedonije ili njeno pripajanje Bugarskoj.

U takvim okolnostima, Aleksandar Stambolijski, vođa Zemljodelske stranke, stvorio je 1919. vladu u Bugarskoj. On je želeo drugačije odnose sa Srbijom. Dao je i izjavu da nije Bugarin nego Južni Sloven. A. Karađorđeviću je predlagao stvaranje jedne federativne južnoslovenske države od dve članice (Bugarska i Kraljevina SHS). A. Karađorđević i N. Pašić tada nisu želeli ozbiljno razgovarati o takvom predlogu. U aprilu 1923. potpisan je srpsko bugarski sporazum koji je predvideo pojačanu kontrolu granice da se suzbije četovanje. Nezadovoljna bugarska vojska i nacionalisti odgovorili su prevratom 9.7.1923. Stambolijski je pobegao, ali je nekoliko dana kasnije bio uhvaćen i ubijen. Njegovo obezglavljeno telo je bačeno u reku Maricu, a njegova stranka je bila progonjena. Vlast su preuzeli Aleksandar Cankov i protivsrpski nacionalisti. Od tada je u Bugarskoj podrška četama VMRO-a koje su upadale u Kraljevinu SHS postala otvorena.

Kraljevina SHS je morala da pojača nadgledanje granice, a kralj Aleksandar Karađorđević je pomišljao i da pošalje vojsku u Bugarsku kako bi tamo uništi komitske čete. Borbe žandarmerije i vojske protiv komita prenele su se i na civile koji su podržavali jednu od sukobljenih strana. U tom sukobu cela sela su spaljivana. Stvarane su srpske četničke jedinice i naoružani odredi civila, „narodna milicija”. Prema zvaničnim tvrdnjama u tim sukobima samo u Makedoniji izgubljene su stotine života, ali postoje osnovane tvrdnje da je ubijeno nekoliko hiljada osoba.

Slično se dešavalo i u borbama sa kačacima na Kosmetu. Još u oktobru 1918. došlo je do oružanog otpora srpskoj vlasti na Kosmetu. Tamo su morala da se pošalju vojna pojačanja. Sa prekidima, borbe protiv pobunjenih Albanaca trajale su i 1919. Tada je i manji broj Crnogoraca sa Albancima pokušao da pokrene pobunu na području južno od Podgorice, ali su poraženi. Upadi četa kačaka iz Albanije na Kosmet i u zapadnu Makedoniju nastavili su se i posle. Iza tih napada je bio Kosovski komitet, tj. Hasan Priština. Nerede je pojačavao spor Albanije i Kraljevine SHS oko određivanja granice.

Sredinom 1924. Ahmeda Zogua je sa vlasti zbacio Fan Noli, ali je i njegova vlada pomagala upade kačaka. Zato je Kraljevina SHS pomogla Ahmeda Zogua, koji se bio sklonio u Jugoslaviju. On je organizovao svoje pristalice i sa njima krajem decembra 1924. ponovo preuzeo vlast u Albaniji. Ubrzo je Zogu zaključio da mu je važnija podrška iz Italije, nego iz Beograda. Počeo je otvoreno da podržava zahteve Albanaca iz Kraljevine SHS da se pripoje Albaniji. U septembru 1928. Zogu se proglasio za kralja Albanaca.

Izbori 1920. i suspenzija rada KPJ

Da bi se održali izbori, prvo je bilo potrebno odrediti granice, odnosno teritoriju na kojoj će se birati. Posle toga PNP je moralo da se usaglasi oko prihvatanja Nacrta zakona o izborima koji im je predala Vlada. Prema usvojenom izbornom zakonu, pravo da biraju dobili su muškarci koji su bili državljani Kraljevine SHS. Oni su morali imati dvadeset jednu godinu i šest meseci boraviti u opštini u kojoj biraju. Pravo glasa nisu imala vojna lica. Muškarci stariji od dvadeset pet godina koji su bili pismeni mogli su se prijaviti da budu birani. Državni službenik je morao dati ostavku na državnu službu ako bude izabran, tj. dobije poslaničko mesto u Ustavotvornoj skupštini. PNP je u drugoj polovini oktobra 1920. održalo poslednju sednicu. Raspisivanjem izbora za Ustavotvornu skupštinu ono je raspušteno.

Na izborima za Ustavotvornu skupštinu u novembru 1920. godine učestvovale su dvadeset dve stranke. Neke od njih delovale su i u prethodnim državama, a neke su nastale u Kraljevini SHS. Od novoorganizovanih stranaka najviše uspeha na izborima imale su Demokratska stranka i Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Demokratska stranka je osnovana u Sarajevu sredinom februara 1919. U nju je ušao deo članova nekadašnje Samo-stalne radikalne stranke i deo Hrvatsko-srpske koalicije oko Svetozara Pribićevića. Neko vreme Demokratska stranka je bila glavni zagovornik zamisli „integralnog jugoslovenstva”.

Na izborima je učestvovalo oko 65% upisanih glasača, tj. više od 1,6 miliona od skoro 2,5 miliona upisanih. Najviše mesta u Ustavotvornoj skupštini, koja je ukupno imala 419 poslanika, osvojile su Demokratska stranka (92 mandata), Narodna radikalna stranka (91 mandat), Komunisti (58 mandata), Hrvatska republikanska seljačka stranka, koja se od kraja 1920. zvala Hrvatska seljačka stranka (50 mandata), Samostalna kmetijska stranka sa Savezom zemljoradnika (39), Slovenska ljudska stranka (27) i Jugoslovenska muslimanska organizacija (24).

Komunistička partija je na izborima dobila veliki broj glasova. Ranije, u avgustu 1920. na opštinskim izborima, bila je značajna i pobeda komunističke liste sa njenim sekretarom Filipom Filipovićem na području opštine Beograd. Vlada nije želela da komunisti upravljaju prestonicom. Zato je opštinsku upravu u Beogradu suspendovala. Štrajkovi rudara u Sloveniji i Bosni pokazali su da se društvene pobune ne smiruju. Zato je Vlada u decembru 1920. donela Obznanu. Prema toj uredbi privremeno je zabranjeno izlaženje komunističkih novina i suspendovan je rad Komunističke partije, jer su predstavljali opasnost po kapitalistički poredak i monarhiju.

Ipak, komunistički poslanici su pristali da polože zakletvu kralju i radili su u Narodnoj skupštini. Napustili su je u prvoj polovini juna 1921. kada je postalo izvesno kakav će ustav ona doneti. Posle toga su među komunistima ojačale nestrpljive i nasilne družine.

Vidovdanski ustav

U decembru 1920. Ustavotvorna skupština je počela sa radom. Rasprave sa najviše sukoba vođene su oko uređenja države. Vođe Demokratske i Radikalne stranke, Lj. Davidović i N. Pašić, radili su na tome da zajednička država bude monarhija unitarno uređena, sa jedinstvenom teritorijom i bez veće samostalnosti istorijskih pokrajina. Pri tome su isticali zamisao da u Kraljevini SHS živi jedan troimeni narod. Unutar Radikalne stranke, ideje S. Protića, koji se zalagao za podelu na 9 istorijskih pokrajina sa posebnim skupštinama i vladama, smatrane su za poziv da se razbije jedinstvo države.

Isto je gledano i na zahteve da se Hrvatskoj da poseban položaj. Vođa Hrvatske seljačke stranke S. Radić je stalno isticao „državne” tradicije Hrvatske i narodnu posebnost Hrvata. On je tražio da u zajedničkoj federalnoj, ili konfederalnoj, državi Hrvatska bude uređena kao republika. Anton Korošec i njegova Slovenska ljudska stranka su tražili da se u državi izdvoje autonomne pokrajine, na osnovu kulturnog i privrednog kriterijuma. Muslimanski predstavnici su tražili stvaranje samoupravnih oblasti, za njih, unutar Kraljevine SHS.

Predstavnici radikala i demokrata su za svoj nacrt ustavnog uređenja pridobili mali deo nesrba. To su bili poslanici Jugoslovenske muslimanske organizacije (JMO), Džemijeta (uglavnom Albanci i Turci) i Slovenačke kmetijske stranke. Predstavnici JMO su pristali da podrže ustav kada su im obećana mesta u vlasti uz uvođenje sudske i školske autonomije za muslimane. Ustav je izglasan 28.6.1921. Zato je nazvan „Vidovdanski ustav”. Za njega je glasalo 223 od 258 prisutnih poslanika. Malo Slovenaca i Hrvata je glasalo za Vidovdanski ustav (oko 20).

Prvim članom Vidovdanskog ustava država je proglašena za „ustavnu, parlamentarnu i naslednu monarhiju”. Trećim članom za službeni jezik je proglašen „srpsko-hrvatsko-slovenački” jezik. Ustavom je određeno da zakonodavnu vlast vrše zajedno Narodna skupština i kralj. Zakone su predlagali ministri i poslanici, u Narodnoj skupštini, a izglasavala ih je većina prisutnih poslanika u njoj. Izglasane zakone je morao potvrditi i proglasiti kralj da bi postali punovažni. Kralj je, po ustavu, sazivao i raspuštao skupštinu. On je predstavljao i zastupao državu u odnosima sa drugim državama. Kralj je bio vrhovni zapovednik vojske, a ustav je propisao opštu vojnu obavezu za stanovnike. Uz saglasnost Narodne skupštine kralj je sklapao međunarodne ugovore. Imenovao je vladu, državne činovnike i dodeljivao vojne činove. Izvršna vlast, Vlada je odgovarala kralju i Narodnoj skupštini.

Građanima je obećano pravo slobodnog udruživanja i sloboda štampe. Propisano je opšte, slobodno i tajno glasanje za Narodne skupštine. Obećano je pravo na privatnu svojinu, ali je istaknuto da ona ne sme štetiti opštim interesima. Država se ustavom obavezala da brine o narodnom zdravlju i opštim higijenskim uslovima. Proglašeni su besplatna lekarska pomoć, briga o invalidima i siromašnima.

Kraljevina je nasledila nekoliko različitih pravnih sistema koji su primenjivani. Sudovi su, prema Ustavu, proglašeni nezavisnim u odnosu na sve vlasti i određeno je da sude samo po zakonima. Sudije je postavljao kralj. On je imao i pravo da amnestira osuđenike. Redovni (opšti) sudovi bili su sreski, okružni, apelacioni, kasacioni i trgovački. Kasacioni sud je bio jedinstven za celu zemlju. Pored toga postojali su i posebni sudovi (vojni i drugi).

Donošenjem ustava i zakona nije izvršeno uvođenje jedinstvenog zakonodavstva i sudstva. Pored zakona Kraljevine Srbije, primenjivani su zakoni iz Austrougarske, Kraljevine Crne Gore. U porodičnim i naslednim sporovima među muslimanima određeno je da sude šerijatske sudije. Oni su bili u službi države i radili pri sreskim sudovima. Primena različitih pravnih sistema stvarala je probleme u sudstvu. U zaostalim oblastima kao što su Kosmet i Raška oblast, zatečeni su feudalni odnosi, a krvna osveta je bila garant ljudskog života i dostojanstva.

Država se po Vidovdanskom ustavu delila na oblasti, a oblasti na okruge. Okruzi su se delili na srezove, a srezovi na opštine. Kao upravnike oblasti kralj je imenovao velike župane. Oni su bili podređeni ministru unutrašnjih dela. Po mišljenju Vladimira Ćorovića oni „nisu imali više prava ni više ugleda od starih okružnih načelnika”. Kasnije (1922), Uredbom o podeli zemlje na oblasti određeno je da država bude podeljena na 33 oblasti. Primetna je neujednačenost u veličini tih oblasti. Kasnije zakonodavna delatnost nije donela zakone koji bi ozakonili sve principe (osnovna, polazišna pravila) sadržane u Vidovdanskom ustavu.

Posle usvajanja Vidovdanskog ustava, Ustavotvorna skupština je nastavila da radi kao, redovna, zakonodavna.

Smrt kralja Petra I Karađorđevića i zabrana Komunističke partije

U januaru 1921. N. Pašić je stvorio radikalsko-demokratsku vladu. U njegovu drugu vladu iste 1921. godine bili su uključeni i predstavnici manjih stranaka, tj. JMO, Zemljoradničke i Samostalne kmetijske stranke. Početkom marta 1921. u Francuskoj je umro kralj Nikola Petrović-Njegoš. Nekoliko godina posle njegove smrti prestalo je četovanje njegovih pristalica u Crnoj Gori. Sredinom avgusta 1921. u Beogradu je umro kralj Petar I. Posle njegove smrti Aleksandar je postao kralj, ali za razliku od oca on nije obavio obred krunisanja.

Aleksandar je imao netrpeljiv stav prema komunistima, a zbog čega je bio u lošim odnosima sa komunističkim vlastima u Rusiji. Od donošenja Obznane, deo komunista se odlučio na niz atentata na predstavnike vlasti. Kada je 29.6.1921. proglašavan ustav, komunisti su u Beogradu pokušali atentat na regenta Aleksandra. U julu 1921. Alija Alijagić i grupa „Crvena pravda” ubila je bivšeg ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića u Delnicama. Da bi se zaustavio „crveni teror”, početkom avgusta 1921. donet je Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi. Zakon je zabranio govorenje i delovanje protiv ustavom stvorenog političkog i društvenog sistema. Poništeni su mandati komunista u Narodnoj skupštini i opštinskim telima. Komunistima je zabranjeno da rade, ali su oni nastavili da rade nezakonito, tj. ilegalno. KPJ je od tada svoje kongrese održavala i van Kraljevine SHS.

Vođe Sovjetskog Saveza videle su u Kraljevini SHS protivnika socijalizma i zemlju koja podržava carističke izbeglice iz Rusije. Kominterna je na svom kongresu 1924. zaključila o „jugoslovenskom pitanju” da u Jugoslaviji „srpska buržoazija” ostvaruje prevlast, a da su nesrbi izloženi „nacionalnom ugnjetavanju”. KPJ je preuzela mišljenja iz Kominterne. Sima Marković i deo komunista su pokušali ublažiti ili odbaciti te optužbe, ali su bili potisnuti.

Sredinom dvadesetih godina XX veka većina u KPJ je odbacila zamisao o nacionalnom jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. o „troimenom narodu”. Na Trećem kongresu KPJ (u Beču 1926), pored optužbe da „srpska buržoazija” iskorištava druge narode, usvojeno je i mišljenje da je u Jugoslaviji vladajuća „srpska nacija”. Pored Slovenaca i Hrvata, priznato je postojanje Makedonaca kao nacije. Iz toga je zaključeno da je potrebno federativno i republikanski urediti Jugoslaviju. Na kongresu KPJ u Drezdenu 1928. KPJ je usvojila izjavu po kojoj je njen cilj da predvodi radnike i seljake u uništenju Kraljevine SHS. Po toj zamisli bi „ugnjeteni” narodi dobili nacionalnu nezavisnost, a potom bi stvorili balkansku federaciju republika.

Početak političkog života u zajedničkoj državi i izbori 1923. godine

Da bi se u političkom životu poništili veliki gubici Srba u Prvom svetskom ratu, izborni okruzi su pravljeni prema popisu iz 1910. Zato su premoć u Skupštini imali Srbi. Politički život bio je ispunjen sukobima i nestabilnošću. Vlade su često menjane, a predsednici vlada većinom su bili iz Radikalne stranke. Samo predsednik poslednje vlade pred diktaturu nije bio Srbin. Ministri unutrašnjih i spoljnih dela samo izuzetno nisu bili Srbi. Srba je bilo najviše u državnim službama, vojsci i žandarmeriji. To je moglo biti i posledica okolnosti da su upravo Srbi najviše želeli da rade za zajedničku državu, tj. da je grade i brane.

Želja da se proširi sopstvena vlast i uticaj dovele su do toga da su vlade iz Beograda često donosile ili odobravale odluke lokalnih uprava u unutrašnjosti zemlje. Tako velika vlast donosila je i velika iskušenja. U lokalnoj upravi građani su često, dajući novac ili druge „poklone”, primenjivali potkupljivanje državnih službenika da bi dobili neku odluku ili obavili neki posao. Takva korupcija nije postojala samo među nižim državnim službenicima nego i unutar vlada. Iz tih razloga narod je gubio poverenje u potkupljive i nepravedne političare i vlade. Nestalnost i nedelotvornost vlada bila je posledica svađa stranaka u Narodnoj skupštini. U njoj su postojale duboke podele i stalne svađe. Njeni zakonodavni odbori ni za pet godina rada nisu uspevali da obave svoj osnovni zadatak i ujednače različito zakonodavstvo koje je nasledila Kraljevina SHS.

Unutar onoga za šta se govorilo da je srpski narod, postojala su određena razilaženja i sukobi. Od grupe oko Sekule Drljevića, bivšeg ministra kralja Nikole, 1922. oblikovani su se crnogorski federalisti koji su tražili više samostalnosti za Crnu Goru, na osnovu njenih državnih tradicija, ali su na rečima, prihvatali nacionalno jedinstvo sa ostalim Srbima. Glavni predstavnik muslimana JMO je isticala da su muslimani „poseban ogranak” jedinstvenog naroda. Ona je nastojala da postigne više samouprave za BiH. Pored toga, nastojala je i da sačuva sudsku autonomiju muslimana i da obezbedi „pravednu” odštetu za oduzetu feudalnu zemlju muslimanskim veleposednicima. 1922. vođa JMO postao je Mehmed Spaho.

U Kraljevini SHS se službeno davala prednost upotrebi imena „Južna Srbija”, kao zajedničkog imena za Makedoniju i Staru Srbiju (Kosmet i Raška). U službenom imenu je bila izražena misao da će slovensko stanovništvo u Makedoniji biti srbizovano. Ipak, to se nije dogodilo. Stanovništvo u Makedoniji je u velikom broju izbegavalo odazivanje u vojsku, a pokušaj da se proširi upotreba „službenog”, tj. srpskog, jezika nije dala veće rezultate. Većina u Makedoniji je koristila narodni jezik tog područja, tj. makedonski. U Makedoniji srpsku svest je imalo stanovništvo na području Kumanova, veliki deo činovništva i „kolonista”. Otpor srbizaciji je pogodovao da Makedonija postane područje na kome je deo stanovništva pružao podršku upadima pripadnika VMRO-a iz Bugarske. Da bi se suprotstavila tome 1921. Kraljevina SHS je morala da uveća žandarmeriju na oko 20.000 pripadnika. Između polovine i dve trećine žandarmerije je u sledećih deset godina stalno boravio u Južnoj Srbiji, tj. Staroj Srbiji i Makedoniji.

Političke svađe Srba i Hrvata bila su glavno obeležje političkog života u Kraljevini SHS. Svađe sa S. Radićem i glavnim predstavnicima Hrvata bile su neprestane. Nasuprot nepomirljivim sukobima srpskih i hrvatskih političkih predstavnika, slovenački politički predstavnici uglavnom su nalazili način da sudeluju u svakoj vladi. Tako su uspevali da postignu svoj glavni cilj, tj. da obezbede autonoman položaj teritorije na kojoj su Slovenci bili većina. Uspeli su da za to područje dobiju škole na slovenačkom jeziku i upravu sa skoro potpuno slovenačkim činovništvom.

U decembru 1922. Pašić je sastavio radikalsku vladu bez demokrata. Drugi izbori za Skupštinu su održani marta 1923. Zemlja je bila politički podeljena i zavađena. Tokom izborne kampanje 1923. u Hrvatskoj je dolazilo do fizičkih obračuna pristalica Hrvatske republikanske seljačke stranke i Demokratske stranke. U njima su upotrebljavani noževi i pištolji. Vlasti su u nekim mestima morale da uvode policijski čas i vanredno stanje.

Najviše poslaničkih mesta na izborima 1923. osvojila je Radikalna stranka (107 poslanika). Druga po snazi bila je Hrvatska republikanska seljačka stranka (70 poslanika), a Demokratska stranka je bila treća. Posle izbora, Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) je sa Slovenskom ljudskom strankom (SLjS) i JMO stvorila „Federalistički blok”. Radikali su odlučili da im učine ustupke, a da bi dobili podršku za stvaranje svoje vlade. Dogovoreno je da se zamene službenici u pokrajinskim upravama, a novi postave u dogovoru sa HRSS, SLjS i JMO. Stjepan Radić je iste 1923. godine na skupštini HRSS vređao kraljevski dvor. Kada je zapretila opasnost da ga uhapse, on je pobegao u inostranstvo.

Nestabilnost parlamentarnog sistema

Marta 1924. iz Demokratske stranke konačno se izdvojila družina oko S. Pribićevića i stvorila Samostalni demokratski klub, kasnije Samostalnu demokratsku stranku (SDS). Pribićević je privremeno pružio podršku Pašićevoj vladi. Zbog odricanja radićevaca od republikanizma i njihovog dolaska u Skupštinu, Pašić je morao da podnese ostavku vlade. Pašićevu vladu je smenila Davidovićeva (od jula do oktobra 1924), ali ni ona nije uspela da obezbedi trajniju većinu u Narodnoj skupštini. U novembru 1924. kralj je sastavljanje vlade, ponovo, poverio Pašiću.

Izbori u februaru 1925. doneli su Radikalnoj stranci 143 poslanička mesta. Sa njom je sarađivala Pribićevićeva SDS koja je imala dvadeset jednog poslanika. Vođa HRSS Stjepan Radić je početkom 1925. na osnovu Zakona o zaštiti države bio uhapšen. Optužen je jer je 1924. pristupio Trećoj internacionali. Vlada je odlučila da poništi mandate članova HRSS. U martu 1925. Pavle Radić je po odobrenju S. Radića u Narodnoj skupštini dao svečanu izjavu da HRSS napušta republikanizam i prihvata Vidovdanski ustav i dinastiju Karađorđević. Zato su u martu 1925. poništeni samo mandati S. Radića i nekoliko vođa Hrvatske seljačke stranke (HSS). U junu 1925. su potvrđeni mandati ostalih poslanika HSS, a S. Radić je dobio pomilovanje od kralja. Po želji kralja, u julu 1925. došlo je do stvaranja radikalsko-radićevske vlade.

Početkom 1926. u samoj Radikalnoj stranci počeli su sukobi. N. Pašić je optuživan da je iznemogao i da je preterano popustljiv prema sinu Radomiru. Radomir Pašić se javljao kao učesnik u brojnim slučajevima nezakonitog bogaćenja uz zloupotrebu očevog političkog uticaja. HSS se dogovorila sa opozicijom i u Skupštini stavila na dnevni red interpelaciju o korupciji. Ministar kome je iz Skupštine upućeno takvo pitanje mogao je dva meseca da odlaže odgovor pod izgovorom da prikuplja podatke. Često se dešavalo da ministri nikada ne odgovore. Kritike i kriza zbog korupcije doveli su do Pašićeve ostavke na mesto predsednika vlade u aprilu 1926. Vladu je obrazovao Nikola Uzunović, ali je i on primoran na ostavku zbog nastavka saradnje poslanika HSS sa opozicijom. U Radikalnoj stranci pojavili su se zahtevi da se „Pašićevci”, kao leglo korupcije, potisnu iz stranke. Nekoliko meseci kasnije, u decembru 1926. umro je Nikola Pašić. U to vreme na vlasti je bila poslednja radikalsko-radićevska vlada.

Sukob se nastavio u januaru 1927. Tada je radikalski deo vlade preko ministarstva unutrašnjih poslova ometao rad na povećanju broja pristalica HSS na području BiH i Vojvodine. Zato se u januaru 1927. konačno raspala radikalsko-radićevska koalicija. Novu vladu radikali su stvorili u februaru 1927. podržani prvenstveno od Slovenske ljudske stranke. U aprilu 1927. morala se stvoriti nova vlada radikala i demokrata. U tu vladu Velimira Vukićevića su ušli A. Korošec i M. Spaho.

Izbori 1927. godine i atentat u skupštini 1928. godine

Na izborima u septembru 1927. Hrvatska seljačka stranka je prvi put učestvovala kao stranka koja prihvata Vidovdanski ustav i monarhiju. Radikalna stranka je dobila 117 mandata, HSS i DS po 61 mandat. Pribićevićeva SDS je bila četvrta po snazi sa 22 mandata. Među skoro beznačajnim grupama dva mandata je dobio Hrvatski blok. Njega su stvorile manje hrvatske političke stranke u leto 1926. U njemu su bili Hrvatska stranka prava, Hrvatska federalistička stranka Ante Trumbića i Hrvatski republikanski seljački savez. U septembru 1927. u Skupštinu su izabrani Ante Trumbić i Ante Pavelić. Pavelić, predstavnik pravaša, govoreći prvi put u Skupštini izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti.

Vladu Radikalne stranke podržali su DS i SLjS. U novembru 1927. stvoren je zajednički klub poslanika HSS i SDS. Tako je stvorena Seljačko-demokratska koalicija. Lj. Davidović je ubedio demokrate da istupe iz vlade i odlučio da otpočne pregovore sa Seljačko-demokratskom koalicijom. To je dovelo do ostavke Vukićevićeve vlade u februaru 1928. Seljačko-demokratska koalicija je tražila poboljšanje položaja „prečanskih” krajeva, tj. područja severno od Dunava i zapadno od Drine, i veću samoupravu srezova i oblasti. Tražila je i promenu velikih župana u Hrvatskoj, Dalmaciji, Slavoniji i BiH. Pored toga, Seljačko-demokratska (SD) koalicija je tražila za sebe značajna mesta u vladi.

Početkom 1928. kralj Aleksandar Karađorđević je mandat za sastavljanje vlade ponudio Stjepanu Radiću, ali je, tada, najjača Radikalna stranka odbila da bude deo vlade ako ne dobije mesto predsednika. Zato je obnovljena Vukićevićeva koaliciona vlada.

Krajem maja 1928. u Beogradu su održani veliki protesti protiv vladajuće koalicije. Opozicija, tj. SD koalicija i Savez zemljoradnika, je prenela proteste i u Skupštinu. Radić je zbog „neparlamentarnih izraza” često bio isključivan sa sednica. Optužbe protiv vlade dovodile su i do fizičkih obračuna poslanika. Skupštinska policija je morala nasilno da udalji neke poslanike. Nasilničko raspoloženje je toliko poraslo da je 15.6.1928. na sednici Puniša Račić, poslanik radikala, predlagao da se usvoji „Zakon o dvoboju”. Vrhunac sukoba se dogodio 20.6.1928. Uvredama prekinuti, Puniša Račić pucao je i ubio P. Radića i Đuru Basaričeka, a S. Radić je bio smrtno ranjen.

Posle ubistava poslanici Seljačko-demokratske koalicije napustili su Narodnu skupštinu, tražili njeno raspuštanje i nove izbore. Stjepan Radić je umro u Zagrebu početkom avgusta 1928. Novi vođa HSS je postao Vlatko Maček. Od tada Ante Trumbić istupa sa otvorenim zahtevom za odvajanje Hrvatske od Srbije. Podržavao ga je A. Pavelić. Kralj je odbio da se raspišu izbori kako bi sprečio da „Hrvati iskorištavaju leševe u toku izborne borbe”. Predsednik vlade u takvim okolnostima postao je Anton Korošec. U njegovu vladu su ušli SLjS, JMO, radikali i jedan Hrvat iz DS. A. Korošec je atentat osudio kao postupak jedne osobe za koji se ne može optužiti poslanička grupa ili ceo narod.

Opozicija je 1.12.1928. organizovala proteste u Zagrebu, oni su prerasli u nasilje i krvoproliće. Demokratska stranka je izašla iz vlade, ali nikakav celovit sporazum stranaka nije mogao da se sklopi. Tako je Davidović prihvatio zahtev Vlatka Mačeka da se Skupština raspusti, ali se nije slagao sa zahtevom da se stvori šest federalnih jedinica. Koroščeva vlada krajem 1928. više nije mogla da vlada državom. Kralj je morao da razgovara sa političarima o stvaranju nove vlade. Krajem novembra 1928. Narodna skupština je održala poslednju sednicu, a Koroščeva vlada je krajem decembra 1928. podnela ostavku.

Kraljevo preuzimanje vođenja državne politike

Šestojanuarska diktatura

Glavni članak: Šestojanuarska diktatura

Naslovna strana Politike od 6. januara 1929. godine

Kralj Aleksandar I na naslovnoj stranici Tajmsa, 11. februar 1929. godine

Na planu unutrašnje politike, u Kraljevini SHS došlo je do ozbiljne državne krize izazvane zaoštrenim partijskim i međunacionalnim odnosima. I sam kralj je rušio vlade sa skupštinskom većinom, kralj je zadržavao i one koje je nisu imale. Vidovdanskim ustavom osigurana pravo da saziva i raspušta skupštinu i raspisuje izbore učinile su kralja važnim faktorom na političkoj sceni. Kralj se mešao u politički život preko političara bliskih dvoru, preko kojih je stvarao svoja uporišta, naročito u Demokratskoj i Radikalnoj stranci. Aleksandar se u vojsci oslanjao na pripadnike Bele ruke, na čijem čelu su se nalazili generali Petar Živković, Josif Kostić, Dragutin Okanović, Đura Dokić i Petar Mišić.

6.1.1929. „Proklamacijom narodu” kralj je izjavio da između kralja i naroda više ne sme i ne može biti posrednika. Optužio je političare da su u svojoj zaslepljenosti zloupotrebili parlamentarizam i da dovode u opasnost državu i narod. Objavljeno je da Vidovdanski ustav prestaje da važi, a Skupština se raspušta.

Zakoni su ostali da važe dok se nekim ukazom ne ukinu i donesu novi. Rad političkih partija i udruženja sa plemenskim i verskim obeležjem je zabranjen.

Istovremeno je kao zamena za ustav proglašen Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi. Prema njemu, kralj je proglašen nosiocem sve vlasti u Kraljevini SHS. Zakon o kraljevoj vlasti je predvideo da kralj kao nosilac sve vlasti nikome ne odgovara. To je bilo uvođenje diktature. Kralj Aleksandar se nadao da će on moći da izvrši nacionalno ujedinjenje (u Jugoslovene) koje su sprečavale borbe političkih stranaka. Novu vladu poverio je dotadašnjem komandantu kraljeve garde generalu Petru Živkoviću. Da bi se istaklo narodno jedinstvo, u vladu su pored Srba uključeni i Hrvati i Slovenci.

Novine su bile strogo nadgledane i objavljivale su samo ono što su kralj i vlada želeli da bude objavljeno. Političari su praćeni i znalo se šta su izjavljivali na ulici, u kafani, čak i u privatnim kućama. Znalo se da političke partije i dalje postoje, iako je objavljeno da se zabranjuje njihov rad. Samo je prestalo njihovo delovanje u javnosti.

Većina političara je prihvatila proglašenje diktature bez otpora, ali deo političara je napustio zemlju. Pribićević je 1929. bio prisilno interniran u Brus, a zatim je napustio Kraljevinu SHS. U inostranstvu je i umro 1936. U inostranstvo je prešao i deo vođa HSS. Oni su pokušavali da skrenu pažnju međunarodne javnosti i političara na diktaturu „srpskog kralja” nad Hrvatima. Tako su se januara 1930. obratili i Društvu naroda, ali ono nije pokazalo interes za te žalbe. Zemlju je napustio i Ante Pavelić. Komunisti su pomislili da je uvođenje diktature prilika za revoluciju. Njihov pokušaj da organizuju ustanak olakšao je vlastima primenu sile. Nekoliko stotina članova KPJ i SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) ubijeno je, a u sudskim procesima mnogi su osuđeni na robiju.

Reakcija države na Veliku ekonomsku krizu 1929−1933.

Velika ekonomska kriza je počela slomom na berzi u Njujorku u oktobru 1929. a zatim se proširila na ceo svet. Najviše je pogodila Sjedinjene Američke Države (SAD) i Nemačku. Zemlje pogođene krizom su uvele zaštitne carine za svoje proizvode. U vreme Velike ekonomske krize 1929-33. prihvaćena je zamisao Džona Majnarda Kejnza da je uvođenje monopola sprečilo da se cene na tržištu slobodno stvaraju i time pokrenulo ekonomsku krizu. Da bi se obnovila ravnoteža i zaposlenost, Kejnz je tražio uplitanje države u procese na tržištu. Država je svojim uplitanjem morala povećati zaposlenost i tražnju na tržištu. Tako je u SAD organizovanjem velikih javnih radova povećavala se proizvodnja i zaposlenost, a omogućeno je prevazilaženje krize.

U prvim mesecima svetske ekonomske krize njeno dejstvo nije se osetilo u Jugoslaviji. Ipak, sredinom 1930. stigla je i do Jugoslavije. Nanela je štete trgovini, bankarstvu, industriji i poljoprivredi. Uvođenjem zaštitnih carina evropske države su uticale da se vrednost robe izvezene iz Jugoslavije 1932. smanji za skoro dve trećine u odnosu na 1929. Do 1933. vrednost ukupne domaće proizvodnje u Jugoslaviji opala je na polovinu vrednosti iz 1929. Radnici koji su imali posao 1934. dobijali su manje nadnice nego u vreme kada je kriza počela. Tada se nezaposleni nisu morali javiti na biro rada. Zato nema tačnih podataka o broju onih koji su izgubili posao u Jugoslaviji tokom Velike ekonomske krize. Procenjuje se da je taj broj iznosio oko 300.000. U taj broj je spadao veliki broj „polutana” (seljaka-radnika). Drugi su prihvatali sve poslove u zamenu za stan i hranu bez novčane naknade. Prosjačenje dece, žena i muškaraca bilo je masovna pojava. Desetine hiljada skitnica su u vreme krize kao samci ili sa porodicom živeli na ulicama gradova bez ikakvog smeštaja. Samo u Beogradu je takvih bilo najmanje 6.000.

Država je tada pokušavala da svoju industrijsku proizvodnju zaštiti od strane konkurencije. O tome se vodilo računa pri određivanju carina. U državnim nabavkama prednost je imala domaća roba. Cene industrijskih proizvoda su zbog smanjene kupovne moći između 1929. i 1934. godine pale za skoro četvrtinu vrednosti, a cene poljoprivrednih proizvoda su istovremeno izgubile skoro polovinu vrednosti na tržištu.

Da bi se sprečio pad cena, došlo je do monopolističkog udruživanja industrijskih preduzeća. Uzor za to bila su udruženja koji su postojali u inostranstvu. Preduzeća koja su proizvodila istu robu sklapala su dogovore a prema njima su po jedinstvenoj ceni nudila robu ili usluge na domaćem tržištu. To nastojanje da se stekne položaj jedinog prodavca neke robe na tržištu Kraljevine Jugoslavije a tako postigne sigurnija i veća zarada izazvalo je proteste dela trgovaca i zanatlija. Država je 1934. usvojila Zakon o kartelima koji je zabranio stvaranje monopola. Došlo je do protesta industrijalaca. Zato je 1935. utvrđen postupak za odobravanje stvaranja kartela. Od tada se u Jugoslaviji stvorilo više monopolističkih udruženja.

Početak oporavka privrede u Jugoslaviji osetio se tek od 1935. Ovo se podudarilo sa „novim ekonomskim kursom” koji je objavio Milan Stojadinović. Osnovu Stojadinovićeve ekonomske politike činilo je veće mešanje države u privredu. Mere su uvođene po uzoru na politiku zapadnih zemalja i po preporukama iz inostranstva. Tako je Društvo naroda preporučivalo organizovanje javnih radova da se umanji nezaposlenost na jugoistoku Evrope. Vlada je još 1933. donela takvu odluku, ali je do značajnijeg organizovanja javnih radova došlo tek od 1935. Prvenstveno je to bilo građenje saobraćajnica, puteva i pruga. Intervencijom vlade ostvaren je napredak i rudarstva kao i metalurgije. U železari u Zenici povećane su količine proizvedenog gvožđa i njegov kvalitet, a u borskom rudniku je počela da radi električna rafinerija. Država je postala najznačajniji kapitalista u industriji Jugoslavije. To je dovelo do toga da 1939. porezi i carine nisu bili glavni izvor prihoda Jugoslavije. Država je 1939. bila vlasnik oko 15% industrije u Jugoslaviji i od toga ostvarivala trećinu prihoda države. Oko šestinu državnih prihoda država je ostvarivala od svojih monopola. Imala je monopole na neke proizvode(duvan, so, petrolej ...). Najveće monopolske prihode je imala od duvana. Duvan je otkupljivan od privatnih proizvođača, a zatim prerađivan u državnim fabrikama.

Septembarski ustav

Glavni članak: Septembarski ustav

Otvorena diktatura nije mogla da bude trajno zadržana. Popuštajući pred zahtevima iz Zapadne Evrope, kralj je odlučio da obnovi ustavno stanje. 3.9.1931. proglašen je Septembarski (ili Oktroisani) ustav. Zakonodavnu vlast imali su kralj i Narodno predstavništvo. Ono je bilo nova ustanova, sastojalo se od Narodne skupštine i Senata. Partije se nisu mogle stvarati na verskoj, plemenskoj ili pokrajinskoj osnovi. Kralj je uglavnom imao sličan položaj u odnosu na Narodno predstavništvo kao što je imao u odnosu na Narodnu skupštinu prema Vidovdanskom ustavu. Ipak, član 116. je kralju davao pravo da u vanrednim okolnostima (rat, pobuna i slično) svojim ukazom postupa izvan ustava i zakona. Ustav je predvideo da kralj, posle ukaza, traži saglasnost od Narodnog predstavništva za ono što je učinio u vreme vanrednih okolnosti.

Banovine su imale banovinska veća i banovinske odbore. Njih su imenovali banovi. Narodni poslanici, članovi banovinskih veća i predsednici opština birali su polovinu Senata, a polovinu je imenovao kralj. Senatori nisu mogli da imaju manje od 40 godina. Građanski političari u Ustavu iz 1931. nisu videli obnovu ustavnog stanja nego pokušaj da se diktatura učini trajnom. Posle njegovog objavljivanja, u novembru 1931. organizovani su „izbori” za Narodnu skupštinu. Postojala je samo jedna izborna lista Petra Živkovića, a opozicione stranke nisu učestvovale. Na izbore je izašlo oko 65% upisanih birača. Da bi se stvorila stranka koja će podržati kraljevo integralno jugoslovenstvo, krajem 1931. stvorena je Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija (JRSD). Ona je 1933. preimenovana u Jugoslovenska nacionalna stranka (JNS).

Integralno jugoslovenstvo

Kralj Aleksandar u admiralskoj uniformi na Jadranu (1930), ulje na platnu, rad Ivana Vavpotiča

Kralj Aleksandar i Mustafa Kemal Ataturk, prvi predsednik Republike Turske (1933)

Glavni članak: Integralno jugoslovenstvo

Kralj Aleksandar je bio veliki pobornik i glavni politički pokrovitelj ideologije integralnog jugoslovenstva, koja je oblikovana u vreme njegove mladosti, krajem 19. i početkom 20. veka, kada su pojedini ideolozi jugoslovenskog pokreta počeli su da napuštaju izvornu jugoslovensku, odnosno južnoslovensku ideju, koja se zasnivala na konceptu saradnje između južnoslovenskih naroda, a umesto toga su počeli da promovišu novu, „integralističku” tezu po kojoj Srbi i Hrvati, a zajedno sa njima i Slovenci, predstavljaju jedinstven narod, sastavljen od tri „plemena”: srpskog, hrvatskog i slovenačkog. Već kao prestolonaslednik (od 1909. godine), a potom i kao regent (od 1914. godine), Aleksandar se okružio pristalicama integralističkog koncepta, a nakon stvaranja Kraljevine SHS (1918), integralistička ideologija je dobila sasvim novu, državnu dimenziju. Upravo u toj ideologiji, Aleksandar je pokušao da pronađe rešenje za prevazilaženje unutrašnjih podela u novostvorenoj državi. Ključni korak ka definisanju integralnog jugoslovenstva kao zvanične državne ideologije učinjen je 1929. godine, kada je naziv države promenjen u „Kraljevina Jugoslavija”. Od tog trenutka, „integralistička” politika je sprovođena putem represivnog negiranja narodne posebnosti Srba, Hrvata i Slovenaca, a sva tri naroda (srpski, hrvatski, slovenački), zvanično su proglašeni pukim plemenima u sastavu jedinstvene „jugoslovenske” nacije. Takva politika je u Kraljevini Jugoslaviji intenzivno sprovođena od uvođenja Šestojanuarske diktature (1929), do Aleksandrove pogibije (1934). Nestankom kralja Aleksandra, integralistička politika je izgubila svog glavnog pokrovitelja, nakon čega je zapala u krizu, a potpuni slom je doživela u razdoblju između 1939. i 1941. godine, kada je i zvanično napuštena, čime je okončan i neslavni pokušaj svođenja srpskog naroda na stepen plemena.

Obnova delatnosti političkih stranaka 1932.

U aprilu 1932. Živkovićevu vladu smenila je vlada Voje Marinkovića. Posle obnove ustavnog stanja, kao glavni protivnik centralizma V. Maček je isticao da zamisao da su Srbi i Hrvati jedan narod nije istinita. On je tražio podršku Velike Britanije za svoje političke stavove. Od sredine 1932. Maček je često davao izjave da je moguće otcepljenje Hrvatske i raspad Jugoslavije. Musolini se nadao da je to dobra prilika da se počne sa građanskim ratom koji će razbiti Jugoslaviju. Za to je odlučio da iskoristi ustaše koje je u Italiji (i Mađarskoj) organizovao Ante Pavelić. Sa teritorije Zadra, iz Italije, u septembru 1932. ustaše su izvršile svoj prvi teroristički napad. Napali su žandarmerijsku kasarnu kod Gospića. Napad su nastojali da prikažu kao „Velebitski ustanak”, ali njihov upad nije pokrenuo ustanak.

U novembru 1932. godine Seljačko-demokratska koalicija je objavila izjavu pod nazivom „Zagrebačke punktacije”. U njoj je osuđena „srbijanska” hegemonija i traženo da se vrati na stanje iz 1918. kako bi se ponovo dogovorilo uređenje države. Slične izjave dolazile su i od drugih opozicionih političara. Krajem decembra 1932. u Novom Sadu predstavnici radikala i samostalnih demokrata su u svojoj izjavi tvrdili da je centralizam propao, a da je Vojvodina u vreme njega bila „ekonomski iskorištavana”. Većina političara koji su doneli „Vojvođansku rezoluciju” zalagala se za autonomiju na području Vojvodine, a ne za federalnu jedinicu Vojvodinu.

U inostranstvu je S. Pribićević išao i dalje. On je isticao da je centralističko uređenje, koje je i sam stvarao, doživelo neuspeh. Predlagao je da Jugoslavija postane federalna (savezna) država. Govorio je da, pored Hrvata i Slovenca, i Srbi izvan Srbije treba da dobiju federalne jedinice.Krajem decembra 1932. objavljena je izjava Slovenske ljudske stranke u kojoj se traži federalno uređenje države u kome bi Slovenci dobili svoju federalnu jedinicu. Centralizam je napao i Mehmed Spaho u svojoj izjavi. Zbog punktacija i izjava stranoj štampi, Maček je u proleće 1933. na osnovu Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi uhapšen. Iste, 1933. Korošec je od vlasti dobio naredbu da može boraviti samo na ostrvu Hvar.

Navodi o smrtnoj bolesti

Njegov drugi sin Tomislav Karađorđević je negde u svojim memoarima napisao da je njegovom ocu u nekom periodu pre Marsejskog atentata dijagnostifikovano da boluje od raka, i da mu preostaje najviše 6 meseci života. Za kraljevu bolest su znali samo najuži članovi porodice i pojedini lekari, a patološki nalaz načinjen posle atentata je navodno potvrdio tu dijagnozu. Tomislav je to saznao od svoje majke kraljice Marije, a naveo je i da je njegov otac pred odlazak u Marselj imao oko 50 kg. Radi poređenja, kralj Aleksandar je imao 1,74m.

Kraljev brat od strica knez Pavle u prepisci sa Kostom St. Pavlovićem, vođenom tokom 1950—76, nije spominjao ništa o njegovoj bolesti, ali jeste rekao da je testament, koji je on prvi našao na njegovom pisaćem stolu, bio napisan par meseci pre atentata.

Mihailo Šaškijević, sin kapetana Vladimira Šaškijevića, poslednjeg jugoslovenskog komandanta razarača Dubrovnik, je u jednoj svojoj knjizi naveo da je kralj Aleksandar bolovao od raka u stomaku, i da "...Oporuku koju je pred putovanje sastavio nije sastavio zato što je očekivao da će ga presresti nekoliko propalica, nego verovatno zato što je znao koja ga boljka muči."

Stvaranje Balkanskog saveza i Marsejski atentat

Glavni članak: Marseljski atentat

Atentat na kralja Aleksandra 1934.

Spomenik kralju Aleksandru i Luju Bartu u Marseju.

Spomenik kralju Aleksandru u Parizu, podignut 1936. godine, rad je vajara Maksima Reala del Sarta i arhitekte Anri Šaje. Najveći broj spomenika i spomen-bisti kralja Aleksandra u Jugoslaviji porušen je tokom Drugog svetskog rata. Jedan od retkih spomenika u zemlji koji je opstao tokom 20. veka nije bio posvećen kralju ali je on bio njegov glavni neimar, a radi se o Spomeniku Neznanom junaku na Avali.

Posmrtne maske kralja Aleksandra i Luja Bartua.

Na kralja Aleksandra više puta je pokušavan atentat, pre toga. Prvi put to se dogodilo na povratku sa zakletve na Vidovdanski ustav, 29. juna 1921. godine, kada je na auto kojim se kralj vozio zajedno sa Nikolom Pašićem, komunista Spasoje Stejić sa prozora Ministarstva građevina bacio bombu. Tom prilikom ranjeni su sedmorica vojnika i četvorica civila, a atentator je uhapšen.

Tvrdnjom o „srbijanskoj” hegemoniji u Zagrebačkim punktacijama optužen je ceo narod u Srbiji, a ne neka vladajuća družina ili vladarska porodica. Uz vođe HSS Mačeka i Trumbića (od 1928. u HSS) u stvaranju Zagrebačkih punktacija učestvovao je i Mile Budak, koji je bio pristalica zamisli Ante Pavelića i koji će postati njegov glavni glasnogovornik. Očito su vođe HSS 1932. imale slične zamisli sa ustašama. U Musolinijevoj fašističkoj Italiji i Hortijevoj revizionističkoj Mađarskoj, Pavelić i ustaše imali su zaštitu i logore za obuku. Ustaše su za svoj cilj postavile stvaranje Nezavisne Hrvatske Države. U Načelima ustaša pisalo je da se u tom cilju mogu koristiti „sva sredstva”, a da u njihovoj državi „ne sme odlučivati nitko, tko nije po korenima i po krvi član hrvatskog naroda”.

Kada je 1933. godine Adolf Hitler preuzeo vlast u Nemačkoj, napadački raspoložena fašistička Italija dobila je značajnu podršku u Evropi. Napadačko nastupanje fašizma i nacizma predstavljalo je ozbiljnu pretnju miru u celoj Evropi. U februaru 1933. došlo je do pokušaja čvršćeg organizovanja Male antante. Kralj Aleksandar je pokušao da popravi odnose i sa Bugarskom. U drugoj polovini 1933. dva puta se sastao sa bugarskim kraljem Borisom III, na Crnom moru i u Beogradu. Značajnijeg popravljanja odnosa sa Bugarskom nije bilo. Ipak, vlada Kimona Georgijeva sredinom 1934. razbila je VMRO, koji je na području Petriča nasiljima primoravao stanovništvo na poslušnost i novčana davanja. Aleksandar je u oktobru 1933. posetio Istanbul i sastao se sa prvim predsednikom Turske Mustafom Kemalom Ataturkom (1923-1938). Kralj Aleksandar je ubrzao napore da se učvrsti mir i obnovi savez sa Francuskom.

U prvoj polovini februara 1934. potpisao je Balkanski pakt. To je bio savez Kraljevine Jugoslavije, Rumunije, Turske i Grčke. Cilj Balkanskog pakta je bio da se ojača sigurnost državnih granica na Balkanu. Slično Maloj antanti, glavni cilj Balkanskog pakta je bio da se države zajednički brane od mogućeg spoljnog napada. Agresivnost nacista bila je sve vidljivija. U julu 1934. grupa nacista je u Beču pokušala da nasilno preuzme vlast. Ubili su austrijskog kancelara, ali nisu uspeli da preuzmu vlast. U takvim okolnostima Aleksandar je želeo da izbegne sukobe sa Hitlerovom Nemačkom, ali je nastojao i da učvrsti stare veze sa Francuskom.

Nekoliko dana pred kraljevu posetu Francuskoj, na dvor je došao stari radikal Aleksa Žujović, veliki prijatelj Kralja Petra I, oca kralja Aleksandra i jedan od glavnih zagovornika dolaska Karađorđevića na srpski presto. Došao je da ubedi kralja da ne ide na put jer su prilike u Jugoslaviji i van nje jako nestabilne. Pokušao je da ubedi kralja svojom mudrošću, iskustvom i prijateljstvom. Pričao je sa kraljem celo pre podne u parku ispred dvora. U ruci je imao štap i od nervoze je iskopao celu rupu, ali nije uspeo da kralja ubedi da ne ide.

Udruženja koja su bila protiv postojanja srpske i južnoslovenske države su sklapala sporazume o zajedničkom delovanju. Tako su ustaše Ante Pavelića i pripadnici VMRO-a Ivana Vanče Mihailova zajedno pripremili ubistvo kralja Aleksandra. Nadali su se da će posle njegove smrti doći do raspada Jugoslavije. Kralj je 9.10.1934. ratnim brodom „Dubrovnik” stigao u Marselj. U Parizu je trebao da odsedi u hotelu Krijon. Istog, dana, dok su se vozili automobilom, u Marselju kralj Aleksandar Karađorđević i francuski ministar Luj Bartu su ubijeni. Atentator Vlado Georgijev Černozemski (Veličko Dimitrov Kerin) je pucao i na počasnu pratnju koja ga je usmrtila sabljama. Tako je nestalo vladara koji je uložio veliki napor da stvori jedinstvenu i jaku državu sa savezima koji bi joj osigurali mir.

Da bi se prividno udaljila od međunarodnih terorista, Italija je morala da uhapsi A. Pavelića, ali ga nije predala da mu se sudi. Kasnije je 1936. oslobođen. U Makedoniji je pojačan pritisak predstavnika države na one koji su smatrani protivnicima jedinstva države, tj. zagovornike posebnosti Makedonaca. U to vreme, umesto nasilnih komita, glavni zagovornici posebnosti Makedonije su postali školovani ljudi sa tog područja koji su našli posao u državnim službama, tj. u školstvu, upravi i policiji, ili su delovali izvan njih.

Kraljeva smrt duboko je potresla čitavu Jugoslaviju, a njegovo telo ispraćeno je od stotina hiljada ljudi čitavim putem do Oplenca, gde je sahranjen u Zadužbini kralja Petra I. Narodna skupština i Senat Kraljevine Jugoslavije dali su mu naziv „Viteški kralj Aleksandar I Ujedinitelj”. Vest o ubistvu, a zatim i donošenje sanduka sa telom kralja u Jugoslaviju, pokrenuli su brojne osobe, posebno Srbe, da javno pokažu veliku tugu. Maloletnom kralju Petru II je prema Ustavu i testamentu ubijenog kralja sastavljeno namesništvo. Članovi namesništva su bili knez Pavle Karađorđević, doktor Radenko Stanković (senator i ministar prosvete) i Ivo Perović (ban Savske banovine). Presudnu reč unutar namesništva imao je knez Pavle, sin kneza Arsena Karađorđevića, kraljev brat od strica.

Titule i priznanja

Spomenik kralju Aleksandru I u Nišu

• 16. decembar 1888 – 15. jun 1903: Njegovo Svetlo Visočanstvo knez Aleksandar II Karađorđević od Srbije
• 15. jun 1903 – 27. mart 1909: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Princ Aleksandar Karađorđević od Srbije
• 27. mart 1909 – 1. decembar 1918: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Princ Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević od Srbije
• 1. decembar 1918 – 16. avgust 1921: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Princ Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević od SHS
• 16. avgust 1921 – 6. januar 1929: Njegovo Veličanstvo kralj Aleksandar I Karađorđević od SHS
• 6. januar 1929 – 9. oktobar 1934: Njegovo Veličanstvo viteški kralj Aleksandar I Karađorđević od Jugoslavije

Spomenici kralju Petru I i Aleksandru u Skoplju, delo vajara Antun Augustinčića, koje je porušila bugarska vojska nakon okupacije Jugoslavije aprila 1941. Bugari su porušili gotove sve spomenike koje su imali veze sa Jugoslavijom.

Odlikovanja

• - Orden Dvoglavog Belog orla petog stepena - Dodelio njegov otac Petar I Karađorđević 6. avgusta (24. jula) 1903.

Zanimljivosti

• Kralj je preko celih grudi imao izrađenu tetovažu koja je predstavljala pruskog jednoglavog orla široko raširenih krila, s mačem u jednoj i šarom u drugoj kandži. Orao je krunisan heraldičkom krunom, nalik na krunu Svetog rimskog carstva.
• Prvi je Srbin koji je leteo avionom sredinom aprila 1910. godine u Francuskoj.
• Po njemu je nazvana „Obala kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića”, šetalište pored Dunava na Novom Beogradu.
• Imao je vanbračnu ćerku Jelenu Juženidi (1920—1998).
• Nosilac je visokog poljskog odlikovanja Virtuti militari prvog stepena, najstarijeg odlikovanja u Južnoj Americi - perunaskog Ordena Sunca, najvećeg odlikovanja Otomanskog carstva - Ordena imtijaza, kao i velikog broja stranih (oko 40) i svih domaćih odlikovanja.
• Aleksandar I Karađorđević je dva puta veličanstveno dočekan od naroda u Splitu. Prvi put 1910. na putovanju ka Cetinju, a drugi put 1925. godine. 20. novembra 1918. je oko 20.000 Splićana oduševljeno dočekalo oslobodilačku srpsku vojsku. Klicalo se: Živjela srpska vojska! Živio prestolonaslednik Aleksandar!...
• Ivan Meštrović je izvajao brojne skulpture po narudžbini kraljevske dinastije Karađorđević, posebno kralja Aleksandra I Karađorđevića. Među porudžbine kralja Aleksandra ubrajaju se skulptura sfinge, Miloša Obilića, Marka Kraljevića, junaka kosovskog mita Srđa Zlopogleđa, ženske pandane kosovskim junacima, kao i autoportret samog Ivana Meštrovića. Većina poručenih skulptura kao ideološku pozadinu imala je ideju integralnoj jugoslovenstva. Dela se danas uglavnom nalaze u okviru dvorskog kompleksa na Dedinju.
• U Parizu postoji Trg Aleksandra I od Jugoslavije gde se nalazi Spomenik kralju Petru I i kralju Aleksandru I u Parizu.
• Najverovatnije je prvi srpski vladar čiji je glas ostao zabeležen. To je bilo u kratkom filmu iz 1933. godine kada je dočekao predstavnika Čehoslovačke Roberta Fildera. Govorio je Cetinjskim naglaskom.

Grb pruskog jednoglavog orla

• Prema sećanju njegovog brata od strica Pavla, Aleksandar nikako nije želeo da 1934. godine preko Italije poseti Francusku. Kada su njih dvojica preko Crne Gore došli u Kotor čuli su da je more nemirno, a Aleksandar je teško podnosio takve uslove, tj "bio je loš mornar", dok je kraljica Marija bolovala od žuči. Pavle im je preporučio da odu vozom, što je kralj odbio pošto je mislio da sve pruge do Francuske vode preko Italije koju je on hteo da izbegne. Pavle mu je na to rekao da može vozom ići preko Austrije i Švajcarske, što je posle izvesnog vremena Aleksandar i ukapirao i isprva prihvatio. Ujutru se on ponovo predomislio jer, kada je rekao mornarima da će ići vozom, oni su se razočarali što neće dobiti francuska odlikovanja. Kao kompromisno rešenje je on išao brodom, a njegova žena vozom. Ispostaviće se da je ubrzo po dolasku broda u Marselj na njega izvršen atentat.
• Po memoarima njegovog drugog sina, Tomislava Karađorđevića, u trenutku Marseljskog atentata je kralj Aleksandar bio smrtno bolestan od raka, i lekari su mu davali oko šest meseci života. Tomislav je to saznao od majke, kraljice Marije, a za kraljevu dijagnozu su znali samo članovi porodice i uzak krug lekara. Patološki nalaz koji je načinjen posle atentata navodno potvrđuje tu dijagnozu.
• Njegov brat od strica knez Pavle je mislio da Kraljevina Italija stoji iza njegovog ubistva. To je spomenuo u jednom podužem pismu iz 1947. svojoj tašti. U prepisci sa Kostom St. Pavlovićem je spomenuo da Francuska nije htela da dozvoli da se na sudskom procesu u Eks an Provansu, započetom posle Marseljskog atentata, spomene Italija, a i da je Ujedinjeno Kraljevstvo vršilo pritisak na Jugoslaviju da ne prouzrukuje ništa protiv nje.
• Bio je iste visine kao Kemal Ataturk, što znači da je imao oko 1,74m.
• Iako je bio treći srpski vladar koji se zvao Aleksandar, a drugi iz svoje dinastije, nastupao je pod vladarskim imenom Aleksandar I.
• Bio je teča rumuskom kralju Mihaju, deda mu je bio kralj Crne Gore, a teča i brat od tetke su bili kraljevi Italije.

Nakon kraljeve smrti, podignut je niz spomenika u njegovu čast, uključujući:

Zagreb, 17. dec. 1934 (biste, + kralj Petar, link) Horgoš, 17. dec. 1934 (bista, najava: link) Prčanj, 3. mart 1935 (prvi u Zetskoj banovini, link) Tabanovac kod Petrovca na Mlavi, 1935? (najava: link) Križevci (gimnazija, najava u feb. 1935 link) Banja Luka, 26. maj 1935 (link) Niška Banja, Konjic (link, str. 11) Ljubljana - fabrika duvana (link) Varaždin, 6. sept. 1935 ("prvi u državi") Dva u Kragujevcu: vojnici 15. sept. 1935 i radnici 28. jun 1936 bista u Mostaru, 7. okt. 1935 (link) Beograd, bista u Zvečanskoj, 13. okt. 1935 (link), Tuzla, 1. dec. 1935 (najava: link) (Split, spomen-svetionik 8. dec. 1935) Šuma i spomen obeležje, Harti kod Haife (najava: link) Lješnjani, sr. bosanskonovski, 9. januar 1936 (link) Konjic, 16. feb. 1936 (link) Turija, maj/jun 1936 (link) Titel, 17. maj 1936 (link) Jovac, srez belički (najava link) Slovenjgradec, 21. jun 1936 (link) Kragujevac, 28. jun 1936 (link), istog dana Niška Banja (link) Bukurešt, jul 1936? (link) Banatsko Aranđelovo, 28. avg. 1936 (bista, najava, [ spomenik Petru i Aleksandru u Parizu, 9. okt. 1936, Jesenice, 11. okt. 1936 (link), Vukovar, 18. okt. 1936 Sen Kanten, 8. nov. 1936 (link) Kupinovac kod Bjelovara, oko 28. nov. 1936 (reljef, link) Prokuplje, 13. jun 1937 (link) Visoko, 20. jun 1937 (link) Sarajevo, kasarna 9. puka, 27. jun 1937 (relj. bista, link) Aranđelovac, 15. avg. 1937 (bista, link) Novi Bečej, 17. okt. 1937 (link) Rakek kod Cerknice, 17. okt. 1937 (link) Skoplje, u paru sa kr. Petrom, 31. okt. 1937 Bitolj, 19. nov. 1937 (link) Hajdučica kod Vršca, 21. nov. 1937 (link) Ohrid, 1. dec. 1937 (najava: link) Prizren, 17. dec. 1937 (najava: link, izgled: link) Šimanovci, 6. maj 1938 (link) Udbina, 29. maj 1938 (najava: link) Čepin kod Osijeka, 22. jun 1938 (link) Deronje, jul 1938 (link) Spomenik miru u Marseju 1938 (inaug. '41), Subotica? (kamen temeljac 1. dec. 1938: link) Srpska Crnja, 18. maj 1939 (link) Trbovlje, 18. jun 1939 (link) Leskovac, 2. jul 1939 (link) Sevnica u Sloveniji, 1. dec. 1939 (link) Niš, 17. dec. 1939 (konjanički, [1]) Sombor, 21. jul 1940 (konjanički, link) Ljubljana - konjanički, 6. sept. 1940 Maribor? (u izradi decembra 1940: link)

• Verovatno nije izgovorio "Čuvajte mi Jugoslaviju" pred smrt, pošto je preminuo vrlo brzo posle atentata na njega. Poslednje reči su mu verovatno bile neki deo razgovora koji je vodio sa Lujem Bartuom na francuskom.
• Prvi je srpski vladar koji tokom dela vladavine nije nosio brkove.
• Postoji nekoliko sličnosti između njega i kralja Aleksandra Obrenovića: obojica su kasnije tokom života nosili naočare za vid (verovatno na daljinu pošto su ih stalno nosili), vladali su kao Aleksandar I, uveli su oktroisane ustave (iz 1901. i 1931), obojica su stradala u atentatu, i njihovi očevi su za života na njih preneli kraljevska ovlašćenja. Obrenović je zvanično postao kralj, a Karađorđević je u ime svog oca vladao od 1914. Obojica su u nekom trenutku raspuštala skupštinu i ukidala njen rad, uvodili su i Senat, a bili su otprilike i iste visine - oko 1,74m. Aleksandar Obrenović je bio prvi vladar iz svoje dinastije posle pradede-strica kneza Miloša koji je oženio Srpkinju, a Aleksandar Karađorđević prvi vladar iz svoje dinastije koji je oženio strankinju. Obojici su kumovi bili ruski carevi: Obrenoviću Aleksandar II, a Karađorđeviću Aleksandar III.

U filmovima i serijama

• U TV seriji Aleksandar od Jugoslavije ga glumi Ljubomir Bulajić.
• U filmu Kralj Petar Prvi ga glumi Aleksandar Vučković.
• U TV seriji Montevideo, Bog te video! ga glumi ga Branislav Lečić. Povremeno se spominje da je u toku Šestojanuarska diktatura.

Porodično stablo

Petar Jovanović

Karađorđe Petrović

Marica Živković

Aleksandar Karađorđević

Nikola Jovanović

Jelena Jovanović

Bosiljka

Petar I Karađorđević

Jakov Nenadović

Jevrem Nenadović

Nerandža

Persida Nenadović

Mladen Milovanović

Jovanka Milovanović

Bosiljka

Aleksandar I Karađorđević

Stanko Petrović Njegoš

Mirko Petrović Njegoš

Krstinja Vrbica

Nikola I Petrović Njegoš

Drago Martinović

Anastasija Martinović

Stana Martinović

Zorka Petrović Njegoš

Stevan P. Vukotić-Perković

Petar Vukotić

Stana Milić

Milena Vukotić

Tadija Vojvodić

Jelena Vojvodić

Milica Pavićević

Porodica

Supružnik

ime	slika	datum rođenja	datum smrti
Kraljica Marija		9. januar 1900.	22. jun 1961.

Deca

ime	slika	datum rođenja	datum smrti	supružnik
Kralj Petar II		6. septembar 1923.	3. novembar 1970.	Kraljica Aleksandra
Princ Tomislav		19. januar 1928.	12. jul 2000.	Princeza Margarita; Linda Meri Boni
Princ Andrej		28. jun 1929.	7. maj 1990.	Princeza Kristina; Princeza Kira; Eva Marija Anđelković

Vidi još

• Kružna platforma sa lavovima na Terazijama
• Vidovdanski atentat (1921)
• Spomenik Kralju Aleksandru u Somboru
• Spomenik kralju Aleksandru Karađorđeviću u Nišu
• Rezidencija kralja Aleksandra Karađorđevića u Han Pijesku
• Vojvoda
• OŠ „Kralj Aleksandar I”
• Aleksandar od Jugoslavije (TV serija)
• Zadužbina kralja Aleksandra I i kraljice Marije u Somboru

Literatura

• Gligorijević, Branislav (2010). Kralj Aleksandar Karađorđević: U ratovima za nacionalno oslobođenje. Zavod za udžbenike - Beograd. str. 454. ISBN 978-86-17-16564-0. 
• Gligorijević, Branislav (2010). Kralj Aleksandar Karađorđević: Srpsko-hrvatski spor. Zavod za udžbenike - Beograd. str. 374. ISBN 978-86-17-16565-7. 
• Gligorijević, Branislav (2010). Kralj Aleksandar Karađorđević: U evropskoj politici. Zavod za udžbenike - Beograd. str. 358. ISBN 978-86-17-16566-4. 
• Čolović, Danica Kaća; Čolović, Srđan (2001). Marija Karađorđević: kraljica - majka. Beograd: Arhiv Srbije. str. 243. ISBN 978-86-8151-116-9. 
• Babac, Dušan M. (2018). Aleksandar I viteški kralj. Evro buk. str. 364. ISBN 978-86-505-3059-7. 
• Mitrović, Andrej (2011). Prodor na Balkan i Srbija 1908-1918. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 707. ISBN 978-86-171-7001-9. 
• Stojanović, Dubravka (2019). Srbija i demokratija 1903-1914: Istorijska studija o "zlatnom dobu srpske demokratije". Beograd: Udruženje za društvenu istoriju. str. 451. ISBN 978-86-83227-31-0. 
• Ratković, Borislav; Đurišić, Mitar; Skoko, Savo (1972). Srbija i Crna Gora u balkanskim ratovima 1912-1913. BIGZ - Beograd. str. 328. 
• Priredila: Đurić, Silvija (1990). Dnevnik pobeda: Srbija u balkanskim ratovima 1912 - 1913, Knj. 1. IRO "Beograd"/ TIZ "Zrinski". str. 431. ISBN 978-86-7519-002-8. 
• Mitrović, Andrej (2015). Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Službeni glasnik. str. 557. ISBN 978-86-519-1805-9. 
• Stanković, Dr Đorđe Đ. (2014). Srbija 1914-1918: Ratni ciljevi. Novi Sad: Prometej. str. 496. ISBN 978-86-5150912-7. 
• Ekmečić, Milorad (2014). Ratni ciljevi Srbije 1914. Beograd: Filip Višnjić. str. 534. ISBN 978-866309-049-1. 
• Priređivači: Đurić, Silvija;; Stevanović, Vidosav (1990). Dnevnik pobeda: Golgota i vaskrs Srbije 1914 - 1915, Knj. 2. IRO "Beograd"/ TIZ "Zrinski". str. 644. ISBN 978-86-7003-052-7. 
• Opačić, Petar (2015). Od Beograda do Krfa. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 432. ISBN 978-86-515-1046-8. 
• Opačić, Petar (2017). Solunski front - Zejtinlik. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 282. ISBN 978-86-515-1228-8. 
• Mekenzi, Dejvid (1998). Solunski proces. Beograd: Fineks. str. 364. ISBN 978-86-82325-07-9. 
• Priređivači: Đurić, Silvija; Perić, Raša; Stevanović, Vidosav (1990). Dnevnik pobeda: Golgota i vaskrs Srbije 1915 - 1918, Knj. 3. IRO "Beograd"/ TIZ "Zrinski". str. 777. ISBN 978-86-7003-053-4. 
• Opačić, Petar (1980). Solunska ofanziva 1918.: Srpska vojska u završnom periodu Prvog svetskog rata. Beograd: Vojnoistorijski institut. str. 440. 
• Ekmečić, Milorad (2021). Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, Knj. 2 [Zbirka: Sabrana dela Milorada Ekmečića, Knj. 4. Novi Sad: Pravoslavna reč i Arhiv Vojvodine. str. 1079. ISBN 978-86-81648-20-9. 
• Mitrović, Andrej (2019). Jugoslavija na konferenciji mira 1918-1920. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 512. ISBN 978-86-515-1500-5. 
• Pavlović, Marko (2000). Jugoslovenska država i pravo: 1914-1941. Kragujevac: N. Pavlović. str. 375. ISBN 86-83313-01-8. 
• Kazimirović, Vasa (2022). Srbija i Jugoslavija 1914-1945, Knj. 1. Novi Sad: Prometej. str. 722. ISBN 978-86-515-2015-3. 
• Kazimirović, Vasa (2022). Srbija i Jugoslavija 1914-1945, Knj. 2. Novi Sad: Prometej. str. 698. ISBN 978-86-515-2017-7. 
• Radojević, Mira (2018). Srpski narod i jugoslavenska kraljevina 1918-1941, tom I. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 428. ISBN 978-86-379-1388-7. 
• Petranović, Branko; Zečević, Momčilo (1991). Agonija dve Jugoslavije. Šabac: IKP Zaslon. str. 386. 
• Dimić, Ljubodrag (1994). „Država, integralno jugoslovenstvo i kultura: Prilog istoriji šestojanuarske diktature 1929-1931”. Književnost: Mesečni časopis (1-3): 171—207. 
• Dimić, Ljubodrag (2001). „Integralno jugoslovenstvo i kultura 1929-1931. godine”. Dijalog povjesničara-istoričara. 3. Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann. str. 333—349. 
• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Ljušić, Radoš (2018). Dinastija Karađorđević i utemeljenje moderne Srbije. Beograd: Nedeljnik. ISBN 978-86-919749-6-1. 
• Nielsen, Christian Axboe (2014). Making Yugoslavs: Identity in King Aleksandar's Yugoslavia. University of Toronto Press. str. 241. ISBN 978-1-4426-2750-5. 
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Radojević, Mira; Dimić, Ljubodrag (2014). Srbija u Velikom ratu 1914-1918: Kratka istorija. Beograd: Srpska književna zadruga, Beogradski forum za svet ravnopravnih. 
• Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918-1941. godine”. Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7—41. 
• Radojević, Mira (1996). „Srpsko-hrvatski spor oko Vojvodine 1918-1941” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 14 (2): 39—73. 
• Stojančević, Vladimir (1988). Srbija i srpski narod za vreme rata i okupacije 1914—1918. godine. Leskovac: Narodni muzej. 
• Fogelquist, Alan (2011). Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929. Lulu.com. ISBN 978-1-257-94299-2. 
• Šaškijević, Mihailo (2017). Poslednje putovanje Aleksandra I Karađorđevića. Prometej Novi Sad. str. 72. 
• Aleksandar I Karađorđević—kralj-vojnik (Fotomonografija). Arhiv Srbije. 2017. str. 223. 

Spoljašnje veze

• Kralj Aleksandar u vrtlogu evropske politike (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični kanal)
• Kralj Aleksandar, skice za portret jednog vladara (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični kanal)
• Defile dobrovoljaca Male Antante (Politika, Branko Bogdanović, 6. april 2019)
• Kralj Aleksandar I Karađorđević i njegovo vreme (RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal)
• Uniforma u kojoj je ubijen kralj Aleksandar I Karađorđević (RTS Dozvolite - Zvanični kanal)
• Prestolonaslednik Aleksandar na Crnom Vrhu 1913. godine, iz arhive Jugoslovenske kinoteke
• Venčanje kralja Aleksandra i princeze Marije (1922), Britanski kino arhiv na jutjubu - Zvanični kanal
• Tonski snimak kralja Aleksandra (1933), Jugoslovenska kinoteka - Zvanični kanal
• Američke filmske vesti o atentatu na kralja Aleksandra I iz 1934. na sajtu YouTube
• Britanski filmske vesti o atentatu na kralja Aleksandra (1934), Britanski kino arhiv na jutjubu - Zvanični kanal
• Sahrana kralja Aleksandra od Jugoslavije (1934), Britanski kino arhiv na jutjubu - Zvanični kanal
• „Znamenite ličnosti koje NEMAJU ULICU U BEOGRADU! Zvuči ludo, ali među njima je i JEDAN SRPSKI KRALJ”. DNEVNO.rs. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
• Zvanična prezentacija prestolonaslednika Aleksandra
• Istorijska biblioteka:Čuvajte Jugoslaviju!
• Mauzolej porodice Karađorđević na Oplencu
• Atentat u Marselju 1934. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. decembar 2019), Pavle Ljumović, Večernje novosti, feljton, 19 nastavaka, 18. septembar - 6. oktobar 2004.
• „Marija, plemenita kraljica“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. decembar 2019), Vojislav Latković, Večernje novosti, feljton, avgust 2010.
• „Ženidba kralja Aleksandra“, Đuro Zagorac, Večernje novosti, feljton, 14 nastavaka, 7 - 20. jun 2007.
• Kad govori mrtav kralj („Večernje novosti”, feljton, jul 2019) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. jul 2019)

---

Napomena: Sadržaj ove stranice (osim priloga „Život i vreme“ je napisan prema zvaničnoj biografiji na navedenoj lokaciji http://www.royalfamily.org. Fotografije su takođe sa te lokacije, dozvolu za korišćenje ovog materijala možete pogledati ovde.