Википедија

Kosovski zavet

један од кључних српских митова

Kosovski zavet, poznat i kao kosovski kult ili kosovska legenda, jedan je od ključnih srpskih nacionalnih mitova, koji se nalazi u osnovi srpskog nacionalnog identiteta.[1]

Vidovdanski hram, projekat Ivana Meštrovića

Nastanak kosovskog zaveta je vezan za srpske epske narodne pesme kosovskog i pokosovskog ciklusa. Kosovski zavet je vekovima nadahnjivao brojne umetnike,[2] pesnike i mislioce.

Kosovo je u srpskoj državnosti, istoriji i mitologiji smatrano svetim mestom, izvorištem nacionalnog duha i jemcem nacionalnih vrednosti.[3]

Sadržaj uredi

 
Proslava Vidovdana na Gazimestan sa transparentom Lazara Hrebeljanovića

Centralni događaji u mitu vezani su za Kosovsku bitku koja se odigrala 1389. godine.[4][5][6][7] Prema legendi, knezu Lazaru Hrebeljanoviću, imenovan i kao „car Lazar“, nuđen je ultimatum da se pokloni i preda osmanskom sultanu Muratu I, prepuštajući mu kontrolu nad srpskim zemljama i pad u ropstvo, ili povede svoju vojsku u bitku na Kosovu Polju.[8] Na poslednjoj večeri pred bitku, u kojem je Lazar održao zdravicu svojim vojvodama i vitezovima, zaveden svojim zetom Vukom Brankovićem, je optužio Miloša Obilića da će ga izdati u bici. Obilić se oštro usprotivio, obećavši da će on biti taj koji će ubiti sultana.[9][10][11][12]

Tokom noći pred samu bitku, Lazara je posetio soko iz Jerusalima ostavivši mu izbor između „carstva zemaljskog“, ukazujući na pobedu u bici, ili „carstva nebeskog“, gde bi Srbi završili nakon žrtve u bici.[13][8] Postoje predanja po kojima se zapravo Sveti Ilija javio Lazaru u formi sokola.[14][15][16] Lazar se zavetovao da će umreti kao mučenik, obezbedivši Srbima status nebeskog naroda.[17][18] Ratnici su, takođe, prihvatili izbor slobode u carstvu nebeskom umesto života u ropstvu.[19] Lazar, je takođe izrekao kletvu svim Srbima koji se ne odazovu pozivu u bitku.[20][21][22] On se sa srpskom vojkom pre bitke pričestio u Crkva Svetog Jovana Preteče u Samodreži.[23]

 
Miloš Obilić ubija sultana Murata, ilustracija iz 17. veka u istoriografiji Pola Rajkata
 
Prikaz ubijanja Miloša Obilića; osmanska minijatura Nakaš Osmana.

Bitka se odigrala na dan Svetog Vida, danas poznatom srpskom prazniku Vidovdan. Nakon tajnog dogovora sa sultanom, Vuk Branković je povukao svoje trupe u ključnim momentima bitke, sa ciljem da očuva svoje povlastice, tako postavši simbol izdaje.[24][21] Sa druge strane, Miloš Obilić, pretvaravši se da se predaje i izdaje Lazara, je prišao sultanovom šatoru, kleknuvši da se navodno pokloni i poljubi stopala, izvadio je nož i smrtno ranio sultana.[25][24][26] Sultan je na samrti naredio da Obilić bude zarobljen i pogubljen, čime je Miloš stekao kultnu vitešku slavu i postao simbol lojanosti, požrtvovanja i heroizma.[9][25] Lazara je osmanska vojska zarobila i pogubila, a njegova zavetna žrtva višestruko jačem protivniku je obezbedila Srbima status „izabranog nebeskog naroda“.

Kosvska legenda je opevala i brojne druge vojvode i vitezove kao što su braća Jug Bogdan, devet Jugovića, braća Musić (Stefan, Lazar i Jovan, Milan Toplica, Ivan Kosančić, Pavle Orlović i Banović Strahinja.[27][28][29] Brojni ženski likovi su imali ključne uloge u mitu, simbolišući velike gubitke i izolovanost u kojem su Srbi, pogotovo žene, živele tokom osmanske vladavine.[9] Milica Hrebeljanović, po legendi poznata kao „Carica Milica“, Lazareva žena rođena u dinastiji Nemanjić.[30] Preklinjala je Lazara da iz bitke izostavi njenog najmlađeg brata Boška, kako bi barem jedan od devet Jugovića ostao živ, što je sam Boško odbio i bio barjaktar tokom Kosovskog boja.[31][32] Majka devet Jugovića je preminula od tuge nakon smrti svih sinova.[31][24][33] Kosovka devojka je jutra nakon bitke pojila i negovala ranjene ratnike na polju, traživši verenika (Milan Toplica), kuma (Miloš Obilić) i devera (Ivan Kosančić).[31][24][33]

Crvena boja kosovskih božura je postala simbol prolivene krvi na Kosovu polju.[19] Ptice, kao simbolična veza između zemlje i neba, su se često pojavljivale u legendama.[34] Vrane i laste su imale moć govora i ulogu prenosioca poruka.[35] Majka devet Jugovića je molila boga za „oči sokola i bela krila labuda“ kako bi mogla da doleti to bojnog polja i vidi svog muša, Juga Bogdana.[36] Pojavljivanje Svetog Ilije u formi sokola je imalo simboliku ratništva, dok su golubovi, suprotno uobičajenoj simbolici, predstavljali kukavičluk i slabost, a orlovi lešinare koji jedu meso postradalih.[35]

Glavni motivi u kosovskoj legendi uredi

 
Kneževa večera (1871), slika Adama Stefanovića. Mnogi delovi kosovskog mita su bazirani na poznatim hrišćanskim motivima kao što su Tajna večera i Judina izdaja.

Ljubinka Trgovčević je izdvojila i opisala dominantne motive u kosovskog kulta:[37]

  • Osveta – cilj za uspostavljanje ponovnih srpskih srednjovekovnih zemalja
  • Mučeništvo – žrtvovanje slobode zbog lojalnosti
  • Izdaja – opravdava poraz i upozorava one koje ne podržavaju srpstvo, kao Vuk Branković
  • Slava – oni koji su se žrtvovali za Carstvo nebesko, kao Lazar i Miloš

Brojne su interpretacije kosovskog kulta, uključujući i vrednovanje "demokratije, anti-feudalizma, pravde i socijalne jednakosti".[38] Najvažnije, vojni poraz je predstavljen kao moralna pobeda.[39]

Mnogi delovi i likovi kosovskog mita su bazirani na poznatim hrišćanskim motivima i simbolima.[40][41] Dok Lazareva uloga i žrtva liči na Isusa, poslednja večera simboliše biblijsku Tajnu večeru sa apostolima i Judinom izdajom u činu Vuka Branković.[9][19][41] Simbol trojstva se takođe provlači kroz legende.[36]

Kosovski zavet je takođe predstavljan i kao sukob „hrišćanske Evrope” i „muslimanskog istoka”, te su Srbi, nalik na druge balkanske narode, predstavljali sebe kao „bedem Hrišćanstva”.[42][43] Zbog Kosovskog boja, Kosovo polje se često smatra „kolevkom nacije” i jednim od najsvetijih srpskih mesta.[44] Sabrina P. Ramet je legende o herojizmu i žrtvi Lazara uporedila sa legendama o britanskomKralju Arturu, norveškom Ulavom II Svetim i ugarskom Svetom Stefanu, dok je Gerlahlus Dujzings uporedio pokušaj Naima Frašerija da kroz Bektašijstvo među Albancima promoviše mit o bici kod Karbale kao inspiraciju za borbu protiv osmanske dominacije.[45][46]

Izvori i razvoj uredi

 
Jefimijina Pohvala knezu Lazaru s početka 15. veka

Kosovski kult je kroz vekove bio jedan od centralnih događaja srpske kulture i književnosti, a najviše bio prenošen i čuvan kroz epske narodne pesme i pevanje uz gusle.[47][48][49][50] Mitologizacija događaja je počela nedugo nakon bitke.[49][51] Danas poznate verzije legendi nisu u potpunosti nastale neposredno nakon Kosovskog boja, ali su se razvile iz različitih izvora u različite verzije.[52] Mnogi izvori od 14. do 18. veka, kao što su žitija, hronike, letopisi i crkvene spise, su očuvale narodna predanja o Kosovskoj bici.[53] Epska poezija je bila veoma razvijena među Srbima i bila je kulturološki i tradicionalni izvor ponosa, identiteta, kao i veza sa prošlošću.[54] Jedan od najstarijih zapisa o Lazarevom zavetnom žrtvovanju su bili Pohvalno slovo o knezu Lazaru patrijarha srpskog Danila III i Jefimijina Pohvala knezu Lazaru.[12][4][55][56] Pohvalne pesme Lazaru se mogu naći i na Natpisu na kosovskom kamenom stubu, za koji se smatra da ga je sastavio sin i naslednik Lazara, Stefan, ali i Stihovima Ravančanina I i II.[12][57]

Prvi srpski zapis o ubistvu sultana Murata u Kosovskoj bici je nađen u Žitijama despota Stefana Lazarevića Konstantina Filozofa, iako ime egzekutora nije pomenuto.[4][12] Narodna predanja su prenošena u srpskoj emigraciji u planinama Stare Srbije, Crne Gore i Hercegovine.[4] Nakon pada Carigrada (1453), više hiljada Srba je emigriralo i započelo nomadski život, gde je očuvan kult kosovskih heroja.[4] Lik viteza heroja koji je ubio sultana Murata je verovtno nastao sa ciljem inspiracije konstantnom otporu Turcima.[4] Vizantijski istoričari iz 15. veka, Duka i Laonik Halkokondil su takođe pisali o Kosovskom boju, gde su pomenuli podatak o „žrtvi hrišćanskog plemića koji je ubio sultana u njegovom šatoru”.[26][58][59] Konstantin Mihailović je krajem 15. veka u Janičarovim uspomenama prvi put upotrebio ime Miloša Obilića, a ujedno je opisao i izdaju Vuka Brankovića.[4][56][7] Nepoznati autor iz Dubrovnika ili Dalmacije je preveo Dukine zapise o Kosovskom boju, a čin izdaje je pripisao Dragoslavu Pribišiću.[12] Italijanska književnost i narodne pesme u Dubrovniku su uticale na školovane Srbe da sastave bugarštice, narodne pesme dugih stiha zasnovane na narodnim predanjima.[60] Neka od bugarštica su opevale i kosovski kult.[56][52][61]

 
Minijatura o Kosovskoj bici napravljena za carsku biblioteku Ivaa Groznog, ruskog cara, 1567. godine

Prema Miodragu Popoviću, lokalno srpsko stanovništvo pod osmanskom vlašću je tokom 16. i 17. veka bilo „turkofilno” sa ciljem klimnje neophodnog prilagođavanja na tursku vladavinu.[62][63] Ipak, oni nisu odustali od kosovskog kulta i interpretacije legendi o otporu prema Turcima.[62] Benedikt Kuripečič, slovenački diplomata, je tokom 16. veka putovao Balkanom i zapisao brojna narodna predanja, uključujući i ona o Lazarevoj poslednjoj večeri i herojskom činu Miloša Obilića.[4][64][65] Ilustrovana hronika Ivaa Groznog iz 1567. godine sadrži devet minijatura na kojoj su za beleženi događaji iz kosovskih legenti, najviše vezanih za samu bitku.[66] Dubrovački hroničar i istoričar Mavro Orbin je u Kraljevstvu Slovena (1601) na italijanskom jeziku, zapisao istorijske i narodne zapise o Kosovskoj bici, pto je činilo značajan izvor za buduće rekonstrukcije i modifikacije legendi.[12][67][7][49]

U narednom periodu, brojni zapisi su objavljivani od autora iz Dubrovnika i Boka kotorskoj, a najznačajniji i najsadržajini je Žitije kneza Lazara, poznatto i pod imenom Priča o boju kosovskom, s početka 18. veka.[12][56][26] Nazahtev Petra Velikog, imperatora sveruskog, njegov savetnik Sava Vladislavić Raguzinski je 1722. godine preveo Orbinovo Kraljevstvo Slovena na ruski jezik.[12] Na osnovu prikupljenih predanja, sastavljen je Tronoški letopis (1791), koji je dodatno doprineo očuvanju kosovskog kulta i prenošenju legendi.[12][56][68] Likovi iz kosovskog mita se pojavljuju i u delima Đorđa Brankovića, Vasilija Petrovića Njegoša i Pavla Julinca.[12][7]

 
Tapiserija iz 16. veka posvećena Kosovskoj bici u francuskom dvorcu Šenonso
Struktura mitoloških priča su bile pod uticajem francuskih šanson de žest.

Tokom 18. veka, rastao je antiosmanski sentiment, a kosovski kult je učvrstio svoje mesto u narodnoj tradiciji.[63] Tokom Prvog srpskog ustanka (1804–1813), fresci Miloša Obilića u Lazarevoj priprati Manastira Hilandar na Svetoj Gori je dodat oreol.[26][69] Vuk Stefanović Karadžić, srpski lingvista i sakupljač narodnih umotvorina, je sakupio i zapisao epske narodne pesme sa tematikom Kosovskog boja, sastavivš Kosovski ciklus, u kojim je definisan danas poznata verzija kosovske legende.[63][70] Rad Vuka Karadžića je bio pod značajnim uticajem Jerneja Kopitara, koji ga je uveo u književnost romantičarskog nacionalizama, kao i Jakob Grim, koji mu je bio recenzent i prevodilac.[71][72] Kopitareva ideološka crta je bila vođena viđenjem Johana Gotfrid fon Herdera da svaka skupina poseduje jedinstvenu kultura koja sebe prikazuje kroz narodni jezik i tradiciju običnih ljudi.[71] Većinu narodnih pesama o Lazaru Vuk Karadžić je čuo i zapisao u okolini Fruškogorskih manastira najpre zbog Karlovačke mitropolije koja je čuvala tradiciju Pećke patrijaršije nakon velikih seoba Srba.[72] Narodne pesme koje kultivišu kosovski zavet su zapisivali i Avram Miletić, Ivan Franjo Jukić, Franc Miklošič i Valtazar Bogišić.[12][56] Struktura legendi i mitoloških priča su, zbog sličnosti u formi, verovatno bile i pod uticajem francuskih šanson de žest.[12][73]

 
Sabor u Prizrenu pred Kosovsku bitku (1899), Stevan Todorović
 
Propast Srpskog carstva na Kosovu (1921-1930), Anastas Bocarić

Kosovski ciklus uredi

Za više informacija pogledajte: Kosovski ciklus i Srpske epske narodne pjesme

Kosovski ciklus predstavlja zbirku epskih narodnih pesama o Kosovskom boju, a sadrži sledeće pesme[74][75]

Istorijske osnove uredi

 
Boško Jugović (slika Đorđa Putnika iz 19. veka), jedan od mitskih junaka devet Jugovića, po legendi barjaktar tokom Kosovske bitke
Za više informacija pogledajte: Kosovska bitka, Raspad Srpskog carstva, Pad srpskih zemalja pod tursku vlast i Istorija Kosova i Metohije

Nedostatak zapisa očevidaca i rana mitologizacija događaja je otežala objektivne zaključke o Kosovskoj bici.[4][7] Brendan Hamprejs je naveo da su delovi priče o Lazarevom zavetnom izboru metafizički narativi nadograđeni na realne istorijske događaje, najviše od strane crkvenih zapisa.[76]

Ono što se pouzdano zna je da je osmanska vojska došla iz Plovdiva do Gazimestana, datum i mesto na kojem se održala bitka, kao i pogibija oba vladara.[4][7] Jedinice Tvrtka I Kotromanića, bosanskog kralja, kao i lokalne albanske snage su takođe uzele učešće na Lazarevoj strani.[77][4][7] Srpsko carstvo se raspalo nedugo nakon smrti cara Dušana (1355), značajno pre Kosovske bitke.[4][78] Ni sam ishod bitke nije u potpunosti jasan, ali većina izvora se slaže da je strateški dugoročno osmanska vojska odnela pobedu.[49][8] Iako je Marička bitka (1371) značajnije strateški odredila budućnost srpskih zemalja i osmansko osvajanje Balkanskog poluostrva, Kosovo je predstavljalo duhovni pad i početak nove ere za Srbe. Bitka nije predstavljala ni definitivni pad srpskih srednjovekovnih zemalja, što se zapravo dogodilo 70 godina kasnije kada je turskim osvajanjem Smedereva došlo do pada pada Srpske despotovine.[12][43]

Istoričari ne mogu pouzdano ni da utvrde identitet i okolnosti Muratovog egzekutora, za čiju smrt postoji nekoliko verzija, kao ni realno postojanje čina izdaje Vuka Branković.[5][49][79]. Jedna od teorija nastanka motiva izdaje je mogućnost konfuzije sa narativima vezanim za drugu Kosovsku bitku (1448), kada je Vukov sin Đurađ Branković, srpski despot, odbio da se pridruži Janošu Hunjadiju u borbi Kraljevine Ugarske protiv osmanske vojske.[80] Devet Jugovića i Kosovka devojka se smatraju likovima iz narodnih legendi, bez dokza o njihovom realnom postojanju.[5][81][76]

U umetnosti i kulturi uredi

U prvoj polovini 19. veka, drame sa likovima motivima kosovskih legendi su objavljivane od Srba edukovanih u Austrijskom carstvu, koji su usvojili ideje kombinijući prosvetiteljski racionalizam sa romantičarskog nacionalizmom.[56] Neke od njih su brojna dela Zaharija Orfelina, Miloš Obilić (1828) Jovana Sterije Popovića, Car Lazar ili Pad Srpskog carstva (1835) by Isidora Nikolića i Miloš Obilić (1858) Jovana Subotića.[56][82] Matija Ban, srpski dubrovački književnik, je uvrstio motive kosovskog zaveta u drame Car Lazar ili Propast na Kosovu (1858), postepeno dodajući elemente romatičarskog nacionalizma.[56]

 
Kosovka devojka (1919), slika Uroša Predića, jedan od najreprezentativnijih primera umetničkog prikaza kosovskog mita

Vladika i pesnik, mitropolit crnogorski i brdski Petar II Petrović Njegoš, i njegova poema Gorski vijenac (1847), koja se smatra remek-delom i jednom od najvrednijih primeraka južnoslovenske literature, ujedno predstavlja i istaknuti primer glorifikacije herojskih ideala i duha kosovskog mita.[83][84][85] Tema poeme je istraga, odnosno borba za istrebljenje poturica i osmanske dominacije.[86][83][87] Njegoš se često pozivao na likove kosovske legende, proklinjavši Vuka Brankovića i proslavljavši Miloša Obilića, a takođe na sličan način koristivši ptice kao simbole.[88][87]

Na 500. godišnjicu Kosovske bitke (1889), Franjo Rački i Tomislav Maretić, vodeći ljudi Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, su držali predavanja o bici i recitovali epske narodne pesme.[56] Tokom 19. veka, srpske vlasti su finansirali slikare kao što su Đorđe Krstić and Nikola Aleksić da oslikaju unutrašnjosti crkvi i manastira sa motivima kosovskih legendi.[89] Značajni srpski, kao što su Adam Stefanović, Pavle Čortanović, Paja Jovanović i Anastas Jovanović, su oslikali epske heroje Kosovskog ciklusa, dok se za jedan od najreprezentativnijih primera umetničkog prikaza kssovskih legendi smatra Kosovka devojka (1919), slika Uroša Predića.[90] Đura Jakšić je i pisao i slikao motive kosovskog mita.[91]

 
Spomenik Petru II Petroviću Njegošu u Andrićgradu (Višegrad), sa citatom Ive Andrića „Tragičan junak kosovske misli”

Početkom 20. veka, brojni koncerti i predstave u Narodnom pozorištu u Beogradu u bili posvećeni Kosovskoj bici i njenom kultu.[92] Smrt majke Jugovića Ive Vojnovića, pesnika i dramaturga iz Dubrovnika, je imala premijeru u Beogradu 1906. godine, a u Zagrebu 1907.[56] prvi srpski film, Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa (1911) directed by Čiča Ilije Stanojevića, koji prikazuje Karađorđevo vođenje Prvog srpskog ustanka, u kojem je prikazani i guslar Filip Višnjić koji peva epske narodne pesme Kosovskog ciklusa.[93]

Hrvatski vajar i arhitekta Ivan Meštrović, koji je značajno doprineo umetničkom prikazu kosovskog zaveta u periodu 1907–11, je bio zadužen da dizajnira Vidovdanski hram kao „večni ideal herojizma, odanosti i žrtve, iz koje naša rasa treba da izvuče veru i moralnu snagu” i „kolektivni ideal srpskoh naroda”. Izgradnja hrama je planirana na Kosovu polju, ali je odlagana zbog brojnih ratova u 20. veku, a zatim definitivno zapuštena.[37][56] Mnoga Meštrovićevi radovi su bili posvećeni kosovskom kultu i njegovim herojima, a bili su prikazivani u mnogim evropskim gradovima, uključujući i na Bijenaleu u Veneciji.[37][56] Hrvatski slikar Mirko Rački je takođe oslikao mnoge motive Kosovskog ciklusa, including Majka Jugović, Devet Jugovića, Kosovka devojka i Miloš Obilić.[37] Francuski prevod pesama iz Kosovskog ciklusa Lea Dorfea Léo d'Orfer (fr) Chants de guerre de la Serbie, étude, traductions, commentaires (1916) je dobilo priznanje Francuska akademija.[37] Nedugo nakon povlačenja srpske vojske preko Kosova i Albanije u Prvom svetskom ratu, među pesnicima je ponovo postala aktuelna tema kosovskog zaveta.[37] Godine 1917. su pesme sa ovom tematikom objavili Milutin Bojić, Milosav Jelić i Rastko Petrović.[37]

 
Karijatide koje je dizajnirao Ivan Meštrović za planirani Vidovdanski hram, Narodni muzej Srbije u Beogradu

Dela Ive Andrića, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, su ponekad bila povezivana s kosovskim kultom.[94][95] U svom eseju je njegoša nazvo „tragičnim junakom kosovske misli”. Mučeništvo Radisava, lika iz najpoznatijeg dela Na Drini ćuprija (1945), je po nekim istraživačima oživljavanje kosovskog nasleđa u kontekstu mitovu o nastanku srpske nacije..[95][96] Komunističke vlasti su angažovale Aleksandra Deroka da dizajnira novi spomenik na Gazimestanu, a Petar Lubarda da motivima Kosovske bitke dekoriše svečanu salu Novog dvora, tada sedišta Republićkog izvršnog veća.[56]

Na 600. godišnjicu Koovske bitke (1989), objavljen je film Boj na Kosovu koji je režirao Zdravko Šotra po tekstu koju je pisao Ljubomir Simović[56][21] Iste godine, pesnik Matija Bećković je skovao poznatu frazu, „Kosovo, najskuplja srpska reč”, a objavljena je i popularna folk pesma Vidovdan Milutina Popovića Zahara u izvođenju Gordane Lazarević.[56][97] U svom dokumentarcu iz 1992. godine Serbian Epics, Оскаром награђиван редитељ Павел Павликовски је приказао припаднике Војске Републике Српске како током Рата у Босни и Херцеговини изводе епске песме које славе косовски завет.[98] Чарлс Симић, амерички песник српског порекла и добитник Пулицерове награде је био под значајним утицајем наратива и магичног реализма Косовског циклуса.[99]

Иако је Андрићград у Вишеграду, основан 2014. године од стране Емира Кустурица, назван по Иви Андрићу, често се сматра да му је сврха приказ косовских мотива и српске националне свести.[56][100] Црква у граду је пројектована по узору на цркву манастира Високи Дечани на Косову и Метохији и посвећена је Светом Цару Лазару и косовским мученицима.[100] Након 15 година реновирања, Народни музеј је поново отворен у Београду, на празник Видовдан 2018. године[101] Између осталог, музеј је истакао каријатиде Ивана Мештровића, које су биле предвиђене за Видовдански храм.[102]

Политичка употреба uredi

Главни чланак: Стара Србија
 
Слободан Милошевић држи говор на Газиместану (1989).

Косовски завет је играо битну улогу у српској политици од 19. века надаље. Након 1860-их косовски култ постаје централна тема српског национализма и оправдавајуће средство за српске захтеве према Косову.[103] У Балканским ратовима 1912. године, српска војска је ослободила Косово и делове Метохије, што је српска политика тумачила као враћање давно изгубљених територија и освету Турцима Османлијама за српски војни пораз из 1389. године.[104]

Крајем 1980-их година, у Србији је дошло до оживљавања косовског завета, што је Српска православна црква активно подстицала.[105] Године 1988. су мошти српског средњовековног кнеза Лазара Хребељановића, који је повео Србе у бој против османске војске на Косову 1389. године, уз велики публицитет ношене широм Србије и Босне и Херцеговине.[105] Свети кнез Лазар је означен као симбол српског мучеништва и владар опредељења за „Небеску Србију“, резервисане за праведне Србе који су живели и умрли за крст и отаџбину.[105] Приликом обележавања 600. годишњице битке на Косову, Слободан Милошевић је у говору на Газиместану искористио симболичку моћ косовског завета ради окупљања маса око своје политике.

Косовски завет и даље игра важну улогу у српској политици и српско-албанском сукобу око територије Косова и Метохије.[106] Тако, на пример, година збивања косовске битке је узета за назив српског националистичког покрета „1389“.

Види још uredi

Референце uredi

  1. ^ Косовски мит и српски национални идентитет, Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ Лазар Трифуновић, Ликовни израз Косовског предања, Књижевне новине, бр. 385, 27. фебруар, Београд, 1971
  3. ^ Косовизација Србије и Југославије, страна 223[мртва веза], Приступљено 9. 4. 2013.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Emmert 1991, стр. 61–88.
  5. ^ а б в Djokic 2009, стр. 6.
  6. ^ Macdonald 2002, стр. 69–70.
  7. ^ а б в г д ђ е Pitulić 2012.
  8. ^ а б в Macdonald 2002, стр. 69.
  9. ^ а б в г Djokic 2009, стр. 9.
  10. ^ Greenawalt 2001, стр. 49.
  11. ^ Cohen 2014, стр. 4.
  12. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Ređep 1991.
  13. ^ Judah 2002, стр. 6–7.
  14. ^ Djokic 2009, стр. 7.
  15. ^ Greenawalt 2001, стр. 57.
  16. ^ Humphreys 2013, стр. 47.
  17. ^ Ramet 2011, стр. 269.
  18. ^ Humphreys 2013, стр. 48.
  19. ^ а б в Cohen 2014, стр. 2.
  20. ^ Duijzings 2000, стр. 167.
  21. ^ а б в Radovic 2014, стр. 68.
  22. ^ Mihaljčić 1989, стр. 230.
  23. ^ Perić, Dragoljub (2013). „Temporal formulas in Serbian oral epic songs”. Balcanica (44): 159—180. doi:10.2298/BALC1344159P  . 
  24. ^ а б в г Duijzings 2000, стр. 185.
  25. ^ а б Greenawalt 2001, стр. 50.
  26. ^ а б в г Emmert 1996.
  27. ^ Mihaljčić 1989, стр. 133.
  28. ^ Petrovic 2014, стр. 79.
  29. ^ Bradaš, Marija (2013). „The return of epic formulas in various Italian translations of Kosovka djevojka (The Kosovo maiden)”. Balcanica (44): 2013—2333. doi:10.2298/BALC1344139B  . 
  30. ^ Petrovic 2014, стр. 73.
  31. ^ а б в Djokic 2009, стр. 10.
  32. ^ Judah 2002, стр. 39.
  33. ^ а б Kaser & Katschnig-Fasch 2005, стр. 104.
  34. ^ Humphreys 2013, стр. 53, 60.
  35. ^ а б Humphreys 2013, стр. 57.
  36. ^ а б Humphreys 2013, стр. 53.
  37. ^ а б в г д ђ е Trgovčević 1996.
  38. ^ Segesten 2009, стр. 163.
  39. ^ Schnabel, Albrecht; Thakur, Ramesh Chandra (1. 1. 2000). Kosovo and the Challenge of Humanitarian Intervention: Selective Indignation, Collective Action, and International Citizenship. United Nations University Press. стр. 23. ISBN 978-92-808-1050-9. [мртва веза]
  40. ^ Knudsen & Laustsen 2006, стр. 23.
  41. ^ а б Judah 2002, стр. 36–37.
  42. ^ Ramet 2005, стр. 149.
  43. ^ а б Biljana Vankovska; Haken Wiberg (24. 10. 2003). Between Past and Future: Civil-Military Relations in Post-Communist Balkan States. I.B.Tauris. стр. 227. ISBN 978-1-86064-624-9. 
  44. ^ Knudsen & Laustsen 2006, стр. 20.
  45. ^ Ramet 2011, стр. 267–281.
  46. ^ Duijzings 2000, стр. 157–158.
  47. ^ Duijzings 2000, стр. 184
  48. ^ Kaser & Katschnig-Fasch 2005, стр. 100.
  49. ^ а б в г д Uğurlu 2011.
  50. ^ Lara Jakica (2010—2011). „The problem of resurrection of Kosovo mythology in Serbian popular culture”. Transcultural Studies. 6/7: 161—170. doi:10.1163/23751606-00601011. 
  51. ^ Milica Cimeša (28. 11. 2012). Marija Wakounig, ур. From Collective Memories to Intercultural Exchanges. LIT Verlag Münster. стр. 78. ISBN 978-3-643-90287-0. „... the great amount of mythologization that followed shortly after it.” 
  52. ^ а б Greenawalt 2001, стр. 52.
  53. ^ Petrovic 2014, стр. 67–68.
  54. ^ Humphreys 2013, стр. 49.
  55. ^ Kaser & Katschnig-Fasch 2005, стр. 107.
  56. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Ivan Čolović. „The Kosovo Myth”. yuhistorija.com (на језику: енглески). Приступљено 2020-08-09. 
  57. ^ Деретић 2007.
  58. ^ Mihaljčić 1989, стр. 162.
  59. ^ Dayantis 2004, стр. 8.
  60. ^ Matthias & Vuckovic 1987, стр. 13.
  61. ^ Matthias & Vuckovic 1987, стр. 14.
  62. ^ а б Ramet 2011, стр. 282.
  63. ^ а б в Greenawalt 2001, стр. 53.
  64. ^ Mihaljčić 1989, стр. 95.
  65. ^ Samardžić, Radovan; Duškov, Milan (1993). Serbs in European Civilization. Nova. стр. 152. ISBN 9788675830153. 
  66. ^ Mihaljčić 1989, стр. 78.
  67. ^ Roudometof 2001, стр. 53.
  68. ^ Gavrilović, Danijela (2003). „Elements of Ethnic Identification of the Serbs”. Facta Universitas – Philosophy, Sociology, Psychology and History. 2 (10): 717—730. 
  69. ^ Mihaljčić 1989, стр. 88.
  70. ^ Wakounig, Marija (2012). From Collective Memories to Intercultural Exchanges. LIT Verlag Münster. стр. 79. ISBN 9783643902870. 
  71. ^ а б Greenawalt 2001, стр. 59.
  72. ^ а б Pavlović & Atanasovski 2016.
  73. ^ Bianchini, Stefano; Chaturvedi, Sanjay; Ivekovic, Rada; Samaddar, Ranabir (2004). Partitions: Reshaping States and Minds. Routledge. стр. 140. ISBN 9781134276547. 
  74. ^ Đurić, Vojislav (2001). Antologija srpskih narodnih junačkih pesama. Istočnik. 
  75. ^ Matthias & Vuckovic 1987, стр. 5.
  76. ^ а б Humphreys 2013, стр. 172.
  77. ^ Malcolm 1998, стр. 59–62.
  78. ^ Malcolm 1998, стр. 48.
  79. ^ Humphreys 2013, стр. 170.
  80. ^ Malcolm 1998, стр. 89.
  81. ^ Malcolm 1998, стр. 72.
  82. ^ Duijzings 2000, стр. 187.
  83. ^ а б Duijzings 2000, стр. 188.
  84. ^ Greenawalt 2001, стр. 60.
  85. ^ Humphreys 2013, стр. 84.
  86. ^ Djokic 2009, стр. 13.
  87. ^ а б Greenawalt 2001, стр. 61.
  88. ^ Humphreys 2013, стр. 57, 59.
  89. ^ Popovich 1991, стр. 237.
  90. ^ Popovich 1991, стр. 242–252.
  91. ^ „Kosovski mit u poeziji Đure Jakšića”. scindeks.ceon.rs. Приступљено 2020-01-13. 
  92. ^ Humphreys 2013, стр. 67.
  93. ^ Humphreys 2013, стр. 68.
  94. ^ Matthias & Vuckovic 1987, стр. 22.
  95. ^ а б Wayne S. Vucinich (1995). Ivo Andric Revisited: The Bridge Still Stands. Univ of California Intl. стр. 126, 134–138. ISBN 978-0877251927. 
  96. ^ Kokobobo, Ani (2007). „To Grieve or not to Grieve? The Unsteady Representation of Violence in Ivo Andrić's The Bridge on the Drina” (PDF). Journal of the North American Society for Serbian Studies. Bloomington, Indiana: Slavica Publishers. 21 (1): 69—86. ISSN 0742-3330. Архивирано из оригинала (PDF) 2016-03-04. г. 
  97. ^ Rajzer, Magdalena (2014). „Pamięć o bitwie kosowskiej w serbskiej tradycji narodowej”. Acta Humana. 5 (1): 153—166. doi:10.17951/ah.2014.5.153  . 
  98. ^ Humphreys 2013, стр. 50.
  99. ^ Mijuk 2002, стр. 43.
  100. ^ а б Maroš Melichárek (2017). „Ivo Andrić (1892–1975) a srbský národný naratív. Identita, nacionalizmus a kosovský kult”. Porta Balkanica: 57—62. 
  101. ^ „Otvaranje Narodnog muzeja na Vidovdan”. Radio Television of Vojvodina. Приступљено 2020-08-09. 
  102. ^ „Otvoren Narodni muzej u Beogradu”. Radio Television of Serbia. Приступљено 2020-08-09. 
  103. ^ Otpor okupaciji i modernizaciji, Приступљено 9. 4. 2013.
  104. ^ Ljubinka Trgovčević, The Kosovo Myth in the First World War “To get revenge for Kosovo” implied to restore the state, free the territories where it once existed, i.e. first Kosovo polje and drive away “non-believers”, i.e. Turks. The example from the Balkan Wars is the slogan “For Kosovo Kumanovo” (victory over Turks in 1912, when Kosovo and Macedonia were annexed to Serbia).
  105. ^ а б в Jovan Byford, Sećanje na vladiku Nikolaja Velimirovića u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi Архивирано на сајту Wayback Machine (21. новембар 2008), Приступљено 9. 4. 2013.
  106. ^ Зашто је косовски завет толико присутан у савременој Србији, Приступљено 9. 4. 2013.

Извори uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Косовски_завет&oldid=27555984”