Википедија

Резолуција ГС УН-а за изјашњавање Међународног суда правде

Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација

А/63/Л.2 је резолуција Генералне скупштине Уједињених нација упућена Међународном суду правде, са захтевом да се изјасни да ли је одлука привремених косовских институција да једнострано прогласе независност у складу са међународним правом.

Резолуција

уреди

Разлог подношења нацрта резолуције

уреди
 
Мапа држава које су признале независност Косова и Метохије
  Косово и Метохија
  Државе које су званично признале независно Косово
  Остале државе

Привремене институције самоуправе у Приштини једнострано су прогласиле независност Косова и Метохије 17. фебруара 2008..[1] Уследела су међународна признања, до 8. октобра 2008, укупно 48 држава[2]. Уз пуну подршку САД, Уједињеног Краљевства и Француске, косовска власт успоставила је државно уређење на Космету.[3]

На ванредној седници Владе Србије одлучено је да се против једностраног акта Приштине бори правним и дипломатским средствима.[4] Српски нацрт резолуције поднет је Генералној скупштини на усвајање која је 17. септембра 2008. сврстала српски захтев у дневни ред 63 заседања[5].

Гласање

уреди

По уврштавању српске иницијативе о нацрту резолуције А/63/Л.2 на пробном гласању одржаног 30. септембра 2008, 120 држава чланица од укупно 192 подржало је српски захтев.

Званично заседање одржано је 8. октобра 2008. на којем је после уводне речи председавајућег Мигела Дескотоа, делегатима се обратио Вук Јеремић, министар унутрашњих послова Србије.[6]

Реч су затражили и изасланици Уједињеног Краљевства, Албаније, САД, Турске и Мексика.

Након тога уследило је гласање на којем се изјаснило 157 држава. По усвојеном правилнику Генералне скупштине, броје се само гласови за и против, уздржани гласови се не рачунају. Резолуцију Србије подржло је 77 држава док су 6 биле против. Осталих 74 гласа није се рачунало јер се радило о суздржаним државама. Против резолуције Србије гласале су Албанија, Маршалска острва, Микронезија, Науру, Палау и Сједињене Америчке Државе.[7] Либерија иако је била присутна током гласања није се изјаснила у предвиђеном временском року. Њен глас уследио је по закључавању гласачких картица. Представник Либерије накнадно се изјаснио да је против резолуције, али је председавајући одбио глас, те се због тога Либерија сврштава у земље које нису биле присутне. Са 92,7 % валидних потврдних гласова, Мигел Деското је прогласио српску резолуцију за усвојеном.

 
Мапа резултата гласања о резолуцији A/63/Л.2 у Генералној скупштини Уједињених нација 8. октобар 2008.
  Земље које су гласале за резолуцију.
  Земље које су гласале против резолуције.
  Земље које су се уздржале од гласања.
  Земље које су биле одсутне приликом гласања.
За Против Уздржани Нису присуствовали Непризнати
77 гласа 6 гласа
*Са Либеријом чији се глас не рачуна 7 		74 гласа 35* гласа
*Са Либеријом 36 		1 глас
*Либерија је гласала по закључавању картица, те се њен глас не рачуна и сврстава се у земље које нису биле присутне.
Подаци преузети са сајта Блиц онлајн

Међународне организације

уреди

Међународне организације

Европска унија
Гласови
Савет Европе
Гласови
НАТО
Гласови

Иако се према правилнику Генералне скупштине Уједињених нација државе изјашњавају искључиво самостално а не у оквиру неке међународне организације, ни једна међународна организација није успела да формира јединствен став према резолуцији А/63/Л.2.

  •   Европска унија — Све чланице имале су своје делегације током гласања. Иако је политика Уније да заступају заједнички став у спољнополитичким питањима, она ни овом приликом није успела да наступи са једногласним ставом. Од 27 држава њих 22 било је суздржано, док су Грчка, Кипар, Румунија, Словачка и Шпанија пружиле подршку Србији. Ни једна земља није гласала против предлога нацрта резолуције.
  •   Савет Европе — у великој мери био је суздржан од гласања, чак 33 државе. Њих 12 гласале за За, док је Турска била одсутна и Албанија гласала против.
  •   НАТО — Од 26 чланица савеза само је САД био против предлога нацрта резолуције. Као и Савет Европе, и НАТО је у великој мери био дистанциран од гласања. 19 чланица било је суздржано, док је 5 гласало за резолуцију. Турска није присуствовала.
  • Савет безбедности — као најважније тело Уједињених нација било је подељено по питању гласања. Руска Федерација и Народна Република Кина гласало је за подршку Србије, док су Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске и Француста биле суздржане. Једнино је САД гласао против. Од несталних чланица СБ УН Белгија, Буркина Фасо, Италија и Хрватска биле су суздржане док су Јужна Африка, Вијетнам, Индонезија, Костарика и Панама гласале за нацрт резолуције. Либија није присуствовала заседању Генералне скупштине.
  • Покрет несврстаних — Велику подршку Србија је имала и од чланица Покрета Несврстаних. Чак њих 45, од 111 држава, гласало је за резолуцију, до је 31 било суздржано. Остале државе нису имале своје представнике. Глас Либерије није се узео у обзир.

Међународни суд правде

уреди
 
Седиште Међународног суда правде у Хагу.

Захтев од стране Генералне скупштине Уједињених нација, упућен Међународном суду правде званично је 10. октобра стигао у Хаг, чиме је формално почела процедура о изјашњавању суда о легалности чина привремене самоуправе на Космету[8]. Иако је првенствено премијер Србије изјавио да ће се суд о резолуцији А/63/Л.2 изјаснити по хитној процедури[9], а одлуку донету најкасније до краја 2009. године, вест је демантована.

Шеф Секретаријата Међународног суда правде Лоранс Блерон потврдила је демант Мирка Цветковића, и навела да ће суд донети самостално одуку о брзини решавање спора.[10]

Суд је одредио 17. април 2009. као крајњи рок за пружање писаних изјава, а поред Приштине и Београда, своје ставове моћиће да изнесу и све чланице Уједињених нација.

Званичници Приштине објавили су да ће њихов експертски тим пред Међународним судом правде предводити британски правник и члан Комисије за међународно право при Уједињених нација, Мајкл Вуд, који је учествовао у обличавању Дејтонског споразума.[11]

Ово је 25 случај, у којем се од Међународног суда, на захтев УН, тражи мишљење у међународним споровима.[12]

Међународне реакције

уреди

Неколико минута по завршетку заседање ГС УН већина светских глобалних медија пренело је вест да је нацрт резолуције Србије усвојен. Једне од првих биле су и српски медији који су преносили заседање (Фокс телевизија и РТС).

Многобројни аналитичар и политичари оценили су позитиван исход гласања у Њујорку као велику дипломатску победу Србије. Међу њима био је и амбасадор Руске Федерације у Београду, Александар Конузин поручивши грађанима Србије да не дају своју земљу[13].


Само дан од одлуке ГС, уследила су нова признања непризнате државе Косова од стране Македонске и Црногорске Владе. Политичари у Србији оштро су осудили одлуку бивших југословенских држава и прогласили су дипломатске представнике Црне Горе[14], а потом и Македоније[15], за персоне нон грате. Поред званичника двеју република, забринутост је истакла и Влада Велике Британије.[тражи се извор]

Усмена расправа

уреди

Међународни суд правде је 9. октобра 2009. саопштио да ће јавна саслушања (усмена расправа) по захтеву за саветодавно мишљење о сагласности са међународним правом једностраног проглашења независности од стране привремених органа самоуправе на Косову и Метохији бити одржана од 1—11. децембра 2009. У саслушањима ће учествовати 30 земаља, као и аутори декларације о независности. За излагање Србије и аутора декларације предвиђено је по 3 часа 1. децембра. Остале државе имаће излагања по 45 минута наредних дана. Распоред саслушања је следећи:[16]

Председник Међународног суда правде, судија Хисаши Овада, је 19. новембра изјавио да саветодавно мишљење Суда неће бити у облику једнозначног, недвосмисленог одговора „да” или „не”. Према Овади, закључак Суда ће бити „на 30 страница” и да ће га „бити просто потребно изучавати”.[17] Професор међународног права Тибор Варади, заступник Србије у спору БиХ против Србије пред МСП, је оценио да је овакав иступ „потпуно неуобичајен”, „неприхватљив” и „за мене као правника шокантан”, и изразио сумњу да је могуће да је дошло до неспоразума. Варади је појаснио како је у случају када Суд даје мишљење а не одлуку, вероватније да оно буде више нијансирано и мање једнозначно, али и да „већи је подвиг Суда и боље урађен посао ако је мишљење једносмислено”. Он је оценио и да ће на крају процеса вероватно бити једно мишљење које ће потписати већина судија, а да је могуће и да ће бити још мишљења које ће потписати по неколико судија, али да се до било ког закључка може доћи тек пошто се чују аргументи странака.[18]

Мишљење МСП

уреди

Веће од четрнаест судија Међународног суда правде, изјаснило се 22. јула 2010. године, у односу 10:4 по питању „Да ли је унилатерална декларација Привремених институција самоуправе на Косову о независности од 17. фебруара 2008. године у сагласности с међународним правом?” мишљењем да Декларација о независности Косова не представља кршење међународног права јер оно не забрањује декларације ове врсте као такве, аутори декларације нису деловали као привремение институције самоуправе, већ као особе које су заједно деловале изван оквира привремене администрације као и да тиме не признаје само право косовских Албанаца на отцепљење нити га негира, и у складу с тим навео да „Суд није одлучивао о праву на самоопредељење”, а одлуку о даљем процесу решавања проблема Косова препустио је Генералној скупштини УН који је власан да о томе одлучује.[19]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Косово прогласило независност”. B92. 17. фебруар 2008.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  2. ^ „Португал признао Косово”. vesti.rs. 7. октобар 2008.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ Б92. Вести: Косово прогласило независност. 17. фебруар 2008, 23.27 ч
  4. ^ „Политика Србије и Косово и Европа”. B92. 26. фебруар 2008.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  5. ^ „Иницијатива Србије пред УН”. BBC Serbia. 17. септембар 2008. Архивирано из оригинала 20. 9. 2008. г. Приступљено 21. 10. 2008.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  6. ^ http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=95409 Јеремић позвао чланице УН да подрже резолуцију Србије.
  7. ^ (језик: словеначки)„Generalna skupščina ZN-a prikimala Srbiji.”. Приступљено 8. 10. 2008.  РТВ Словеније, 8. 10. 2008
  8. ^ Захтев УН стигао у Међународни суд правде
  9. ^ Суд правде хитно о Косову
  10. ^ Косово ипак у редовном поступку
  11. ^ Суд правде о Косову
  12. ^ Реалне шансе Србије пред Судом правде
  13. ^ „Руски амбасадор Конузин честитао Србији”. РТС. 9. октобар 2008.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  14. ^ Црногорски амбасадор непожељан у Београду, РТС онлајн, 9. октобар 2008.
  15. ^ Непожељан и амбасадор Македоније, РТС онлајн, 10. октобар 2008.
  16. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 22. 11. 2009. г. Приступљено 08. 11. 2009. 
  17. ^ „(Не)двосмислен одговор МСП.”. Приступљено 19. 11. 2009.  Радио-телевизија Србијем 19. новембра 2009
  18. ^ „Неприхватљива изјава председника МСП.”. Архивирано из оригинала 28. 03. 2010. г. Приступљено 21. 11. 2009.  Радио-телевизија Србије, 21. 11. 2009
  19. ^ Politička odluka Suda pravde Блиц 23. јул 2010.

Спољашње везе

уреди

Резолуција

уреди

Инострани штампани и електронски медији

уреди

*Упозорење: Извештаји страних медија дати су у изворним насловима, објављени 8. октобра 2008.

Извештаји иностраних ТВ станица

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Резолуција_ГС_УН-а_за_изјашњавање_Међународног_суда_правде&oldid=28459777”