Портал:Биологија/Шаблони


Мењање портала биологија

Да бисте мењали страницу Портал:Биологија користите следеће шаблоне.

Пажња

Линкови који служе за мењање дела странице замењени су линковима за мењање шаблона.

Клице

У кратким чланцима везаним за биологију користите шаблон {{клица-биол}} а за чланке везане за медицину {{клица-мед}} .


Изабрани чланак

Изабрани чланци

Јануар

Једро регулише све процесе у ћелији, у њему се обавља и синтеза ДНК (репликација) и свих врста РНК (транскрипција), као и дела протеина (транслација). Ћелија најчешће има једно једро, мада постоје ћелија са више једара (полинуклеарне ћелије), као и (веома ретко) ћелије без иједног једра — такве ћелије су нпр. еритроцити скоро свих сисара.

Прочитајте цео чланак...
уреди

Фебруар

Кладистика је биолошка дисциплина која се бави одређивањем односа између организама на основу изведених сличности. Кладистичка анализа представља основу за велики број система биолошке класификације, који се труде да групишу организме на основу еволутивне сродности. Да би се приказали разнолики односи међу организмима, цртају се дрволики дијаграми (названи кладограми), на основу широког спектра информација, од генетичких до морфолошких. На кладограму, организми су представљени на крајевима грана (налик на лишће), а сваки чвор између грана би требало да буде дихотом (из њега излазе две гране).

Прочитајте цео чланак...
уреди

Март

Х5Н1 је вирус узрочник птичјег грипа, обољења пандемијских размера које се преноси на многе животињске врсте, укључујући и човека. Стручњаци верују да вирус поседује способност промене у облик који се лако преноси међу људима. Сам назив Х5Н1 се односи на подтипове антигена који су присутни на површини вируса: хемаглутинин 5 и неураминидаза 1. Водене птице селице (лабудови, дивље патке и гуске) су природни, а домаћа перад непосредни преносник заразе.

Прочитајте цео чланак...
уреди

Април

Фенотипске особине могу бити одређене од стране једног или више гена. Наслеђивање путем једног гена називамо моногенским (монохибридним), путем два гена дихибридним, путем три трихибридним, а постоје и полигене особине. Гени који одређују испољавање једне особине могу бити у различитим врстама интеракција.
Основни типови наслеђивања на основу типа хромозома на коме се налазе гени су:

аутозомно
полним хромозомима.

Прочитајте цео чланак...
уреди

Мај

Ензим је биолошки катализатор, тј има моћ да утиче на брзину хемијске реакције. Ензими су неопходни како би живот био могућ, јер многе реакције које се одвијају у ћелијама организма су превише споре и водиле би до другачијих продуката које организму или нису потребни или би му штетили. Квар, генетске мутације, недовољна или повећене производња, једног јединог ензима може да буде главни узрок тешких генетских поремећаја. На пример, поремећај фенилкетонурија је резултат недостатка ензима фенилаланин хидроксилаза, који катализује први корак у разлагању амино киселине фенилаланина. Ако овај ензим не функционише како треба, и не разложи амино киселину, неограничена производња фенилаланина води до менталне ретардације. Поред фенилкетонурије постоји још читав низ обољења, заједнички названих ензимопатије, чији је узрок мутација гена, а последица недостатак неког ензима.

Прочитајте цео чланак...
уреди

Јуни

Acne vulgaris (акне) су инфламаторно (упално, запаљенско) обољење коже, узроковано променама у пилосебацеалној јединици (структури која се налази у кожи и састоји се из фоликула длаке и њему придружене лојне жлезде). Уобичајено је да се акне називају бубуљице.

Ово стање обично настаје током пубертета, и нарочито је заступљено у популацији западних земаља, што се објашњава већом генетском предиспонираношћу. Акне су појавни облик претераног одзива лојних жлезди на уобичајене нивое мушког хормона тестостерона. Код већине људи овај пренаглашен одзив нестаје током времена и око двадесете године акне нестају или се у најмањој мери повлаче, било делимично било привремено.

Прочитајте цео чланак...
уреди

Јули

Екологија је наука о животној средини. Име науке потиче од грчких речи oikos - дом, и logos - наука, изучавање. Термин екологија први пут је употребио немачки биолог Ернст Хекел 1866. године. У лаичкој јавности се овај термин често користи као синоним за појам заштите животне средине.

У суштини, екологија је научна дисциплина која проучава распоред и распрострањеност живих организама и биолошке интеракције између организама и њиховог окружења. Окружење организма укључује физичке особине, које сумарно могу да се опишу абиотичким факторима као што су клима и геологија, али такође укључује и друге организме који деле његов екосистем односно станиште.

Прочитајте цео чланак...
уреди

Август

Хормон (од Грчког όρμή - покренути, пробудити) је хемијски гласник између ћелија (или групе ћелија). То су органска једињења различите хемијске природе, која делују у малим количинама. Њихово деловање је специфично па недостатак доводи до карактеристичних промена у организму. Сви вишећелијски организми организми производе хормоне (укључујући биљке - фитохормони).

Функција хормона је да служи као сигнал до циљне ћелије; активност хормона је детерминисана начином секреције и преносним сигналом примајућег ткива. Хемијски гласници, које синтетизују неурони чине неуро-хормоне, а друге посебне ћелије синтетизују "класичне" хормоне. Најпознатији животињски хормони су произведени у ендокриним жлездама кичмењака, али хормони се производе у скоро сваком oрганском систему и ткиву у животињском телу.

Прочитајте цео чланак...
уреди

Септембар

Мачка, такође звана и домаћа мачка или кућна мачка, је мали месождер, сисар из рода Felis. Верује се да је њен предак била дивља афричка мачка, Felis silvestris lybica. Постоји много различитих сорти мачака, од којих су неке безрепе или бездлаке, као резултат мутација и има их у различитим бојама. Оне су вешти предатори и познато је да за исхрану лове преко 1000 различитих врста животиња. Комуницирају гласом (мјаукањем), предењем, фрктањем, режањем, шкљоцањем, и са још око стотину других гласова, као и говором тела. Повезаност људи и мачака довела је до њеног појављивања у митологији и легендама више култура, укључујући древну египатску, кинеску и нордијску.

Прочитајте цео чланак...
уреди

Октобар

Пљувачне жлезде (лат. glandulae salivatores s. oris) су део дигестивног тракта, који је придодат усној дупљи. У њу жлезде изливају продукт своје секреције и тако учествују у хемијској преради хране. Према типу ћелија од којих су изграђене и врсти пљувачне секреције, деле се на: серозне, мукозне и мешовите. С обзиром на димензије и положај, пљувачне жлезде су подељене у две основне групе: мале и велике жлезде.

Жлезде усне дупље су ектодермалног порекла, а настају инвагинацијом пупољака епитела примитивне усне дупље (стомодеум) у мезенхим. Мале пљувачне жлезде изван усне дупље су ендодермалног порекла.

Прочитајте цео чланак...
уреди

Новембар

Маховине представљају успешну и широко распрострањену групу копнених биљака. Најчешће су у питању веома мале биљке које се у већој бројности могу наћи у влажним срединама, попут северних страна стена и коре дрвећа, или у виду зеленог покривача шумског тла („тепих маховина"). За разлику од осталих копнених биљака, зелена биљка маховине представља такозвану гаметофит генерацију. Гаметофит генерација је у потпуности изграђена од хаплоидних ћелија, и на њој се налазе посебни органи, антеридије и архегоније, у којима митозом настају гамети.

Прочитајте цео чланак...
уреди

Децембар

Сунђери су водене вишећелијске животиње из раздела Spongia (Porifera). Због њиховог сесилног начина живота, први истраживачи су их сматрали биљкама. Тело сунђера се састоји од телесног зида који садржи многобројне отворе — поре (отуда назив Porifera) и затвара унутрашњу дупљу названу спонгоцел. Вода, са ситним честицама хране у њој, улази кроз многобројне поре, пролази кроз канале и коморе у телесном зиду, до спонгоцела, одакле се избацује кроз отвор оскулум.

Прочитајте цео чланак...
уреди


Слика седмице

2008.2009.2010.2011.2012.

Изабране слике

01. недеља


Један од видова сексуалне селекције је и интрасексуална (унутар једног пола) селекција,
овде приказана на примеру компетиције мужјака јелена („борба“ за превласт, женку...)


уреди

02. недеља


Воласова линија, названа по зоологу Алфреду Раселу Воласу, је замишљена граница
између два зоогеографска царстваиндомалајског царства и нотогее.


уреди

03. недеља

 
Албинизам настаје услед недостатка пигмената у кожи. Ово је релативно ретка појава,
али присутна код великог броја врста (приказан је албино алигатор).


уреди

04. недеља


Мутација Antennapedia код воћне мушице: уместо антена, развијају се ноге.
Мутација се дешава у Hox-генима, одговорним за нормалан ток развића.


уреди

05. недеља


Велике површине четинарских шума изграђују посебан биомски појас на северној земљиној
полулопти (тајге), али се налазе и на већим надморским висинама.


уреди

06. недеља


Мачји бркови су веома ефикасна и осетљива чула додира.


уреди

07. недеља


Јарко обојени морски пљоснати црв, Pseudoceros dimidiatus.


уреди

08. недеља


Капи росе на кактусу.


уреди

09. недеља

Осе, и уопште опнокрилци, имају велику улогу као опрашивачи биљака.


уреди

10. недеља


Плазмолиза је процес губљења воде из ћелија биљака, када се протопласт сакупља и одваја од ћел. зида.


уреди

11. недеља


Вресишта (вриштине) су посебан облик екосистема са веома карактеристичном вегетацијом, а развијају се у хладним пределима са маритимном климом.


уреди

12. недеља


Амазонске тропске кишне шуме су међу најугроженијим екосистемима планете.


уреди

13. недеља


Ембриологија је биолошка наука која истражује развиће организама од оплођене јајне ћелије
до адулта (на слици - развиће афричког слона).


уреди

14. недеља


Мимикрија је појава да једна врста подсећа изгледом на другу, несродну, врсту. На слици, мува која опонаша осу.


уреди

15. недеља


Паразитски протист Giardia lamblia, узрочник гијардијазе.


уреди

16. недеља


Разноврсни екосистеми копнених вода су међу најугроженијима широм планете.


уреди

17. недеља


Инсекти богомољке (Mantodea) се убрајају међу најбоље предаторе
захваљујући карактеристично обликованим предњим ногама, којима лове.


уреди

18. недеља


Пас, животиња коју често сматрају за најбољег човековог пријатеља.


уреди

19. недеља


Сићушна биљка сочивица (Lemna minor).


уреди

20. недеља


Чест пролећни призор - свици.


уреди

21. недеља


Полен различитих биљних врста поседује различите структуре и украсе на површини.


уреди

22. недеља


Вилински коњици (Odonata) су најприлагођенији ловци међу инсектима и веома брзи летачи.


уреди

23. недеља


Планктон


уреди

24. недеља


Индијски паун


уреди

25. недеља


Три типа ћелијске деобе: проста деоба (бинарна фиција) и два сложенија типа — митоза и мејоза.


уреди

26. недеља


Жарњаци


уреди

27. недеља


Корални гребен


уреди

28. недеља


Цвет вишње


уреди

29. недеља


Младунче корњаче излази из јајета


уреди

30. недеља


Лубеница


уреди

29. недеља


Орхидеја


уреди

29. недеља


Антарктичка ледена риба


уреди

29. недеља


Божур


уреди

34. недеља


Зелена морска корњача


уреди

35. недеља


Различите врсте јабука.


уреди

36. недеља


Врабац.


уреди

37. недеља


Вирус птичјег грипа приказан на електрон-микрографији.


уреди

38. недеља


Породица лавова једе афричког бивола.


уреди

39. недеља


Плодови и семена дивљег кестена


уреди

40. недеља


Перо је једна од главних карактеристика птица.


уреди

41. недеља


Гљиве су царство организама различитих облика и улога у екосистемима.


уреди

42. недеља


Нервне ћелије кичмењака су комплексне грађе, у складу са комплексним функцијама које обављају.


уреди

43. недеља


Ћелије плуте, онако како их је видео и нацртао Роберт Хук, проналазач микроскопа.


уреди

44. недеља


Током јесени, крошње листопадног дрвећа у областима умерене климе су разноврсно обојене.


уреди

45. недеља


Фосил трилобита, посебне групе зглавкара, из времена Силура.


уреди

46. недеља


Делиблатска пешчара, некада највећи пустињски/полупустињски екосистем у Европи,
данас је већим делом под вегетацијом шумо-степе и степе.


уреди

47. недеља


Троглобионти су организми који насељавају пећинске екосистеме. Услед одсуства светлости,
чуло као и органи вида (очи) су редуковани, као код човечје рибице.


уреди

48. недеља


Популарни напитак кафа прави се од семена истоимене биљке.


уреди

49. недеља


Крв кичмењака је ткиво система за циркулацију течности,
изграђено од крвне плазме и ћелија (на слици приказани еритроцити и један леукоцит).


уреди

50. недеља


Скенинг-електронска микрографија сложеног ока воћне мушице.


уреди

51. недеља


Формативни ефекат ветра и снежних падавина на стабла букви.


уреди

52. недеља


Мужјак моржа


уреди


Годишње доба

На северној Земљиној полулопти у току је годишње доба пролеће. У овом периоду животиње се буде из зимског сна (хибернације). Метаболизам вишегодишњих биљака се убрзава, а из пупољака се развијају нови изданци. Прве зељасте биљке које се појављују, тзв. весници пролећа, су висибабе, кукурек, никсица, неке јагорчевине...


Биографија

Изабранe биографије

Јануар

Грегор Мендел (18221884) је био чешки свештеник, биолог, ботаничар и математичар који се сматра зачетником класичне генетике. Дипломирао је математику 1850. године на Филозофском факултету Универзитета у Оломоуцу и покушао да се упише на природне науке (биологију), али није положио пријемни испит. Без обзира на то, постао је познат управо у тој науци, а знање математике му је у томе помогло. Врло успешно је повезао ове две науке и створио, и не знајући да је то урадио, нову научну дисциплину — генетику.

Експерименте на баштенском грашку започиње 1856. године, да би 1865. резултате тих експеримената саопштио на заседању Природно-историјског научног друштва у Брну. Следеће године објавио је рад Експерименти са биљним хибридима (Experiments with Plant Hybrids) у зборнику друштва. Копију свог рада шаље тадашњем познатом аустријском ботаничару Негелију, који не препознаје генијалност и значај овог рада, па Мендел, што из разочарења, а што и притиснут обавезама самостанског старешине, престаје са својим експериментима.

даље...

Архива
уреди

Фебруар

Лин Маргулис (рођена 1938) је биолог и професор на државном Универзитету Масачусетс у граду Амхерст (University of Massachusetts, Amherst). Дипломирала је на Универзитету Чикаго, а титулу доктора наука добила 1963. године на Универзитету Калифорнија у Берклију. 1966. године, као млад члан факултета Бостонског универзитета написала је важан теоријски научни рад „Порекло еукатриотских ћелија које се деле митозом".

Лин Маргулис је најпознатија по томе, што је 1981. године предложила нову, ендосимбиотску теорију, о постанку појединих еукариотских органела од прокариотских ћелија. Била је прва супруга астронома Карла Сагана; са кћерком из тог брака, Дорион Саган, Лин Маргулис данас научно сарађује и заједнички објављује научне радове.

даље...

Архива
уреди

Март

Ернст Хекел (нем. Ernst Heinrich Philip Haeckel; 18341919) је био немачки биолог, природњак, филозоф, физичар, професор и уметник. Хекел је био професор зоологије на Универзитету у Јени. Познат је као оснивач екологије, науке коју је дефинисао као економију природе, истраживање тоталних односа организама према органској и неорганској околини и као учење о комплексним међуодносима. Био је и велики популаризатор теорије еволуције.

У биолошку науку је увео бројне термине, које данас сматрамо свакодневним: филогенија, екологија, хетерохронија, протисти, филум.

даље...

Архива
уреди

Април

Алфред Едмунд Брем (нем. Alfred Edmund Brehm; Рентендорф 2. фебруар 1829 - Рентендорф 11. новембар 1884) је био немачки зоолог и писац и син орнитолога Кристијана Лудвига Брема. Преко наслова књиге Бремом живот животиња (нем. Brehms Tierleben), његово презиме је постало синоним за популарну зоолошку литературу.

даље...

Архива
уреди

Мај

Луј Пастер (франц. Louis Pasteur; 27. децембар 182228. септембар 1895) био је микробиолог и хемичар. Експериментално је потврдио да су бактерије изазивачи болести. Пронашао је методу за заштиту намирница познату као пастеризација. Поставио је основе имунологије унапређењем метода вакцинације и проналаском вакцине против беснила.

У области стереохемије, открио је појаву асиметрије кристала.

даље...

Архива
уреди

Јун

Чарлс Роберт Дарвин (1809 - 1882) је био британски научник који је поставио темеље модерне теорије еволуције по којој се сви животни облици развијају путем природне селекције.

Након завршених студија на Кембриџу 1831. Дарвин се у својој двадесет другој години укрцао на истраживачки брод „Бигл" придруживши се тако екипи природњака на научном путовању по свету. У својим геолошким опсервацијама Дарвин је био највише импресиониран последицама деловања природних сила на Земљину површину. У то доба већина геолога заступала је теорију како су поједине врсте животињског и биљног света настајале независно једна од друге, те да је свака прошла креација уништена изненадном катастрофом, као што је нпр. земљотрес или пуцање и увијање Земљине коре. Након што се 1836. вратио у Енглеску, Дарвин у делу „Белешке о трансмутацији врста“ (енгл. Notebooks on the Transmutation of Species) објављује своје, за то време нове идеје о промењивости врста.

Дарвинова теорија је у целости објављена 1859. године под насловом О пореклу врста (енгл. On the Origin of Species). Названа „књигом која је шокирала свет“, књига је распродана већ првог дана те је накнадно штампано још шест издања. Реакција на Дарвинову књигу била је веома брза...

даље...

Архива
уреди

Јул

Теодор Шван (нем. Theodor Schwann, 7. децембар 1810. − 11. јануар, 1882) је немачки цитолог, хистолог, физиолог и зоолог. Највеће заслуге Теодора Швана су заснивање ћелијске теорије и откриће ћелија мијелинског омотача нерава. Према ћелијској теорији сва ткива и сви живи организми састављени су из ћелија. Ћелијска теорија је основно (фундаментално) откриће у биологији.

Теодор Шван је био професор анатомије, физиологије и ембриологије на Лајденском и Лијешком универзитету, као и члан лондонског Краљевског друштва, Француске академије наука и Бриселске академије наука.

даље...

Архива
уреди

Август

Ернст Мајр (19042005), био је један од водећих еволуционих биолога 20. века. У свом научном раду бавио се и таксономијом, орнитологијом, историјом науке и природњаштвом. Рад Ернста Мајра водио је стварању савремене еволуционе синтезе, у коју су уплетене идеје генетике Грегора Мендела, теорије еволуције Чарлса Дарвина, савремених систематичара, као и дефинисању појма врсте.

даље...

Архива
уреди

Септембар

Милутин Миланковић (18791958) био је инжењер, геофизичар, климатолог и астроном. Оснивач је катедре за небеску механику на Универзитету у Београду и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.

Управо је успешним објашњењем циклуса климе на планети Земљи Милутин Миланковић задужио биолошке науке. Наиме, поједини од малих и масовних изумирања организама на Земљи објашњени су великим променама у клими на које организми нису били адаптирани. Смене једне доминантне групе организама другом, морфолошких и физиолошких особина појединих организама и бројне еколошке карактеристике фауне и флоре одређеног геолошког раздобља могу се такође објаснити Миланковићевим циклусима.

даље...

Архива
уреди

Октобар

Јосиф Панчић (5. април 1814 - 25. фебруар 1888) се родио у буњевачкој породици у селу Брибиру као четврто дете оца му Павла a матере Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрине, које се налази на северним огранцима Велебита у саставу општине Брибир.

Јосиф Панчић био је међу првим и најистакнутијим биолозима у Србији 19. века.

Углавном се бавио ботаником - током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста, а објавио је више значајних дела о флори Србије. Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика, која је касније по њему добила име Панчићева оморика.

даље...

Архива
уреди

Новембар

Чарлс Роберт Дарвин (1809 - 1882) је био британски научник који је поставио темеље модерне теорије еволуције по којој се сви животни облици развијају путем природне селекције.

Након завршених студија на Кембриџу 1831. Дарвин се у својој двадесет другој години укрцао на истраживачки брод „Бигл" придруживши се тако екипи природњака на научном путовању по свету. У својим геолошким опсервацијама Дарвин је био највише импресиониран последицама деловања природних сила на Земљину површину. У то доба већина геолога заступала је теорију како су поједине врсте животињског и биљног света настајале независно једна од друге, те да је свака прошла креација уништена изненадном катастрофом, као што је нпр. земљотрес или пуцање и увијање Земљине коре. Након што се 1836. вратио у Енглеску, Дарвин у делу „Белешке о трансмутацији врста“ (енгл. Notebooks on the Transmutation of Species) објављује своје, за то време нове идеје о промењивости врста.

Дарвинова теорија је у целости објављена 1859. године под насловом О пореклу врста (енгл. On the Origin of Species). Названа „књигом која је шокирала свет“, књига је распродана већ првог дана те је накнадно штампано још шест издања. Реакција на Дарвинову књигу била је веома брза...

даље...

Архива
уреди

Децембар

Жак Ив Кусто (франц. Jacques-Yves Cousteau; 19101997) био је француски океанограф, научник, изумитељ и авантуриста. Његова истраживања великог плавог инспирисала су многе људе и остављала их без даха, а његова инвентивност померила је границе људских могућности. Кроз своје документарце и књиге, Кусто је допринео схватању океана више него било која особа у историји. Од 120 документараца колико их је укупно снимио, најбитнији био је „Подводни свет Жака Кустоа“, телевизијска серија-документарац, која је почела са емитовањем крајем 60-их година 20. века, и била једна од најпопуларнијих серија тога тоба.

Како би финансирао своја путовања продуцирао је многе филмове, од којих су „Свет тишине“ (Le monde du silence, 1956.) и „Свет без сунца“ (Le monde sans soleil, 1966.), добили оскара за најбоље документарце. Од књига које је написао најпознатије су „Живо море“, „Делфини“ и „Свет океана“. 1974. године оснива Кустоово друштво како би заштитио океански свет. Кусто је награђен Медаљом слободе од стране Роналда Регана 1985., а 1989. добио је почасно чланство на Француској академији.

даље...

Архива
уреди


Занимљивости

Да ли сте знали да...

  • ...сиви соко (на слици), најбрже живо биће на планети, може да развије брзину до 320 km/h.
  • ...је кичмена мождина код човека дебљине прста?
  • ...језик плавог кита величине просечног слона.
  • ... детлић куца у дрво просечно 20 пута у секунди
  • ...женке комарца једине сисају крв док се мужјаци комарца хране биљним соковима?


Зоолошки кутак

Изабрани чланци

Јануар

Ној (Struthio camelus) је птица из реда тркачица пореклом из Африке. То је једина жива врста из породице Struthionidae и рода Struthio. Нојеви су препознатљиви по својим дугачким вратовима и ногама и способности да трче брзином од око 65 km/h - најбрже од свих птица. То су данас највеће птице на свету; мужјаци достижу висину од 3 метара и тежину до 155 килограма, док су женке за око трећину мање.

Више о нојевима
уреди

Фебруар

Трихоплакс (Trichoplax adhaerens) је једина пронађена и описана врста плакозоа. Ова врста је распрострањена у свим тропским и суптропским морима и океанима, у областима близу обале — коралним гребенима или сланим мангровама. Трихоплакс је откривен 1883. године од стране Шулца, у акваријумској води узетој из Јадранског мора. Плакозое (Placozoa) су тип најпростијих вишећелијских животиња које немају ткива и органе.

Више о плакозоама и трихоплаксу
уреди

Март

Медоносна пчела (Apis mellifera) је врста инсекта која вероватно потиче из тропске Африке одакле се ширила према Европи и Азији. Назива се и западна пчела. Први фосилни трагови медоносне пчеле стари су 40 милиона година. Пре око 30 милиона година пчеле су развиле своју прву друштвену заједницу. Постоји много подврста пчела које су се адаптирале на свој географски и климатски простор. 1622. године први европски колонисти доносе подврсту Apis mellifera mellifera у Америку. Амерички урођеници пчелу су називали „човеков бели лет".

Више о медоносној пчели...
уреди

Април

Морски пауци (Pycnogonida) су мала група од око 500 врста морских пауколиких животиња. Распрострањени су од поларних до тропских мора, а насељавају како обалске зоне (литорал) тако и зоне великих морских дубина (абисал). Филогенетски положај ове групе је дуго био непознат јер су врло специфичне анатомије. Данас их већина зоолога сврстава у хелицерате.

Више о морским пауцима...
уреди

Мај

Корали (Anthozoa) су жарњаци који имају само облик полипа, солитарних или колонијалних, али увек сесилних (причвршћених за подлогу). Тело им је цилиндричног облика са усним отвором у облику пукотине око кога је венац пипака. Обликом најчешће подсећају на раскошно разгранато дрво, захваљујући чему су још у античком добу били познати као морско дрвеће. Стари Грци и Египћани су им приписивали магијске моћи па их посвећивали богињама љубави и лепоте, а даривали младенцима. Корални полипи се размножавају пупљењем при чему се новонастале јединке не одвајају већ остају заједно градећи колонију.

Више о коралима...
уреди

Јуни

Трилобити (Trilobita) су изумрли зглавкари који су живели у морима и били веома бројни у палеозоику. Највиши степен развоја су достигли у камбрији, а у перму су нестали са планете Земље. Сматра се да су живеле пузећи по морском дну или пливајући, док су најситније водиле планктонски начин живота. Тело им је било овално, дорзо-вентрално спљоштено и заштићено скелетом. Попречним и уздужним бразадама тело је било подељено на три режња. Величина им се у просеку кретала од 4-10 cm, али су се јављали и јако ситни облици, нпр. неке планктонске врсте које нису прелазиле 0,5 mm, као и врсте веће од 75 cm. Храниле су се другим животињама или органским отпацима из муљевитог морског дна.

Више о трилобитиима...
уреди

Јули

Жирафа (Giraffa camelopardalis) је афрички сисар из реда папкара, највиши од свих копнених животиња. Mужјаци могу бити високи од 4.5 до 5.5 метара и тежити до 1,360 килограма. Рекордна тежина једног мужјака је износила приближно 2,000 kg, а висина 5.87 m. Генерално, мужјаци су крупнији од женки, које су од мужјака ниже 70-100 cm.

Жирафе су сродству са јеленима, антилопама и говедима, али су груписане у засебну фамилију, фамилију жирафа (Giraffidae) у коју још спада њихов најближи рођак, окапи. Жирафе живе на простору од Чада до Јужне Африке.

Више о жирафама
уреди

Август

Гепард (Acinonyx jubatus) је угрожена врста из породице мачака (Felidae) која припада сопственом роду, Acinonyx. То је најбржа копнена животиња која трчи брзином више од 105 километара на час на краћим раздаљинама до 460 метара. За само три секунде, гепард развије брзину од 0 до 110 km/h, брже од било којег тркачког аутомобила. Гепард насељава већи део афричког континента, бројније популације се налазе јужно од Сахаре.

Више о гепардима
уреди

Септембар

Кит убица или орка (Orcinus orca) је највећи представник породице делфина (Delphinidae). Живи су свим океанима, од ледених северних океана до топлих, тропских мора.

Китови убице су окретне грабљивице. Неке популације се углавном хране рибом, а другим популацијама храну представљају морски сисари, укључујући морски лавови, фоке и други китови. Постоји пет различитих типова китова убица, неке од њих се могу сврстати као подврсте, чак и као посебне врсте. Орке су изразито друштвени китови.

Иако нису угрожена врста, неке локалне популације се сматрају угроженим услед загађења, смањења хране којом се хране, сусретима са бродовима и мрежама, губитка станишта и криволова. Генерално се не сматрају опасним по човека. Међутим, неки китови у воденим забавним парковима су нападали њихове тренере.

Више о китовима убицама
уреди

Октобар

Бели или поларни медвед (Ursus мaritimus) је медвед који насељава Арктик. Највећи је копнени месојед на свету - већина одраслих мужјака тежи од 300 до 600 килограма, док су женке скоро дупло мање. Крзно је густо и провидно, и често је крем бело обојено. Стога обезбеђује животињи ефикасну камуфлажу приликом лова, међутим, кожа је заправо црне боје. Бели медведи имају кратак реп и малене уши како не би изгубили вишак топлоте, као и релативно малу главу и издужено заоштрено тело погодно за пливање.

Као морски сисар, бели медвед се адаптирао животу на земљи, леду и у води. У свом окружењу је врхунски предатор - углавном се храни фокама, младим моржевима и китовима, иако је спреман да поједе све што може да убије.

Бели медведи су рањива врста. Неки научници и климатолози верују да ће опадање поларног леда и пораст нивоа мора услед глобалног загревања имати пресудну негативну улогу у судбини ове врсте током овог века.

Више о белим медведима
уреди

Новембар

Морска видра (Enhydra lutris) је велика врста видри пореклом са северног Пацифика: од северног Јапана и Камчатке на истоку преко Алеутских острва и јужно до Калифорније. Најтежа од свих видри, морска видра је једина врста рода Enhydra.

Широко ловљена због свог скупоценог и префињеног крзна, морска видра има најгушће крзно међу свим осталим сисарима - до 34,000 длака по cm². Од 1741. године па надаље, популације морских видри су толико биле смањене да су их људи довели до ивице истребљења на многим местима њиховог првобитног станишта. До 1911. године светска популација ових видри је процењена на само 1,000-2,000 јединки распоређених у 13 колонија. Временом је процењено да је од пола милиона до једног милиона видри убијено. Иако је неколико подврста и даље угрожено, од како су морске видре законом заштићене, њихово поновно увођење је показало позитивне резултате у многим подручјима.

Више о морским видрама
уреди

Децембар

Нилски коњ (Hippopotamus amphibius), од грчке речи ‘ιπποπόταμος (хипопотамос, хипос значи "коњ" и потамос значи "река"), је велики, углавном биљоједни aфрички сисар. Један је од две постојеће (недавно три или четири изумрле) врсте из породице Hippopotamidae. У ову породицу спада и пигмејски (патуљасти) нилски коњ (Choeropsis liberiensi).

Више о нилским коњима
уреди


Чланци

Најзначајније области биологије:

цитологија - биохемија - молекуларна биологија - генетика - ембриологија - физиологија - биоинформатика - биотехнологија - биофизика - ботаника - зоологија - микробиологија - микологија - морфологија - анатомија - антропологија - екологија - биогеографија - систематика - теорија еволуције - астробиологија


Категорије биологије


Ботанички кутак

Изабрани чланци из ботанике

Јануар

Кромпир је врста скривеносеменица из породице помоћница (Solanaceae). Узгаја се широм планете и користи за исхрану људи и домаћих животиња, јер поседује подземно стабло веома богато скробом. Пореклом је из Јужне Америке, са Анда. Кромпир је доместификован у јужном Перуу, а у Европу су га донели Шпанци средином 16. века.

Кромпир је једна од важнијих намирница у људској исхрани, а био је врло значајан за нестанак глади у Европи. У људској исхрани се употребљава куван и печен док је сиров благо отрован. Индустријским поступком од кромпира се добија скроб, а сечењем кромпира на танке листиће, затим одстрањивањем скроба, и печењем у врелом уљу добија се чипс.

Даље...

Архива
уреди

Фебруар

Агапантус (лат. Agapanthus) је род монокотиледоних биљака, који обухвата 6-10 врста јужноафричких вишегодишњих зељастих биљака. Ареал распрострањења рода је од Рта добре наде до планинских венаца јужно од реке Лимпопо. Agapanthus је у Европу дошао током седамнаестог века захваљујући холандској компанији „Verenigde Oost-Indische Compagnie“, која је од 1652. године имала колонију на Рту добре наде. Функција колоније је била првенствено трговина, али су са робом пристигли и бројни примерци капске флоре. Отада су описано десетак врста, а паралелно је у западној Европи узгојено више стотина хибрида и култивара. Назив рода потиче од грчких речи, и преведен на српски језик значио би цвет љубави.

Даље...

Архива
уреди

Март

Боровница (Vaccinium myrtillus) је жбунаста биљка из породице вресова (Ericaceae). Научни назив је изведен од латинских речи bacca = бобица и myrtus (деминутив myrtillus) по сличности листова боровнице са биљком миртом.

Плодови боровнице имају примену како у народној тако и у службеној медицини. Благотворно су средство као превентива или терапија код авитаминозе или хиповитаминозе, као и за лечење неинфективног пролива код деце. Важно је и њихово дијететско деловање. Плодове је најбоље користити у свежем стању или као сок. Осим сока од њих се могу правити укусни и квалитетни сирупи, џемови, компоти и др. само што се кувањем губи витамин Ц.

Даље...

Архива
уреди

Април

Храст лужњак (Quercus robur) је биљка из рода храстова, а породице букви (Fagaceae). То је дуговечно дрво (достиже старост и до 800 година) висине и до 50m, а стабло може да има обим и до 3m. Крошња му је широка, неправилна и добро разграната. Народни називи за храст лужњак су дуб, гњилец, лужник, рани храст, рошњак, грм.

Храст лужњак захтева дубока, глиновита или песковита, претежно влажна земљишта, са високим нивоом подземних вода. Зато су његова станишта претежно на алувијалним земљиштима, низијским или благо брежуљкастим теренима. Распрострањен је у скоро целој Европи, Кавказу и Малој Азији. Некада се жир ових храстова користио за прехрану стоке и у том су погледу храстове шуме биле веома значајне.

Даље...

Архива
уреди

Мај

Бромелије (фамилија Bromeliaceae) су монокотиледоне биљке, распрострањене у (суп)тропским крајевима Новог Света, са једном врстом која живи у западној Африци. Бројне врсте се узгајају и ван иницијалног ареала као украсне, кућне биљке (ехмеја, неорегелија, вријесеја). Само једна врста је комерцијално узгајана као воће — јестиви ананас (Ananas comosus). Поједине врсте (међу њима ананас) могу узроковати контактне алергије услед присуства алергена бромелаина.

Биљке из фамилије бромелија су веома разнолике вишегодишње зељасте (веома ретко дрвенасте) биљке. Расту на тлу (попут ананаса) или, чешће, као подлогу користе стабла и гране других биљака (расту епифитски). Неке врсте (нпр. у роду Pitcairnia) су пењачице. Већина врста има розету листова, која код неких служи као резервоар воде (кишнице). Из овог резервоара, захваљујући посебним анатомским адаптацијама, бромелије могу упијати воду и минералне материје.

Даље...

Архива
уреди

Јун

Еугленоидне алге представљају групу једноћелијских организама чији је таксономски положај међу протистима дуго времена био веома дискутабилан, јер су убрајане и у алге и у праживотиње. У великом броју кладистичких система класификације еукариота, еугленоидни организми су део царства Excavata. Представници ове групе имају монадоидни ступањ организације са углавном издуженим, вретенастим обликом ћелије. Карактеристика, која ову групу протиста одваја од осталих група, је присуство пеликуле изграђене од протеинских трака. Претпоставља се да постоји преко 40 савремених родова еугленида, са 800—1000 врста.

Еуглениде су распрострањена група организама, најчешће у слатким водама обогаћеним органским једињењима, услед потребе за витаминима B1 и B12. У морима живи знатно мањи број врста. У водама које насељавају значајни су чиниоци у процесу самопречишћавања вода која садрже органске загађиваче. Поједине врсте су биоиндикатори стања вода.

Даље...

Архива
уреди

Јул

Кајсија (лат. Prunus armeniaca), такође позната по имену „марелица“, је континентална коштуничава воћка која заједно са шљивама, бадемима, бресквама, вишњама и трешњама припада роду Prunus фамилије Rosaceae. Кајсије највероватније потичу из предела Средње Азије и североисточне Кине, из области у близини руске границе. Кајсија, иако то њено ботаничко име сугерише, не потиче из Јерменије. У Јерменију су кајсије стигле после 3000 година, ширећи се дуж Пута свиле. Одатле су је Римљани, око 70. године пре нове ере, проширили по целој Европи.

Данас, дивље кајсије расту у веома малим групама у Кини, Казахстану, Киргизији и Узбекистану. Услед мале бројности ових популација, врста Prunus armeniaca сматра се угроженом.

Даље...

Архива
уреди

Август

Дивљи купус (Brassica oleracea) је двогодишња врста биљке из фамилије купуса (Brassicaceae). Директни је предак великог броја гајеног поврћа: купуса главичара, црвеног купуса, кеља, прокеља, броколија, раштике, келерабе. Природни ареал распрострањења дивљег купуса и сродних биљки обухвата кречњачке стене на обалама Медитерана и западне Европе. Сама врста Brassica oleracea распрострањена је на обалама северне Шпаније, западне Француске и јужне и југоисточне Британије.

Иако се генерално сматра да се дивљи купус узгаја више хиљада година, о овом узгоју пре античког доба нема много података. Теофраст је писао о три тада познате сорте купуса: дивљем купусу, купусу са глатким листовима и купусу са набораним листовима.

Даље...

Архива
уреди

Септембар

Амброзија (Ambrosia artemisiofolia) је врста инвазивног корова, једна од најпознатијих и најопаснијих алергених биљака на свету. У народу је позната и под називима лимунџик, опаш, парложна трава, пеленаста амброзија, американка и фазануша. Амброзија је једногодишња биљка висине од 20 cm до 2 m.

Полен амброзије изазива алергију код 10% људи. У полену амброзије је констатовано 52 једињења која су алергогена од којих су 6 посебно опасни. Алергијска реакција се првенствено јавља на горњим дисајним путевима. Отежано дисање и појачана секреција су основни облици алергије која може у неким ситуацијама прећи и у астматичне нападе. Амброзија није европска биљка. Донета је из Америке на неком од прекоокеанских бродова крајем 19. века и од тада се полако и незадрживо шири Европом.

Даље...

Архива
уреди

Октобар

Лишајеви (лат. Lichenes) су организми изграђени од два члана, алге и гљиве, здружених у мутуалистичку симбиотску заједницу. Главни део, од кога зависи облик и изглед лишаја и који количински преовлађује, је гљива. Хифе гљива су тако густо испреплетане да граде лажно ткиво, плектенхим. Чланови ове симбиозе се међусобно допуњују тако што алга (фитобионт), која припада модрозеленим или зеленим алгама, обавља фотосинтезу , а гљива (микобионт) из групе аскомицета (Ascomycetes) или базидиомицета (Basidiomycetes) својим хифама упија из подлоге воду са минералним солима.

Симбиозом алги и гљива настаје организам са особинама које иначе немају ни једна ни друга врста удружених организама и које су толико необичне да се врло често лишаји називају хаосом природе.

Даље...

Архива
уреди

Новембар

Шљива је назив за дрво из фамилије ружа (Rosaceae), као и за плод тог дрвета. Под шљивом се најчешће подразумевају многобројне сорте домаће шљиве (Prunus domestica L.). Већину сорти човек користи у исхрани у виду воћа, а понеке се користе и због дрвета. Широм Европе се од плодова овог дрвета справља алкохолни напитак шљивовица (међу Србима често зван само шљива), који се на нашим подручјима сматра српским националним пићем. Често се од плодова праве мармеладе и џемови. Велике површине шљивика могу се видети у Западној Србији и Шумадији. Статистика FAO каже да је просечна продукција шљива у Србији за период 1991-2001.год. око 424.300 тона годишње.

Даље...

Архива
уреди

Децембар

Зумбул је назив за род монокотиледоних биљака (Hyacinthus), као и једину врсту тог рода, која природно (спонтано) расте у пределима југозападне Азије, од Мале Азије, преко Сирије, Либана, Израела и Ирака до Ирана. Постоје супспонтане популације у Далмацији и Грчкој. Природна станишта зумбула су камењари, од приморја до високих планина.

Зумбул је вишегодишња зељаста биљка са подземним стаблом у виду луковице. Висине је до 50cm, са 4-12 приземних листова и једном цветном стабљиком која носи гроздасту цваст. Број цветова у цвасти је до 15 код самониклих и супспонтаних биљака, док се код гајених култивара може видети и по 50 цветова.

Даље...

Архива
уреди


Потребни чланци

Уколико желите да помогнете у стварању портала биологија, овде ћете наћи чланке које је потребно направити/проширити. Ако сте приметили да неки чланак из области биологије недостаје, а сами не можете да га напишете, молимо вас да га унесете овде.

Потребно направити:
лигаментполупаразит

Потребно проширити:
АвокадоАдаптивна вредностАлометријаАменсализамАмнионАреалБрезаВитамин БГаструлаДињаДисањеЕволуциона екологијаЕстивацијаЗоологијаЈеленакКраставацКунаМагарацМутуализамНуклеоплазмаНуклеотидПигмејски нилски коњПолни диморфизамПлазмидРегенерацијаРетровирусРизомСмокваТигарФламингоХидролимфаХорионЦврчциHibernacijaVolvoksСпоменик природе Шам-дуд

Потребно средити:
АгроекосистемОбична алојаТаламусХрчак


Човек и медицина

 
Црвена крвна ћелија инфицирана маларијом

Маларија је инфективна болест коју изазива сићушни паразит Plasmodium и то било која од четири врсте, колико их и постоји. Свака од ових врсти има своје специфичности, било према реакцији на медикаменте или према локацији у организму након инфекције, али и према ефектима које има по здравље човека.

Plasmodium falciparum је врста која се географски простире у тропским и суптропским подручјима, дакле око Екватора. Инфекција овим паразитом може угроити живот оболелог у току пар дана од уласка паразита у организам, а код паразита постоји резистенција на већину доступних медикамената, тако да терапија мора бити комбинована. Plasmodium vivax, P. malariae i P су преостале врсте, које нису тако опасне по човека. Постоје примјери успешног опоравка након месец дана, чак и без лечења признатим медикаментима. Налае се у свим тропским крајевима света, изузев Plasmodium ovale који је нађен само у западној Африци. Plasmodium vivax i P malariae се могу настанити јетри човека, што може изазвати додатне компликације и захтевати додатни медицински третман.

Преносник овог паразита, а и саме болести, је једна врста тропског комарца Anopheles mosquitoes, који уједом уноси истог у човека.


Историја биологије

Настанак термина генетика


Вилијем Бејтсон (William Bateson, 1861-1926), који је упознао научну јавност Британије са Менделовим радом 1900. године, први је употребио реч генетика у писму (1905. године), да означи поље повезано са наследношћу и варијацијама. Следеће године Бејтсон је реч употребио и у јавности.

У свом поздравном говору на Трећој конференцији о хибридизацији и узгоју биљака рекао је: „Предлажем овом конгресу да размотри термин генетика, који ефикасно указује да су наши напори посвећени објашњењу феномена наследности и варијације: другим речима физиологији постанка, са освртом на теоријске проблеме еволуциониста и систематичара, и примени у практичним проблемима узгајивача било животиња било биљака." Као резултат Бејтсоновог предлога, ова Конференција је постала позната као Трећа међународна конференција генетике.

Погледајте и BBC-јеву страницу о Бејтсону