Портал:Историја/Изабрани 2013.
Изабрани чланци
уреди
01. недеља уреди
Бадњак (у неким крајевима зван и весељак) је дрвена облица која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сијече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед. Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен храстовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.
Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизујуе спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће продице. Његова ватра симболизовала је свјетлост сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години. Неки од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима.
Српска традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, прелази за вријеме Краљевине Србије и у јавни простор. Међу њеним војницима развио се обичај да ложе бадњаке у касарнама. За вријеме Краљевине Југославије војна церемонија са бадњаком даље је разрађена и стандардизована у правилима службе, али је њеном извођењу дошао крај избијањем Другог свјетског рата. Од задње деценије двадесетог вијека, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића у којима бадњак има битну улогу. Парохијани га на Бадњи дан свечано посијеку и одвезу до цркве, у чијој порти се обави налагање бадњака уз благосиљање свештеника. Свечаност се завршава дружењем парохијана окупљених око ватре.
...даље...
02. недеља уреди
Титуле и службе у Византији обухватају један комплексни аристократски и бирократски систем који се развио у Византијском царству. Многе титуле и службе биле су почасне и без суштинске власти, јесте цар био на крају владар. У хиљадугодишњој историји Византије многе су титуле створене и укинуте, многе добиле а многе изгубиле на углед. У почетку византијске титуле и звања биле су једнаке римском царству, пошто је Византија имала своје корене у римској држави. Ово се променило за време владавине цара Ираклија (610-641) и неопходних државних реформа тог времена. Слично се дешава у XI и у XII веку, где сада наступа и феудализација Византије. У време цара Алексија I (1081-1118) већина позиција биле су ново створене или драстично измењене, остале су после мање више исте и као такве на снази све до пада Цариграда 1453. године.
...даље...
03. недеља уреди
Велика криза (позната још као и Велика депресија) је глобални економски крах који је почео 1928. године и трајао до 1939. Био је то најдужи и најоштрији суноврат који је икада искусио индустријализовани Западни свет. Почела је у Сједињеним Државама падом берзе 29. октобра 1929. године, на дан познат као Црни уторак, резултовала драстичним падом аутпута, драматичним растом незапослености и акутном дефлацијом. Али, ни културно-социолошке последице нису биле ништа мање деструктивне, посебно у САД, где је Велика депресија по разорном утицају на друштво на другом месту, одмах иза Грађанског рата.
Почетак и снага Велике депресије разликују се међу државама. Депресија је посебно била тешка и дуга у САД и државама Европе, мање у Јапану и већем делу Латинске Америке. Најгора депресија икада је последица комбинације више фактора. Пад агрегатне тражње, финансијска паника и јуриш на банке, несинхронизоване економске политике националних влада узроковале су драстичан пад аутпута и економске шокове.
Златни стандард, који је блиско повезивао све државе света у мрежу фиксних девизних курсева, играо је кључну улогу у трансмисији америчког економског суноврата ка другим земљама. Опоравак од Велике депресије у великој мери је подстакнут одбацивањем златног стандарда и политиком фискалне експанзије (и монетарне, премда монетарна политика у то време још није била у потпуности детерминисана), која не би била могућа у условима златног стандарда. Велика депресија довела је до фундаменталних промена економских институција, као и што је у жижу економске теорије и политике лансирала Џона Мејнарда Кејнса, који је поред успостављања макроекономије и доктрине фискалне експанзије остао упамћен по изјави: „Дуг рок не постоји. На дуги рок сви смо мртви.“
...даље...
04. недеља уреди
05. недеља уреди
06. недеља уреди
Сфрагистика (грч. σφραγις — сфрагис, печат или сигилографија (лат. sigillum — печат) је наука о развитку, изради и употреби печата на повељама и списима. Она је у уској вези са осталим помоћним историјским дисциплинама, посебно са хералдиком јер се на највећем дијелу печата налазе ликови грбова са натписом. Такође је још у уској вези и са дипломатиком, нумизматиком и генеалогијом.
Употреба печата позната је још из антике. Оријентални народи су их користили, а касније су од њих преузели Грци и Римљани. Од Грка и Римљана у V вијеку печате примају германски народи, а преко њих се употреба печата шири на цијелу Западну и Средњу Европу. Почетком VI вијека почеле су се печатити исправе од пергамента што је поспјешило даљи развој печата. Од VIII вијека печат постаје општи знак овјере и потврде исправа свих тадашњих западноевропских и средњоевропских владара те византијских царева и римских папа. У Србији употреба печата јавља се још у вријеме династије Немањића у XIII вијеку, а највјероватније и много раније. То потврђују нова открића (види Печат кнеза Стројимира). Ти печати су били прво царско-византијског типа да би до XV вијека попримили све карактеристике западноевропских печата.
...даље...
07. недеља уреди
Узроци доношења Устава од 1835. су пре свега изложени у карактеру владавине тадашњег кнеза Милоша Обреновића. Кнез је успео да се уз турску подршку уздигне на ранг „баш кнеза“ или врховног кнеза. Након Другог српског устанка, главни кнежев такмац у власти је била Народна канцеларија, претворена 1826. у Београдски суд. Незадовољство Милошевим апсолутизмом је довело до дизања многобројних буна. Њихов циљ је био ограничити Милошеву власт. Милетина буна (јануар 1835) је била непосредан повод за доношење устава.
...даље...
08. недеља уреди
09. недеља уреди
10. недеља уреди
11. недеља уреди
12. недеља уреди
13. недеља уреди
14. недеља уреди
15. недеља уреди
16. недеља уреди
Ускршњи устанак (ирски: Éirí Amach na Cásca, енглески: Easter Rising) назив је за војно неуспелу побуну ирског народа у Даблину која је била усмерена на ослобађање од британске власти. Устанак се одиграо 1916. године. Ирска је стекла независност тек 1949. године.
...даље...
17. недеља уреди
Светски дан књиге и ауторских права обележава се 23. априла сваке године. Одлука о обележавању Светског дана књиге и ауторских права донета је на Генералној конференцији УНЕСКО-а одржаној у Паризу 1995. године.
У Шпанији је овај дан празник још од 1923. године у част писца Мигела де Сервантеса који је умро на тај дан. Ово је такође и део прославе дана Светог Ђорђа у Каталонији, где је традиција од Средњег века да мушкарци доносе руже својим вољеним, а од 1925. да жене дају књигу у замену. Половина годишње продаје књига у Каталонији је у ово време са преко 400.000 продатих и размењених примерака за преко 4 милиона ружа.
Године 1995, на Генералној конференцији УНЕСКО-а је одлучено да се Светска дан књиге и ауторских права слави на овај датум, јер је тада каталонски фестивал, а и ово је датум годишњице рођења и смрти Вилијама Шекспира, смрти Мигела де Сервантеса, Инке Гарсиласо де ла Веге и Жозепа Пла, рођења Мориса Дрјуона, Владимира Набокова, Мануела Валехо Мехие.
...даље...
18. недеља уреди
Празник рада се слави првог маја као међународни празник радничког покрета.
1. маја 1886. стотине хиљада америчких радника су изашли на улице да би захтевали опште прихватање осмочасовног радног дана. Чикаго је био центар покрета. Радници су тамо месецима агитовали за осмочасовно радно време, и уочи 1. маја њих 50.000 је већ било у штрајку. Нових 30.000 придружило им се следећег дана; то је довело већи део чикашке производње до застоја.
Страх од насилних класних сукоба обузео је град. Насиља није било у суботу и недељу, 1. и 2. маја. Али у понедељак, 3. маја туча у којој су учествовале стотине избила је у Мек Кормик Риперу (Mc Cormick Reaper) између радника чланова синдиката, који су спречени да дођу на посао и оних који нису припадали синдикату које је Мек Кормик запослио уместо њих. Многобројна и добро наоружана полиција брзо се палицама и ватреним оружјем умешала како би повратила ред. Убили су 4 члана синдиката, а повређених је било много.
...даље...
19. недеља уреди
Црвена армија (рус. Красная Армия) је скраћено име за Црвену армију радника и сељака (рус. Рабоче-Крестьянская Красная Армия), оружану снагу коју су створили бољшевици током Руског грађанског рата 1918. Ова организација је постала војска Совјетског Савеза након његовог оснивања 1922. Црвена боја у имену се односи на боју крви коју је пролила радничка класа у својој борби против капитализма. Иако је Црвена армија 1946. променила име у Совјетска армија, људи са запада су и даље користили термин „Црвена армија“ и касније, на пример, током Хладног рата.
...даље...
20. недеља уреди
Деколонизација Африке је историјски процес који се одиграо у већем делу афричког континента након Другог светског рата. Он подразумева осамостаљивање великог броја европских поседа (британских, португалских, француских и белгијских) и формирање афричких држава.
Осамостаљење европских колонија у прекоморским земљама није било ограничено на Африку. Оно је обухватало све континенте, баш као што је и европско освајање прекоморских поседа обухватало све континенте. Други светски рат био је свакако катализатор али корени промена су у даљој прошлости. Закон о управљању Индијом, који је донео Британски парламент 1935. године, предвиђао је независност индијског потконтинента, мада не у оном облику у којем је дошло до независности. Међутим, последице рата утицале су да европске силе сагледају нову перспективу света и свог места у њему, укључујући и њихове односе према Африци...даље...
21. недеља уреди
Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење 21. 5. 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. 8. 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.
...даље...
22. недеља уреди
Пад Цариграда, познато и као пад Константинопоља (грч. Άλωση της Κωνσταντινούπολης, осм. тур. فتح قسطنطنیه, тур. Kostantinopolis Kuşatması) или освајање Истанбула (тур. İstanbul'un fethi), опсада је пријестонице Источног римског царства Константинопоља (Цариград), коју је спроводила војска османског султана Мехмеда II од 6. априла до 29. маја 1453. године. Пад Цариграда означио је уништење Источног римског царства, које је познато и као Византија.
Византија је 1453. сведена територијално на Пелопонез, неколико острва у Егејском и Мраморном мору и предграђе Цариграда, а више није могла да издржи растућу моћ Османског султаната. Са почетком од Бајазита I, османски султани су више пута опсједали и блокирали Цариград (1393—1394, 1394—1402, 1411. и 1422). Нису успјели да заузму град, али су стекли контролу над већим дијелом Балкана. Посљедња опсада почела је у априлу 1453. године. Упркос бројним апелима Ромеја према Западу, само је мали италијански контингент стигао у помоћ цару Константину. Заједно са 5.000 Ромеја, укупан број бранилаца Цариграда достигао је 7 или 8 хиљада војника. Османска војска их је знатно надмашила: Мехмед II је имао око 70 хиљада војника и преко 120 бродова. Послије двомјесечног отпора, Цариград је пао 29. маја 1453. године. Посљедњи византијски цар, Константин XI је погинуо у борби. Мехмед II је ушао у освојени и опљачкани град, а у знак сјећања на заузимање добио је надимак Фатих (од арап. فاتح — „освајач”), а Цариград је учинио новом пријестоницом своје државе. Побједа је Османлијама обезбједила превласт у источном Средоземљу. Град је остао пријестоница Османског царства до његовог распада 1923. године.
Пад Цариграда је дубоко утицао на цио свијет, нарочито на западу Европу. Падом Цариграда, „другог Рима”, настао је концепт континуитета — Трећи Рим. Многи историчари, укључујући Жула Мишлеа, вјеровали су да пад Цариграда представља крај средњег вијека и почетак ренесансе. Међутим, ово гледиште све више оспоравају савремени историчари, који на пад Цариграда гледају само као на крај Римског царства.
…даље…
23. недеља уреди
Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.
У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.
Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и средоземну обалу Спаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се непосредно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.
…даље…
24. недеља уреди
Српска револуција 1848—1849. или Српски народни покрет 1848—1849. је једна од либерално-националних револуција које су избиле широм Европе у пролеће 1848. Ове револуције су познате и под именом „пролеће народа“. Српска револуција се обично посматра као део Мађарске револуције са којом је блиско повезана.
Током револуције Мађари су постигли знатне војне успехе, али су поражени интервенцијом Русије. Срби су водили жестоке борбе против Мађара, уз помоћ добровољаца из Србије. Исход револуције је било оснивање Војводства Србије и Тамишког Баната са центром у Темишвару.
Овакво Војводство је изневерило очекивања српских патриота изражених на Мајској скупштини 1848. У Војводству су Срби чинили мањину, док је сва администрација била у рукама немачких чиновника и официра. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. Једина трајна последица Српске револуције била је обнова титуле Српског патријарха.
...даље...
25. недеља уреди
Битка на Каталаунским пољима или, ређе, битка код Шалона, одиграла се 451. у северној Галији (данашња северна Француска) између хунско-остроготске војске на челу са хунским краљем Атилом на једној, и западноримских и визиготских снага на другој страни. Представљала је кулминацију великог Атилиног похода на подручје тадашњег Западног римског царства и завршила је тактички неодлучно, иако се, с обзиром да је Атила присиљен на повлачење преко Рајне често наводи као последња велика победа у римској војној историји. На савременике је, пре свега, оставила снажан утисак због неуобичајено великог броја жртава међу којима се нашао и визиготски краљ Теодорих I. Каснији су јој историчари, делом и због тога, настојали дати велики историјски значај, односно описати као битку која је спасила Европу и западну цивилизацију од хунских разарања; тај је став, међутим, мање изражен међу савременим историчарима.
...даље...
26. недеља уреди
Косовска битка (битка на Косову, бој на Косову, Косовски бој или Видовданска битка) је вођена 15. јуна 1389. године на хришћански празник Видовдан, недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.
У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.
Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином XV века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља отоманску победу.
Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389) и њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене пределе у западној Србији.
Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи. Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.
27. недеља уреди
Устанак у Србији је јула 1941. године подигла Комунистичка партија Југославије против нацистичких окупатора.
У почетку су вршене диверзије и саботаже по градовима и на комуникацијама. Приступањем четника устанку, крајем августа, долази до битке за Лозницу и ослобођења првог града. Тек септембра 1941, када је устало село, Србија се нашла у пожару устанка. Партизани и четници запоседали су градове које су посадне немачке јединице напуштале. Оружани устанак убрзо захвата већи део окупиране Србије. Ослобођене су велике тероторије у западној и источној Србији. На тлу западне Србије створена је највећа слободна територија у окупираној Европи позната као „Ужичка република“. Власт у њој је била дуална; партизански центар ове слободне територије налазио се у Ужицу, а четнички на Равној гори.
Развојем устанка, међу устаницима постаје већи очитији идеолошки раскол између двије фракције. На једној страни су припадници Четничких одреда Југословенске војске или четници који себе сматрају лојалним избјегличкој краљевској влади те се боре за обнову предратног поретка. На другој страни су припадници Народноослободилачких партизанских одреда Југославије или партизани који се залажу за увођење социјализма и преуређење поратне Југославије на федеративним основама. Четнички вођа Михаиловић крајем октобра напушта устанак, и ступа у преговоре са квислиншком владом и са Немцима ради уништења партизана.
Окупатор је убрзо окупио веће снаге и страшним терором угушио устанак у Србији, али је остатак партизанских снага прешао у Босну, где су формирали Прву пролетерску бригаду. Након слома устанка, Србија је углавном била пацификована територија, све до повратка партизана и пресудне битке за Србију 1944. У међувремену, четници показују све мање склоности за борбу против немачких окупатора, а све више за борбу против партизана и отворену колаборацију. Упркос томе, Михаиловић је успео да се наметне као једини легални представник избегличке владе, која је наложила да се све снаге отпора ставе под његову команду.
...даље...
28. недеља уреди
.jpg)
Битка код Курска вођена је у Другом светском рату између совјетских и немачких снага током лета 1943. године (од 5. јула до 23. августа). То је највећа тенковска битка у историји ратовања и једна од најзначајнијих савезничких победа током 1943. године. Најжешће борбе вођене су око села Прохоровке.
Намера немачких копнених снага, Вермахта, била је разбијање средишњег дела источног фронта, а затим с југа обухватити Москву и нанети одлучујући ударац Црвеној армији. Немачка офанзива почела је 5. јула под тајним називом Цитадела (нем. Zitadelle - тврђава). У бици је са немачке стране ангажовано 50 дивизија (од којих 34 пешадијске, 14 оклопних и 2 моторизоване) - укупне јачине око 900.000 војника, 2.700 тенкова и самоходних и јуришних топова, 10.000 артиљеријских и минобацачких цеви, уз подршку око 2.000 авиона, док је са совјетске стране ангажовано 12 армија (од којих 2 оклопне). Совјети су имали извесну бројчану предност у људству и наоружању - 20.000 топова и минобацача, 920 ракетних бацача (каћуша), 3.600 тенкова, уз подршку 2.400 авиона.
Упркос већим губицима руске снаге су извеле успешан противнапад и до 23. августа Немци су поражени. Из строја им је избачено до 500.000 војника од тога око 60.000 погинулих и око 150.000 рањених (током прве етапе битке односно немачке офанзиве). Касније, током совјетске против-офанзиве, тај број се попео на преко пола милиона погинулих, рањених и заробљених. Стварни совјетски губици обелодањени су тек 1991. и износили су око 800.000 погинулих, рањених и несталих (током обе етапе битке).
Победом Црвене армије у овој бици, иницијатива на Источном фронту прешла је на совјетску страну. Од тада па све до краја рата немачке јединице су се налазе у константној дефанзиви.
...даље...
29. недеља уреди
Стара словенска вера означава народну религију и митологију Старих Словена чији корени сежу у III миленијум пре наше ере и која је постојала све до покрштавања Словена у средњем веку.
Словенску митологију је, на основу данас расположивих извора, тешко реконструисати у целости. Сматра се да је веровање у живот после смрти било заједничко свим Словенима. Најзначајнија божанства су Перун, Световид, Сварог и Дабог, али је немогуће, са сигурношћу, закључити ко је био врховни бог словенског пантеона. Постојање светих кипова, односно кумира, међу којима је најпознатији Збручки стуб, је потврђено на целокупном словенском простору, али њихов облик, изглед и материјал израде варирају од поднебља до поднебља. Услед различитих историјских прилика, веровања Старих Словена су се засебно развијала, због чега се данас обично приказују и изучавају према подели словенских народа на Јужне, Источне, Западне и данас скоро исчезле Полапске Словене (Лужички Срби).
Основни извори за реконструкцију веровања Старих Словена су углавном према словенском многобоштву негативно настројене, хришћанске хронике, затим народна веровања и археолошка грађа, али је на основу њих немогуће утврдити како функције неких божанстава, тако и постојање родбинских веза међу њима или словенског космогонијског мита.
Данас се међу Словенима јављају неопаганске верске организације, које своја веровања базирају на сопственим тумачењима и допунама оскудних извора о вери Старих Словена, махом научно спорне Велесове књиге. Иако углавном пропагирају повратак природи, панславизам и верску толеранцију, међу њима има и оних који представљају агресивне десничарске групе које заговарају нацистичку филозофију крви и тла.
...даље...
30. недеља уреди
Опсада Београда 1456. (мађ. Nándorfehérvári diadal, тур. Belgrad kuşatması) је други велики напад Турака на овај град који се десио између 4. и 22. јула . Након пада Цариграда, главни противник Османлија на западу била је краљевина Угарска. Султан Мехмед II покренуо је велику војску са циљем да освоји Смедерево, престоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници.
Велику турску силу нису дочекале уједињене хришћанске снаге чему су се многи надали. Чак ни у самој Угарској није постигнут договор о јединственом деловању. Војску која је бранила београдско утврђење чинили су одреди које је окупио Јанош Хуњади, нешто трупа које је послао деспот Ђурађ, као и одреди слабо наоружаних крсташа.
Значајан догађај током опсаде је разбијање турске флоте на Дунаву 14. јула 1456. године. Увидевши да не могу да одсеку град од река, а самим тим и од Угарске, Турци су се одлучили на жесток јуриш који је изведен 21. јула. Уз велике напоре опсађени су одолели а сутрадан је уследило турско повлачење.
Подневна звона, по налогу папе Калиста III, прослављају овај догађај све до данашњих дана.
...даље...
31. недеља уреди
Мађарско-румунски рат (мађ. 1919-es magyar-román háború; рум. Războiul Maghiaro-Român din anul 1919) је рат вођен између Румуније и Мађарске Совјетске Републике. Избио је марта, а трајао до августа 1919. године. Избио је због Трансилваније, која је припојена Румунији 1. децембра 1918. године „Прокламацијом о уједињењу“. Она је донета у Алба Јулији и усвојили су је трансилвански Румуни, у чему их је подржала депутација трансилванских Саксонаца (Саси), али не и Секељи (Мађари) и Немци из Баната. Априла 1919. године на власт у Мађарској дошли су бољшевици, обећавши повраћај изгубљених територија, и прогласили су Мађарску Совјетском републиком. Армија нове владе брзо започиње дејства за повраћај Трансилваније, али Румунија врши контранапад и окупира велики део територије Мађарске, укључујући и престоницу Будимпешту. Мађарска Совјетска Република је уништена и нова мађарска власт започиње бели терор у земљи. Румунска војска се повукла из Мађарске марта 1920. године.
...даље...
32. недеља уреди
Борба за независност Латинске Америке је процес чији се главни део одиграо између 1810. и 1820. године и представља ослобађање шпанских, португалских и француских колонија од власти метропола и формирање самосталних држава. На овај процес утицај су имала како дешавања унутар колонија тако и међународни догађаји пре свега појава просветитељства и Француска револуција, Рат за независност САД и Наполеонова окупација Шпаније Ова борба не може да се пореди са процесом деколонизације који се одвијао средином 20. века у Африци и Азији. Иако је у оба случаја реч о еманципацији народа, ратови за независност у Латинској Америци нису били ратови потлачених и тлачитеља, већ људи истог друштвеног статуса, чија је борба представљала судар владајуће структуре колонија са метрополом. У процесима који су се одиграли у Африци и Азији сукобили су се колонијални господари и потлачено становништво које је устало против таквог система.
...даље...
33. недеља уреди
Августовски пуч (рус. Августовский путч) је био неуспели покушај државног удара од 19. до 21. августа 1991. који су извели поједини чланови Владе СССР са циљем преузимања контроле на земљом од председника Михаила Горбачова. Лидери пуча били су “тврдолинијаши” унутар Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС) који су се противили програму Горбачовљевих реформи као и назнакама новог споразума о децентрализовању совјетске државе и пребацивању надлежности федерације на републике. Своје противнике пучисти су имали углавном у Москви међу грађанским групама отпора. Иако је пуч пропао после само два дана уз повратак Горбачова на власт, сматра се да је имао кључну улогу у дезинтеграцији Совјетског Савеза и КПСС.
...даље...
34. недеља уреди
Шпанско-амерички рат је био сукоб из 1898. године између Шпаније и САД. Повод за избијање сукоба је била америчка интервенција у Кубанском рату за независност. Амерички напади на шпанске пацифичке поседе је довео до мешања у Филипинску револуцију и Филипинско-америчког рата.
Побуне због шпанске владавине су годинама раније избијале на Куби. Рат је могао избити и раније, нпр. за време Вирџинијуске афрере 1873. Крајем 1890их, америчка јавност је била под утицајем против-шпанске пропаганде који су водили новинари као што су Џозеф Пулицер и Вилијам Херст, који су користили жуту штампу да критикују шпанску управу на Куби. Након мистериозног потапања америчког бојног брода УСС Мејн у хаванској луци, политички притисак Демократске странке и неких индустријалаца су натерали администрацију републиканског председника Вилијама Макинлија у рат који је он желео да избегне. Шпанија је тражила компромис, али су га САД одбациле упутивши ултиматум Шпанији захтевајући да преда контролу над Кубом. Иако је главни повод рата била независност Кубе, десетонедељени рат је вођен и на Карибима и на Пацифику. Америчка поморска премоћ се показала одлучујућим фактором, што је омогућило америчким експедиционим снагама да се искрцају на Кубу и боре се против шпанских гарнизона, који су већ били бачени на колена због напада кубанских устаника и епидемијом жуте грознице. Бројчано надмоћне кубанске, филипинске и америчке снаге су издејствовале предају Сантијага де Кубе и Маниле, упркос јаком отпору неких шпанских пешадијских јединица и жестоких борби за положаје као што је брдо Сан Хуан. Након што су две застареле шпанске флоте потопљенене код Сантијаго де Кубе и у Манилском заливу, а треће модерна флота повучена да брани обале Шпаније, Мадрид је затражио мир.
Резултат је био Париски мир, који је склопљен под условима који су погодовали САД, и који су дозволили привремену амерички контролу над Кубом и дали САД неограчничену колонијалну управу над Порториком, Гвамом и Филипинима. Пораз и распад Шпанске империје је био тежак ударац за шпански национални понос и изазвао је дубоку филозофску и уметничку критику шпанског друштва у виду групе Генерација '98. САД су стекле неколико острвских поседа широм света, што је изазвало расправе о сврсисходности експанзионизма.
...даље...
35. недеља уреди
Минхенски масакр се догодио током 5. и 5 септембра 1972. на Олимпијским играма у Минхену у Западној Немачкој. Тада је 8 палестинских терориста из организације „Црни септембар“ ушло у зграду где су били смештени израелски атлетичари и убили двојицу а деветоро држали као таоце за време акције. Сви таоци су убијени током контроверзне акције немачке полиције у покушају да их спасу. Од осам терориста, петорица су убијени током акције спасавања, док су тројица ухапшени и предати Либији мало мање од два месеца после напада.
Овај терористички напад је проузроковао бројне акције израелске обавештајне службе „Мосад“, која је и после 20 година спроводила атентате на планере и извршиоце Минхенског масакра.
...даље...
36. недеља уреди
Други светски рат је био светски рат који је трајао од 1939. до 1945. У њему је учествовала већина тадашњих држава, укључујући и све велике силе, које су основале два супротстављана војна савеза: силе Осовине, на челу са Немачком и Савезници, на челу са СССР, Уједињеним Краљевством и САД. По броју држава, односно људи који су у њему учествовали, те броју људских жртава и степену материјалног разарања, Други светски рат представља највећи оружани сукоб у историји човечанства. Други светски рат је био највећи рат у људској историји, са више од 100 милиона људи који су служили у војсци 30 различитих држава. У виду тоталног рата, водеће земље учеснице су ставиле све своје економске, индустријске и научне могућности у службу ратних напора, бришући разлике између војних и цивилних извора. Рат су обележиле масовне смрти цивила, укључујући и холокауст и једини пример употребе нуклеарог оружја у рату, што је за последицу имало смрт од 50 до 75 милиона особа. Тај број ставља Други светски рат у најсмртоноснији рат у људској историји.
Јапанска империја је доминирала источном Азијом и већ је била у рату са Кином од 1937, али се обично сматра да је Други светски рат почео 1. септембра 1939. немачком инвазијом на Пољску и потоњом британском и француском објавом рата Немачкој. Од краја 1939. до почетка 1941. низом похода и споразума, Немачка је склопила савез са Италијом, покоривши или потчинивши велики део континенталне Европе. Након споразума Рибентроп-Молотов, Немачка и Совјетски Савез су поделиле и припојиле себи територије својих европских суседа, укључујући и Пољску. Уједињено Краљевство и друге чланице Комонвелта су биле једине савезничке земље кје су наставиле да се боре против сила Осовине, на бојиштима северне Африке и Атлантског океана. У јуну 1941. европске чланице сила Осовине су покренуле инвазију на Совјетски Савез и тако отвориле највеће копнено бојиште у историји, које је везало највећи део осовинских снага до краја рата. У децембру 1941. Јапан се придружио осовинама, напавши САД и европске поседе у Тихом океану и брзо покоривши западни део Пацифика.
Напредовања сила Осовине је заустављено 1942. пошто је јапан изгубио низ поморских битака, а европске чланице сила Осовине су поражене у северној Африци и, пресудно, код Стаљинграда. У 1943. након низа немачких пораза у источној Европи, савезничке инвазије Италије и америчких победа на Пацифику, силе Осовине су изгубиле иницијативу и предузеле стратегијска повлачења на свим фронтовима. У 1944. западни савезници су извршиле инвазију на Француску, док је СССР повратио све своје територије и напао Немачку и њене савезнице. Током 1944. и 1945. САД су поразиле јапанску морнарицу у заузеле кључна острва у западном Пацифику.
Рат у Европи се завршио совјетским освајањем Берлина и безусловном немачком предајом 8. маја 1945. Након савезничке Потсдамске декларације 26. јула 1945. САД су бациле атомске бомбе на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. Суочен са неизбежном инвазијом јапанског архипелага и совјетском инвазијом Манџурије, Јапан се предао 15. августа 1945. окончавши рат у Азији и довевши до тоталне победе Савезника над Осовином.
Други светски рат је изменио политичке савезе и друштвене структуре у свету. Уједињене нације су основане да ојачају међународну сарадњу и спрече будуће ратове. Велике силе-победнице у рату: САД, СССР, Кина, Уједињено Краљевство и Француска, су постале сталне чланице Савета безбедности. СССР и САД су постале ривалске суперсиле и поставиле сцену за Хладни рат, који је трајао наредних 46 година. У међувремену, утицај великих европских сила је почео да опада и почеле су деколонијализације Азије и Африке. Већина државе чије су привреде биле оштећене су се посветиле економском опоравку. Политичка интеграција, посебно у Европи, се појавила у покушају да се стабилизују послератни односи и ефикасније бори у Хладном рату.
...даље...
37. недеља уреди
Напади 11. септембра 2001. били су серија координисаних терористичких напада против Сједињених Америчких Држава који су се догодили у уторак, 11. септембра 2001. године. Према званичном извјештају Комисије 911, 19 особа у служби Ал Каиде, мреже милитантних вахабијских организација, отело је 4 америчка авиона. Два су ударила у Светски трговински центар (СТЦ) на Менхетну у Њујорку, по један у сваки солитер у 17 минута разлике, убрзо након чега су се оба солитера срушила. Трећи авион је ударио у Пентагон, главно седиште Министарства одбране САД у Вашингтону. Четврти авион се срушио у руралном делу Пенсилваније 130 km источно од Питсбурга након што су путници пружили отпор отмичарима.
...даље...
38. недеља уреди
39. недеља уреди
Церска битка (нем. Schlacht von Cer, мађ. Ceri csata) такође знана као и Јадарска битка, је била војни сукоб вођен између Аустроугарске и Србије августа 1914. око планине Цер и неколико села у њеној непосредној околини, као и Шапца, током ране фазе Српске кампање у Првом светском рату.
Битка је била део прве аустроугарске офанзиве на Србију и избила је у ноћи 15. августа када су делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Церске планине. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде војника су се повукли у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24. августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила.
У току десетодневне битке српски губици су износили 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем је означила прву победу Савезника у Првом светском рату.
...даље...
40. недеља уреди
Партенон, (стгрч. Παρθενών, грч. Παρθενώνας) је храм посвећен грчкој богињи Атини, заштитници града Атине, изграђен у 5. веку п. н. е. на Акропољу. То је најзначајнија сачувана грађевина класичног стила, која се сматра врхунцем развоја дорског стила. Његове декоративне скулптуре убрајају се у најважнија дела старогрчке уметности. Партенон се сматра трајним симболом античке Грчке и атинске демократије, и спада у највеће светске културне споменике. Грчко министарство културе тренутно спроводи пројекат рестаурације и реконструкције.
Партенон је изграђен уместо старијег храма посвећеног Атини, познатог под називом Пре-Партенон или Старији Партенон који је уништен у инвазији Персијанаца из 480. п. н. е.
Као и већина грчких храмова, Партенон је коришћен као трезор, а једно време је био трезор Делског савеза. У 6. веку Партенон је коришћен као хришћанска црква посвећена Богородици. Након што су Турци освојили Грчку, коришћен је као џамија почетком друге половине петнаестог века, око 1460. године и у то време је имао и минарет.
Пред крај седамнаестог века, 28. септембра 1687. године, турско складиште муниције које се налазило унутар зграде је било погођено млетачким гранатама. Резултујућа експлозија је у знатној мери оштетила Партенон и његове скулптуре, а заповедник млетачке војске, Венецијанац Франческо Моросини је постао познат као човек који је разорио Партенон.
Почетком деветнаестог века, 1806. године, Томас Брус, лорд од Елгина је однео неке од сачуваних скулптура, захваљујући дозволи Турака. Те скулптуре, данас познате као Елгинов или Партенонски мермер, су продате 1816. године Британском музеју у Лондону, где су и данас изложене. Још од 1983, на предлог тадашње министарке културе Мелине Меркури, грчка влада настоји да врати скулптуре у Грчку, али, за сада, без успеха.
...даље...
41. недеља уреди
Вијетнамски рат (или Други индокинески рат) био је сукоб између Демократске Републике Вијетнам (Северни Вијетнам), у савезу са Вијет Конгом, против Републике Вијетнам (Јужни Вијетнам), у савезу са САД.
Многи сматрају Вијетнамски рат за „заступнички рат“, један од неколико који су се догодили током Хладног рата између САД и њених западних савезника са једне стране, и Совјетског Савеза и/или Народне Републике Кине (још један сличан рат се водио у Кореји). Заступнички ратови су се дешавали јер су најважнији играчи - посебно САД и СССР - били невољни да се директно боре једни против других због неприхватљиве цене - могућег нуклеарног рата.
Северновијетнамски савезници су били Народноослободилачки фронт за ослобођење Јужног Вијетнама, Совјетски Савез и Народна Република Кина. Главни савезници Јужног Вијетнама су били САД, Аустралија, Нови Зеланд и Јужна Кореја; јужновијетнамски савезници су разместили велики број војника. Америчке борбене трупе су биле умешане још од 1959, али не у великим бројкама све до 1965. Они су напустили земљу 1973. Велики број цивилних жртава је последица рата који се завршио 30. априла 1975. капитулацијом Јужног Вијетнама. Рат се водио на територији Јужног Вијетнама и у пограничним крајевима суседних држава Камбоџе и Лаоса, уз повремене кампање бомбардовања Северног Вијетнама (операција Котрљајући гром).
...даље...
42. недеља уреди
Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма).
На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве 15. септембра 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.
...даље...
43. недеља уреди
Кумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године у близини Куманова, између српске и турске војске.
Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, напад је одбијен, а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је разбијена и повукла се ка Скопљу, Штипу и Велесу.
Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Српског царства из 14. века.
...даље...
44. недеља уреди
Израелско-арапски сукоб је име за честе војне сукобе између Израела и других арапских држава који се воде од почетка 20. века. Укључује стварање државе Израел као јеврејске отаџбине и односе са суседним арапским државама. Уз сталну напетост, догодило се шест већих међудржавних ратова. Упркос малој територији и жртвама догађања, овај је конфликт један од медијски најприсутнијих свих времена.
...даље...
45. недеља уреди
Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена савеза: Савезника (окупљених око Тројне Антанте) и Централних сила. Више од 70 милиона људи је било под оружјем, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано у један од највећих ратова у историји. Последице рата су биле да је убијено више од 15 милиона људи, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и привреда. Први светски рат познат је и под именима Велики рат и Светски рат (до избијања Другог светског рата).
Први светски рат су водила два велика савеза. Силе Антанте су на почетку чиниле Уједињено Краљевство, Русија и Француска и њихове придружене територије и протекторати. Бројне друге државе су се придружиле силама Антанте, од којих су најважније биле Италија, која се придружила априла 1915, и Сједињене Америчке Државе, које су у рат ступиле априла 1917. Централне силе су пре почетка рата чиниле Немачка, Аустроугарска и Италија, која је због лондонског уговора од 26. априла 1915. године, којим је за Италију предвиђен део Далмације, Истра, Горица, Кварнерска острва и Додоканези, приступила силама Антанте. Османско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и Бугарска. До завршетка рата, од европских земаља Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе су остале званично неутралне.
...даље...
46. недеља уреди
Праисторија (од грч. προϊστορία: προ — пре, ιστορία — прича; односно лат. praehistoria: prae — претходни, historia — латинизована реч ιστορία) је временски период који траје до појаве првих писама. Пол Торнал је први смислио овај термин како би описао предмете начињене у пећинама у јужној Француској. У француски језик је ушао тридесетих година 19. века да би се описало време пре писма, а у енглески језик га је увео Данијел Вилсон 1851.
Временски период од тренутка када је праисторијски човек почео да израђује оруђе и оружје се дели према материјалу од кога је прављено и начину његове обраде на: старије камено доба (палеолит), средње камено доба (мезолит), млађе камено доба (неолит) и метална доба (бакарно доба или енеолит, бронзано доба и гвоздено доба).
...даље...
47. недеља уреди
48. недеља уреди
49. недеља уреди
Битка код Курска вођена је у Другом светском рату између совјетских и немачких снага током лета 1943. године (од 5. јула до 23. августа). То је највећа тенковска битка у историји ратовања и једна од најзначајнијих савезничких победа током 1943. године. Најжешће борбе вођене су око села Прохоровке.
Намера немачких копнених снага, Вермахта, била је разбијање средишњег дела источног фронта, а затим с југа обухватити Москву и нанети одлучујући ударац Црвеној армији. Немачка офанзива почела је 5. јула под тајним називом Цитадела (нем. Zitadelle - тврђава). У бици је са немачке стране ангажовано 50 дивизија (од којих 34 пешадијске, 14 оклопних и 2 моторизоване) - укупне јачине око 900.000 војника, 2.700 тенкова и самоходних и јуришних топова, 10.000 артиљеријских и минобацачких цеви, уз подршку око 2.000 авиона, док је са совјетске стране ангажовано 12 армија (од којих 2 оклопне). Совјети су имали извесну бројчану предност у људству и наоружању - 20.000 топова и минобацача, 920 ракетних бацача (каћуша), 3.600 тенкова, уз подршку 2.400 авиона.
Упркос већим губицима руске снаге су извеле успешан противнапад и до 23. августа Немци су поражени. Из строја им је избачено до 500.000 војника од тога око 60.000 погинулих и око 150.000 рањених (током прве етапе битке односно немачке офанзиве). Касније, током совјетске против-офанзиве, тај број се попео на преко пола милиона погинулих, рањених и заробљених. Стварни совјетски губици обелодањени су тек 1991. и износили су око 800.000 погинулих, рањених и несталих (током обе етапе битке).
Победом Црвене армије у овој бици, иницијатива на Источном фронту прешла је на совјетску страну. Од тада па све до краја рата немачке јединице су се налазе у константној дефанзиви.
...даље...
50. недеља уреди
Бантустани су били територије по некадашњој Јужноафричкој Унији и Намибији додељени црначком домородачком становништву од стране белих властодржаца за време апартхејда. Та синтагма се први пут појавила касних 1940-их. То је кованица од речи Банту (што значи народ, људи на Банту језицима) и стан (што значи земља на персијском). Званични назив који су користили бели властодршци био је хоумленд на енглеском или тисленд на африкансу (отаџбина). Бантустан је заправо био погрдан назив који су употребљавали критичари система апартхејда, али је временом постао ознака за тај појам.
Бантустани су били перфидни покушај (на дуље стазе неодржив) да се белачкој мањини трајно осигура власт, јер је на тај начин домородачка већина била искључена из избора.
Бантустани су формално (де јуре) били готово потпуно аутономни (неки од њих прогласили су независност) али су у стварности (де факто) потпуно зависили о влади из Преторије.
...даље...
51. недеља уреди
Српско царство је српска средњовековна држава која је постојала средином 14. века. Формално српска средњовековна држава постала је царство када се краљ Стефан Душан прогласио за цара у Серу крајем 1345. године мада се тежње ка овој титули јављају још од почетка великих освајања византијских територија почетком Душанове владавине. Српско царство престало је да постоји смрћу Стефана Уроша V децембра 1371. године.
Српско царство било је по територији најраспрострањенија српска средњевекоковна држава. Душанова освајања дошла су као врхунац јачања Немањићке државе која је свој примат на Балканском полуострву потврдила битком код Велбужда 1330. године. Незадовољна српска властела, жељна нових поседа, збацила је са власти Стефана Уроша III Дечанског и на власт довела његовог сина Стефана Душана. Властела ће бити и главни покретач освајачких потеза српског краља, али ће она и доћи као последица промене државне идеологије и успона на хијерархији држава која је почела још од времена Стефана Уроша II Милутина. Душанова смрт онемогућила је да се новоосвојене територије интегришу у српску државу, па је након његове смрти отпочео процес распрада српског царства који ће се завршити смрћу његовог наследника Уроша, чиме је завршен период владавине Немањића у српској средњовековној историји.
...даље...
52. недеља уреди
Дјед Мраз (рус. Дед Мороз, блр. Дзед Мароз, укр. Дід Мороз) словенски је измишљени лик који доноси поклоне дјеци и често их лично испоручују у Новогодишњој ноћи. Лик је сличан британској персонификацији Божића.
Дједа Мраза прати Сњегурочка, његова унука и помоћник, која носи дугу сребрно-плаву одјећу и крзнену капу или круну у облику пахуље Она је јединствени атрибут Дједа Мраза, с обзиром да слични ликови у осталим културама немају женске сапутнике.
Дјед Мраз носи крзнени капут дуг до пета, полукружну крзнену капу и на ногама валенки. Он има дугу сиједу браду. Хода уз помоћ магичног штапа и понекад јаше тројку.
Пребивалиштем Дједама Мраза у Русији се сматра град Велики Устјуг у Вологодској области. Пребивалиште Дједа Мраза у Бјелорусији је Бјаловјешка шума.
...даље...