Хрватски латинизам

Хрватски латинизам или хрватска латинистичка књижевност јест термин којим се означава књижевно стваралаштво на латинском језику а које се развило на подручју Хрватске од 9. вијека па све до данашњих дана. На овом подручју се већ од 9. и 10. вијека јавни, а понекад и приватни документи пишу на латинском језику, дакако на локалној варијанти средњовјековног латинитета; од 12. до 14. вијека појављују се и дјела писана на језику који је већ ближи класичном латинитету.

Марко Марулић, један од највећих хрватских латиниста и „отац хрватске књижевности”

Средњи вијек

Бенедиктински самостан Св. Марије у Задру

Обилни трагови латинског стваралаштва у средњовјековној Хрватској налазе се већ од 9. вијека, како на бројним каменим натписима тако и у још бројнијим сачуваним јавним и приватним исправама. Код неких споменика, посебно у стихованим натписима, наилази се и на љепоте пјесничког израза. Тако се на саркофагу сплитског великаша Петра Црнога (11. вијек) може прочитати десет стихова о пролазности живота, које је саставио ђакон Дабро (Дабрус). Познатији је надгробни натпис Векенеге (умрла 1111), управитељке Бенедиктинског самостана Св. Марије у Задру; на четири плоче с 20 стихова (хексаметри и елегијски дистиси), у којима непознати пјесник слави Векенегине заслуге за поменути самостан. Занимљив је натпис брибирскога кнеза Младена III Шубића (умро 1348) у Трогирској катедрали, састављен од 22 голијардска стиха. Фрагментарно су сачувана два нарочито вриједна натписа: кнеза Трпимира из средине 9. вијека и надгробни натпис краљице Јелене Славне из 976. године — који почиње ријечима In hoc tumulo quiescit Helena famosa (у преводу: У овом гробу почива Јелена славна) а завршава са Icque aspiciens vir "anime" dic "miserere Deus" (у преводу: Човјече, кад овамо погледаш, реци: „Боже, смилуј се души њезиној”). Најстарија исправа с двора неког од хрватских владара јест Трпимирова даровница (852), у којој се први пут у домаћој исправи спомиње хрватско име.

Из 11. вијека познате су двије повеље краља Петра Крешимира IV: даровница поводом оснутка Самостана Св. Марије у Задру (1066) и даровница којом се Самостану Св. Кршевана у Задру дарује оток Маун „у нашем далматинском мору” (лат. in nostro Dalmatico mari). Од других исправа значајни су нотарски списи (најстарији је из 1146. у Задру), градски статути (најстарији је сплитски из 1240) те Статут Загребачког каптола, који је саставио загребачки каноник Иван Архиђакон Горички (1334) и који представља најстарији урбаријум у Хрватској (урбаријум или полиптик је збирка прописа који су у средњовјековној Хрватској, Славонији и Војводини уређивали односе властелина и кметова и њихове међусобне дужности). Истој категорији припада и Супетарски картулар, зборник пријеписа докумената који се односе на Самостан Св. Петра у Селу недалеко од Сплита (основан 1064). Представља важан извор за хрватску историју с краја 11. вијека.

Из 11. вијека потичу и двије сачуване литургијске драме, обје у најстаријем обреднику Загребачке катедрале. Једна је у најпримитивнијем облику, Поход гробу (лат. Visitatio sepulchri), а друга много развијенија из божићног циклуса — Трокраљевска игра (лат. Officium stellae), у којој су приказана три краља која су се дошла поклонити Христу, њихова посјета Хероду итд.

Међу латинским стваралаштвом у средњовјековној хрватској култури посебно се издвајају хронике. Прва међу њима је Љетопис попа Дукљанина из средине 12. вијека, хроника за коју аутор у уводу каже да ју је са „славенског” превео на латински и назива је Libellus Gothorum или Sclavorum regnum. Аутор Љетописа је непознати католички свештеник из црногорског града Бара, а име Поп Дукљанин дао му је хрватски историчар Иван Лучић — који је ово дјело штампао као прилог властитом дјелу De regno Dalmatiae et Croatiae (1666) под насловом Presbyteri Diocleatis Regnum Sclavorum, и то латински текст (у 47 поглавља), док се наводни словенски изворник није сачувао. Постоји и стари хрватски превод (вјеројатно из 14. вијека), који је саставио непознати аутор из околине Сплита. Овај превод је почетком 16. вијека Сплићанин Дмине Папалић нашао у макарском приморју и преписао га „рич по рич”; назван је Хрватска кроника, али обухвата само 23 поглавља латинског изворника за која је преводилац сматрао да казују хрватску историју и којима је додао још пет поглавља о владавини краља Звонимира и о легенди о његовој погибији. Папалићев пријепис затим је на латински слободно превео Марко Марулић (1510), и тај је латински превод такође издао Иван Лучић у споменутом дјелу — под насловом Regnum Dalmatiae et Croatiae gesta. Љетопис се обично дијели на три дјела: родословље словенских владара, легенда о Св. Владимиру и дукљанска хроника 11. и 12. вијека. Историјска вриједност дјела није велика. Одсуство сваке хронологије, измишљање и мијешање разних историјских личности и догађаја, те интервенције каснијих преписивача значајно отежавају распознавање праве историјске основе дјела.

У 13. вијеку Тома Архиђакон (лат. Thomas Archidiaconus, око 1200—1268), каноник и политичар родом из романске породице из Сплита, написао је Солинску повијест (лат. Historia Salonitana, 1266). Овдје је хронолошким редослиједом изнио животе и дјела солинско-сплитских надбискупа од римских времена до свог доба, правећи многе екскурсе о прошлости Сплита и средњовјековне Хрватске; стога представља вриједан историјски извор за раздобље Крешимира IV и Звонимира. Савремену историју често приказује веома живописно, нпр. навалу Татара, сукобе између Сплита и Трогира, или политичке размирице у граду.

Спис Опсада Задра (лат. Obsidio Jadrensis), у двије књиге, дјело је непознатог аутора из 14. вијека. Ово није сухопарна хроника, већ жив и детаљан приказ тешке судбине Задра кад су га 1345/46. с копна и мора опсјели Млечани. О истом догађају сачуван је и краћи савремени спис Задарска кроника (лат. Chronica Jadrensis), чији је аутор — за разлику од аутора Опсаде Задра, који пише изразито антимлечански — склон Млечанима. Стиховану хронику о најстаријој историји Дубровника саставио је аутор који себе зове Милеције (лат. Miletius, 13. или 14. вијек), па је и само дјело — од којега је сачуван 91 хексаметар — названо Милецијева кроника.

Хуманизам и ренесанса

Хуманизам је већ у првим деценијама 15. вијека продро на источну обалу Јадранског мора, прије свега због близине његовог изворишта. Захваљујући културним додирима с Италијом, већ у предренесансно доба — углавном посредништвом појединих чланова локалне елите, али и посредништвом путујућих хуманиста — крајем 14. вијека и у Хрватској се примјећују почеци хуманистичког дјеловања: скупљање античких натписа и преписивање старих кодекса.

Приморски крајеви су се од почетка 15. вијека налазили под млетачком влашћу, док се сјеверна Хрватска од 12. вијека до мохачког пораза 1526. налазила у државној заједници са Угарском (и касније ће, све до 1918, бити у некој специфичној државно-правној зависности од ње), а 1527. скупа с једним дијелом Угарске потпада под власт Хабсбурга. Хуманисти из приморских крајева у све већем броју одлазе на студије у Италију и друге европске земље те тако јачају културне везе са средиштима европског хуманизма. Хуманисти из сјеверне Хрватске своју дјелатност развијају понајвише у корвинском кругу у Будиму. Једино је Дубровник с околином сачувао релативну независност, све до Наполеоновог времена; овдје је уз књижевност на хрватском цвало и стваралаштво на латинском језику, и то све до дубоко у 19. вијек.

Кип Јована Витеза од Средне

Централне личности корвинског круга у Будиму били су Јован Витез од Средне (лат. Johannes Vitéz de Zredna, око 1408—1472) и његов нећак Јован Чесмички (лат. Ioannes Csezmiczei, 1434—1472), обојица хрватског поријекла и обојица школована у Италији. Витез се није толико истакао као латински писац колико као организатор, јер је у Будиму утемељио скрипторијум и библиотеку (Corviana), а у Пожуну 1467. — по узору на Универзитет у Болоњи — прву високу школу на словачком и угарском тлу (Academia Istropolitana). Чесмичког — највећег латинског пјесника тог доба изван Италије, Италијани сматрају својим јер се школовао у Италији, Мађари својим јер је постао угарски феудални великаш и био најистакнутији хуманист у корвинском кругу, а Хрвати својим јер је био хрватског поријекла. По утицају свог дјела несумјиво припада мађарској и хрватској књижевности, донекле и италијанској, али прије свега универзалној европској латинској књижевности (писао је искључиво на латинском). Његове латинске пјесме су по свему на нивоу најбољег италијанског латинистичког пјесништва 15. вијека, напосе епиграми који су једноставни, јасни и налик импровизацији те увијек поентирани као код његовог узора Марцијала. Тематика им је широка: љубав, пријатељске размирице, књижевне расправе, наивност ходочасника и лакомост свих оних који се на њихов рачун желе обогатити. Каснији епиграми су већ смиренији и често одишу меланхолијом. Тада пише и елегије, у којима је још сјетнији и туробнији, а које — премда написане у најбољем хуманистичком маниру и с пуно алузија на античке теме — рефлектују осјетљиву лирску нарав.

Задар

У Задру дјелује нински бискуп Јурај Дивнић, историчар и латински пјесник око чије се личности окупљају задарски хуманисти.

Шибеник

Из Шибеника је хрватски хуманист Јурај Шижгорић (лат. Georgius Sisgoreus, 15. вијек), који 1477. године издаје збирку пјесама Три књиге елегија и лирских пјесама (лат. Elegiarum et carminum libri tres), која је уједно и прва хрватска инкунабула. У збирци има пјесама у елегијским дистисима, сапфичкој строфи и фалечком једанаестерцу — са уобичајеним хуманистичким темама из антике, али и онима које је испјевао saepenumero doloris cruciatu affectus („почесто мучен болом”), како сам каже у уводу, гдје мисли како на властите тако и на народне патње. Дубоко проживљен сопствени бол најбоље се види у елегији О смрти двојице браће (лат. De duorum obitu fratrum): један од њих пао је pro patria pugnans, pro laribusque suis („борећи се за своју домовину и свој кућни праг”). У елегији О пустошењу шибенског поља (лат. De Sibenicensis agri vastatione) изражава тугу и огорчење због турских пљачки по родном завичају. Пјесник би и сам у борбу: Pro te, sacra fides, et dulcis patria, pro te / sit mea barbaricis dedita vita viris („Света вјеро, за тебе, и слатка домовино, за тебе / живот бих дао свој барбарским људима тим”). По три писма у прози која су уврштена у збирку, а која су му послали пријатељи те по пјесничким посланицима које је он посветио другима, види се да су се одржавале живе књижевне везе међу хуманистичким круговима на цијелој јадранској обали. У рукопису је остало мање прозно дјело О положају Илирије и о граду Шибенику (лат. De situ Illyriae et civitate Sibenici). Иако је писао искључиво на латинском, Шижгорић хвали усмено стваралаштво на народном језику посебно истичући пјесме и пословице.

У Шибенику је добио прво хуманистичко образовање Шижгорићев млађи суграђанин Антун Вранчић (лат. Antonius Verantius/Wrantius/Vrantius, 1504—1573), стриц полиистора и конструктора Фауста Вранчића (лат. Faustus Verantius, 1551—1617) који је такође из Шибеника. На својим бројним путовањима Вранчић је сакупљао римске натписе на Балкану, а током једне дипломатске мисије у Османском царству заједно с познатим фламанским хуманистом А. Б. Бусбеком у Анкари је пронашао Августов аутобиографски спис Дјела божанског Августа (лат. Res gestae divi Augusti) касније назван Споменик из Анкаре (лат. Monumentum Ancyranum). Како га је и објавио, то је овај натпис познат и као Codex Verantianus. Поред историјско-путописних дјела, штампао је и збирку пјесама у елегијским дистисима — Пјесме у доколици (лат. Otia, 1542), у којима пјева о љубави, животним радостима и друштвеним дешавањима.

Трогир

У трогирском хуманистичком кругу значајно мјесто заузима Кориолан Ћипико (лат. Coriolanus Cepio, 1425—1493), који је написао поморске мемоаре под насловом Три књиге о дјелима врховног заповједника Петра Моценига (лат. Petri Mocenici imperatoris gestorum libri tres, 1477). Из Трогира је и Фран Транквил Андреис (лат. Andronicus Tranquillus Parthenius, 1490—1571), који је студирао у Дубровнику, у Падови и на другим италијанским универзитетима, те у Бечу, Инголштату и Лајпцигу. Његов обилни научни и књижевни рад на латинском језику обухвата расправе, дијалоге, посланице и пјесме. Посебно је занимљива једна посланица у којој слика стање у Угарској након мохачке битке (1526) те посланица папи Пију V у којој оштро критикује црквене политичаре. Од посебног интереса је његово хексаметарско дјело Oratio (истовремено Молитва и Говор), штампано 1518. године у Аугсбургу и у којем опомиње Нијемце на турску опасност која пријети цијелој Европи.

Сплит

Споменик Марку Марулићу у Сплиту

Централна личност сплитског хуманистичког круга био је Марко Марулић (лат. Marcus Marulus, 1450—1524), који је европску славу стекао латинским дјелима моралистичког и дидактичког садржаја: Упућивање у честит живот према примјерима светаца (лат. De institutione bene vivendi per exempla sanctorum, 1506) данас познатије по наслову 4. издања из 1530. године Упућивање у честит и блажен живот (лат. De institutione bene beateque vivendi) и Еванђелистар (лат. Evangelistarium, 1516). Прво дјело је објављено у 15 издања и преведено на италијански, француски, њемачки, чешки и португалски језик, док је друго имало девет издања и једном преведено на италијански. Ово су у ствари практичне упуте вјерницима о томе како ће постићи честит живот и темељне хришћанске врлине, а написане су у духу Св. Бернарда из Клервоа (лат. Bernardus Claravallensis, 1090—1153) који је био један од главних представника аскетског мистицизма (в. аскета). Исту моралистичку тенденцију имају и остала Марулићева побожна дјела, с којима су сродна и нека која је с том тематиком написао и на хрватском. I поред тога што је био увјерени католик, на неким мјестима указује на негативне појаве у цркви, што је можда одјек реформацијских идеја и покушаја да се у оквиру саме Цркве нешто учини на вријеме како би се учврстио њен пољуљани положај.

Као што је његов савременик Задранин Шимун Кожичић Бења (лат. Simon Begnius, око 1460—1536) одржао пред папом Лавом X говор Опустошена Хрватска (лат. De Croatiae desolatione, 1516), тако и Марулић упућује антитурску Посланицу папи Хадријану VI (лат. Epistola ad Adrianum VI pontificem maximum, 1522). То су дакако само нека у низу обраћања средњоевропских хуманиста — говорима, посланицама и другим књижевним облицима — Западној Европи, да се спасе antemuralia Christiana („прве кршћанске утврде”). Ових обраћања је било много и сва се скупним именом називају antiturcica.

Главно Марулићево књижевно дјело на латинском језику била је Давидијада (лат. Davidias), написана између 1506. и 1516. године. У питању је велики јуначко-историјски еп изразито хришћанске тенденције у 14 књига с 6.765 хексаметарских стихова. Тематику изабире из Старог завјета, што је карактеристичније за прекоалпски него за медитерански хуманизам. Еп је написан по Вергилијевом књижевном поступку на класичном латинском језику, с неким примјесама библијског и средњовјековног латинитета; посједује знатне умјетничке квалитете.

Међу хуманистима хварског круга важнији је Винко Прибојевић (лат. Vincentius Priboevius, 15—16. вијек), који у говору О подријетлу и згодама Славена (лат. De origine successibusque Slavorum, 1532) први у хрватској књижевности излаже замисао о панславизму.

Дубровник

У Дубровнику је од старијих латиниста најзначајнији пјесник Илија Цријевић (лат. Aelius Lampridius Cervinus, 1463—1520). Писао је елегије, посланице, оде и незавршен еп О Епидауруму (лат. De Epidauro), али најбоље му је успио циклус љубавне лирике посвећен образованој али преслободној Римљанки Флавији. Из ових пјесама, по којима је постао поета лауреатус, избија прави хуманистички пјесник: с једне стране ученост и самостално опонашање античких и хуманистичких пјесника, а с друге стране наглашена осјећајност у чему понекад иде и даље од свога узора Катула. Цријевића одликује и изврстан таленат за описивање природних љепота, па се у његовим пјесмама наилази на красне описе Лопуда и Ријеке Дубровачке.

Његов суграђанин и савременик Јаков Бунић (лат. Iacobus Bonus, 1469—1500) био је нарочито вјерски оријентисан. Његов краћи митолошки еп Отмица Керберова (лат. De raptu Cerberi, око 1490—1534), написан у младости, најстарији је еп у хрватској књижевности. Написао је и велики хришћански еп Кристов живот и дјела (лат. De vita et gestis Christi, 1526), који представља парафразу према свим еванђељима и истовремено је први еп новолатинске књижевности у којем се приказује читав живот Христов. Ово дјело, штампано девет година након Лутерових теза, у првом реду има пропагандни карактер у противреформацијском духу. На трагу његовог пјесничког поступка је Бунићев млађи савременик Дамјан Бенеша (или Бенешић, 1477—1539) аутор великог епа Кристова смрт (лат. De morte Christi), који је остао у рукопису и био објављен тек у најновије доба (2006).

У Дубровнику је, осим књижевности у ужем смислу, цвала и научна књижевност. Историчар Лудовик Цријевић Туберон (лат. Ludovicus Cerva Tubero, 1459—1527) значајан је по томе што је, угледавши се на Салустија и Тацита, течно и сликовито приказао догађаје, личности, друштвене и привредне прилике на широком простору од Будима до Цариграда у периоду од 1490. до 1522. године. Веома су занимљиви екскурси у даљу прошлост те анегдотски и новелистички умеци с психолошком карактеризацијом појединих особа. Због оштре критике црквене политике ово историјско дјело је 1734. године стављено на Index librorum prohibitorum.

Филозоф Јурај Драгишић (лат. Georgius Benignus de Salviatis, 1450—1520) поријеклом је био из Сребренице у Босни, а након почетног школовања у Дубровнику студирао је у Италији, Паризу и Оксфорду. У Фиренци је постао члан Плетонове платонске академије и Бесарионовог круга, гдје се истакао као врстан познавалац грчког, латинског и хебрејског језика. Након 30-годишњег боравка у Италији вратио се у родни Дубровник, одакле ускоро поново одлази у Италију. Његова филозофска дјела писана су у облику ренесансних дијалога и настоје помирити томизам и скотизам.

Истра и Кварнер

Матија Влачић Илирик

Матија Влачић Илирик (лат. Matthias Flacius Illyricus, 1520—1575) из Лабина у Истри, у којој су хуманистички центри били и Копар и Пиран, најважнији је међу хрватским хуманистима протестантизма. Цијели живот је провео у Њемачкој и био је сарадник Лутера и Меланхтона. Након Лутерове смрти, кад су многи протестантски прваци постали заговорници постепене борбе и компромиса с Римом, Влачић је био најжешћи заступник Лутерових идеја и коначно зачетник нове радикалне струје чији је епоним. Због бескомпромисног става, до краја живота је био прогањан од Католичке цркве. Његова теолошка, филозофска, историјска и филолошка дјелатност је огромна: оставио је више од 300 књига и краћих списа. Главна дјела су му Каталог свједока истине (лат. Catalogus testium veritatis, 1556) у којем је приказао 650 свједока-отпадника од Римске цркве и Кључ Светога писма (лат. Clavis scripturae sacrae, 1567) који представља енциклопедијски рјечник хебреизама и који је постао темељно дјело протестантског тумачења Библије.

Портрет Фрање Петриша у његовом дјелу Филозофија о природи ствари (1587)

Фране Петрић (или Фрањо, такође Петрис или Петриш; лат. Franciscus Patricius, 1529—1597) из Цреса студирао је углавном у Падови, највећем центру аристотелства; свеједно се приклонио ’божанском’ Платону и постао противник ’животиње’ Аристотела. Након бројних путовања по Средоземљу враћа се у Италију, гдје у Ферари и Риму постаје професор филозофије.

Писао је на италијанском језику о поетици, реторици, филозофији, историји, математици, геометрији и медицини, али се највише прославио као антиперипатетички филозоф. I у латинском дјелу Перипатетичке расправе (лат. Discussiones peripateticae, 1581) истиче предсократовску филозофију природе и настоји обезвриједити Аристотелов значај. У дјелу Нова филозофија о опћем (лат. Nova de universis philosophia, 1591) Петрић излаже своју метафизичку концепцију свијета, утемељену на више извора — углавном Платону, стоицизму, неоплатонизму и Хермесу Трисмегистосу. Будући да у овом дјелу постанак и слика свијета битно одударају од учења сколастичког аристотелизма, дјело је — упркос Петрићевим настојањима да га одбрани или барем расвијетли quaedam loca obscuriora („нека нејасна мјеста”) — 1594. године било забрањено.

Од 17. до 20. вијека

На пријелазу између хуманистичког и класицистичког раздобља, карактеристичном за 17. вијек, хуманисти постају углавном научници. У ових сто година, веома често управо на латинском, јављају се епохална дјела из готово свих грана науке и филозофије; најбитније је споменути Галилеа Галилеја, Франсиса Бејкона, Ренеа Декарта, Баруха де Спинозу, Готфрида Лајбница... Међу хрватским латинистима овог раздобља значајан је Стјепан Градић (лат. Stephanus Gradius, 1613—1683), дубровачки дипломата при Римској курији, кустос и управитељ Ватиканске библиотеке. Писао је расправе из филозофије, теологије, математике и физике, али и говоре и пјесме. Од пјесама, најпознатија му је Пјесма о похвалама Прејасне Млетачке Републике и о невољама роднога града (лат. De laudibus Serenissimae Reipublicae Venetae et cladibus Patriae suae carmen, 1675), написана у 315 хексаметара са датим веома упечатљивим описом катастрофалног дубровачког земљотреса из 1667. године.

Међу латинистима 17. вијека издваја се и Иван Лучић (лат. Joannes Lucius, 1604—1679), чије је најзначајније дјело О краљевству Далмације и Хрватске (лат. De regno Dalmatiae et Croatiae, 1666) у којем је дат преглед хрватске историје од праисторије до 15. вијека, подробно поткријепљен изворном грађом и илустрован са шест историјских карти. Због овог свог дјела Лучић се сматра утемељитељем хрватске научне историографије. Лучић је судјеловао и у спору око аутентичности списа Трималхионове гозбе (лат. Cena Trimalchionis) римског сатиричара Петронија Арбитера, који је био пронађен у Трогиру. Други истакнути историчар овог доба је Павао Ритер Витезовић (1652—1713), са својим кратким дјелом од свега 32 штампане странице под насловом Оживљена Хрватска (лат. Croatia rediviva regnante Leopoldo Magno caesare, 1700) али и другим историографским дјелима — како прозним тако и стихованим, од којих су нека остала у рукопису.

Кроз готово све европске књижевности 18. вијека пролази тек слаба латинистичка струја. Осим тога, мало се латинских писаца ослања на претходно стваралаштво и међу њима нема више некадашње тематске повезаности. Ипак, у Дубровачкој републици у 18. вијеку — њеном посљедњем вијеку, јер ју је 1808. укинуо Наполеон — латинска књижевност је плоднија од оне писане на народном језику. Услови за поновно оснаживање културног стваралаштва сазрили су након обнове привреде послије катастрофалног земљотреса и њиме узрокованог великог пожара године 1667. Чињеница да је од свих европских књижевности овог периода једино у дубровачкој латинистичка струја јача од народне, може се објаснити тиме што није било живљих културних веза с хрватским залеђем, али и тиме што су Дубровчани хтјели држати корак с осталом Европом сматрајући да ће на интернационалном језику успјешније упознати свијет с домаћим приликама и с културом како у властитом тако и у ширем јужнословенском подручју.

Посљедњих пет истакнутих хрватских латиниста — Бошковић, Стеј, Кунић, Џамањић и Гаљуф — живи и ради претежно изван домовине. Ђуро Ферић (лат. Georgius Ferrich, 1739—1820), с друге стране, све до дубоке старости остаје да дјелује у родном граду. Његово прво књижевно дјело је препјев Псалама Давидових у хексаметрима а потом у лирским стиховима. Како год, његово право подручје била је народна књижевност. На основу народних пословица саставио је збирку од 113 басни у стиховима под латинским и народним називом Fabulae ab Illyricis adagiis desumptae односно Причице прорјечја словинскијех (1794). Сачувана је и његова преписка у хексаметрима с кустосом дворске библиотеке у Бечу Јоханесом Милером и са сплитским градоначелником Јулијем Бајамонтијем с краја 18. вијека. У овим пјесничким посланицама Ферић излаже своја запажања о домаћем фолклору, посебно се одушевљавајући народним пјесмама. Милеру је уз посланицу послао и преводе 37 народних пјесама, међу којима и јужнословенска народна балада у десетерцу Хасанагиница (шести по реду превод, од укупно стотињак познатих, ове славне босанске пјесме написане у 92 хексаметра). Саставио је и збирку Латински преводи словинских пјесама (лат. Slavica poematia Latine reddita) од 26 епских и 12 љубавних народних пјесама, уз 13 Качићевих из његове пјесмарице, писаних у духу и стилу народне поезије. По овом живом занимању за фолклорну књижевност Ферић је претеча романтизма. Написао је и још много епиграма, а међу најбољим дјелима му је Опис дубровачке обале (лат. Periegesis orae Rhacusanae, 1803) у 3.379 хексаметара којима се описују не само природне љепоте него и обичаји и историјски догађаји.

Рајмунд Кунић (лат. Raymundus Cunichius, 1719—1794), познат првенствено као преводилац с грчкога језика а онда и као пјесник епиграма, цијели живот је провео у Италији и — као и Џамањић и Гаљуф — био је члан римске књижевне академије Arcadia, утемељене 1690. године. Његов превод Хомерова Илијада у латинским стиховима (лат. Homeri Ilias Latinis versibus expressa, 1776) и поред свих недостатака сматра се најуспјелијим латинским преводом хомерских епова. Осим Хомера, на латински је преводио и пјеснике Грчке антологије и Теокрита. У изворним епиграмима у елегијским дистисима показује се као велики епиграматик, и по разноликости тема и по елеганцији стиха.

Његов ученик и пријатељ је био Брно Џамањић (лат. Bernardus Zamagna, 1735—1820), који је годину дана након Кунићеве Илијаде издао Хомерову Одисеју у латинским стиховима (лат. Homeri Odyssea Latinis versibus expressa). Попут Кунића, и он се угледао на Вергилија, али му је дјелимично узор и сам Кунић. Обојица нека мјеста не преводе већ их парафразирају, што је био манир тадашњег превођења. Џамоњић је писао и изворне епске пјесме, пригодне и поучне елегије, епиграме и хексаметарске посланице (Epistolae). Два краћа епа — Јека (лат. Echo, 1764) и Зрачни брод (лат. Navis aëria, 1768) — такође су га афирмирала као изврсног латинистичког пјесника.

Марко Фаустин Гаљуф (лат. Marcus Faustinus Gagliuffius, 1765—1834) за себе каже сљедеће: Sorte Ragusinus, vita Italus, ore Latinus („По судбини Дубровчанин, по животу Италијан, по језику Латињанин”). Често прогањан због своје политичке дјелатности, лутајући Европом се прославио као импровизатор латинских стихова. Џоно Растић (лат. Junius Restius, 1755—1814) главни је сатиричар у хрватском латинистичком пјесништву, са својим Пјесмама (лат. Carmina, 1816). Угледао се прије свега на Хорација (па је стога назван „хрватским Хорацијем”), али понекад и на Вергилија и Јувенала. Оштро критикује негативне појаве и појединце при крају Дубровачке републике, тврдећи да су за све зло криве новотарије које долазе споља.

У сјеверној Хрватској, међу бројним латинистима издваја се Матија Петар Катанчић (лат. Mathias Petrus Katancsich, 1750—1825), главни представник хрватског књижевног класицизма. Писао је пјесме на латинском, хрватском и мађарском, али је ипак познатији као филолог, историчар, археолог и нумизматичар. Пригодне латинске пјесме, написане по узору на Хорација и издате заједно с његовим хрватским пјесмама у збирци Јесенски плодови (лат. Fructus autumnales, 1791), показују да је био фундаментално класички образован и да је био вјешт версификатор. Вриједна су му и два књижевнотеоријска списа: Кратка напомена о прозодији илирскога језика (лат. Brevis in prosodiam Illyricae linguae animadversio, 1791) и Књижица о илирском пјесништву изведена по законима естетике (лат. De poesi Illyrica libellus ad leges aestheticae exactus, 1817). У првом спису даје први покушај да се разраде начела за творбу хрватских стихова у класичним метрима, а у другом први разматра хрватску књижевност са естетичког стајалишта.

Руђер Јосип Бошковић

Руђер Јосип Бошковић (лат. Rogerius Josephus Boscovich, 1711—1787) један је од најистакнутијих представника европске научне прозе у 18. вијеку. Свестран, подједнако креативан у теоријском и практичном дијелу различитих научних дисциплина, дјелујући у више културних и научних центара Европе већ је за живота убрајан у велике научнике. Своју теорију о једном једином закону у природи постојећих дјела изложио је у капиталном дјелу Теорија природне филозофије (лат. Theoria philosophiae naturalis, 1758). U prirodoslovnom epu O pomrčinama Sunca i Mjeseca (lat. De Solis ac Lunae defectibus, 1760) дотјераним и једноставним стиховима излаже узроке поменутих појава.

Бошковићев земљак Бенедикт Стеј (лат. Benedictus Stay, 1714—1801) од 1746. године живи у Италији пошто се прославио филозофским епом Шест књига филозофије у стиховима (лат. Philosophiae versibus traditae libri sex, 1744) који је написао у родном Дубровнику. Овај еп с више од 10.000 стихова приказује Декартову филозофију и физику које настоји помирити с хришћанским учењем. Заносним стиховима, с лијепим пјесничким поређењима и брижљиво дотјераним језиком, Стеј попут Лукреција успијева да читаоцу приближи тешку и непјесничку тематику. Већ су га његови савременици прозвали „новим Лукрецијем”. Охрабрен овим успјехом, у Риму почиње још тежи задатак — да у стиховима изложи и Њутнову филозофију и научна открића. I овај велики еп, с више од 24.000 стихова, филозофски је и носи назив Десет књига новије филозофије у стиховима (лат. Philosophiae recentioris versibus traditae libri decem, 1755—1792). У припремању овог дјела сарађивао је с Бошковићем, који му је тумачио Њутнову физику и написао коментар.

Током 19. вијека књижевност на латинском језику замире у цијелој Европи, да би с 20. вијеком — и поред појединих настојања — готово сасвим нестала. Од хрватских латиниста овог раздобља може се споменути Тон Смердел (1904—1970), класични филолог који је издао седам књига аметричких латинских пјесама и тако се уврстио међу најплодније новије неолатинске пјеснике у свијету.

Види још

• хр:Хрватски латинисти
• Огорчење ствара стих

Спољашње везе

• О епу De morte Christi, првој књизи у серијалу „Хрватска књижевна баштина — грађа за повијест хрватскога латинизма” (језик: хрватски)
• О латинско-хрватским језичким везама (језик: хрватски)