Википедија

FK Crvena zvezda

српски фудбалски клуб
Ukoliko ste tražili drugi fudbalski klub, pogledajte članak FK Crvena zvezda (višeznačna odrednica).

Fudbalski klub Crvena zvezda[a] je srpski fudbalski klub iz Beograda i deo je SD Crvena zvezda. Crvena zvezda je najtrofejniji fudbalski klub u Srbiji osvojivši ukupno 68 titula, uključujući 34 domaća šampionata,[2] 27 nacionalnih kupova,[3] dva nacionalna superkupa,[4] jedan liga kup (kup prvoligaša),[4] dva Mitropa kupa, jedan Kup šampiona i jedan Interkontinentalni kup. Najveći uspeh postignut je 1991. godine kada osvaja Kup evropskih šampiona u Bariju i Interkontinentalni kup u Tokiju iste godine. Bilo je to najveće dostignuće Crvene zvezde i bilo kog srpskog, a tada i jugoslovenskog fudbalskog kluba. Pored tog uspeha u evropskim takmičenjima, izdvaja se i finale Kupa UEFA 1979, gde su poraženi od Borusije iz Menhengladbaha.

FK Crvena zvezda
Grb Crvene zvezde
Puno imeFudbalski klub Crvena zvezda
NadimakZvezda
„crveno-beli”
Osnovan4. mart 1945. god.
(pre 79 godina) (1945-03-04)
StadionStadion Rajko Mitić, Beograd
Kapacitet51.755[1]
PredsednikSrbija Svetozar Mijailović
TrenerSrbija Vladan Milojević
LigaSuperliga Srbije
2022/23.Superliga Srbije, 1.
Veb-sajtwww.crvenazvezdafk.com
Domaća oprema
Gostujuća oprema
Treća oprema
Trenutna sezona

Igra na svom stadionu koji od 2014. nosi ime po legendi Crvene zvezde Rajku Mitiću, sa kapacitetom od 51.755 sedećih mesta. Stadion je među domaćom publikom poznat kao Marakana po nazivu istoimenog stadiona u Brazilu, iako mu to nikad nije bio zvaničan naziv. Prema većini istraživanja Crvena zvezda je najpopularniji klub u Srbiji[5] i Beogradu.[6] Takođe veoma je popularan gotovo u svim susednim državama ali i među srpskom populacijom širom sveta.

Klub ima dugogodišnje rivalstvo sa Partizanom. Od 2011. godine postoji i Ženski fudbalski klub Crvena zvezda.

Istorija

Nastanak i prva titula (1945—1951)

Dok je Drugi svetski rat još uvek trajao, u oslobođenim delovima zemlje izvršena je celokupna reorganizacija sportskog života. Veliki broj predratnih klubova je prestao da postoji, te su umesto njih osnivani novi. Jedan od najpoznatijih fudbalskih klubova koji je tada ugašen bila je beogradska Jugoslavija.

Tokom februara 1945. godine omladinci, članovi Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije, počeli su pripreme za osnivačku skupštinu jednog omladinskog fiskulturnog društva, sa ciljem da bude sastavljeno od raznih sportskih sekcija.[7] U duhu tog vremena nosilo je naziv Omladinsko–fiskulturno društvo (OFD) koje je 4. marta preraslo u Crvenu zvezdu.[7][8][9] Inicijativa za osnivanje sportskog društva potekla je od Zorana Žujovića i Slobodana Ćosića, a među osnivačima su još bili i Nebojša Popović, Svetozar Gligorić, Mira Petrović i Milovan Ćirić. Novoosnovanom klubu su tada pripali stadion,[10] i klupske prostorije SK Jugoslavije, a sticajem okolnosti boja kluba je bila ista kao i boja kluba sveže ugašene SK Jugoslavije, ali sa totalno drugačijim konotacijama. Crvena zvezda nema nikakvih dodirnih tačaka sa SK Jugoslavijom te se ne može smatrati nikakvim naslednikom istog kluba, a glavni razlog je činjenica da je Crvena zvezda ustrojena prema tzv. sovjetskom fiskulturnom (sportskom) modelu. Tim je dobio ime posle duge rasprave između tadašnjih potpredsednika sportskog društva Slobodana Ćosića i Zorana Žujovića.[7][11] Posle brojnih predloga (Mladost, Udarnik, Torpedo, Dinamo, Lokomotiva itd.), najzad je Ćosić rekao: „Da naše društvo nazovemo Zvezda!“, na šta je Žujović spontano dodao: „Odlično, samo, kad je Zvezda - neka bude crvena.“[12] Sa ovim predlogom svi prisutni su se sa zadovoljstvom složili, mada je bilo predloga da se klub nazove i Plava zvezda. Određene su i boje: crveno-plavo-belo sa belom petokrakom zvezdom na crvenoj podlozi dresa. Prvo rukovodstvo kluba su činili Đorđe Paljić koji je bio predsednik, Zoran Žujović i Slobodan Ćosić koji su obavljali funkcije potpredsednika, Ljubiša Sekulić je bio sekretar, ekonom Predrag Đajić, a vođa fudbalske sekcije je bio Kosta Tomašević.

Prva utakmica je odigrana protiv Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a. Zvezda je dobila taj meč sa 3-2, a strelac prvog gola je bio Kosta Tomašević.[7][8][13] Utakmica je odigrana na stadionu „Avala“ (bivše igralište SK Jugoslavije) pred oko 3000 gledalaca.[14] Sedam dana kasnije Zvezda je igrala protiv igrača britanske armije i pobedila sa 12:0.

Tokom 1945. godine klub je odigrao oko 36 mečeva. Crvena zvezda je zabeležila pobede u 30 mečeva, igrala nerešeno 5 i izgubila jedan meč od Rumunije u Temišvaru 23. septembra 1945. godine.

Posle osvojenog prvenstva Srbije 1945/46, Crvena zvezda je osvojila Kup Jugoslavije 1948. pobedom od 3:0 u finalu nad Partizanom. Taj uspeh je ponovljen i u naredne dve godine, pobedama u finalima prvo nad Našim krilima (3:2), a zatim i nad zagrebačkim Dinamom (3:0). Niz velikog uspeha je nastavljen i 1951. kada je klub po prvi put postao prvak Jugoslavije. Iako se na samo tri kola pred kraj prvenstva činilo da je prvenstvo rešeno jer je Dinamo imao pet bodova više u odnosu na Zvezdu, a tada su se za pobedu dobijala dva boda. Prvo je Zvezda iskoristila poraz Zagrepčana od Sarajeva, a zatim ih je i međusobnom duelu savladala. Na taj način im je pred poslednje kolo prišla na samo bod zaostatka. U tom poslednjem kolu BSK je uspeo da Dinamu uzme bod, a Crvena zvezda je uspela da dobije Partizan sa 2:0. O tituli prvaka je odlučila bolja gol-razlika koja je bila na strani Zvezde.

Pedesete - prva era dominacije (1952—1958)

 
Bora Kostić, najbolji strelac u istoriji kluba.

Crvena zvezda je narednu titulu osvojila u sezoni 1952/53., ali su se prave promene u klubu dogodile sredinom te decenije. Tada je na mesto predsednika kluba došao Dušan Blagojević, Slobodan Ćosić je postao generalni sekretar, a na mestu tehničkog direktora se našao Aca Obradović, poznatiji pod nadimkom „Doktor O“.

Oni su stvorili generaciju igrača koja je pet godina dominirala domaćim prvenstvom i koja je ostvarila značajne rezultate i na međunarodnoj sceni. U Evropa kupu I, ova generacija je uspela da stigne do polufinala u sezoni 1956/57. Nakon toga je osvojen i Dunavski kup 1958. Tim u kome su igrali fudbaleri kao što su Beara, Durković, Stanković, Popović, Mitić, Kostić, Šekularac, osvojili su četiri titule prvaka i dva Kupa, i pri tome ni u jednoj od tih pet sezona nisu ostali bez trofeja.

Zvezdina igra bila je brza i napadačka, što je klubu veoma brzo donelo veliku popularnost u zemlji i svetu. Paralelno sa uspesima na terenu, Obradović je oformio osnovu stručnog rada na kojoj će se bazirati kasniji veliki uspesi Crvene zvezde.

Kriza i novi stadion Crvene zvezde (1958—1966)

Kraj pedesetih bio je prvi period dominacije jednog kluba na jugoslovenskoj fudbalskoj sceni. U narednih sedam sezona, Crvena zvezda je uspela da osvoji samo jednu titulu i jedan kup, što nije bilo dovoljno za klub sa renomeom i ambicijama kakav je Crvena zvezda. Plasman tokom ovih sezona je bio najgori u istoriji kluba (uključujući i sedmo mesto 1963). Crvena zvezda je čak četiri puta završavala ispod trećeg mesta na tabeli (pre i posle toga, Crvena zvezda nikada nije padala ispod trećeg mesta u SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji). Čak i tada, bilo je jasno da je Crvena zvezda daleko najpopularniji klub u zemlji, a njeni porazi su teško padali navijačima. Tako da se dešavalo da su u nekim prilikama navijači Zvezde uletali na teren i rušili golove. U sezoni 1962/63, klub je uspeo da postigne samo 21 gol, što je, na primer, polovina iznosa koji je Vojvodina postigla, iako je ona završila pet mesta niže na tabeli.

 
Stadion Crvene zvezde

Sa druge strane, Crvena zvezda je ostvarila dobre rezultate na međunarodnoj sceni. U Kupu sajamskih gradova 1961/62, Crvena zvezda je u četvrtfinalu izbacila Espanjol, dok je u polufinalu za protivnika dobila Barselonu. U obe utakmice Barselona se pokazala kao bolji tim i Crvena zvezda je eliminisana. Međutim, posle samo osam meseci, katalonski klub je poražen od Crvene zvezde u istom takmičenju, samo ovaj put u drugom kolu. Na kraju čak ni pobeda od 2:0 kod kuće protiv Rome u četvrtfinalu nije bila dovoljna za prolaz dalje, jer je prvi meč Roma dobila sa ubedljivih 3:0.

Pored međunarodnih uspeha, Crvena zvezda je krajem 1959. počela sa izgradnjom novog stadiona na mestu starog.[15] U naredne četiri godine, Crvena zvezda je svoje domaće utakmice igrala na stadionu JNA i Omladinskom stadionu (ovo se može uzeti kao jedan od razloga za loše rezultate u ovom periodu). Novi stadion je otvoren 1. septembra 1963. utakmicom Crvene zvezde i Rijeke (2:1), a vremenom je stadion, zbog svog velikog kapaciteta i atmosfere koju su navijači stvarali, dobio nadimak Marakana, po čuvenom stadionu Marakana u Brazilu.[15] Tokom prve sezone postojanja stadiona, Crvena zvezda je pod vođstvo trenera Milorada Pavića osvojila duplu krunu. Ključni momenat desio se 1966, kada je novi trener postao Miljan Miljanić. U narednih osam godina, Miljanić je transformisao Crvenu zvezdu u visokocenjeni evropski klub. Do tada jugoslovenski fudbal je prošao kroz uvodnu fazu testiranja i dominacija Crvene zvezde i Partizana se nastavila. U narednih 25 godina Zvezda će biti konstantan favorit za trofeje, dok će se samo njihovi protivnici menjati. Godine 1968, Crvena zvezda je osvojila svoj drugi trofej Mitropa kupa, a nakon osvajanja se povukla iz Mitropa kupa da bi se više posvetila drugim evropskim takmičenjima.

Miljanićeva era (1966—1975)

 
Dragan Džajić, treća
„Zvezdina zvezda“.

Miljan Miljanić je bio fudbaler Crvene zvezde tokom pedesetih, ali je slavu postigao tek za vreme njegovog mandata kao glavnog trenera Crvene zvezde, gde je postavljen u leto 1966. godine. U prvoj sezoni, on je potpuno promenio postavu igrača i klub je završio peti na tabeli, isto kao i prethodne godine. Nakon toga, generacija koju je predvodio Dragan Džajić, jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena i jedan od najboljih levih krila sveta, počela je da ostavlja dubok trag u jugoslovenskom fudbalu. To je bilo prvi put da je Crvena zvezda osvojila tri prvenstvene titule zaredom, a svaki navijač Zvezde je znao imena Dujkovića, Đorića, Dojčinovskog, Karasija, Aćimovića, Lazarevića, Krivokuće i Ostojića. U to vreme Crvena zvezda je takođe postala zvučno ime na evropskom nivou, postavljajući standarde koje je mali broj klubova sa istoka mogao da prati. Fokus na Kup Jugoslavije 1971. doveo je do toga da u sezoni 1970/71. klub zabeleži svoj drugi najgori plasman ikad, šesto mesto, međutim taj utisak je poboljšan osvajanjem Kupa. Dva puta je trijumfovala u Super kupu, susretu šampiona države i osvajača nacionalnog kupa (1969. godine bila je bolja od pobednika kupa Dinama, a dve godine kasnije savladala aktuelnog prvaka Hajduka). Osvojen je i jedan Liga kup (Kup prvoligaša) 1973. godine. Pored osvajanja Kupa, Crvena zvezda je takođe stigla i do polufinala u Kupu evropskih šampiona 1970/71, gde ju je ipak izbacio grčki Panatinaikos. U prvom meču, Crvena zvezda je pred 100.000 svojih navijača u Beogradu pobedila Grke sa ubedljivih 4:1 i izgledalo je da se nalazi u odličnoj poziciji, međutim, u revanšu u Atini poražena je sa 3:0 i tako je zbog gola u gostima propustila još jednu priliku da zaigra u finalu. Pojavili su se neki novi igrači, kao što su Vladimir i Ognjen Petrović, Bogićević, Filipović i Janković.

Osim što je donosila mnogo radosti svojim navijačima, u toj eri, Crvena zvezda je bila klub koji se gledao sa zadovoljstvom. Tokom osam godina pod vođstvom Miljanića, ona je sedam puta bila klub sa najviše postignutih golova (Velež je 1972. postigao jedan gol više). U Kupu evropskih šampiona 1973/74. Crvena zvezda je u osmini finala izbacila Liverpul, a pobedivši Liverpul ona je postala tek drugi strani klub koji je uspeo da pobedi Liverpul na Enfildu (posle Ferencvaroša u Kupu sajamskih gradova 1967/68.) i jedini klub koji je pobedio Liverpul na domaćem terenu u Kupu šampiona u 20. veku.[16] Međutim, Crvena zvezda je već u četvrtfinalnom dvomeču izgubila od Atletiko Madrida ukupnim rezultatom 2:0. Sledeće sezone, Crvena zvezda se sastala sa Real Madridom. Štampa je meč proglasila kao susret Džajića i Kamača, pošto je Džajić tada bio jedan od najboljih levih krila a Kamačo jedan od najboljih odbrambenih igrača. U prvom meču, Crvenu zvezdu je na Santijago Bernabeu dočekao Miljan Miljanić, koji je sada vodio Real, kao i 125 hiljada navijača, i poražena je rezultatom 2:0. U Beogradu pred 100 hiljada gledalaca, Crvena zvezda je uspela da poravna ukupan rezultat golovima Džajića i golmana Petrovića. Crvena zvezda je konačno pobedila sa 6:5 u penalima i tako se po prvi put plasirala u polufinale Kupa pobednika kupova. U polufinalu je za protivnika dobila Ferencvaroš iz Budimpešte. Crvena zvezda je prvi meč u gostima izgubila sa 2:1, a revanš meč će uvek biti zapamćen kao meč sa najvećom posetom na stadionu Crvene zvezde. Iako je zvanično prodato 96.070 ulaznica, procenjuje da je na stadionu bilo oko 110.000 gledalaca. Svi su otišli kući razočarani, jer su gosti golom iz penala u 83. minutu postavili konačan rezultat na 2:2 i tako je Ferencvaroš otišao u finale.[17]

Održavanje dominacije - prvo evropsko finale (1976—1986)

Kako to obično biva, kada veliki trener ode, to podrazumeva pad u rezultatima, a dve sezone nakon odlaska Miljanića su prošle manje uspešno za Zvezdu. Tek po dolasku Gojka Zeca na poziciju trenera klub se stabilizovao i Crvena zvezda je 1977. ponovo slavila osvajanje titule nacionalnog prvaka. Bio je to uvod u eru Branka Stankovića, čija je vladavina kao glavnog trenera trajala četiri godine, a u kojoj je Crvena zvezda osvojila tri trofeja i igrala prvo veliko evropsko finale. Nakon što je Dragan Džajić prešao u Bastiju, tim su predvodili četvrta „Zvezdina zvezda“ Vladimir Petrović Pižon, Dušan Savić i Miloš Šestić.

Prva sezona sa Gojkom Zecom na čelu je bila bukvalno prava demonstracija sile, titula je osvojena sa prednošću od 9 bodova u odnosu na rivale, što je, do tada, bila najveća razlika u istoriji lige. Zvezdini napadači, predvođeni Zoranom Filipovićem, postigli su 67 golova protiv njihovih rivala u ligi (sledeći na listi iza njih je bio banjalučki Borac sa 53 postignutih golova). U narednoj sezoni, Crvena zvezda je osvojila drugo mesto u prvenstvu, čime je otvoren put za veliki nastup u sezoni 1978/79. Kupa UEFA. Nakon što je izbacila timove kao što su Arsenal, Vest Bromič albion i Herta Berlin, Crvena zvezda je po prvi put zaigrala u finalu nekog evropskog takmičenja. A tamo, Crvena zvezda se sastala sa Borusijom Menhengladbah, koja je odigrala pet evropskih finala od 1973—1980. Nemce je u prvom meču u Beogradu dočekalo oko 90 hiljada navijača, i Crvena zvezda je dobro krenula golom Šestića u 21. minutu, ali je Jurišić autogolom u 60. minutu dao Borusiji psihološku prednost pred revanš. Ova utakmica je odigrana na Rajn stadionu u Diseldorfu, gde je italijanski sudija Mikeloti dosudio sporni penal za Nemce u 15. minutu, a danski fudbaler Alan Simonsen je zapečatio sudbinu Crvene zvezde. Borusija je tako u finalnom dvomeču pobedila ukupnim rezultatom 2:1.[18]

Stanković je prvu titulu prvaka kao trener (kao igrač je četiri puta bio prvak) osvojio 1980, dok je Zvezda u finalu Kupa poražena od zagrebačkog Dinama pa joj je izmakla dupla kruna, a naredne sezone titula u prvenstvu je odbranjena. Period od jedanaest godina bez trofeja u Kupu, ubedljivo najduži u klupskoj istoriji, završio se u proleće 1982, kada je Crvena zvezda u finalu pobedila Dinamo Zagreb ukupnim rezultatom 6:4 (2:2 u Zagrebu i 4:2 u Beogradu). Do tada, dogodila se prva promena trenera tokom sezone još od pedesetih, Stevan Ostojić je zamenio Stankovića. U ovom periodu, Crvena zvezda je dva puta stizala do četvrtfinala Kupa evropskih šampiona. Godine 1981. tu ju je zaustavio milanski Inter, a 1982. Anderleht.

Gojko Zec se 1983. vratio u klub, zatekavši samo jednog igrača iz šampionske generacije koju je trenirao 1977 – Miloš Šestić. Zec je slično ponovio uspeh iz njegovog prethodnog mandata, osvojivši titulu u prvoj sezoni. Narednu sezonu 1984/85. Crvena zvezda je završila na četvrtom mestu na tabeli, dok je nakon tri godine ponovo osvojila Kup, pobedivši u finalu Dinamo Zagreb. Posebno nakon što su Petrović i Savić otišli tokom sezone 1982/83, Šestić je postao lider nove generacije, čiji su igrači bili Ivković, Elsner, Boško i Milko Đurovski, Musemić, Milovanović, Janjanin i Mrkela. Kraj ere Gojka Zeca poklopio se sa najvećim skandalom u istoriji jugoslovenskog fudbala, Šajberovim slučajem, zbog kojeg je država imala dva prvaka u jednoj sezoni. Crvena zvezda je prvo izgubila pa ponovo osvojila titulu 1986, pre nego što joj je oduzeta za zelenim stolom. Crvena zvezda je iste sezone stigla i do četvrtfinala Kupa pobednika kupova, gde je poražena od Atletiko Madrida.

Klupski šampion Evrope i sveta (1986—1991)

Stvaranje tima

Planovi vezani za evropske uspehe Zvezde i njeno jačanje u Evropi počeli su da se sprovode sredinom 1980-ih godina.[19] Zvezda je do tada igrala solidno protiv inostranih timova. Igrači koji su činili prvi tim su bili iz omladinskog tima ili su dovođeni iz manjih klubova u zemlji. Tadašnji rukovodeći ljudi kluba Dragan Džajić i Vladimir Cvetković doneli su odluku da postojećim omladincima priključe najkvalitetnije domaće igrače. Time bi Crvena zvezda mogla da parira najjačim evropskim timovima i da bude kandidat za evropske trofeje.

Već 1986. godine kreće realizacija njihovog plana, i prva pojačanja u Zvezdi su bili Borislav Cvetković i Milivoj Bračun iz Dinama, a iz niškog Radničkog došao je Dragan Stojković Piksi.[19] Godine 1987, u Crvenu zvezdu stižu Dragiša Binić i Robert Prosinečki.[19] Dejan Savićević i Darko Pančev dolaze 1988. godine.[19] Belodedić se priključuje klubu iz rumunske Steaue 1989. godine ali pravo nastupa stiče tek u proleće 1990.[19]

U sezoni (1988/1989) Crvena zvezda je igrala protiv italijanskog Milana (koji je te sezone postao evropski prvak), gde su obe utakmice završene nerešenim rezultatom 1-1 a Milan je prošao na penale.[20] U domaćem prvenstvu šampion je postala novosadska Vojvodina. Tako je Crvena zvezda u sezoni 1989/1990 igrala u Kupu UEFA gde je u trećem kolu ispala od Kelna ukupnim rezultatom 3-2.[21]

Leta 1990. godine Dragoslava Šekularca dotadašnjeg trenera koji je osvojio titulu državnog prvaka menja Ljupko Petrović.[22] Timu se ponovo priključuje i Vladimir Jugović koji je do tada bio na pozajmici u Radu. Međutim Zvezdu napušta njen dotadašnji kapiten Dragan Stojković koji odlazi u Olimpik iz Marselja,[23] tim sa kojim će Zvezda igrati u finalu KEŠ-a naredne godine. Najveće pojačanje stiže iz Vojvodine, Siniša Mihajlović, čiji je transfer bio rekordan u tadašnjoj Jugoslaviji. Pohod na svetski vrh mogao je da počne.

Sezona 1990/91

 
Tim Crvene zvezde pred
finale u Bariju.

Crvena zvezda je u pohod na Kup evropskih šampiona krenula sa velikim ambicijama. U prethodnih četrnaest godina redovno je igrala u Evropi i na proleće. U to vreme bila je jedan od najboljih timova iz istočne Evrope.

U Kupu šampiona te sezone najjači timovi su bili Bajern Minhen, Real Madrid i Milan. U prvom kolu Crvena zvezda je dobila švajcarski tim Grashopers, koji je bio predvođen Otmarom Hicfeldom (osvojio Ligu šampiona sa Borusijom Dortmund (1997) i Bajernom (2001)).[24] U prvom meču na beogradskoj Marakani bilo je 1:1 (Peter Kecle - Dragiša Binić). U drugom meču u Cirihu Crvena zvezda je ubedljivo pobedila sa 1:4 (Kecle - Prosinečki (2 gola), Pančev, Radinović). U sledećem dvomeču Crvena zvezda je igrala protiv škotskog tima Glazgov Rendžers.[25] U prvom duelu bilo je 3:0 za Zvezdu (Braun autogol, Robert Prosinečki, Darko Pančev). U drugom meču na stadionu Ajbroks bilo je 1:1 (Mekkoist - Pančev) tako da je Crvena zvezda prošla dalje i ponovo dočekala proleće u Evropi.

Tada je u četvrtfinalu izvučen tim iz Istočne Nemačke, Dinamo Drezden.[26] Prvi meč se opet igrao u Beogradu i Zvezda ga je dobila sa 3-0 (Prosinečki, Binić, Savićević). U drugom meču došlo je do incidenta koji su izazvali navijači domaćeg tima tako da je UEFA registrovala taj meč sa 3-0 u Zvezdinu korist i tako se srpski klub plasirao u polufinale. Do prekida Zvezda je vodila sa 1-2 (Gičov - Savićević, Pančev).

U polufinalu izvučen je Bajern Minhen a u drugoj utakmici su igrali Olimpik Marselj i Spartak Moskva.[27] U prvom meču koji je igran na Olimpijskom stadionu u Minhenu bilo je 1-2 za Crvenu zvezdu (Volfart - Pančev, Savićević). Druga utakmica na Marakani ostaće upamćena kao jedan od najneizvesnijih duela koje je Zvezda odigrala na svom stadionu. Rezultat je na kraju bio 2-2 (Mihajlović, Augentaler (autogol) - Augentaler, Bender).[28]

Bari
Glavni članak: Finale Kupa šampiona 1991.
 
Suvenir mini replika pehara osvojenog u finalu 1991.

Najveći uspeh Crvene zvezde je vezan za 1991. kada je 29. maja u italijanskoj luci Bari postala prvi klub iz Jugoslavije (tadašnje SFRJ) koji je osvojio naslov prvaka starog kontinenta.[29] Utakmica je igrana na tada novom Stadionu Sveti Nikola koji je izgrađen za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu koje je održano 1990. godine.

Nakon pobede nad Bajernom iz Minhena, tim se u potpunosti okrenuo utakmici finala koju je Zvezda igrala protiv Francuskog šampiona Olimpika iz Marselja. Ekipa je otputovala u Italiju nedelju dana pre meča. Ovo je omogućilo da se tim spremi u miru i tišini. Od same utakmice se očekivalo da će biti ofanzivna zato što je Zvezda na dotadašnjih 8 utakmica dala 18 golova a Marselj je postigao 20 golova na istom broju mečeva. Međutim treneri oba tima su se odlučili za defanzivnu taktiku.

Regularni deo meča završen je rezultatom 0:0. Zatim su se igrali produžeci gde takođe nije bilo golova. Potom se pristupilo penalima. Za Crvenu zvezdu je šutiralo pet igrača i svi su pogodili mrežu (Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Miodrag Belodedić, Siniša Mihajlović i Darko Pančev).[30] Za francuski tim je šutiralo četiri igrača. Igrači Crvene zvezde su prvi šutirali penale. Za Marselj je prvi penal šutirao Manuel Amoros i promašio, tako da peti igrač za Olimpik nije ni mogao da šutira posle pogotka Darka Pančeva i rezultata 5:3 (Manuel Amoros-promašio penal, Bernar Kazoni, Žan-Pjer Papen, Karlos Mozer). Crvena zvezda je pobedila sa 5:3 posle boljeg izvođenja jedanaesteraca. To je značilo da je zajedno sa rumunskom Steauom postala jedini tim iz istočne Evrope koji je do danas osvojio ovo takmičenje.

Tokio
Glavni članak: Interkontinentalni kup 1991.
 
Slavlje sa peharima nezvaničnog Prvaka sveta

Crvena zvezda je 8. decembra iste godine na Nacionalnom stadionu u Tokiju pobedila čileanski klub Kolo-Kolo rezultatom 3:0 i postala klupski prvak sveta, jer nije bilo drugog takmičenja koje bi objedinilo u to vreme najjače ekipe na svetu. Nakon uspeha u Bariju tim je napustio značajan broj igrača (Binić, Marović, Prosinečki, Šabanadžović, Stojanović) kao i trener Ljupko Petrović. Međutim Crvena zvezda je još uvek imala zavidan igrački kadar. Crvena zvezda je drugo poluvreme igrala bez Dejana Savićevića koji je isključen u 43. minutu. Iako oslabljena, Zvezda je zabeležila ubedljivu pobedu od 3:0. Golove su postigli Vladimir Jugović (19. i 59. minut) i Darko Pančev (72. minut).

Crvena zvezda je igrala u sastavu: Milojević, Radinović, Najdoski, Stošić, Vasilijević, Jugović, Belodedić, Ratković, Pančev, Mihajlović, Savićević. Trener je bio Vladica Popović.[31]

SR Jugoslavija i Srbija (1992—1999)

Na samom početku 1992. godine, klub je bio na vrhuncu slave kao šampion Evrope i sveta ali takođe i oslabljen. Cela šampionska generacija iz Barija više nije igrala za crveno bele. Međutim, uprkos tome Zvezdi su davane prilično dobre šanse da odbrani titulu evropskog šampiona. U domaćem prvenstvu, veliki rivali Dinamo i Hajduk više nisu igrali u zajedničkoj ligi, baš kao i ostali klubovi iz Hrvatske i Slovenije. Prvenstvo Jugoslavije igrano je na samoj ivici regularnosti, zbog smanjenja lige i izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. Crvena zvezda je odbranila titulu, a istovremeno to joj je bio treći trijumf za redom u domaćem prvenstvu (prvi put nakon Miljanićeve ere). Međutim, finale kupa je osvojio Partizan i to je bila naznaka da teški dani za klub tek dolaze.

Nakon toga dolazi teško doba za klub, pre svega zbog međunarodnih sankcija prema SR Jugoslaviji, te Zvezda nije imala priliku da brani teško steknuto ime u Evropi. Dodatno svi su želeli da skinu Evropskog šampiona i sa domaćeg trona. Ostaće zabeleženo da su sa vrha vlasti aktivno učestvovali u radu ostalih klubova. U periodu između maja 1992. godine i maja 2000. godine, samo jedna šampionska titula je proslavljena na Marakani. Dvadeseti pehar državnog prvaka stigao je 1995. godine. Donela ju je još jedna velika generacija igrača, koja zbog sankcija, rata i drugih velikih kriza koje su zadesile Srbiju tokom devedesetih nije mogla da pokaže svoj pun kvalitet. Tada su za Zvezdu igrali Milojević, Stojkovski, Đorović, Stefanović, Sakić, Živković, Krupniković, Kovačević, Petković i mnogi drugi. Te godine zabeležena je i pobeda u 100-tom večitom derbiju od 2:1. Na klupi je ponovo sedeo Ljupko Petrović.

Prva liga SR Jugoslavije nije više imala onaj kvalitet kao prethodno takmičenje a i broj gledalaca je zbog već pomenutih razloga značajno opao. Kako su se devedesete približavale kraju, tako su i neregularnosti u ligi dostizale svoj vrhunac. Šampion u sezoni 1997/98 je bio Obilić, tim koji je te iste sezone debitovao u ligi. Sledeće prvenstvo nije završeno zbog rata na Kosovu i Metohiji a Crvena zvezda je završila na trećoj poziciji, što je bio najlošiji plasman kluba u prethodnih dvadeset godina. Međutim, za to vreme ipak je osvojeno pet držanih kupova.

Vreme uspeha i krize (1999—danas)

Leto 1999. godine označava novi početak za klub. Nakon završetka rata na Kosmetu, Crvena zvezda osvaja svoj sedamnaesti kup u istoriji pobedom protiv Partizana 4:2. Međutim, posle lošeg starta u sledećoj sezoni, Miloljub Ostojić biva smenjen, a tim preuzima Slavoljub Muslin. Kao član dobre generacije igrača sa početka osamdesetih za koju su nastupali Vladimir Petrović Pižon i Dule Savić, on je doneo novu filozofiju u ekipu Crvene zvezde. Tokom dve sezone provedene u Zvezdi, postavljen je rekord, gde je broj primljenih golova prepolovljen. Crvena zvezda je primila samo 19 golova na 40 utakmica u prvenstvu (sezona 1999-2000). Titula prvaka praktično je osvojena na Đurđevdan, kada je Obilić poražen na „Marakani“, a Partizan je u tom kolu uspeo da osvoji samo jedan bod protiv Radničkog iz Kragujevca. U martu, aprilu i maju Crvena zvezda je pobedila na svih 20 utakmica u ligi i kupu.

Sledeće sezone, Muslin je još uvek predvodio klub. Šampionska titula je odbranjena ali trofej u kupu nije. Muslin napušta klupu u septembru 2001. godine, posle čega Crvena zvezda neće uspevati da osvoji titulu naredne dve sezone. Ipak Slavoljub Muslin se vraća na klupu u leto 2003. godine. Tokom ove sezone, klub je postavio novi rekord sa samo 13 primljenih golova na 30 utakmica i osvojio je svoju dvadesetčetvrtu titulu.

 
Utakmica kvalifikacija za Ligu šampiona 2006/07. protiv
irskog Kork sitija

Tokom leta te godine, klub je ponovo predvodio Ljupko Petrović, treći put u svojoj trenerskoj karijeri. Posle dobrih pripremnih utakmica, klub je ušao sa velikom nadom u novu sezonu ali na evropskoj sceni došli su teški porazi od PSV Ajdnhovena i Zenita iz Sankt Peterburga. Titula je izgubljena te sezone, kao i kup od Železnika.

Tokom leta 2005. godine, Dragan Džajić napušta fotelju predsednika posle više od 20 godina na čelu kluba. Zvezdina treća zvezda je zamenjena petom zvezdom Crvene zvezde, Draganom Stojkovićem. Klub preuzima Valter Zenga i to je bilo prvi put u istoriji da strani trener predvodi Zvezdu. Dve godine za redom, tim je osvajao duplu krunu u domaćem prvenstvu. Zvezda je učestvovala u Ligi Evrope 2007. godine.

Početkom juna 2010. je pokrenuto učlanjivanje u klub, a od 22. oktobra 2010. novim Statutom kluba svakom članu sa plaćenom članarinom je omogućeno učešće u izboru novog predsednika.[32] 9. decembra 2010. godine, trener Crvene zvezde je postao Robert Prosinečki, član generacije koja je osvojila titulu prvaka Evrope i sveta. Pre nego što je preuzeo crveno-bele, Prosinečki je radio kao asistent selektoru Hrvatske Slavenu Biliću.[33] U početku je bilo pitanje da li će uopšte moći da se bavi trenerskim poslom u Zvezdi pošto nije imao trenersku licencu.[34][35] Te zime između ostalih, crveno-bele su pojačali: Evandro, Borha, Kaluđerović, Adi itd.[36] Zvezda je u tom trenutku bila druga na tabeli i zaostajala za Partizanom pet bodova.[37]Ipak na kraju ove sezone (2010/11) Zvezda nije uspela da uzme titulu i završila je kao druga na tabeli. U poslednjem kolu je pobedila Vojvodinu sa 0:2, na dvadesetogodišnjicu trijumfa u Bariju.[38] Crvena zvezda je ovom pozicijom na tabeli obezbedila da igra u trećem kolu kvalifikacija za Ligu Evrope. Kao protivnika dobila je letonsku ekipu Ventspils. Prvu utakmicu, Zvezda je dobila u gostima sa 2:1, a u drugoj je trijumfovala rezultatom 7:0.[39] Postoji jedna zanimljivost u vezi sa putovanjem na prvu utakmicu. Naime, igrači i stručni štab crveno-belih leteli su istim avionom kojim su igrači generacije 1991 leteli za Bari na finalnu utakmicu Kupa evropskih šampiona.[40] Sledeći protivnik koga je Zvezda trebala da pobedi da bi se našla u Ligi Evrope bio je Ren. Međutim, tim iz istoimenog francuskog grada je pobedio u obe utakmice. U prvom meču na Marakani bilo je 1:2, a u drugom 4:0 za Ren.[41] U sezoni 2011/12. Crvena zvezda je ponovo završila na drugom mestu u Superligi, ali je uspela da osvoji 3 trofej Kupa Srbije, ukupno 24, pobedivši u finalu čačanski Borac sa 2:0.

Dana 14. novembra 2012. predsednik kluba Vladan Lukić je nakon tri i po godine na čelu kluba podneo ostavku, a istog dana je formirana radna grupa na čelu sa Draganom Džajićem koja je upravljala FK Crvena zvezda do novih izbora[42] a Džajić je 22. decembra izabran i za punopravnog predsednika kluba.[43] Cilj radne grupe je bio pre svega revitalizacija kluba koji je bio u ogromnim dugovima. Ipak, sportski ciljevi su i dalje ostali isti jer je to obaveza prema mnogobrojnim navijačima. Iako svih godina bez velikih uspeha, Zvezda je važila za najgledaniji tim ne samo u Srbiji već i šire.

 
Proslava 26. domaće titule na Marakani

U leto 2013. godine u klub stižu velika pojačanja i videla se želja da se ponovo vrati na vrh domaćeg fudbala. Pored novog trenera Slaviše Stojanovića, najveće ime je Miloš Ninković[44] koji je ispunio dečački san i zaigrao za klub koji voli. Iako je sezona 2013/14. krenula neobećavajuće, gde je u prvom delu sezone zabeleženo nekoliko teških poraza, ipak u nastavku je ceo tim odigrao znatno bolje. Novi trener Slaviša Stojanović, je pored svih problema u klubu uspeo da izvuče maksimum od svojih igrača. U drugom delu sezone je zabeleženo 13 uzastopnih pobeda i tako je Crvena zvezda uspela da se ponovo popne na tron. Tokom sezone naročito su se istakli Pečnik, Mrđa, Milijaš pa i golman Bajković. Ipak ovaj uspeh nije imao odgovarajući efekat, jer je UEFA zbog dugovanja izbacila Zvezdu iz Evropskih takmičenja.

U junu 2015. godine Miodrag Božović preuzima Zvezdu, posle ostavke Nenada Lalatovića.[45] U sezoni 2015/2016 je osvojena 27 titula prvaka države.[46][47] Crvena zvezda je na leto nakon osvojene titule igrala kvalifikacije za Ligu šampiona. U drugom kolu kvalifikacija eliminisan je malteški tim Valeta.[48] U trećem kolu igrano je sa bugarskim timom Ludogorec, gde je u prvom meču u gostima bilo 2:2 a kod kuće Zvezda je izgubila sa 2:4.[49] Zvezda je ipak nastavila takmičenje u plejofu UEFA Lige Evrope protiv Sasuola. U prvom meču u Italiji bilo je 3:0 za domaći tim a u drugom susretu 1:1 tako da je beogradski tim završio takmičenje u Evropi.[50]

U avgustu 2017. godine, Crvena zvezda se plasirala u Ligu Evrope nakon deset godina savladavši u trećem kolu kvalifikacija Spartu Prag rezultatom 3:0.[51] Zatim, u doigravanju slavila je protiv ruskog Krasnodara. U prvom meču u gostima Zvezda je izgubila sa 2:3, a kod kuće je pobedila sa 2:1.[52][53] U grupnoj fazi H, Zvezda je igrala protiv Arsenala, BATE Borisova i Kelna. 7. decembra 2017, fudbaleri Crvene zvezde savladali su u „meču decenije“, u poslednjem kolu H grupe, ekipu Kelna i izborili posle 25 godina plasman u nokaut fazu nekog evropskog takmičenja. Strelac pobedonosnog gola bio je Slavoljub Srnić u 22. minutu meča u Beogradu. U šesnaestini finala, februara 2018, Crvena zvezda dočekuje CSKA Moskvu gde je Zvezda kod kuće odigrala nerešeno, a u gostima je poražena sa 1:0.

Nakon rezultata 2:2 na gostovanju Red bul Salcburgu u doigravanju kvalifikacija, Crvena zvezda se plasirala u grupnu fazu Lige šampiona, za sezonu 2018/19, po prvi put od kada takmičenje postoji pod tim imenom. Oba pogotka za Crvenu zvezdu je postigao El Fardu Ben, nakon asistencija Miloša Degeneka, dok je u ekipi domaćeg tima Moanes Dabur dva puta bio strelac. Prethodno je, u Beogradu, prva utakmica okončana rezultatom 0:0.[54] Ono zbog čega će grupna faza ostati upamćena je da je Crvena zvezda na domaćem terenu odigrala nerešeno protiv Napolija bez postignutih golova, a još veći uspeh je taj što je porazila Liverpul rezultatom 2:0 čiji je strelac oba gola Milan Pavkov.

Crvena zvezda je matematički obezbedila novu titulu u Superligi Srbije 5. maja 2019. godine pobedom nad FK Mladost Lučani 1:0, jedini gol za domaćina je postigao Milan Pavkov u 82. minutu. Crvena zvezda je nakon dvomeča sa švajcarskim Jang Bojsom drugu godinu uzastopno ušla u Ligu šampiona, ekipa Crvene zvezde je do Jang Bojsa eliminisala Suduvu, Helsinki i Kopenhagen. U prvom meču u Švajcarskoj bilo je 2:2, a golove za Zvezdu postigli su Miloš Degenek i Mateo Garsija, a u revanšu na stadionu Rajko Mitić bilo je 1:1, jedini gol za Zvezdu postigao je Aleksa Vukanović, a zbog 2 gola u gostima Zvezda je prošla dalje. Žrebom je odlučeno da su u Zvezdinoj grupi (grupa B) još i nemački Bajern Minhen, engleski Totenhem Hotspur i grčki Olimpijakos. Osvajanjem titule Superlige Srbije, četiri kola pre kraja takmičarske 2020/21, Crvena zvezda je po prvi put u istoriji vezala četiri uzastopna šampionska naslova.[55] U svakom od ta četiri prvenstva nastupali su Milan Borjan, Marko Gobeljić, Milan Rodić, El Fardu Ben, Ričmond Boaći i Branko Jovičić.[56]

Grb kroz istoriju

Grbovi FK Crvena zvezda
 
 
 
 
 
1945–1950.
1950–1995.
1995–2011.
2011–2019.
od 2019.

Navijači

 
Delije na severnoj strani stadiona Crvene zvezde tokom večitog derbija (2009.g.)
Glavni članak: Delije sever

Crvena zvezda je srpski klub sa najvećim brojem navijača prema većini istraživanja koja su sprovedena u Srbiji. Navijači Crvene zvezde se nazivaju „Delije“. Ova navijačka grupa nastala je ujedinjenjem dotadašnjih manjih navijačkih grupa 7. januara 1989. Delije su uvek imale svoje grupe i podgrupe, trenutno neke od najznačajnijih su: Belgrade boys, Brigate, Ultra Boys i Heroes.

Navijači Crvene zvezde i Olimpijakosa razvili su duboko prijateljstvo. Navijači oba tima su sebe nazvali „Pravoslavna braća“ („Orthodox Brothers“). Mnogo puta navijači Crvene zvezde iz različitih navijačkih klubova su bili na utakmicama Olimpijakosa, posebno protiv njihovog najvećeg rivala Panatinaikosa. Odnedavno Orthodox Brothers su počeli da uključuju navijače Spartaka iz Moskve.

Uspesi

Takmičenje Broj Godina
Nacionalna takmičenja — 64
Nacionalno prvenstvo — 34 (rekord)      
Prvenstvo NR Srbije
 Prvak 1 1945/46.
Drugi 0 /
Prvenstvo SFR Jugoslavije
 Prvak 19

1951, 1952/53, 1955/56, 1956/57, 1958/59, 1959/60, 1963/64, 1967/68, 1968/69, 1969/70, 1972/73, 1976/77, 1979/80, 1980/81, 1983/84, 1987/88, 1989/90, 1990/91, 1991/92.

Drugi 9 1948/49, 1950, 1952, 1960/61, 1971/72, 1977/78, 1981/82, 1985/86, 1988/89.
Treći 7 1946/47, 1953/54, 1964/65, 1973/74, 1974/75, 1978/79, 1986/87.
Prvenstvo SR Jugoslavije
 Prvak 3 1994/95, 1999/00, 2000/01.
Drugi 7 1992/93, 1993/94, 1995/96, 1996/97, 1997/98, 2001/02, 2002/03.
Treći 1 1998/99.
Prvenstvo Srbije i Crne Gore
 Prvak 2 2003/04, 2005/06.
Drugi 1 2004/05.
Prvenstvo Srbije
 Prvak 9 2006/07, 2013/14, 2015/16, 2017/18, 2018/19, 2019/20, 2020/21, 2021/22, 2022/23.
Drugi 7 2007/08, 2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13, 2014/15, 2016/17.
Treći 1 2008/09.
Nacionalni kup — 27 (rekord)    
Kup SFR Jugoslavije
 Pobednik 12 1948, 1949, 1950, 1957/58, 1958/59, 1963/64, 1967/68, 1969/70, 1970/71, 1981/82, 1984/85, 1989/90.
Finalista 8 1952, 1954, 1973, 1979/80, 1983/84, 1987/88, 1990/91, 1991/92.
Kup SR Jugoslavije
 Pobednik 7 1992/93, 1994/95, 1995/96, 1996/97, 1998/99, 1999/00, 2001/02.
Finalista 1 2000/01.
Kup Srbije i Crne Gore
 Pobednik 2 2003/04, 2005/06.
Finalista 2 2002/03, 2004/05.
Kup Srbije
 Pobednik 6 2006/07, 2009/10, 2011/12, 2020/21, 2021/22, 2022/23.
Finalista 2 2016/17, 2018/19.
Nacionalni superkup — 2 (rekord)
Superkup SFR Jugoslavije
 Pobednik 2 1969, 1971.
Finalista 0 /
Nacionalni liga kup — 1 (rekord)
Liga kup SFR Jugoslavije
 Pobednik 1 1972/73.
Finalista 0 /
Kontinentalna takmičenja — 3
  Liga šampiona (Kup evropskih šampiona)
 Pobednik 1 1990/91.
Finalista 0 /
Polufinale 3 1956/57, 1970/71, 1991/92.
Četvrtfinale 5 1957/58, 1973/74, 1980/81, 1981/82, 1986/87.
  Liga Evrope (Kup UEFA)
 Pobednik 0 /
Finalista 1 1978/79.
Polufinale 0 /
  Superkup Evrope
 Pobednik 0 /
Finalista 1 1991.
  Kup pobednika kupova
 Pobednik 0 /
Finalista 0 /
Polufinale 1 1974/75.
  Kup sajamskih gradova
 Pobednik 0 /
Finalista 0 /
Polufinale 1 1961/62.
  Mitropa kup
 Pobednik 2 1958, 1968.
Finalista 0 /
Polufinale 1 1957.
Svetska takmičenja — 1
Interkontinentalni kup
 Pobednik 1 1991.
Finalista 0 /

Trofej Kvarnerske rivijere (do 19) (Rijeka)

  • Osvajač (4): 1954, 1955, 1969, 1978.
  • Finalista (2): 1971, 1986.

Trofej Belincone (do 19)

  • Osvajač (2): 1959, 1963.

Trofej Santijago de Čile

  • Osvajač (1): 1962.

Trofej Pariza

  • Osvajač (1): 1962.
  • Finalista (1): 1979.

Iberiko trofej (Badahoz)

  • Osvajač (1): 1971.
  • Finalista (1): 1973.

Trofej Tereze Herere (La Korunja)

  • Osvajač (1): 1971.

Trofej Kosta del Sol (Malaga)

  • Osvajač (1): 1973.
  • Finalista (1): 1971.

Oranž trofej (Valensija)

  • Osvajač (1): 1973.

Dunavski kup

  • Osvajač (1): 1976.

Kup Sveta I (Singapur)

  • Osvajač (1): 1977.

Kup Sveta II (Australija)

  • Finalista (1): 1977.

Kup Lunarne Nove godine (Hongkong)

  • Osvajač (1): 1980.

Trofej Beograda

  • Osvajač (2): 1980, 1981.

Trofej Hihona

  • Osvajač (1): 1982.

Trofej Madrida

  • Finalista (2): 1990, 1996.

Trofej Verone

  • Osvajač (1): 1991.

Trofej Bastije

  • Osvajač (1): 1995.

Trofej Frajburga

  • Osvajač (1): 1997.

Evrofudbal kup (do 21) (Groningen)

  • Osvajač (1): 2001.

Trofej Joana Gampera (Barselona)

  • Finalista (1): 2002.

Trofej Lajpciga

  • Osvajač (1): 2004.

Kup sestrinskih gradova u Čikagu

  • Osvajač (1): 2010.

Uhren kup (Kup satova) (Bazel)

  • Finalista (1): 2013.

Igrači

Prvi tim

Od 9. avgusta 2023.[57][58][59]

Br. Pozicija Igrač
1   G Zoran Popović
2   O Kosta Nedeljković
3   O Miloš Degenek
4   S Mirko Ivanić
5   O Uroš Spajić
6   S Marko Stamenić
7   S Jovan Šljivić
8   S Gelor Kanga
10   S Aleksandar Katai
13   O Aleks Vigo
14   N Piter Olajinka
15   O Aleksandar Dragović
16   O Irakli Azarovi
17   N Žan Filip Kraso
18   G Omri Glazer
19   O Nemanja Milunović
20   S Kings Kangva
Br. Pozicija Igrač
21   S Edmund Ado
22   N Jovan Mijatović
23   O Milan Rodić
27   G Nikola Vasiljević
29   S Jegor Prucev
30   S Osman Bukari
33   S Srđan Mijailović
37   S Vladimir Lučić
41   S Nikola Knežević
44   O Stefan Leković
45   S Nikola Mituljikić
55   S Slavoljub Srnić
70   S Uroš Kabić
76   O Lazar Nikolić
77   O Marko Gobeljić
80   S Stefan Mitrović

Povučeni brojevi

Glavni članak: Spisak korišćenih brojeva dresova FK Crvena zvezda

11 – Dragan Džajić Od sezone 2023/24. povučen je dres pod brojem 11, u čast najboljeg fudbalera Crvene zvezde svih vremena Dragana Džajića. Poslednji igrač koji je licenciran sa brojem 11 bio je Osman Bukari.[60]

12 – Delije Poslednji igrač koji je za zvanična takmičenja licenciran pod brojem 12 na dresu bio je Saša Radivojević, u prvom delu sezone 2009/10.[61] Jula meseca 2010. godine, rukovodstvo kluba donelo je odluku da broj 12 povuče iz upotrebe u čast navijačima. Ta odluka donesena je kao znak zahvalnosti za privrženost klubu i simbolično predstavlja podršku publike kao 12. igrača.[62]

26 – Goran Gogić (posmrtno) Od leta 2014, Crvena zvezda nije koristila broj 26 na utakmicama Superlige Srbije.[63] Dres sa tim brojem prethodno je zadužio Goran Gogić, dok je tokom sezone 2014/15. preuzeo broj 25, koji je ranije nosio u Jagodini.[64] Nakon odlaska iz kluba, Gogić je prešao u kineski grad Ćingdao, gde je nastupao za istoimeni klub. Preminuo je 3. jula 2015, u svojoj 29. godini, usled kolabiranja i gubitka svesti posle treninga.[65] Neki od fudbalera, poput Marka Marinkovića i Milana Jevtovića, kasnije su bili licencirani pod brojem 26 za takmičenja pod okriljem UEFE.[66] Iako je za Crvenu zvezdu debitovao sa tim brojem dresa protiv Spartaksa iz Jurmale, leta 2018. godine, Jevtović je izabrao broj 33 u domaćem šampionatu.[67]

Zvezdine zvezde

Crvena zvezda već 50 godina unazad ima tradiciju da dodeljuje zvanje „Zvezdina zvezda“ igračima koji su imali veliki uticaj na klupsku istoriju i koji su je proslavili širom sveta. Svaki od petorice izabranih igrača je svojevremeno bio i kapiten kluba.[68] Takođe svi igrači osim Dragana Stojkovića su igrali najmanje jednu deceniju za klub. Konačno, 29. maja 2010. na proslavi 65 godina kluba Generacija 1991. koja je osvojila Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup proglašena za šestu Zvezdinu zvezdu. Za sada je samo pet igrača i jedna generacija bilo izabrano:

Sastav šampiona Evrope

Glavni članak: Generacija 1991.

Sastav osvajača titule prvaka Evrope:

Trener:   Ljubomir „Ljupko“ Petrović

Ostali poznati igrači

Glavni članak: Spisak igrača FK Crvena zvezda

Treneri

Glavni članak: Spisak trenera FK Crvena zvezda

Predsednici

Rivalstvo sa Partizanom

Glavni članak: Večiti derbi

Zvezdin gradski rival je Partizan i utakmice između ova dva kluba se nazivaju „večiti derbiji“. Ove utakmice su uvek bile željno iščekivane i vrlo spektakularne, ali zbog slabijeg kvaliteta fudbala u poslednjim godinama, kao i velike količine nasilja i huliganizma, drastično je smanjena posećenost na ovim utakmicama. Derbi igran 11. maja 2005. u polufinalu kupa Srbije i Crne Gore je posetilo 8.000 gledalaca, što je najmanje u istoriji. Najveća posećenost je bilo oko 108.000 gledalaca.

Statistika fudbalskog derbija

  • Od 26. maja 2022.
Takm. IGP CZB N PAR GolCZV GolPAR
Prvenstvo 167 66 54 47 232 198
Kup 40 21 5 14 59 50
Ostalo 54 25 9 20 103 88
Ukupno 261 112 68 81 394 336
IGP: odigrano utakmica
CZB: pobeda Crvene zvezde
N: nerešeno
PAR: pobeda Partizana
GolCZB: postignutih golova Crvene zvezde
GolPAR: postignutih golova Partizana

FK Crvena zvezda u Superligi Srbije

Glavni članak: Superliga Srbije u fudbalu

Stanje na dan: 22. maj 2022.

Sezona IG P N I GD GP GR Bod. Plas.
2006/07. 32 23 5 4 55 27 +28 74 1.
2007/08. 33 21 12 0 65 22 +43 75 2.
2008/09. 33 17 8 8 59 32 +27 59 3.
2009/10. 30 23 2 5 53 17 +36 71 2.
2010/11. 30 22 4 4 52 18 +34 70 2.
2011/12. 30 21 5 4 57 18 +39 68 2.
2012/13. 30 20 2 8 55 35 +20 62 2.
2013/14. 30 23 3 4 66 27 +39 72 1.
2014/15. 30 19 7 4 46 20 +26 64 2.
2015/16. 37 30 5 2 97 27 +70 54 1.
2016/17. 37 30 4 3 93 33 +60 55 2.
2017/18. 37 32 4 1 96 19 +77 60 1.
2018/19. 37 33 3 1 97 20 +77 60 1.
2019/20. 30 25 3 2 68 18 +50 78 1.
2020/21. 38 35 3 0 114 20 +94 108 1.
2021/22. 37 32 4 1 95 19 +76 100 1.
Ukupno 531 406 74 51 1168 372 +796 1130 1. (NP)

IG = Igrao utakmica; P = Pobedio; N = Nerešeno; I = Izgubio; GD = Golova dao; GP = Golova primio; GR = Gol razlika; Bod. = Bodova; Plas. = Plasman; NP = Najviši plasman

FK Crvena zvezda u Kupu Srbije

 
Sezona Plasman
2006/07. Pobednik
2007/08. Polufinale
2008/09. Polufinale
2009/10. Pobednik
2010/11. Polufinale
2011/12. Pobednik
 
Sezona Plasman
2012/13. Četvrtfinale
2013/14. Četvrtfinale
2014/15. Osmina finala
2015/16. Osmina finala
2016/17. Finalista
2017/18. Četvrtfinale
 
Sezona Plasman
2018/19. Finalista
2019/20. Polufinale
2020/21. Pobednik
2021/22. Pobednik

FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima

Glavni članak: FK Crvena zvezda u evropskim takmičenjima

Zaključno sa 3. novembrom 2022, Crvena zvezda je u evropskim kupovima igrala:

Takmičenje Ut. Pob. Ner. Por. GD GP
UEFA Liga šampiona 151 70 33 48 278 203
Kup pobednika kupova 34 12 10 12 64 43
UEFA liga Evrope 165 70 42 53 253 207
UEFA superkup 1 0 0 1 0 1
Interkontinentalni kup 1 1 0 0 3 0
I Ukupno UEFA takmičenja 352 153 85 114 598 454
Mitropa kup 39 17 7 15 71 58
Kup sajamskih gradova 21 9 2 10 32 29
Intertoto kup 6 3 1 2 15 15
II Ukupno ostala takmičenja 66 29 10 27 118 102
Ukupno I + II 418 182 95 141 716 556

Dresovi (proizvođači i sponzori)

Period Proizvođač opreme Glavni sponzor na dresu
1977–1978 Admiral
1979 Puma
1980–1986 Kristal Zaječar
1986–1987 de LUKS
1987–1988 Li Kuper
1988–1989 Kasuči
1989–1990 Mister Bejbi
1990–1991 DEKSIM
1991–1993 Humel Klasik
1993–1994 Komercijalna banka
1994–1996 Diadora Beobanka
1996–1998 Kapa
1998–2001 Pils lajt
2001–2003 Adidas
2003–2005 Viner štetiše
Šarp
2005–2006 Tojota
2006–2008 Najki
2008–2009
2010 2344 – Za moju Zvezdu
2010–2012 Gasprom
2012–2013 Leđea
2013–2017 Puma
2017– Makron

Generalni sponzor

Od 2010. godine generalni sponzor jednog od najpopularnijih fudbalskih klubova u Srbiji je kompanija „Gasprom njeft“ — većinski akcionar srpske kompanije „Naftna industrija Srbije“ i najveći strani investitor u zemlji. Tokom saradnje sa „Gasprom njeftom“ klub je šest puta osvajao titulu šampiona Srbije, dva puta je osvojio Kup Srbije i redovno je učestvovao na evropskim turnirima. U okviru saradnje, osim reklamiranja brendova kompanije „Gasprom njeft“ zajedno sa FK Zenitom iz Sankt Peterburga realizuje se saradnja u oblasti omladinskog fudbala — razmena mladih igrača i održavanje prijateljskih utakmica.

Napomene

  1. ^ Ime „Crvena zvezda“ se uglavnom prevodi na ostale svetske jezike i to na engleskom kao „Red Star“, nemačkom kao „Roter Stern“, francuskom kao „Etoile Rouge“, italijanskom kao „Stella Rossa“, španskom kao „Estrella Roja“, holandskom kao „Rode Ster“, norveškom kao „Røde Stjerne“, rumunskom kao „Steaua Roşie“.

Vidi još

Reference

  1. ^ „Dom Crvene zvezde”. FK Crvena zvezda. Pristupljeno 19. 5. 2019. 
  2. ^ „ŠAMPIONATI”. crvenazvezdafk.com. Pristupljeno 9. 7. 2018. 
  3. ^ „KUPOVI”. crvenazvezdafk.com. Pristupljeno 9. 7. 2018. 
  4. ^ a b „Red Star, Roter Stern, Stella Rossa, Estrella Roja, Etoile Rouge, … Crvena zvezda”. strategija.org. Pristupljeno 7. 05. 2019. 
  5. ^ „Svaki drugi Srbin navija za Zvezdu”. b92.net. Pristupljeno 27. 2. 2008. 
  6. ^ „Beograd je ceo, crveno-beo”. crvenazvezdafk.com. Pristupljeno 22. 3. 2012. 
  7. ^ a b v g „Nastanak kluba”. sport.novosti.co.yu. Arhivirano iz originala 9. 6. 2007. g. Pristupljeno 28. 1. 2008. 
  8. ^ a b Glas javnosti- Nastanak kluba, Pristupljeno 28. 1. 2008.
  9. ^ Jakšić, Pavle (18. 11. 2021). „Kako je Crvena zvezda dobila svoje ime?”. N1. Pristupljeno 18. 11. 2021. 
  10. ^ „Zvezdin stadion - od „Avale“ ka „Zvezdanom gradu“”. „Politika“, Pristupljeno 27. 4. 2013. 
  11. ^ „Politika: Nastanak kluba”. politika.rs. Pristupljeno 28. 1. 2008. 
  12. ^ Studentski časopis „Monopolist“- Nastanak[mrtva veza], Pristupljeno 28. 1. 2008.
  13. ^ „Prva utakmica”. srpstvo.com. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 28. 1. 2008. 
  14. ^ „Prva utakmica”. znanje.org. Pristupljeno 28. 1. 2008. 
  15. ^ a b Stadion Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. februar 2016), www.crvenazvezdafk.com, Pristupljeno 27. 6. 2013.
  16. ^ Na današnji dan: Liverpul - Crvena zvezda 1:2, www.mojacrvenazvezda.net, Pristupljeno 28. 6. 2013.
  17. ^ Crvena zvezda - Ferencvaroš 2:2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. jun 2013), www.zurnal.rs, Pristupljeno 28. 6. 2013.
  18. ^ Na današnji dan: Poraz u finalu Kupa UEFA, www.mojacrvenazvezda.net, 28. 6. 2013.
  19. ^ a b v g d „Bari 1990/91.”. crvenazvezdafk.com. Pristupljeno 18. 7. 2013. 
  20. ^ „Kup šampiona 1988/1989”. uefa.com. Pristupljeno 28. 1. 2008. 
  21. ^ „Kup UEFA 1989/1900”. uefa.com. Pristupljeno 28. 1. 2008. 
  22. ^ „Trenerska karijera Ljupka Petrovića”. Arhivirano iz originala 29. 6. 2013. g. Pristupljeno 28. 1. 2008. 
  23. ^ „Dragan Stojković Piksi-Igračka statistika”. national-football-teams.com. Pristupljeno 28. 1. 2008. 
  24. ^ „Prva runda u sezoni 1990/91”. uefa.com. Pristupljeno 5. 2. 2008. 
  25. ^ „Druga runda u sezoni 1990/91”. uefa.com. Pristupljeno 5. 2. 2008. 
  26. ^ „Četvrtfinale u sezoni 1990/91”. uefa.com. Pristupljeno 5. 2. 2008. 
  27. ^ „Polufinale u sezoni 1990/91”. uefa.com. Pristupljeno 5. 2. 2008. 
  28. ^ „Nebo se otvorilo-stadion je eksplodirao”. sportal.rs. Arhivirano iz originala 8. 1. 2015. g. Pristupljeno 5. 1. 2015. 
  29. ^ „Bari '91”. srbija-info.yu. Arhivirano iz originala 19. 1. 2010. g. Pristupljeno 27. 1. 2008. 
  30. ^ „Darko Pančev postiže gol”. youtube.com. Pristupljeno 29. 1. 2008. 
  31. ^ „Tokio 1991”. b92.net. Pristupljeno 30. 1. 2008. 
  32. ^ „Zvezda postala vlasništvo članova”. sportal.rs. 22. 10. 2010. Arhivirano iz originala 24. 12. 2013. g. 
  33. ^ „Robert Prosinecki faces tough task to orchestrate Red Star revolution”. guardian.co.uk. Pristupljeno 18. 3. 2012. 
  34. ^ „Robi ne može da vodi Zvezdu!”. sport.blic.rs. Pristupljeno 18. 3. 2012. 
  35. ^ „FSS: Prosinečki, ni kao fizioterapeut na klupi!”. smedia.rs. Pristupljeno 19. 3. 2012. 
  36. ^ „Transferi u sezoni 2010/11”. transfermarkt.de. Pristupljeno 18. 3. 2012. 
  37. ^ „Počinju pripreme Crvene zvezde”. novosti.rs. Pristupljeno 19. 3. 2012. 
  38. ^ „Partizan proslavio titulu, Zvezda druga”. vesti-online.com. Pristupljeno 19. 3. 2012. 
  39. ^ „Zvezda-Ventspils”. uefa.com. Pristupljeno 22. 3. 2012. 
  40. ^ „Zvezda letela u istom avionu kao i za Bari 1991.”. sportal.rs. Arhivirano iz originala 24. 12. 2013. g. Pristupljeno 22. 3. 2012. 
  41. ^ „Plej-of za LE: Ren - Zvezda 4:0 (kraj)”. sportal.rs. Arhivirano iz originala 24. 12. 2013. g. Pristupljeno 22. 3. 2012. 
  42. ^ Džajić i radna grupa vode Zvezdu („Večernje novosti“, 14. novembar 2012), Pristupljeno 27. 4. 2013.
  43. ^ Džajić danas započinje drugi mandat kao predsednik Crvene zvezde („Blic Sport“, 22. decembar 2012), Pristupljeno 27. 4. 2013.
  44. ^ Miloš Ninković Zvezdin, Pristupljeno 2. 1. 2015.
  45. ^ „Grog Božović vodi Zvezdu”. mozzartsport. Arhivirano iz originala 05. 01. 2017. g. Pristupljeno 5. 1. 2017. 
  46. ^ „Zvezda osvojila titulu!”. n1info. Arhivirano iz originala 06. 01. 2017. g. Pristupljeno 5. 1. 2017. 
  47. ^ „Žurka na Marakani: 40 hiljada slavilo titulu!”. mondo.rs. Pristupljeno 5. 1. 2017. 
  48. ^ „Zvezda prošla Valetu i zabrinula navijače”. B92. Pristupljeno 5. 1. 2017. 
  49. ^ „Ništa od Lige šampiona: Zvezda "pala" u produžecima!”. telegraf. Pristupljeno 5. 1. 2017. 
  50. ^ „RAZLIKA U KLASI Ova Zvezda nije za Evropu, Sasuolo nadigrao crveno-bele i u Beogradu!”. blic.rs. Pristupljeno 5. 1. 2017. 
  51. ^ „(KURIR TV) ZVEZDA SIJALA I U PRAGU: Crveno-beli opet pobedili Spartu, još samo korak do Lige Evrope”. kurir. Pristupljeno 26. 8. 2017. 
  52. ^ „Evropo, vratili smo se!”. crvenazvezdafk. Pristupljeno 25. 8. 2017. 
  53. ^ „POSLE 10 GODINA ČEKANJA Zvezda opet sija, igraće u Ligi Evrope!”. blic. Pristupljeno 25. 8. 2017. 
  54. ^ „Istorija u Salcburgu, Zvezda u Ligi šampiona”. Radio-televizija Srbije. 29. 8. 2018. Pristupljeno 30. 8. 2018. 
  55. ^ „Magija broja 4”. FK Crvena zvezda, zvanična prezentacija. 30. 4. 2021. Pristupljeno 30. 4. 2021. 
  56. ^ „Pisci istorije sa Marakane”. Sportski žurnal. 14. 4. 2021. Pristupljeno 30. 4. 2021. 
  57. ^ Prvi tim, crvenazvezdafk.com, Pristupljeno 21.6.2016.
  58. ^ „FK Crvena zvezda”. Superliga Srbije u fudbalu, zvanična prezentacija. Pristupljeno 3. 9. 2022. 
  59. ^ „FK Crvena zvezda”. UEFA (na jeziku: engleski). Pristupljeno 6. 9. 2022. 
  60. ^ „Poštovanje Džaji - dres sa brojem 11 se povlači iz upotrebe”. FK Crvena zvezda, zvanična prezentacija. 2. 9. 2022. Pristupljeno 2. 9. 2022. 
  61. ^ „Licencirani igrači FK Crvena zvezda za sezonu 2009/2010”. Superliga Srbije u fudbalu, zvanična prezentacija. 2009. Arhivirano iz originala 3. 1. 2010. g. Pristupljeno 26. 4. 2020. 
  62. ^ B, L. (27. 7. 2010). „Zvezda povukla dres sa brojem 12”. B92. Pristupljeno 22. 7. 2018. 
  63. ^ „Dve godine tuge: Zvezda i Delije su na današnji dan ostali bez Gorana Gogića (VIDEO)”. telegraf.rs. 3. 7. 2017. Pristupljeno 22. 7. 2018. 
  64. ^ „Goran Gogic: Rückennummern-Historie” [Goran Gogić — brojevi na dresu kroz karijeru]. Transfermarkt (na jeziku: nemački). 3. 7. 2015. Pristupljeno 6. 4. 2020. 
  65. ^ „Tragedija u Kini: Umro Goran Gogić”. mozzartsport.com. 3. 7. 2015. Pristupljeno 22. 7. 2018. 
  66. ^ „Crvena zvezda 0-2 Kairat”. UEFA (na jeziku: engleski). 2. 7. 2015. Arhivirano iz originala 04. 07. 2015. g. Pristupljeno 5. 3. 2020. 
  67. ^ „Kumovi u Zvezdi opet nose brojeve 3 i 33”. Sportski žurnal. 22. 7. 2018. Pristupljeno 22. 7. 2018. 
  68. ^ Politika - Zvezdine zvezde, Pristupljeno 4. 2. 2008.

Spoljašnje veze

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ФК_Црвена_звезда&oldid=27705206”