Marko Orešković

Marko Orešković Krntija (Široka Kula, kod Gospića, 3. april 1896 — Veliko Očijevo, kod Drvara, 20. oktobar 1941) bio je hrvatski i jugoslovenski komunistički revolucionar, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, jedan od organizatora ustanka u Lici 1941. i narodni heroj Jugoslavije.

Marko Orešković
Marko Orešković Krntija
Lični podaci
Datum rođenja	(1896-04-03)3. april 1896.
Mesto rođenja	Široka Kula kod Gospića, Austrougarska
Datum smrti	20. oktobar 1941.(1941-10-20) (45 god.)
Mesto smrti	Veliko Očijevo kod Drvara, ND Hrvatska
Profesija	vozač
Član KPJ od	oktobra 1926.
Porodica
Supružnik	Jelica Babšek-Orešković Mila Hercog
Deca	Vladimir Babšek-Orešković
Vojna karijera
Služba	Austrougarska ratna mornarica (1915—1918) Jugoslovenska kraljevska mornarica (1919—1923) Internacionalne brigade (1936—1939) NOP odredi Jugoslavije (1941)
Učešće u ratovima	Prvi svetski rat Španski građanski rat Narodnooslobodilačka borba
U toku NOB	Politički komesar Glavnog štaba NOP odreda Hrvatske
Heroj
Narodni heroj od	26. jula 1945.

Poticao je iz siromašne seljačke porodice, pa je veoma mlad, sa svega 16 godina, napustio rodnu Liku i otišao u svet u potrazi za poslom. Do početka Prvog svetskog rata radio je na raznim poslovima u Nemačkoj, a od 1915. nalazio se u službi Austrougarske ratne mornarice, gde je bio mornar-ložač na ratnom brodu SMS Sent Ištvan. Kao protivnik rata i Austrougarske bio je zatvaran, a 1918. je bio jedan od pristalica pobune mornara u Boki kotorskoj. Iste godine je uspeo da preživi potapanje svog ratnog broda na Jadranu.

Posle Prvog svetskog rata ponovo je stupio u vojnu službu u Jugoslovensku kraljevsku mornaricu, ali je nakon dvogodišnjeg školovanja za aviomehaničara napustio vojsku. Potom je radio kao vozač na Kosovu i Metohiji, a 1926. je došao u Beograd, gde je radio kao vozač jednog ministra. U Beogradu se uključio u radnički pokret i postao član sindikata, a potom i Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

Zbog komunističkog delovanja, uhapšen je 1929. i osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je izdržao u zatvorima u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Nakon izlaska iz zatvora radio je u Zagrebu, a 1937. je otišao u Španiju, gde se u građanskom ratu — kao pripadnik bataljona „Đuro Đaković”, u sastavu 129. internacionalne brigade — borio protiv fašizma. U Jugoslaviju se vratio 1939, kada je ponovo uhapšen.

Godine 1940. je uspeo da pobegne iz logora za političke zatvorenike u Lepoglavi, nakon čega je duže vreme živeo ilegalno. Iste godine je izabran za člana Centralnog komiteta KP Hrvatske, a potom i za člana Centralnog komitet KP Jugoslavije. Tada je kao politički instruktor obilazio partijske organizacije po Hrvatskoj, a najviše Lici i Dalmaciji.

Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. CK KPJ ga je kao partijskog instruktora uputio u Liku, gde je radio na organizovanju ustanka. Jula 1941. bio je jedan od vođa narodnog ustanka u Lici, a u jesen je imenovan za političkog komesara Grupe partizanskih odreda u Lici.

Oktobra 1941. imenovan je za prvog političkog komesara Glavnog štaba NOP odreda Hrvatske, ali nikada nije stupio na ovu dužnost jer ga je grupa odmetnika ubila i bacila u jamu (u blizini sela Veliko Očijevo).

Za narodnog heroja proglašen je 26. jula 1945. godine. Od 1955. do 2003. selo Tomislavci, kod Bačke Topole, nosilo je u njegovu čast naziv Orešković.

Biografija

Detinjstvo i mladost

Marko Orešković je rođen 3. aprila 1896. u selu Široka Kula, kod Gospića. Poticao je iz siromašne mnogočlane seljačke porodice. Bio je najmlađe dete u porodici Josipa Jose Oreškovića i Kate Kaje Orešković (rođ. Rendulić). Otac Josip je pored njega imao još osmoro dece. Sinove Valentina i Petra dobio je u braku sa Ivanom Orešković (rođ. Nikšić). Nakon što je ona preminula 1876, ponovo se oženio i sa Kajom dobio još šestoro dece — ćerke Jeku, Maru, Mandu i Rožu, te sinove Ivana i Marka.

Marko je rastao bez oca jer je Josip nedugo posle njegovog rođenja preminuo. Umro je u zatvoru u Gospiću, gde se našao zajedno sa najstarijim sinom Valentinom, pod optužbom da su provalili u opštinsku blagajnu u Ličkom Osiku. Preminuo je usled mučenja u policiji, ali ubrzo potom su otkriveni pravi počinioci te je Valentin pušten. Nakon očeve smrti, nastupio je težak period u porodici, jer je svu brigu o deci i imanju preuzela majka Kaja. Marko je 1903. pošao u osnovnu školu u selu, koju je završio 1907. godine. Zbog nezavidne materijalne situacije, nije se dalje školovao već je pomagao majci u poljskim poslovima.

Veliki broj Ličana, usled teških uslova života tih godina, odlazio je na rad u inostranstvo, najčešće Ameriku. Godine 1912. na odlazak u Ameriku odlučila su se i Markova braća — Valentin i Ivan. Kako je put do Amerike bio dosta skup, Marko je iste godine — sa grupom seljana iz Široke Kule — otišao na rad u Nemačku. Najpre je radio u gradu Mec na tadašnjoj nemačko-francuskoj granici. Tu je sa grupom zemljaka radio na pripremi terena za izgradnju fabrike. Potom je naredne dve godine radio po raznim mestima, uglavnom fizičke poslove — izgradnja puteva, pruga i kanala, rad u rudnicima i sl. Kada je u leto 1914. počeo Prvi svetski rat, radio je u Vestfaliji. Kao austrougarski građanin, morao se javiti austrijskom konzulatu u Kelnu, odakle je upućen da se vrati u Liku.

Prvi svetski rat i vojna služba

U jesen 1914. vratio se iz Nemačke u rodno mesto, ali je tek u februaru 1915. dobio poziv da se javi u pešadiju Jelačićeve regimente u Otočcu. Nakon regrutacije, kao jedan od sposobnijih vojnika upućen je na podoficirski kurs u Zagreb. Tu se nije dugo zadržao jer su ubrzo po njegovom dolasku traženi dobrovoljci za ratnu mornaricu, na što se on odazvao. Tada je upućen u Pulu, glavnu ratnu luku Austrougarske. Nakon vojne obuke, novembra 1915. ukrcan je na ratni brod SMS Sent Ištvan, gde je raspoređen za ložača.

Austrougarski ratni brod SMS Sent Ištvan, potopljen juna 1918.

Nalazio na jednom od najmodernijih bojnih brodova Austrougarske ratne mornarice, čija je posada brojala 1.046 mornara, a raspolagao je sa 44 topa raznih kalibara. Prvi komandant broda bio je kapetan bojnog broda Henrik Zajc, a kasnije je komandu preuzeo admiral Mikloš Horti Brod su često posećivale visoki vojni zvaničnici, što je dodatno opterećivalo posadu broda jer je Horti danima vršio pripreme za takve posete. Kako je vreme prolazilo i kako se ratna sreća okretala, nezadovoljstvo ratom sve više i sve otvorenije je bilo izraženo, kako među stanovništvom tako i među austrougarskim vojnicima. Ovo se posebno odnosilo na ratnu mornaricu, jer je 45% mornara bilo slovenskog porekla. U jesen 1917, prilikom posete nemačkog cara Vilhelma II koji se nalazio u pratnji visokih vojnih ličnosti, mornari Sent Ištvana su umesto pozdrava povikali — „Gladni smo!” i „Hoćemo mir!”.

Zbog svoje buntovne prirode, Orešković je nekoliko puta dolazio u sukobe sa pretpostavljenim oficirima, koji su se veoma loše odnosili prema mornarima. Tokom boravka u Puli, on je kao i ostali mornari često dobijao antiratne letke koje su štampali pulski radnici. Preko tih letaka, dobio je prva saznanja o Oktobarskoj socijalističkoj revoluciji u Rusiji i drugim političkim dešavanjima. Početkom januara 1918, bio je uhapšen jer je recitovao antiratnu pesmu, koja je govorila o ujedinjenju Slovena. Nakon izlaska iz zatvora, ponovo je uhapšen zbog učešća u opštem štrajku pulskih radnika, koji je trajao od 22. do 27. januara 1918. i u kome je učestvovalo 11.000 radnika, ali i mnogo mornara. Ubrzo po završetku štrajka, 1. februara izbila je pobuna mornara u Boki kotorskoj, koja je ugušena u krvi, ali je imala veliki uticaj na ostale mornare. Nakon pobune, tadašnji komandant mornarice je smenjen, a na njegovo mesto postavljen Mikloš Horti. Kako bi se dodvorio austrijskom caru Karlu I, Horti je pokrenuo akciju za „otvaranje” Otrantskih vrata, koja su zatvorili brodovi zemalja članica Antante. Na samom početku ove akcije, 11. juna u zadarskom arhipelagu italijanski torpedni čamac MAS-15 neprimećen je prišao austrougarskim brodovima i sa dva torpeda pogodio SMS Sent Ištvan, dok je SMS Tegethof uspeo da izbegne napad. Prilikom potapanja broda, u Jadranskom moru je stradalo oko 500 mornara, dok je samo njih 40 uspelo pa preživi. Svi preživeli mornari tada su dobili dvadesetodnevno odsustvo. Orešković je premešten u Boku kotorsku, ali je odlučio da se nakon odsustva ne javlja ponovo u vojsku, zbog čega je uhapšen. Ubrzo potom primio je vest o majčinoj smrti, pa je pušten kući. U rodom selu je tada ostao sve do kraja Prvog svetskog rata.

Posle izvesnog vremena provedenog na selu, u potrazi za poslom otišao je najpre u Karlovac, a potom i u Zagreb. Tu je sreo jednog druga iz mornarice, na čiji je predlog ponovo stupio u vojnu službu — u Kraljevsku mornaricu nove Jugoslovenske vojske. Stupio je u četu mornara u blizini Knina, zatim je kratko boravio u Međimurju, a potom je raspoređen u Treću pomorsko-obalnu bazu hidroavijatike u Kumboru, kod Herceg Novog. Nedugo po prijemu u službu, razočarao se u novu vojsku, jer je u njoj zatekao mnoge oficire i podoficire iz bivše austrougarske vojske. U Kumboru se ponovo susreo sa Nikšom Nardeliem, koji ga je 1916. u Puli kaznio sa osam dana zatvora zbog tuče sa nekoliko Mađara koji su ga vređali.

Marta 1921, sa grupom mornara se dobrovoljno prijavio za polaznika tada formirane Druge pilotske škole u Mostaru, koja je bila namenjena školovanju aktivnog letačkog i neletačkog podoficirskog kadra. Ova škola trajala je dve godine i u njoj je stekao veliko tehničko znanje. Nakon završetka škole, 1923. kao podoficir-mehaničar ponovo je vraćen u Kumbor, u bazu hidroavijatike. Po povratku u jedinicu, nastavio je da ulazi u sukobe sa pretpostavljenim starešinama, naročito onima sa kojima je imao sukobe još u austrougarskoj vojsci. Kako bi ga se rešili, predložili su mu da ode u Novi Sad, gde bi položio vozački ispit i postao šef garaže. Nedugo nakon polaganja vozačkog ispita odlučio je da napusti vojsku, što je ubrzo i učinio.

Krntija

Nakon osam godina provedenih u vojsci — četiri u austrougarskoj i četiri u jugoslovenskoj, Orešković se u leto 1923. našao u potrazi za novim poslom. Pošto nije mogao da pronađe posao, odlučio se da ilegalno ode u Sovjetski Savez. Još u toku rata, a naročito nakon pobune mornara u Boki kotorskoj (1918), dobio je prva saznanja o Oktobarskoj revoluciji i stvaranju Sovjetskog Saveza — „zemlje radnika i seljaka”. Iako nije imao skoro nikakvog znanja o komunizmu i marksizmu, a nije imao ni vezu sa tada ilegalnom Komunističkom partijom Jugoslavije (KPJ), do njega su povremeno dopirali propagandni leci radničkog pokreta iz kojih je čitao o Sovjetskom Savezu.

U jesen 1923. otišao je u Makedoniju, gde je pokušao da pređe jugoslovensko-grčku granicu, u nadi da će u Solunu ili Pireju uspeti da se ukrca na neki sovjetski brod i s njim doći do Odese. Pošto nije uspeo da pređe granicu, oktobra 1923. uhapšen je i prebačen u Đevđeliju, gde je zbog pokušaja ilegalnog prelaska granice bio zatvoren do kraja godine. Nakon izlaska iz zatvora, u potrazi za poslom, obišao je nekoliko mesta u Makedoniji, a u maju 1924. došao je u Metohiju. Tu se u Đakovici zaposlio kod zemljoposednika i veletrgovca Jak Vule, potomka bogatog bega Širi Vule Gardija, koji je nakon ukidanja feudalnih odnosa prešao na trgovinu i osnovao jedno od prvih transportnih preduzeća na Kosovu i Metohiji — kupivši najpre jedan kamion, a kasnije i autobus.

Đakovica, nekada

U vreme kada je počeo da radi kao vozač, na Kosovu i Metohiji nije postojala železnička pruga, pa se sav transport odvijao slabim putevima, i to najčešće zapregama. Posebnu teškoću u ovo vreme zadavali su odmetnici — kačaci, koji su imali jake grupe na Kosovu, u Metohiji i u zapadnoj Makedoniji. Oni su presretali transporte i pljačkali ih, pa su zbog toga mnogi odustajali od bavljenja ovim poslom. Uprkos svim nedaćama, uspeo je da opstane na ovom poslu. Čak je i upoznao lokalnu grupu kačaka, pa mu oni kasnije nisu pravili probleme.

Najstarija Markova sestra Jelena Jeka ostala je udovica sa troje dece, a kako bi joj pomogao — njenog najstarijeg sina Slavka, koji je u Karlovcu izučio automehaničarski zanat, krajem 1924. je pozvao da dođe u Đakovicu i zaposlio ga kod Jak Vule. Slavko je u početku radio zajedno sa Markom, a potom se osamostalio i počeo da vozi autobus, koji je kupio Jak Vula i koji je saobraćao na liniji Đakovica—Prizren—Peć—Priština. U toku naredne godine, u Đakovicu je došao i drugi Jekin sin — Pavle, koga je Marko takođe zaposlio kod Vule. Potom je u Đakovicu došla i Jeka sa najmlađim sinom Milanom, koji je bio dete školskog uzrasta. Nedugo po dolasku u Đakovicu, 1925. Jeka se iznenada razbolela i umrla u bolnici u Prizrenu.

Nakon sestrine smrti, Marko je sa njenim sinovima napustio Đakovicu i preselio se u Peć, gde se zaposlio kao vozač sreskog načelstva, a sestriće je zaposlio kao vozače kod trgovaca braće Marković. Takođe, tokom boravka u Đakovici, izvesno vreme je bio vozač sreskog načelnika Marinkovića. U Peći se zadržao oko godinu dana, a 1926. je otišao u Beograd.

Tokom boravka u Metohiji, dobio je nadimak „Krntija”, koji mu je ostao do kraja života. On je sva svoja vozila, koja su se tada često kvarila, nazivao krntijama. Jednom prilikom, kada mu se na putu između Đakovice i Prizrena — na svega nekoliko kilometara do Prizrena — pokvario motor na kamionu, pošto na putu nije bilo nikakvih drugih kola koja bi ga odšlepala do grada, sestrića Slavka je postavio za upravljač, a on je sam počeo da uz pomoć kanapa vuče kamion. Kada su ga na ulazu u Prizren videli kako vuče kamion, drugi vozači su počeli da mu dobacuju — Vuče Krntija krntiju! i od tada su ga počeli zvati Krntija.

Rad u Beogradu

U Beograd je došao 1926, nakon poziva svog prijatelja Jordana Karića, koga je upoznao tokom boravka u Metohiji. Jordan mu je našao posao kod auto-prevoznika Siladinovića; gde je duže vreme vozio autobus na relaciji Beograd—Kraljevo. Zbog svoje buntovne prirode, došao je u sukob sa Siladinovićem, koga je umeo pred svim ostalim vozačima nazvati „derikožom”. Potom je radio u kafani „Mihaljevac”, gde je u jednom minibusu prevozio goste. Preko prijatelja auto-mehaničara Jordana, u proleće 1928. upoznao je građevinskog preduzimača — inženjera Stevana Savkovića, koji je kod njega popravljao kola. Pošto je imao čestih problema sa kolima (ali i šoferima), na predlog Karića inženjer Savković zaposlio je Marka jer je on pored toga što je bio dobar vozač, imao i određeno znanje potrebno za popravku automobila.

Beograd, 1920-ih godina

Nakon prijema u službu kod inženjera Savkovića, preselio se u njegovu kuću na Senjaku, gde je imao svoju sobu. Tu je upoznao buduću suprugu Helenu Jelicu Babšek, koja je bila rodom iz Štajerske, a kod Savkovića je radila kao kućna pomoćnica. Juna 1928. Marko i Jelica su odlučili da žive zajedno, pa su napustili Savkovićevu vilu i prešli u jedan iznajmljeni stan na Čukarici. Jelica je tada prestala da radi kod Savkovića, a u njihovu vilu je odlazila povremeno — kad bi pomagala oko velikog spremanja.

Inženjer Savković, kod koga je radio, bio je član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke, a januara 1929, nakon uvođenja Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića, postao je ministar u Vladi generala Petra Živkovića. Bio je ministar građevine (do januara 1930) i zastupnik ministra pošte i telegrafa (do polovine januara 1929). Kada je postao ministar, Orešković je ostao njegov vozač i zaposlio se u Ministarstvu građevine. Obojica su bili buntovne prirode, a Savković je često znao da galami na svoje potčinjene, ali između njega i Marka je vladao korektan odnos. Nekoliko puta su se posvađali, ali je Savković uvek ponovo zvao da se vrati jer je bio siguran u njega kao vozača. Često su pričali i o politici, a Orešković pred njim nije krio da je pristalica radničkog pokreta.

Partijski rad i hapšenje

Još kao mornar u Puli stupio je u prvi kontakt sa radnicima, učestvovao u njihovom štrajku i dobio prva saznanja o radničkom pokretu. Preko svog prijatelja Jordana Karića, koji je radio kao vozač i mehaničar u Skoplju, priključio se radničkom pokretu. Dok je živeo u Đakovici, često je svraćao u Skoplje, gde se družio sa Jordanom i starim profesorom Stefanom Pop-Ivanom, od koga je slušao priče o Lenjinu i Hristu Botevu. Karić je tada bio aktivan u Nezavisnim sindikatima i u Kulturno-umetničkom društvu „Abrašević” i pozivao je Marka na predstave koje su bile sa tematikom radničkog života, kao i na prvomajske proslave.

Karić je kasnije prešao u Beograd, pa se Orešković preko njega, ubrzo po svom dolasku u Beograd, 1926. uključio u Nezavisne sindikate. Takođe, preko Karića je oktobra 1926. stupio u tada ilegalnu Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ). Bio je član „saobraćajne ćelije” koja je delovala na Vračaru. Marko i Jordan su se družili sa mnogim komunistima — radnicima, ali i intelektualcima — Veselinom Maslešom, Otokarom Keršovanijem, pesnikom Dragutinom Gutom Kostićem i drugima.

Partijska organizacija KPJ u Beogradu, nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, 1929. nije bila velika — imala je svega pedesetak članova. U Beogradu su tada delovali i instruktori Centralnog komiteta KPJ — Roman Filipčev i Bracan Bracanović. Policija je hapsila skoro sve za koje je sumnjala da imaju bilo kakve veze sa KPJ, pa je tako juna 1929. pohapšeno čitavo rukovodstvo Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Početkom avgusta, policija je intenzivirala svoj rad na otkrivanju komunista u Beogradu i do početka septembra uspela da izvrši veliku provalu u partijsku organizaciju u kojoj je uhapšeno 46 članova KPJ u Beogradu, što je činilo većinu aktivnih članova.

Najpre su 23. avgusta uhapsili Antona Klemenčića, piljara iz Zemuna, koji je bio žestoko tučen u beogradskom zatvoru „Glavnjača”, pa je policiji odao sve partijske veze koje je znao. On je bio član „saobraćajne ćelije”, u kojoj je bio i Orešković, a kako su obojica bili rodom iz Like dosta su se družili. Nakon hapšenja članova ove ćelije došlo je do velike provale u kojoj su uhapšeni mnogi revolucionari — Vladimir Nešić, Bracan Bracanović, Gojko Samardžić, Ivan Milutinović, Vukola Dabić i dr. Iako je policija Marka otkrila odmah nakon Klemenčićeve provale u „saobraćajnu ćeliju”, on je uhapšen među poslednjima — 29. avgusta, jer se nalazio na putu u unutrašnjosti. Za vreme Markovog hapšenja, ministar Selaković se nalazio na lečenju u Vrnjačkoj Banji i početkom septembra je naredio da Orešković dođe po njega jer je vozača koji ga je dovezao do Banje otpustio. Umesto Marka, u Banju je otputovala njegova nevenčana supruga Jelica kako bi ministra zamolila da interveniše za Marka, ali je ovaj to odbio.

Zgrada beogradskog zatvora „Glavnjača”

U zloglasnoj „Glavnjači” Orešković je bio tučen i maltretiran. Bilo je to izuzetno teško vreme za sve političke uhapšenike, a posebno komuniste. Policija je u prvoj godini Šestojanuarske diktature imala odrešene ruke, pa su tako dvojica uhapšenika koji su uhapšeni kada i on, ubijeni — Vladimir Nešić je 26. avgusta bačen kroz prozor, a Bracan Bracanović je ubijen u Marinkovoj Bari 27. septembra. Policija je ova ubistva u javnosti predstavila kao samoubistvo, odnosno pokušaj bekstva. Takođe, tokom 1929. policija je ubila poznate komunističke revolucionare — Đuru Đakovića, Nikolu Hećimovića, Pavla Marganovića, Miju Oreškija, Janka Mišića i dr.

Sve do decembra 1929. Orešković se sa drugi uhapšenicima nalazio u „Glavnjači”, gde su svakodnevno tučeni i maltretirani. Potom su prebačeni u zatvor Prvostepenog suda u Beogradu, gde je bio zajedno u ćeliji sa Rajkom Jovanovićem, Gojkom Samardžićem, Sretenom Žujovićem, Josipom Belončekom i dr. Po zadatku KPJ, Rajko Jovanović je uz Oreškovićevu pomoć 21. januara 1930. organizovao bekstvo Gojka Samardžića. Pošto je Samardžić bio bolestan, rukovodstvo KPJ je odlučilo da se organizuje njegov beg iz zatvora i da se potom ilegalno prebaci u Sovjetski Savez. Partijska organizacija je organizovala automobil koji ga je čekao ispred ambulante, koja se nalazila odmah pored dvorišta Prvostepenog suda. Orešković i Anton Klemenčić su Gojka prebacili preko ograde zatvora (koja je bila visoka oko dva metra) i on je tako prešao u dvorište ambulante, a odatle u obezbeđeni automobil. Ostali zatvorenici su tokom ove akcije imali zadatak da odvuku pažnju čuvarima, što su i uspeli; međutim, bekstvo je uspeo da vidi jedan stražar koji se nalazio u ambulanti i odmah je došao u zatvor i podigao uzbunu. Kako bi onemogućili upravu zatvora da brzo sazna ko je begunac, zatvorenici su se izmešali po ćelijama, pa je upravi zatvora trebalo vremena da utvrdi identitet begunca.

Pred Državni sud za zaštitu države izvedeno je 20. februara 1930. ukupno 28 optuženih (optužnica je teretila 29 lica, ali je Samardžić bio u bekstvu). Pored Marka, među optuženima su se nalazili: Anton Klemenčić, Jordan Karić, Dragutin Guta Kostić, Rajko Jovanović, Branko Solarić, Vukola Dabić, Sreten Žujović, Bogdan Biblija, Veselin Masleša, Labud Kusovac, Ivan Milutinović i dr. Tokom suđenja, svi optuženi su pred sudom govorili o policijskoj torturi kroz koju su prošli. Pošto tadašnja štampa nije ništa pisala o ovom procesu, beogradska organizacija KPJ je napisala i rasturala letak pod nazivom „Radnici i seljaci iz Jugoslavije, Drugovi” kojim je javnost obaveštena o procesu koji je vođen, o stradanju dvojice uhapšenika, kao i o policijskoj torturi nad ostalim uhapšenima. U ovom letku iznet je podatak da je Sud za zaštitu države za godinu dana u 42 procesa osudio 146 osoba od čega dve na smrt, a njih 144 na ukupno 644 godine zatvora.

Nakon nekoliko dana suđenja, sud je 28. februara 1930. osudio Antuna Festinija, Momčila Đorđevića, Vukolu Dabića, Marka Oreškovića, Ivana Milutinovića i dr, dok su neki oslobođeni usled nedostatka dokaza. Orešković je po Zakonu o zaštiti države terećen za rasturanje komunističkih letaka i širenje komunističke propagande, kao i za pripadnost komunističkoj organizaciji i osuđen je na pet godina zatvora. Nakon hapšenja, njegova nevenčana supruga Jelica morala je napustiti iznajmljeni stan jer nije imala sredstava za plaćanje. Tada je prešla da živi kod Oreškovićevog prijatelja Mirka Mehara, ali je i ona februara 1930. uhapšena pod sumnjom da je komunista. Bila je uhapšena zajedno sa većom grupom komunista, među kojima su bili Ibrahim Babović i Otokar Keršovani. Nakon dva meseca provedena u pritvoru, puštena je usled nedostatka dokaza.

Robija

Nakon donošenja presude, zajedno sa ostalim osuđenicima, 15. marta 1930. prebačen je u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Prema tadašnjim zatvorskim pravilima, svaki novi osuđenik prva tri meseca je provodio u samici. U grupnu sobu, sa ostalim političkim zatvorenicima, došao je 15. juna. U toku njegovog boravka u sremskomitrovačkom zatvoru, ovde su se nalazili ili su kasnije došli mnogi poznati komunistički revolucionari — Moša Pijade, Spasoje Stejić Baćo, Lajoš Čaki, Ivan Milutinović, Ognjen Prica, Aleksandar Ranković, Jovan Veselinov, Andrija Hebrang, Salomon Levi, Josip Kraš, Milorad Petrović, Gojko Vuković, Mitar Trifunović Učo i dr.

Grupa robijaša u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, 1930-ih godina

Usled teškog stanja u KPJ, koje je nastupilo hapšenjem velikog broja rukovodećih ličnosti koje su se nalazile u Jugoslaviji, osuđeni komunisti u Sremskoj Mitrovici nisu imali nikakvu vezu sa partijskom organizacijom, iako su nekoliko puta pokušavali da je uspostave. Tek sredinom 1932. uspostavljena je veza između Centralnog komiteta KPJ i osuđenih komunista, pa je tada u zatvoru formiran Kaznionički komitet. I pre povezivanja sa partijskom organizacijom, osuđeni komunisti organizovali su veoma politički rad na obučavanju mlađih partijskih kadrova iz teorije marksizma i dr. Organizovali su razne kurseve i predavanja, a jedan od inicijatora ovakvog političkog rada bio je Moša Pijade, koji je tokom dugogodišnje robije — uz pomoć Rodoljuba Čolakovića — na srpski preveo Marksov Kapital. Pre dolaska u zatvor, Orešković je dosta radio pa nije imao puno vremena za svoje političko obrazovanje, tako da su mu ovi kursevi i predavanja bili veoma značajni da dodatno upozna i shvati suštinu učenja Karla Marksa, Fridriha Engelsa, Vladimira Lenjina i dr. Posebno je u radu na svom marksističkom obrazovanju bio usmeren na Ognjena Pricu.

Prvih godina nakon Šestojanuarske diktature, politički zatvorenici su u zatvorima širom Kraljevine Jugoslavije otpočeli borbu za bolje uslove života u zatvoru, jer su često bili tretirani lošije nego ostali zatvorenici, pa čak i teži prestupnici — kriminalci, ubice i dr. Jedan od glavnih vidova te borbe bili su štrajkovi glađu. Prvi štrajk u kome je Orešković učestvovao izbio je 10. jula 1930. godine. Ovaj štrajk nije bio potpuni već delimični štrajk glađu, jer su zatvorenici odbijali da uzimaju hleb (koji je bio pravljen od brašna „glavničavog žita” i bio je jako lošeg ukusa, ali i loš po zdravlje). Štrajk su započeli politički zatvorenici, ali su ga prihvatili i ostali zatvorenici pa je brzo uspešno završen. Novi veliki štrajk glađu otpočeo je 19. oktobra 1933. i u njemu je učestvovalo 117 političkih zatvorenika, a njegov glavni cilj bio je poboljšanje uslova života političkih zatvorenika. Nakon 14 dana, štrajk je uspešno završen jer su politički zatvorenici prebačeni u zasebnu zgradu, u kojoj su imali bolje uslove. KPJ je uspela da upozna javnost sa ovim štrajkom i pridobije njenu podršku, a u znak solidarnosti sa štrajkačima — beogradski studenti su organizovali protestni zbor.

Marta 1934. izbile su demonstracije političkih zatvorenika u Sremskoj Mitrovici, a povod su bile zasebne tamne samice u kojima je upravnik zatvora Milan Bralović stalno kažnjavao nekog od zatvorenih komunista. Ove samice su bile „frižiderski” hladne i bile su čest uzrok razbolevanja kažnjenika koji su u njima boravili. Kada su 2. marta izbile demonstracije, u samicama su se nalazili Stanko Paunović i Petar Grubor. U demonstracije su stupili svi politički zatvorenici, njih 262 (neki nisu bili komunisti, ali su se solidarisali u štrajku), a 4. marta su prerasle u jednomesečni štrajk. Kako bi se osvetila političkim zatvorenicima, vlast je 26 štrajkača koje je smatrala organizatorima u junu izvela na sud i osudila na dodatni zatvor. Ubrzo nakon suđenja, 21. juna 1934, grupa od 68 političkih zatvorenika premeštena je u novu zgradu zatvora u Lepoglavi, kod Varaždina. Pored Marka, u ovoj grupi su se nalazili sledeći zatvorenici: Ognjen Prica, Žarko Zrenjanin, Moša Pijade, Milovan Đilas, Milan Mijalković, Pavle Gregorić, Ivan Milutinović, Jovan Veselinov, Ivan Marković, Đuro Pucar, Jovan Beljanski i dr. U zatvoru u Lepoglavi Orešković je ostao kratko, svega dva meseca, jer je 28. avgusta 1934, punih pet godina nakon hapšenja, pušten na slobodu.

Revolucionarni rad

Nakon odsluženja zatvorske kazne, stražarski je prebačen u rodnu Široku Kulu, koja mu je određena za mesto boravka. Živeo je tada u svojoj rodnoj kući, sa starijim bratom Petrom, njegovim sinom Pešom i njegovom porodicom. Pored njih, u domaćinstvu su živele i porodice Petrovih sinova — Blaže i Jose, koji su bili u Kanadi. U susednoj kući, živela je supruga Markovog pokojnog brata Valentina, sa decom. Svi oni su živeli od zemljoradnje i nisu imali previše sredstava za život, pa je Marko osećao da im je na teretu.

Početkom septembra 1934, pozvao je Jelicu Babšek da dođe u Široku Kulu, nakon čega su se 10. septembra venčali u Ličkom Osiku. Potom su otišli Sloveniju, u selo Pečke kod Maribora, gde su živeli njeni roditelji.. Nakon kraćeg zadržavanja, Orešković je u potrazi za poslom otišao u Ljubljanu. Posle mesec dana, bio je uhapšen i prebačen u Maribor, a posle nekoliko dana ponovo proteran u Liku.

Zagreb, Jelačićev trg 1930-ih godina

Iz Maribora nije otišao u Liku već u Zagreb, gde mu se uskoro pridružila i supruga. Nakon dolaska u Zagreb, povezao se sa partijskom organizacijom i nastavio sa političkim radom. U proleće 1935, rukovodstvo KP Jugoslavije je za potrebe partije kupilo jedan automobil, koji je bio registrovan kao taksi vozilo, a Orešković je bio njegov vozač. Pored taksi usluga, koje je Orešković obavljao, ovaj auto je služio za specijalne partijske zadatke — u njemu je prenošen partijski materijal i prevožene određene osobe. Zajedno sa Dragom Govorušićem, često je putovao po raznim mestima, najčešće po Slavoniji, a odlazio je i do Beograda, gde su po partijskim organizacijama raznosili knjige, brošure i sl.

Posao sa taksijem nije dugo trajao, jer je policija već u leto 1935. Marku kao bivšem političkom osuđeniku zabranila da vozi taksi, i to jer je viđen kao govornik na nekoliko radničkih zborova, a bio je i aktivan član Radničkog sportskog društva „Metalac”. On se u policiji nalazio na spiskovima „opasnih komunista”, zbog čega ga je policija često progonila. Nije mogao dobiti ni radnu knjižicu, a samim tim ni zaposlenje, pa se izdržavao radeći razne privremene fizičke poslove.

Bio je član Četvrtog rejonskog komiteta, u kome je sarađivao sa Markom Belinićem, koji je na njegov predlog izabran za sekretara ovog komiteta. Takođe, u ovom periodu je upoznao mnoge istaknute komuniste koji su tada boravili u Zagrebu i sarađivao sa njima; među njima su Josip Broz Tito, Srđa Prica, Andrija Žaja, Đuro Špoljarić, Jakov Blažević i Rade Končar, koji je bio jedan od Oreškovićevih najbližih prijatelja. Februara 1936, nakon policijske provale u zagrebačku partijsku organizaciju, zapretila mu je opasnost od hapšenja, pa je po partijskoj preporuci prešao u ilegalu i otišao u Beograd. U masovnim hapšenjima komunista, 11. februara je uhapšena njegova supruga Jelica, koja je bila član KPJ. Policijski islednici su na sve načine pokušavali da uhapšene komuniste dovedu u vezu sa Oreškovićem, pa su 1. aprila za njim raspisali poternicu. Suđenje dvadesetorici uhapšenih zagrebačkih komunista, među kojima je bila i njegova supruga, održano je početkom oktobra i svi su oslobođeni usled nedostatka dokaza.

Nakon dolaska u Beograd, gde je boravio ilegalno, najčešće je stanovao kod svog sestrića Slavka. Tu se povezao sa Sekretarijatom Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i stavio mu se na raspolaganje. Pošto je brojnim hapšenjima tokom 1935. rad partijskih organizacija u Srbiji bio znatno oslabljen, uključen je u rad PK KPJ za Srbiju i od njegovog sekretara Radovana Vukovića dobio zaduženje da kao partijski instruktor radi na obnovi partijskih organizacija. U julu 1936, zajedno sa Nebojšom Popovićem i Blagojem Neškovićem, obnovio je Mesni komitet KPJ za Beograd. Tada je mnogo putovao, obilazeći mesta po Srbiji, gde je radio na obnavljanju partijskih organizacija.

Put za Španiju i Pariz

Građanski rat u Republici Španiji izbio je jula 1936. između snaga lojalnih Vladi, koju je predvodio Narodni front (koalicija levičarskih partija) i delova vojske predvođene generalom Fransiskom Frankom (koji je bio profašistički nastrojen). Od samog početka rata sve jugoslovenske novine veoma opširno su pisale o sve većem sukobu, pa je isti privukao veliko interesovanje javnosti. Već od avgusta 1936. Centralni komitet KPJ posvećivao je veliku pažnju ovom ratu, a u septembru je Sovjetski Savez pozvao sve antifašiste da se priključe borbi španskog naroda. Od boraca iz čitavog sveta, oktobra 1936. počele su se stvarati Internacionalne brigade.

Odlazak dobrovoljaca iz Jugoslavije u Španiju bio je otežan jer su vlasti Kraljevine Jugoslavije zabranile svojim državljanima odlazak u ovu zemlju. Tako su prvi Jugosloveni, koji su krajem 1936. i početkom 1937. stigli u Španiju, došli iz drugih zemalja — uglavnom iz Francuske i Čehoslovačke. Uprkos svim zabranama, KPJ je radila na prikupljanju i organizovanju dobrovoljaca za Španiju. Na tom poslu je kao instruktor PK KPJ za Srbiju aktivno radio i Orešković.

Pošto se na poziv KPJ za odlazak u Španiju javio veliki broj dobrovoljaca, KPJ je početkom 1937. organizovala brod La Kors kako bi prebacila što veći broj prijavljenih. To je bila prva velika grupa koja je iz Jugoslavije trebalo da krene u Španiju, a među odabranim dobrovoljcima bio je i Orešković. On je napustio Beograd i otišao u Dalmaciju, gde je trebalo da se ukrca na brod. Krajem februara, brod je isplovio iz Šibenika i preko Splita krenuo put Crnogorskog primorja, usput prikupljajući grupe dobrovoljaca. Policija je uspela da otkrije brod i pohapsi veliki broj dobrovoljaca — njih oko 500, mada je broj dobrovoljaca bio znatno veći ali su mnogi uspeli da izbegnu hapšenje. Orešković je najpre došao u Split, a odatle je prešao na ostrvo Brač, odakle je sa većom grupom trebalo da se ukrca na La Kors. Umesto na brod za Španiju, on i grupa dobrovoljaca su uhapšeni i ukrcani na brod za Split, gde su odvedeni u zatvor. Posle nekoliko dana, 9. marta svi su pušteni i tada je ponovo proteran u rodno mesto.

Kako je bio uhapšen u velikoj grupi ljudi, policija u Splitu nije otkrila da se nalazio na poternici zagrebačke policije. Misleći da je samo jedan od mnogobrojnih dobrovoljaca, pušten je na slobodu. Tek nakon intervencije zagrebačke policije, aprila 1937. otkriveno je da je jedan od uhapšenih dobrovoljaca bio i Marko Orešković, a poternica za njim obnovljena je tek 17. maja. U rodnoj Širokoj Kuli boravio je do kraja marta. Tada se upoznao sa svojim zemljakom i revolucionarom Tomom Nikšićem, koji je tokom boravka u Kanadi postao komunista, a potom je boravio na školovanju u Sovjetskom Savezu i odatle došao u Jugoslaviju. Orešković mu je dao partijske veze u Zagrebu i preporučio mu da radi u sindikatu jer nije bio poznat policiji.

Svetska izložba u Parizu, 1937.

Početkom aprila Orešković je došao u Zagreb, gde je polovinom meseca učestvovao na partijskom savetovanju za sindikalne funkcionere iz Beograda, Zagreba, Ljubljane i Splita, koje je organizovao Josip Broz Tito. Polovinom juna, napustio je Zagreb i sa dvojicom drugova otišao u Maribor, gde su se povezali sa studentom Pavlom Žalcerom, koji je po partijskom zadatku radio na ilegalnom prebacivanju dobrovoljaca za Španiju preko jugoslovensko-austrijske granice. Potom su se u Austriji ukrcali u voz i stigli do Graca, gde su zbog ilegalnog prelaska granice uhapšeni i zadržani jedan dan u policiji. Potom su nastavili dalje ka austrijsko-švajcarskoj granici, gde su imali određenih problema, pa su se ponovo preko granice morali prebaciti ilegalno. U Bazelu su imali partijsku vezu, koja im je pomogla oko prebacivanja u Francusku. U Pariz su stigli 28. juna, gde su oko 25 dana čekali na organizovanje transporta za Španiju.

Iako je po dolasku u Pariz očekivao da će odmah nastaviti put dalje, Orešković je u ovde ostao do decembra. Po partijskom zadatku je zadržan od strane dela rukovodstva KPJ, koje je boravilo u punktu KPJ u Parizu: Sreten Žujović, Labud Kusovac, Ivo Marić i Rodoljub Čolaković. Polovinom avgusta u Pariz je iz Moskve stigao i Josip Broz Tito. Ovo je bio jedan od najtežih političkih perioda u KPJ — generalni sekretar Milan Gorkić je pozvan u Moskvu i odatle se nije vratio, predstavnik KPJ u Kominterni Ivan Gržetić je isključen iz Kominterne i uhapšen, a Kominterna je uskratila finansijsku pomoć KPJ i predložila da se ona ukine. Uporedo sa tim u Parizu su se vodila najžustrija sukobljavanja među komunističkim emigrantskim grupama.

Kakvi su Oreškovićevi konkretni zadaci bili od strane rukovodstva KPJ nije tačno poznato, ali se pretpostavlja da je bio uključen u rad na organizaciji dolaska i boravka dobrovoljaca za Španiju. Tokom boravka u Parizu, ponovo se zaposlio kao taksista, ali je i ovde (kao ranije u Zagrebu) svoj taksi najčešće koristio za partijske potrebe — prenosio je partijske materijale i prevozio partijske funkcionere. Boravak u Parizu iskoristio je da poseti Svetsku izložbu, koja se te godine održavala u ovom gradu.

Španski građanski rat

Sredinom decembra 1937. u Parizu se našla grupa od oko stotinjak dobrovoljaca za Španiju, koja je došla iz Jugoslavije. Neki od njih bili su — Peko Dapčević, Cvetko Uzunovski, Juraj Kalc, Vladeta Popović, Drago Štajnberger, Vojo Todorović, Ivan Turk. Kao najstariji među njima, Orešković je određen za vođu grupe. Iz Pariza su vozom krenuli do mesta Ale (Arjež), u blizini francusko-španske granice. Odatle su se autobusima prebacili do obale Sredozemnog mora i Prineja, gde su ih čekali kuriri iz Španije koji su ih ilegalno prebacili preko granice.

Po dolasku u Španiju najpre su nekoliko dana boravili u Figerasu, a potom su prešli u Albasete, gde se nalazilo sedište Internacionalnih brigada. Tu su u jednom obližnjem selu pohađali vojnu obuku i vojne kurseve. Orešković je pohađao kurs za snajperistu. Tokom boravka u okolini Albasete, uključio se u Komunističku partiju Španije, a od strane pripadnika grupe dobrovoljaca koja je došla sa njim imenovan je za političkog rukovodioca grupe, pa im je držao politička predavanja i prenosio im svoje iskustvo iz ilegalnog partijskog rada i sa robije.

Orešković Orešković na čelu Bataljona „Đuro Đaković” u Španiji

Nakon završene obuke, dobrovoljci iz Oreškovićeve grupe upućeni su u Treću četu Internacionalnog bataljona „Đuro Đaković” koji se tada nalazio u Tamariti. Njihov bataljon je u februaru 1938. uključen u sastav 129. internacionalne brigade i ubrzo potom upućen na front u Aragon. Tada je u jeku bila ofanziva fašističkih snaga, koja je za cilj imala da preseče Špansku republiku na dva dela i da centralnu Španiju odvoji od Katalonije. Borbe u koje su tada stupili bile su veoma teške, jer su fašističke snage imale podršku nemačkog Luftvafea, koji je stalno bombardovao republikanske položaje. U jednom od tih vazdušnih napada, tokom aprila stradao je i Štab bataljona — komandant Aleksa Demnijevski teško je ranjen, a partijski rukovodilac Mojsije Stefanović poginuo. U novi Štab bataljona, koji je ubrzo formiran, uključen je i Orešković, koji je imenovan za političkog rukovodioca, a Đoko Kovačević imenovan je za političkog komesara.

Orešković se u ovim borbama istakao kao dobar borac-mitraljezac, a pomoćnik na mitraljezu mu je bio njegov zemljak — Ličanin Petar Tišma. U jednoj od borbi, tokom ofanzive, sa još jednim drugom našao se odsečen od bataljona. Borbe su bile izuzetno teške, a u ovoj je gotovo razbijena njegova četa. On je uporno pružao otpor svojim mitraljezom, dok se ostatak boraca povukao, pa je tako ostao odsečen. Dva dana i dve noći su se provlačili kroz neprijateljske položaje i potom stigli u jedno selo, gde su stupili u kontakt sa republikanskim snagama. U ovom selu boravili su osam dana, pa su sa još pedesetak zaostalih boraca upućeni u svoje jedinice. Za to vreme u bataljonu su mislili da je Orešković poginuo, jer se jako malo boraca iz njegove čete izvuklo. O njegovoj „pogibiji” su čak izvestili i rukovodstvo KPJ, koje je ovu vest prosledilo u zemlju.

Jula 1938. godine 129. internacionalna brigada prebačena je u Palenamo, gde je dobila zadatak da u toku ofanzive republikanskih snaga iz Katalonije na reku Ebru ovlada dominantnim visom Pena Marko, sa koga je neprijatelj ugrožavao komunikacije. Ova izuzetno teška bitka odigrala se 14. jula i tokom nje je stradalo 45 boraca, dok je njih 314 ranjeno. Ofanziva na Ebru trajala je sve do kraja oktobra, a pošto je bila uspešna — stvarala je nadu da će prerasti u ofanzivu širih razmera, koja bi bila od sudbinskog značaja za Špansku republiku. U toku ove odlučujuće borbe, krajem septembra doneta je odluka o povlačenju svih interbrigadista iz Španije. Nakon toga njegova jedinica povučena je sa fronta i upućena u Valensiju, 24. oktobra. Tu im je napravljen svečani ispraćaj, poput onog poznatog ispraćaja u Barseloni na kome je govorila Dolores Ibaruri — legendarna „La Pasionarija”.

Posledice fašističkog bombardovanja mesta Granoljers kod Barselone, 1938.

Većina dobrovoljaca iz Jugoslavije je početkom novembra 1938. prebačena u selo Amusafes u centralnoj Španiji, gde je boravila u privremenom logoru koji je bio pod nadzorom Komisije iz Društva naroda. Tokom boravka u ovom logoru, ponovo je kao najstariji komunista izabran za rukovodioca. Pored njega u rukovodstvu su bili Branko Krsmanović, Ratko Pavlović i Ivan Gošnjak. Oni su organizovali program političkog i kulturno-umetničkog rada, pa su stalno držana određena predavanja. Januara 1939. svi interbrigadisti su prebačeni u Valensiju, a odatle brodovima u Barselonu gde su čekali da budu transportovani iz Španije. Istovremeno, fašisti su sve više potiskivali republikanske snage, a krajem decembra su pokrenuli veliku ofanzivu na Kataloniju, u čemu su imali veliku italijansku vojnu pomoć. Do polovine januara fašisti su uspeli da osvoje značajan deo teritorije i da opkole Barselonu. Prebacivanje interbrigadista išlo je veoma sporo jer je „Odbor za nemešanje” (koji je imao zadatak da kontroliše povlačenje stranih trupa iz Španije) odugovlačio sa njihovim prebacivanjem. To je rađeno zato što bi se onda iz Španije morale povući i nemačke i italijanske snage. Ipak, glavni cilj fašista bio je postignut: do kraja septembra Internacionalne brigade su povučene sa frontova, što je znatno oslabilo Narodnu republikansku armiju.

Kada je bilo očigledno da je dogovor u Društvu naroda o povlačenju stranih trupa iz Španije bio samo fašistička farsa, mnogi interbrigadisti koji su se nalazili u Španiji ponovo su stupili u borbu. Polovinom januara 1939, interbrigadisti iz Jugoslavije su se nalazili u Figerasu, mestu u blizini špansko-francuske granice. Komandant Jugoslovenske grupe bio je Kosta Nađ, politički komesar Danko Mitrov, a partijski rukovodilac Marko Orešković. Na vest da su fašističke snage zauzele Maresu, 24. januara oni su jednoglasno doneli odluku da se ponovo uključe u borbu i krenu ka Barseloni.

Pošto je fašistička ofanziva bila u punom jeku, Vlada španske republike i Vrhovna komanda Narodne republikanske armije morale su napustiti Barselonu i povući se u Figeras, odakle su pokušale da organizuju poslednju odbranu Katalonije. Početkom februara, fašistička avijacija je žestoko bombardovala Figeras, što je ubrzalo njihovo napredovanje. Figeras je zauzet 8. februara, a 9. februara su fašisti izbili na špansko-francusku granicu. Neposredno pre toga, Vlada španske republike je sa oko 170.000 izbeglica, 60.000 boraca, 10.000 ranjenika i oko 700 interbrigadista prešla u Francusku Prema francuskim izveštajima, do 10. februara se u Francuskoj nalazilo oko 300.000 izbeglica iz Španije, a među njima je bila i grupa jugoslovenskih interbrigadista.

Povratak u Jugoslaviju

Orešković se nalazio u poslednjoj grupi interbrigadista koja je napustila Španiju. Zajedno sa ostalim dobrovoljcima i vojnicima Narodne republikanske armije, po prelasku u Francusku, upućen je u koncentracioni logor. Prilikom sprovođenja do logora, zajedno sa još jednim drugom uspeo je da pobegne. Iskočili su iz kolone i prikrili se u žbunju pored puta. Nakon nekog vremena, kada je kolona prošla, oni su se sklonili u jednu kolibu na obližnjoj njivi; tu su odmorili i sačekali sledeći dan, a onda krenuli dalje. Morali su pešačiti nekoliko narednih železničkih stanica, kako bi u voz ušli u mestu koje je dovoljno udaljeno od onog gde su pobegli. Potom su vozom stigli u Pariz.

Odmah po dolasku u Pariz javili su se Komitetu za pomoć španskim borcima. U Parizu se nalazila i grupa članova KPJ, koja je takođe imala zadatak da pomogne dobrovoljcima iz Jugoslavije da se vrate u zemlju, a među njima su bili Veljko Vlahović, Lovro Kuhar i dr. Tokom boravka u Parizu, Orešković se razboleo jer su ga savladali ratni napori, pa je nekoliko dana ležao u krevetu. Povratak u Kraljevinu Jugoslaviju za dobrovoljce iz Španije bio je veoma težak, jer je Vlada Milana Stojadinovića svim Jugoslovenima koji su učestvovali u Španskom građanskom ratu oduzela državljanstvo. Oni su se morali javiti jugoslovenskom konzulatu u Parizu i tamo napisati molbu u kojoj se „kaju za odlazak u Španiju”, a tek kada se ta molba vrati iz Beograda — mogu da dođu nazad u svoju zemlju (taj proces je mogao da traje mesecima). U konzulatu se tada nalazio specijalni izaslanik Ministarstva unutrašnjih poslova Teodosić, koji je bio zadužen za prijem dobrovoljaca i njihovu procenu. Orešković se javio u konzulat, ali kada je čuo da mora napisati molbu-pokajnicu — on je odbio da ovo učini i odlučio da se u zemlju vrati onako kako je iz nje i otišao — ilegalno.

Luka u Marselju, 1930-ih godina

Ilegalni povratak u Jugoslaviju mu je bio onemogućen kopnenim putem, jer je u međuvremenu, marta 1938, Nemačka izvršila anšlus Austrije, a ilegalni put preko Italije bio je suviše opasan, jer bi Italijani odmah posumnjali da je bio u Španiji i osudili ga na dugogodišnju robiju. Tada se odlučio da se u zemlju vrati brodom, pa je početkom marta 1939. otišao u Marselj. Nakon nekoliko dana boravka u gradu, u luci je upoznao mornare iz Jugoslavije koji su ga kao slepog putnika primili na svoj brod, kojim je 15. marta stigao u Split.

Još u Parizu, dobio je partijske javke, pa je neposredno pre odlaska iz Marselja obavestio drugove u Zagrebu da se vraća nazad. Njegov drug iz Španije, Marijan Krajačić, tada je u Split poslao omladinku Milu Hercog da sačeka Marka. Odmah po povezivanju sa Milom, vozom su se uputili u Zagreb. Između Mile i Marka se odmah po upoznavanju rodila ljubav, pa je Orešković u jesen 1939. (nakon izlaska iz zatvora) prešao da živi kod nje. Pošto Orešković nije imao nikakva dokumenta, rukovodstvo KPJ ga je posavetovalo da se prijavi vlastima u opštini rođenja, kako bi mogao da dobije potrebne papire. Računali su da će tada biti osuđen samo na nekoliko nedelja zatvora zbog ilegalnog prelaska granice.

Ponovo u zatvorima

U rodnu Široku Kulu stigao je početkom aprila, baš uoči Uskrsa, na opšte iznenađenje svih pošto su još polovinom 1938. dobili vest da je poginuo u Španiji. Ponovo je boravio u rodnoj kući, kod brata Petra i njegove porodice. Ubrzo po dolasku, u nameri da dobije dokumenta javio se u lokalnu žandarmerijsku stanicu i u opštinu, ali su ga oni uputili na administraciju sreza u Gospić. Tamo su mu 6. maja rekli da moraju konsultovati policiju u Zagrebu i da sačeka određeno vreme. Posle dužeg čekanja, on je sam otišao u zagrebačku policiju, ali su ga oni uputili na upravu Savske banovine. Orešković se i tamo javio, ali su ga oni šetali od kancelarije do kancelarije, dok na kraju 6. juna nije stigao do inspektora javne bezbednosti Savske banovine, koji ga je ponovo uputio na srez u Gospić, gde je 14. juna uhapšen.

Marko Orešković 1939. godine

Oreškovićevo lutanje po institucijama Kraljevine Jugoslavije trajalo je od početka aprila do polovine juna, a za to vreme uglavnom je boravio u Širokoj Kuli, gde se povezao sa tamošnjom partijskom organizacijom. Takođe, u rodnom kraju je vladalo veliko interesovanje za njim, pa se svako veče u kući njegovog brata Petra okupljao veliki broj meštana kojima je pričao doživljaje iz Španije. Pored rodnog mesta, obišao je još neka mesta u Lici, a nekoliko dana je boravio i u rodnom kraju Rade Končara, u selu Babin Potok kod Vrhovine. Tu je boravio kod Petra Končara i Milana Vukmirovića Škare, a obišao je i lokalnu partijsku organizaciju.

U Gospiću je uhapšen 14. juna, na osnovu poternice zagrebačke policije još iz 1936. i odmah je prebačen u Zagreb. Tu je zbog ilegalnog prelaska granice osuđen na mesec dana zatvora, ali je zadržan malo duže i 4. avgusta prebačen u Beograd, gde je predat Državnom sudu za zaštitu države i zatvoren u istražnom zatvoru na Adi Ciganliji. Istraga protiv njega nije imala nikakvih konkretnih dokaza, sem pretpostavke da se on nalazi na nekoj visokoj funkciji u KPJ. Optužnica iz 1936, na osnovu koje je uhapšen, policiji ništa nije značila, jer su svi uhapšenici iz tadašnje provale bili oslobođeni na sudu. Kako bi dobili neku informaciju na osnovu koje bi mogli podići optužnicu, istragu nad Oreškovićem su vodili islednici beogradske policije predvođeni Đorđem Kosmajcem. Pored svih mučenja i zlostavljanja, nije ništa priznao o svom partijskom radu, tako da Državni sud za zaštitu države nije mogao podići optužnicu protiv njega. Zbog toga je 4. septembra vraćen u Zagreb i predat Kraljevskom stolu sedmorice. Tokom boravka u zatvoru na Adi Ciganliji, posetila ga je supruga Jelica, koja je tada živela u Beogradu.

U zagrebačkom zatvoru otpočeo je štrajk glađu, pošto se protiv njega i dalje nije podizala optužnica. Ubrzo potom, 19. septembra pušten je na slobodu, jer se tada navršilo 99 dana od njegovog hapšenja u Gospiću, a optužnica još uvek nije bila podneta. Nakon izlaska iz zatvora, u Zagrebu je počeo da živi zajedno sa svojom novom ljubavi — Milom Hercog, koju je zvao „Srna”.

Odmah po izlasku iz zatvora, nastavio je sa revolucionarnim radom. Juna 1939. na savetovanju rukovodećeg aktiva KPJ u Tacnu ispod Šmarne gore, došlo je do izmene članova Centralnog komiteta Komunističke partije Hrvatske, pa su se u najužem rukovodstvu našli Rade Končar, Mirko Bukovec i Marijan Krajačić. Oni su Marka imenovali za partijskog instruktora CK KPH i on je potom obilazio partijske organizacije po Hrvatskoj. Boravio je u Lici, Karlovcu, u Vojniću, u Sušaku, na Krku i sl. Radio je na povezivanju i učvršćivanju partijskih organizacija, a posebnu je pažnju posvetio pomoći u radu Pokrajinskom komitetu za Dalmaciju. U Sušaku je okupljao članove i simpatizere KPJ, jer tamo nije bilo mesne organizacije KPJ.

Delovao je i u zagrebačkoj partijskoj organizaciji, zajedno sa Stipom Ugarkovićem — koji je bio sekretar MK KPJ za Zagreb, kao i Ankom Butorac — suprugom Blagoja Parovića. Obilazio je mesne partijske organizacije, kao i partijske organizacije po zagrebačkim fabrikama. Kako bi legalizovao svoj boravak u Zagrebu, početkom decembra se zaposlio u fabrici „Helios”, ali je već 16. decembra uhapšen.

Nekoliko meseci nakon formiranja Banovine Hrvatske, na osnovu sporazuma Cvetković—Maček od 26. avgusta 1939, na njenoj teritoriji su formirani koncentracioni logori za političke zatvorenike. Prva hapšenja, prema policijskim spiskovima za progon, otpočela su 16. decembra i Orešković je bio u prvoj grupi uhapšenih. Istovremeno kada i on, uhapšena je grupa od oko 60 istaknutih komunističkih revolucionara iz Hrvatske, među kojima su bili — Božidar Adžija, Pavle Gregorić, Đuro Špoljarić, Leo Mates, Josip Kraš, Simo Crnogorac, Lovro Šperac, Dragutin Saili, Mirko Bukovec, Marko Belinić, Andrija Žaja i dr. Uhapšeno je i šest žena, među kojima i Anka Butorac i Mila Hercog.

Nekoliko dana nakon hapšenja, 26. decembra svi uhapšeni su internirani u zatvor Lepoglava. Orešković se ovde nije dugo zadržao, jer je u međuvremenu policija uhapsila nekoliko članova KPJ u Sušaku, koji su u policiji pomenuli kako su u Sušak dolazili Marko Orešković, Đuro Špoljarić i Miroslav Pintar. Oni su potom 11. februara prebačeni u Sušak i suočeni sa uhapšenim članovima KPJ. Marko i Đuro su terećeni kao partijski funkcioneri, a Miroslav Pintar kao jedan od organizatora Stranke radnog naroda. Istraga u Sušaku, uz svakodnevno batinanje i maltretiranje, trajala je sve do 20. marta. Pošto su Đuro i Marko uporno ćutali i poricali svaku vezu sa uhapšenima, bili su okovani (imali su okove na rukama i nogama). Kako bi pomogao u istrazi, u Sušak je došao i jedan od šefova zagrebačke policije, Ladislav Šopek, koji je Marka upoznao prilikom njegovog hapšenja juna 1939. godine. Pošto je istraga dugo trajala, uhapšenici su stupili u štrajk glađu, a posle pet dana su prebačeni u bolnicu.

Marko, Đuro i Miroslav su iz Sušaka 22. marta vraćeni u Lepoglavu. Po dolasku, Miroslav je vraćen u zajedničku sobu sa ostalim interniranima, dok su Marko i Đuro bili u zasebnoj ćeliji. Razlog ovome je da internirci ne vide posledice policijske torture vršene nad njima. Ostali internirani su preko Miroslava saznali razlog razdvajanja i započeli su sa protestima. Uprava zatvora se tada pravdala da su oni bolesni i da je to razlog razdvajanja. KPJ je tada pokrenula kampanju u javnosti, pa je 29. maja ban Banovine Hrvatske Ivan Šubašić morao intervenisati kod Uprave zatvora.

Poslednje nedelje maja 1940. u Sušaku je održano suđenje uhapšenicima, među kojima su bili Marko i Đuro. Svi optuženi su oslobođeni, a nakon toga Marko i Đuro su uz pomoć advokata Ante Ramljaka uspeli da napuste zgradu zatvora i izbegnu policiju, koja je imala nameru da ih ponovo vrati u internaciju u Lepoglavu. Nakon toga živeo je u strogoj ilegali.

Član Centralnog komiteta

Spomen-ploča u Ulici Marka Oreškovića u Beogradu, na Zvezdari

Krajem marta 1940, dok se nalazio u zatvoru, na savetovanju Komunističke partije Hrvatske zajedno sa Vladimirom Bakarićem kooptiran je za člana Centralnog komiteta KPH. Nakon izlaska iz zatvora, u Zagrebu se susreo sa Josipom Brozom Titom i sa njim razgovarao o svom daljem partijskom i revolucionarnom radu. Nakon toga, kao član CK KPH obilazio je partijske organizacije po Hrvatskoj, pomažući im u njihovom radu i organizaciji. Pored organizacija u rodnoj Lici, obilazio je i organizacije po Gorskom kotaru i Hrvatskom primorju. Zajedno sa drugim istaknutim ličkim komunistima, a pre svega sa Radom Končarom koji je bio sekretar Biroa CK KPH radio je na tome da se kroz legalne političke, kulturne, sportske i druge organizacije provodi politika KPJ. U širenju uticaja KPJ po ličkim selima, najviše se postiglo preko organizacija „Seljačko kolo” u srpskim i „Gospodarska sloga” u hrvatskim selima.

U drugoj polovini 1940, zajedno sa Tonetom Tomšičem upućen je kao ispomoć partijskom rukovodstvu u Dalmaciji. Oni su neposredno pred održavanje Prve konferencije KP Hrvatske obilazili partijske organizacije i radili na sređivanju stanja u njima, a posebno u borbi protiv pristalica „frakcionaša” — Ive Marića, Vicka Jelaske i Ive Baljkasa. Krajem jula, u Splitu je prisustvovao sastanku koji je Tito imao sa članovima Pokrajinskog komiteta KPJ za Dalmaciju. Takođe, prisustvovao je i Pokrajinskoj konferenciji KPJ za Dalmaciju, održanoj 3. i 4. avgusta 1940. u Stobreču, kod Splita.

Prva konferencija KP Hrvatske bila je prvobitno zakazana za 11. avgust, ali je zbog hapšenja nekoliko članova Centralnog komiteta — Mirka Bukoveca, Marijana Krajačića, Anke Butorac, Vladimira Bakarića i Martina Franekića — svega dan pre održavanja odložena. Nakon Titovog povratka iz Crne Gore, 25. avgusta 1940. u Zagrebu je održana Prva konferencija Komunističke partije Hrvatske, kojoj su prisustvovala 64 delegata. U ime Centralnog komiteta KPJ prisustvovali su Josip Broz Tito i Edvard Kardelj. Na ovoj Konferenciji Orešković je ponovo izabran za člana Centralnog komiteta KPH i za delegata za Petu zemaljsku konferenciju KPJ.

Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, održanoj u od 19. do 23. oktobra 1940. u Zagrebu, izabran je za kandidata za člana Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije.

Narodnooslobodilačka borba

Spomenik Marku Oreškoviću, u Bulevaru maršala Tolbuhina na Novom Beogradu; podignut je 1985. od strane tadašnje Mesne zajednice „Marko Orešković”

Napad Sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, 6. aprila 1941, Oreškovića je zatekao u Zagrebu, gde je 8. aprila 1941 prisustvovao zajedničkom sastanku članova CK KPH i članova CK KPJ, koji su se nalazili u Zagrebu, sa generalnim sekretarom KPJ Josipom Brozom Titom. Na ovom sastanku izvršena je ocena političkih dešavanja i dat predlog da se uputi delegacija u Vojnu komandu u Zagrebu, sa zahtevom da se oružje podeli radnicima i antifašistički nastrojenim građanima. Tito je predložio da ovu delegaciju predvodi Orešković, ali je on to odbio predloživši Jakova Blaževića, smatrajući da će on kao pravnik imati više uspeha. Zajedno sa Blaževićem, bio je deo delegacije koja je posetila Vojnu komandu i bila odbijena.

Na dan ulaska nemačke 14. oklopne divizije u Zagreb i uspostavljanja ustaške Nezavisne Države Hrvatske, 10. aprila 1941. održan je još jedan zajednički sastanak članova CK KPH i CK KPJ sa Titom. Na ovom sastanku, između ostalog, doneta je odluka da se formira Vojni komitet čiji je će zadatak biti da radi na prikupljanju oružja i vojne opreme, kao i da se pojedini članovi CK KPJ upute u pojedine oblasti i tamo na terenu rade sa partijskim organizacijama. U drugoj polovini aprila Orešković je otputovao u Split, gde je prisustvovao savetovanju Pokrajinskog komiteta KPJ za Dalmaciju, na kome je prisutne upoznao sa odlukama CK KPJ, a potom je formirana Vojna komisija pri PK KPJ za Dalmaciju. Potom je obišao partijske organizacije u Lici, gde se tokom boravka, raspitivao ko je od članova KPJ otišao u zarobljeništvo, a ko je interniran; kako se ustaške vlasti odnose prema stanovništvu i da li ustaše zalaze u sela; savetovao je članove i simpatizere KPJ da rade na prikupljanju oružja i da se pripremaju za borbu. Nakon toga, obišao je organizacije u Bosanskoj Krajini i Banja Luci.

Nakon povratka u okupirani Zagreb, polovinom juna 1941. prisustvovao sastanku Centralnog komiteta KP Hrvatske. Potom je zajedno sa Josipom Krašom obilazio partijske organizacije na Baniji i u Karlovcu, potom u Delnicama i u Gorskom kotaru te po Hrvatskom primorju. U Delnicama se zatekao 22. juna, kada je Nemačka napala Sovjetski Savez, i istog dana prisustvovao partijskoj konferenciji. Nakon sastanka CK KPH, održanog 13. jula 1941, sa ciljem da radi na organizovanju oružanog ustanka upućen je u Liku.

U Liku je stigao oko 19. jula, kada je boravio u selu Jasikovac, kod Korenice, a potom je prešao u obližnje selo Trnavac. Njegov prvi zadatak bio je da obiđe srpska sela i ubedi ljude da se ne odazivaju na ustaške pozive jer su oni bili samo mamci za okupljanje seljaka, kako bi lakše pohvatani i potom poubijani. Savetovao je seljake da se ne zadržavaju u kućama i da se spremaju na ustanak. Kada je došao u Liku, prvo vreme je boravio pod ilegalnim imenom „Mile” i bio je predstavljan kao „drug iz rukovodstva CK KPH”, ali pošto je bio poznat većini partijskih organizacija koje je ranije obilazio, brzo je izašao iz ilegalnosti i svuda postao poznat kao „Markan” (kako su ga od milošte zvali Ličani).

Za veoma kratko vreme, uspeo je uz pomoć Okružnog komiteta KPH za Liku i njegovog sekretara Jakova Blaževića da razradi direktivu CK KPJ o pokretanju ustanka. Nakon direktive CK KPH o započinjanju ustanka, od 25. jula Orešković i ostali članovi OK KPH za Liku počeli su da obilaze sela i organizuju odbore, kako bi pripremili narod na ustanak. U međuvremenu, 27. jula 1941. izbio je ustanak u Srbu, što je znatno ubrzalo širenje ustanka u ostalim krajevima Like i Kninske Krajine. Za razliku od nekih vodećih komunista u Lici, koji su se koristili ilegalnim imenima, Orešković je svuda otvoreno istupao kao Hrvat i komunista i nije skrivao svoje poreklo. Iako je boravio u srpskim selima po Lici i na ustanak u prvoj meri pozivao Srbe, koji su bili ugroženi ustaškim zločinima, on je otvoreno govorio da je Hrvat. Takođe, energično je radio na sprovođenju širokog fronta Narodnooslobodilačke borbe u Lici, pa uprkos nekim pokušajima ovde nije došlo do tzv. „levičarenja” i „levih skretanja”. Radio je i na uključenju u ustanak oficira i podoficira bivše Jugoslovenske vojske, znajući da oni imaju vojno obrazovanje i određen ugled među seljacima. Njegov je doprinos bio i to što se major Boško Rašeta priključio ustanicima.

Celoj Lici žalost srce bije,

što joj nesta hrabroga Krntije.

Što joj nesta vođe od ustanka,

Prvog vođe — Orešković Marka.

Drug je Marko hrvatskoga roda,

al’ je majka srpskoga naroda...

Da ne bi Orešković Marka,

još bi mnoga, zakukala majka...

Oj fašisti, jadna li vam majka,

Platit ćete Orešković Marka.

Četnici nam ubiše junaka,

hrabrog borca Orešković Marka.

Otkad junak u grobnici leži,

naše srce za osvetom teži.

delovi iz narodnih pesama koje su se u toku NOR-a pevale po Lici i Bosanskoj Krajini,

U organizovanju ustanka koristio je iskustvo stečeno u Španskom građanskom ratu, pa je odmah po stvaranju prvih ustaničkih četa i odreda uspostavio funkciju političkog komesara. Na samom početku ustanka, ustanički odredi su brojali oko 300 naoružanih boraca, a već tokom nekoliko nedelja ovi odredi su višestruko narasli. U početku, ovi odredi su se nazivali „gerilski”, ali su kasnije u septembru na inicijativu CK KPJ preimenovanu u „partizanske”. Kao član CK KPJ bio je povezan i sa ustanicima u Drvaru, pa je na njegovu inicijativu Štab gerilskih odreda za Bosansko Grahovo, 16. avgusta 1941. doneo odluku o vojnom organizovanju ustaničkih snaga, čime je formirana Prva brigada narodnooslobodilačkih gerilskih odreda za zapadnu Bosnu i Liku koja je imala osam bataljona i blizu pet hiljada boraca. U pismu sekretaru CK KPH Radi Končaru, 12. septembra Josip Broz Tito je oštro kritikovao upotrebu naziva „gerilac” i napomenuo da je Glavni štab NOP odreda Jugoslavije odredio naziv „partizan”

Neposredno nakon izbijanja ustanka, posvetio se političkom radu, kako bi ojačao partijske organizacije, ali i vojne štabove. U oslobođenom Drvaru je 31. avgusta 1941. na njegovu inicijativu organizovana vojno-politička Konferencija predstavnika ustaničkih snaga iz Bosanske Krajine, Like i Kninske Krajine, kojoj je prisustvovalo oko 30 delegata sreskih i bataljonskih štabova. Na Konferenciji je razmatrana vojno-politička situacija u zemlji, a posebno stanje u zapadnoj Bosni i Lici, nakon nastojanja italijanskog okupatora da pocepa ustaničke snage. Tada je doneta i Rezolucija u kojoj je izražena spremnost za borbu protiv svakog okupatora i njegovih saradnika i upućeni su proglasi srpskom, hrvatskom i muslimanskom stanovništvu, kao i italijanskim vojnicima. Kao jedan od najbitnijih vojnih zadataka na Konferenciji je postavljeno pitanje organizovanja vojske i pozadine. Po povratku u Liku, radio je na organizovanju još jedne vojno-političke konferencije, koja bi razmatrala organizaciona pitanja ustanka u Lici. Ovo Konferencija održana je 21. septembra 1941. na Kamenskom, na planini Plješevici i na njoj je razmatrano stanje u jedinicama i analizirani postignuti rezultati. Na Konferenciji je izvršena izmena vojnog rukovodstva ustanka u Lici, pa je formiran novi Štab partizanskih odreda za Liku. Na Oreškovićevu intervenciju, za komandanta Štaba izabran je major Boško Rašeta, koji nije prihvatio dužnost, pa je umesto njega dužnost komandanta nastavio da obavlja raniji komandant Štaba — Gojko Polovina. Za političkog komesara Štaba imenovan je Marko Orešković, a Stojan Matić za operativnog oficira.

Vrhovni štab NOP odreda Jugoslavije je nakon savetovanja u Stolicama održanog septembra 1941, doneo direktivu da se u svim delovima Jugoslavije formiraju glavni štabovi NOP odreda po teritorijalnom principu. U skladu sa ovom direktivom, Centralni komitet KP Hrvatske je 19. oktobra doneo odluku o formiranju Glavnog štaba NOP odreda Hrvatske. Za članove štaba tada su imenovani: Stanko Opačić Ćanica, Ivan Rukavina, Franjo Ogulinac Seljo, Veljko Kovačević i Vlado Ćetković, te Marko Orešković. Na prvoj sednici ovog štaba održanoj otprilike 26. oktobra na Petrovoj gori, za komandanta Glavnog štaba je izabran Ivan Rukavina, za političkog komesara Marko Orešković, a za operativnog oficira Franjo Ogulinac. Tada se još uvek nije znalo za Oreškovićevu pogibiju, pa je zato imenovan za pomenutu dužnost. U njegovoj odsutnosti menjao ga je Franjo Ogulinac. Kada se saznalo za njegovu smrt, Ogulinac je postao vršilac dužnosti političkog komesara, sve do decembra 1941. kada je za novog političkog komesara imenovan Vladimir Bakarić.

Partizanska hapšenja

Bista Marka Oreškovića u Apatinu

U toku ustanka, Marko Orešković se kretao po teritoriji Like i Bosanske Krajine, obilazio je sela, okupljao seljake i sa njima razgovarao. Često je išao potpuno sam, što je bilo veoma opasno u danima potpune neizvesnosti. Avgusta 1941. doživeo je da ga ustaničke partizanske jedinice čak dva puta uhapse kao sumnjivu osobu.

Prvo hapšenje od ustaničkih snaga dogodilo se početkom avgusta u selu Visuć, kod Udbine. Vest o hapšenju „ustaškog špijuna” brzo se prenela do sela Mazina, gde se nalazio Gojko Polovina — sekretar Sreskog komiteta KPH za Gračac i jedan od organizatora ustanka. Orešković je nakon hapšenja rekao da je komunista i da je ratovao u Španiji, pa je to preneto Polovini, koji je odabrao trojicu poverljivih ustanika — Stanišu Vojvodića, Stevu i Danu Kovačevića — i poslao ih u Visuć da dovedu zarobljenika. Odmah po dolasku u Mazin, Polovina je prepoznao Marka i oslobodio ga. Iako je kao ustanički zarobljenik dobio batine, Orešković nije zamerao na tome ističući da nikome ne treba verovati i da budnost treba da vlada među ustanicima.

Nedugo potom usledilo je drugo hapšenje, ovog puta u Drvaru. Prilikom dolaska iz Like u Drvar uhapsila ga je seoska straža. Iako je imao ustaničku propusnicu, izazivao je sumnju jer je bio obučen u seljačko odelo. Nakon pretresa kod njega su pronašli i falsifikovanu ustašku legitimaciju na ime Ivan Rendulić. Sumnja da je reč o „ustaškom špijunu” tada je bila potpuna i on je odveden u zatvor Komande mesta. Tih dana u Drvaru se nalazio i lekar Moni Levi, koji je bio upravnik partizanske bolnice. On je odlično poznavao Marka jer su zajedno robijali u Sremskoj Mitrovici. Kada je čuo da se u zatvoru nalazi sumnjivi špijun po imenu Marko Orešković, momentalno je otišao tamo i utvrdio da se zaista radi o Marku. Nakon toga Orešković se šalio kako je bio u zatvorima pod mnogim režimima, pa je tako dospeo i u partizanski zatvor.

Pogibija

Nakon okupatorsko-kvislinške ofanzive i ponovne okupacije Drvara, krajem septembra 1941. nastali su teški dani za Narodnooslobodilački pokret u ovom delu Bosanske Krajine i južne Like. Takođe, u to vreme je došlo i do stvaranja prvih četničkih jedinica. Marko Orešković se tada nalazio sa Štabom partizanskih odreda za Liku u selu Srednja Gora, kod Udbine. Polovinom oktobra, iz Krbavskog polja je krenuo za Bosansku Krajinu kako bi uspostavio vezu sa drugovima iz Drvara i kako bi sa njima izvršio ispitivanje tehničkih mogućnosti za primanje eventualne vojne pomoći od Saveznika ili iz Sovjetskog Saveza.

U pratnji Vojina Polovine stigao je u Martin Brod, gde se sastao sa Jovom Reljićem — komandantom mesta. Ovde je informisan o novonastaloj situaciji nakon ponovne okupacije Drvara i saznao da se partizanski štab nalazi sa jedinicama na području Osječenice i Klekovače. Nameravao je da odmah krene dalje, ali ga je Reljić odvraćao od toga, govoreći mu da je opasno putovati u ovom trenutku i da će teško uspeti da pronađe partizanski štab iz Drvara na Osječenici. Orešković je bio uporan te je sa Milanom Grbićem krenuo prema Velikom Očijevu.

U Velikom Očijevu je tada trojka — Srđo Rodić, Jovo Šipka zvani Josip i Dušan Jovičić zvani Kopilać — obrazovala svoju komandu. Oni su u toku letnjih meseci pripadali ustanicima, a Rodić je čak bio imenovan za komandanta mesta. Nakon ponovne okupacije ovog područja i povlačenja partizanskih jedinica i štaba ka Osječenici, oni su u periodu „bezvlašća” otpočeli svoju vladavinu — razrezali su harač i batinama obezbeđivali autoritet, pljačkali imućnije seljake, a sve one koji bi se pobunili protiv njih proglašavali „ustaškim špijunima”.

Spomenik ustanku naroda Hrvatske u Srbu

Orešković je u Veliko Očijevo došao 20. oktobra 1941. i planirao da uzme vodiča s kojim bi produžio za Osječenicu. Omladinac Milan Grbić, koji ga je dopratio do Očijeva, odveo ga je kod svog teče Davida Rodića, a ovaj ga je potom odveo u kuću Srđe Rodića — koji je bio komandant mesta. Pošto Srđo nije bio kući, primila ih je njegova majka. Nakon kraćeg zadržavanja, Milan je krenuo nazad u Martin Brod, a David — koji je bio Srđin rođak — ponudio se Marku da zajedno potraže Srđu. Kada su ga našli u kući Dukića, David se vratio kući. Marko i Srđa su tada navratili u kuću Dušanke i Darinke Rodić, a kasnije su im se pridružili i Šipka i Jovičić. Predveče su napustili kuću — Srđo je krenuo svojoj kući, a Marko je u pratnji Šipke i Jovičića produžio prema Glavicama, gde su izašli na put Veliko Očijevo—Martin Brod. Oni su Marka tada odveli do jedne jame gde ga je Dušan Jovičić Kopilać ubio, a potom su ga bacili u jamu duboku 25 metara. Nakon ubistva, podelili su Markovu odeću — Rodiću su odneli kožni kaput, Šipka je uzeo gojzerice, a Jovičić čakšire.

U prvo vreme se nije ništa znalo o Markovom nestanku odnosno ubistvu. U Štabu u Lici mislili su da se Orešković povezao sa Štabom iz Drvara, dok Drvarčani nisu znali da im je pošao u susret. Početkom novembra 1941. Štab u Lici je dobio vest da je Orešković ubijen na putu iz Like ka Bosanskoj Krajini, ali nisu imali detaljnije podatke o tome. Grupa istaknutih komunista iz Drvara, po zadatku Sreskog komiteta KPJ za Drvar, polovinom novembra krenula je u obilazak okoline Drvara, Bosanskog Grahova i Livna — sa ciljem da narodu objasni novonastalu političku situaciju i da ponovo pokrene Narodnooslobodilačku borbu. U jednoj od ovih grupa koja je obilazila okolinu Drvara, nalazili su se Milutin Morača, Nikola Kotle i Salomon Levi. Nakon Konferencije, u jednom selu u okolini Drvara, 21. novembra 1941. primili su delegaciju seljaka iz Velikog Očijeva, koja im se požalila na teror koji trpe od trojke Rodić—Šipka—Jovičić. Nakon toga, oni su pozvali partizansku četu Marka Srdića i došli u Veliko Očijevo, gde su odmah uhapsili Rodića i ostale. Od seljaka su doznali i da je pre oko mesec dana u Očijevo dolazio neki čovek, koga više nisu videli, ali da su potom na Rodiću videli njegov kaput. Tokom istrage koju je vodio Nikola Kotle, Rodić, Šipka i Jovičić su priznali Oreškovićevo ubistvo iz koristoljublja.

Potom su ih odveli do jame, gde je bilo bačeno Oreškovićev leš. Omladinac Mićo Tankosić tada se kanapom spustio u jamu i izvukao Oreškovićev leš. Posmrtni ostaci su potom odneseni ispred škole u Očijevu, gde se okupila masa naroda. Nikola Kotle održao je posmrtni govor, nakon čega je izvršena sahrana na obližnjoj ledini pored puta, nedaleko od škole. Njegove ubice su potom osuđene na smrt i streljane.

Povodom Markove smrti, Okružni komitet KPH za Liku je novembra 1941. izdao „Proglas srpskom i hrvatskom narodu Like” u kome se između ostalog kaže:

„ Vest o ovom odvratnom činu šake izdajnika i zločinaca uzbudila je čitavu Liku. Cela Lika bez obzira na verske i političke razlike reagovala je na tu vest dubokim bolom, iskrenim suzama i pravednim gnevom protiv ubojica. Reagovala je tako, jer Lika nije zaboravila, niti će ikada zaboraviti, što je Marko Orešković — Krntija značio za nju u najteže i najkrvavije doba njezine istorije. Lika nije zaboravila, niti će ikada zaboraviti, da je Marko Orešković — Krntija prvi razvio barjak narodnooslobodilačke borbe u Lici, borbe protiv krvavih ustaških bandita i njihovih gospodara italijanskih i fašističkih okupatora. ”

Kontroverze

U vreme Markove pogibije, u jesen 1941, došlo je do prvih ozbiljnijih podela među ustaničkim snagama — na četnike (koji su zastupali stav da ustanak treba biti usmeren samo protiv ustaša i NDH) i na partizane (koji su zastupali stav da se ustanak treba voditi protiv nemačko-italijanskog okupatora, kao i ustaša, domobrana i drugih saradnika okupatora). Jedan od uzroka podele bili su Italijani, koji su u strahu da se ustanak iz Like i Bosanske Krajine ne proširi na Dalmaciju i druge jugoslovenske oblasti (koje su se tada nalazile u sastavu Fašističke Italije) počeli nametati kao zaštitnici Srba u NDH, mada ništa konkretno o tom pitanju nisu radili. Italijani su imali dogovor sa pojedinim bivšim jugoslovenskim političarima, koji su među ustanicima u Lici počeli da zastupaju stav o saradnji sa Italijanima i da rade na stvaranju zasebne četničke organizacije.

Spomenik palim borcima u naselju Podsused u Zagrebu; ovaj spomenik, rad vajara Vanje Radauša, kopija je spomenika Marku Oreškoviću koji je 1952. postavljen u centru Titove Korenice; originalni spomenik je uništen na početku Rata u Hrvatskoj, od strane pripadnika Vojske RSK

Kako bi u samom početku kompromitovao stvaranje četničke organizacije, deo rukovodstva Narodnooslobodilačkog pokreta u Lici počeo je da optužuje tadašnje četničke-rukovodioce da stoje iza ubistva Marka Oreškovića. Oni su računali da će zbog velike Markove popularnosti, kako među ustanicima tako i među narodom Like, uspeti da na taj način diskredituju zagovornike četničke politike. Jedna od prvih javnih optužbi na račun četnika za Markovo ubistvo bila je u Proglasu Okružnog komiteta KPH za Liku, povodom njegove pogibije, novembra 1941. godine:

„ Stupivši u službu zakletog neprijatelja srpskog i hrvatskog naroda, u službu italijanskog fašizma, ta šaka izdajnika i italijanskih plaćenika poduzela je sve da narodnooslobodilačku borbu protiv ustaških bandita i njihovih gospodara italijanskih okupatora skrene putem bratoubilačke borbe između Srba i Hrvata. Ta banda moralnih propalica, nakaza i izroda, što se okuplja oko bivšeg Stojadinovićevog ministra Nika Novakovića — Longa, oko poznatog gulikože Steve Rađenovića i majora Rašete, mislila je da će svoj cilj najlakše postići ako ubije vođu i organizatora narodnooslobodilačkog pokreta u Lici, najboljeg i naj­popularnijeg partizana u Lici, druga Marka Oreškovića. Podmuklo i zaplotnjački dočekali su ti banditi Marka na njegovom putu iz Bosne, kamo je pošao sa veoma važnim vojničkim zadacima, i izvršila najogavniji zločin što se dade zamisliti — ubila ga iz potaje. ”

Ovo je kasnije nastavljeno, pa je čak u narodne pesme koje su se po Lici i drugim krajevima pevale o Marku ušao sledeći stih — Oj četnici jadna li vam majka, platićete Orešković Marka. Nakon Drugog svetskog rata, u većini jugoslovenske literature — mnogobrojnim enciklopedijama i zbornicima, kao i drugim edicijama o istaknutim revolucionarima, narodnim herojima i dr. — prilikom opisa smrti Marka Oreškovića navođeno je da je ubijen od strane četnika, mada je negde korišćen i malo drugačiji opis — ubijen od strane četničkih elemenata u Narodnooslobodilačkom pokretu. Iako se tada u ozbiljnoj i stručnoj literaturi navodio pravi opis Markove pogibije, koji su potvrdili i opisali mnogi njegovi saborci — Salomon Levi, Gojko Polovina, Danilo Damjanović i dr. — u literaturi namenjenoj široj javnosti je nastavljeno sa korišćenjem stereotipa koji je iz propagandnih razloga nastao još u toku rata.

U vezi Markove smrti često se nametalo pitanje da li je zaista ubijen iz koristoljublja od strane odmetnika ili je neko organizovao njegovo ubistvo. Vladimir Dedijer u svom Dnevniku 1941—1944 iznosi tezu da je Srđa Rodić samo fizički organizator Markovog ubistva, dok su četnici Stevo Rađenović i major Boško Rašeta bili njegovi naručioci. Jedan od Markovih saboraca, Gojko Polovina je 1988. u svojoj knjizi „Svedočenje — Prva godina ustanka u Lici”, potvrdio da su Markove ubice trojac Rodić—Šipka—Jovičić, ali kao organizatore zločina naveo je ljude iz vrha ustanka — Vladimira Popovića (delegata CK KPJ pri CK KPH), Vladu Ćetkovića (komandanta Grupe odreda za Liku) i Radeta Žigića (sekretara Okružnog komiteta KPH za Liku). Prema njemu, njihovi razlozi za Markovo ubistvo bili su iz političkih i rivalskih pobuda. Ove tvrdnje Gojka Polovine dobile su na publicitetu naročito nakon njegovog intervjua u listu „Student”. Pored ove, javljale su se i druge senzacionalističke teorije o Markovoj pogibiji. Sve one su nastale krajem 1980-ih godina, u vreme sve otvorenijeg sukoba između rukovodstava Saveza komunista Hrvatske i Saveza komunista Srbije, usled sve rastuće političke krize u Jugoslaviji, i imale su za cilj da Markovo ubistvo povežu sa njegovim navodnim protivljenjem zvaničnoj politici KP Hrvatske, odnosno da njegovu smrt dovedu u vezu sa navodnim obračunom rukovodstva KP Hrvatske sa pojedinim srpskim ustaničkim vođama, uključujući tu i Oreškovića.

Narodni heroj

U Biltenu Vrhovnog štaba NOP i DVJ broj 12—13, za decembar 1941. i januar 1942, u rubrici „Poginuli smrću narodnog heroja”, javljeno je o smrti Marka Oreškovića i Josipa Kraša sledećim rečima: U Hrvatskoj su, između ostalih, poginuli drugovi: Kraš Josip i Marko Orešković, članovi CK KPH i vođe partizanskog pokreta u Hrvatskoj. Smrću druga Kraša i Marka Oreškovića radnička klasa i čitav hrvatski narod gubi svoje nenadoknadive borce.

Orden narodnog heroja

Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), 26. jula 1945, a na predlog Vrhovnog komandanta NOV i POJ maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita, za „osvedočena herojska dela na bojnom polju i naročite zasluge za narod” Marko Orešković je proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Istog dana, kada i Marko, za narodne heroje proglašena je grupa istaknutih revolucionara i boraca iz Hrvatske — Božidar Adžija, Josip Kraš, Ivan Marinković, Ognjen Prica i Stjepan Sekulić.

Još u toku Narodnooslobodilačkog rata, 29. novembra 1941, od boraca iz Prvog ličkog partizanskog odreda formiran je prvi partizanski bataljon u Hrvatskoj, koji je poneo ime Marka Oreškovića. Prvi komandant bataljona bio je Đoko Jovanić, a politički komesar Milan Šijan, kasnije generali JNA i narodni heroji. Borci ovog bataljona prisvojili su i Markov nadimak Krntija, pa su u partizanskoj vojsci postali popularni kao „krntijaši”. Ovaj bataljon bio je osnova za formiranje Prve ličke proleterske udarne brigade, jula 1942. godine. Prva lička brigada je od 17. maja 1943. takođe nosila naziv „Marko Orešković”, a nalazila se u sastavu legendarne Šeste ličke proleterske divizije „Nikola Tesla”.

Posle završetka rata, Orešković je postao jedan od najistaknutijih narodnih heroja u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ). Bio je i jedan od simbola bratstva i jedinstva srpskog i hrvatskog naroda u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj. Njegovo ime nosile su mnoge ulice i trgovi, škole, kasarne, kulturno-umetnička društva, pionirski odredi, omladinske radne brigade i sl. Selo Tomislavci kod Bačke Topole, koje je naseljeno kolonistima iz Like, ponelo je 1955. naziv Orešković, ali mu je 2003. vraćen raniji naziv iz 1929. godine.

U znak sećanja na Marka Oreškovića podignuta su brojni spomenici i spomen-obeležja — uglavnom biste i spomen-ploče. Najpoznatiji Markovi spomenici nalazili su se u centru Titove Korenice i Ličkog Osika. Spomenik na spomen-kosturnici u Titovoj Korenici, u kojoj su sahranjeni narodni heroji Marko Orešković, Staniša Opsenica, Vlado Ćetković, kao i Petar Končar — prvi predsednik Kotarskog Narodnooslobodilačkog odbora za Korenicu, bio je rad vajara Vanje Radauša. Postavljen je 1952. i bio je jedan od simbola Korenice, sve do početka Rata u Hrvatskoj. Na početku rata, spomenik je uništen od strane pripadnika Vojske Republike Srpske Krajine. Spomenik na glavnom trgu u Ličkom Osiku bio je rad vajara Tomislava Ostoje postavljen 1965, a uništen 1990-ih. Pored ovih, neki od spomenika Marku Oreškoviću danas se nalaze u Apatinu, na Novom Beogradu, u Kolutu, kod Sombora i dr.

Preko 50 ulica na teritoriji Republike Srbije nosi naziv po Marku Oreškoviću, a neka od većih mesta sa njegovom ulicom su Apatin, Bačka Palanka, Beograd, Bor, Vranje, Zrenjanin, Negotin, Novi Sad, Palić, Paraćin, Smederevo i Šid. Takođe, ulice sa imenom Marka Oreškovića postoje i u bivšim republika SFRJ — u Hrvatskoj u Zadru i još nekim manjim mestima, a u Bosni i Hercegovini u Drvaru. Osnovne škole sa Markovim imenom postoje u Bačkom Gračacu (od 1956) i na Novom Beogradu (od 1959). Takođe, njegovo me nosi i kulturno-umetničko društvo iz Bačkog Gračaca, koje se bavi negovanjem starih običaja, igara i pesama iz Like.

Marko o sebi i drugi o Marku

Naslovna strana knjige Marko Orešković Krntija — Autobiografija; reprodukcija Markovog portreta koji je izradio Vilko Šeferov

Marko Orešković imao je veoma buran život, prepun interesantnih događaja, pa je u jesen 1939, na nagovor partijskih drugova, započeo pisanje svoje autobiografije. Jedan od razloga pisanja autobiografije bila je i namera rukovodstva CK KP Hrvatske i CK KP Jugoslavije da bude kandidat u Lici na izborima koje je Vladko Maček najavljivao da će se početkom 1940. održati u Banovini Hrvatskoj. Da bi se što bolje predstavio biračima, odlučio se na pisanje autobiografije.

Autobiografija je pisana novembra 1939, a kako je bila namenjena štampanju za javnost — mnogi delovi života, posebno oni posvećeni partijskom radu i osobama iz partije sa kojima se susretao i delovao, su izostavljeni. Prvobitna zamisao bila je da njegovu autobiografiju napiše Šime Balen, ali je Marko odlučio da je napiše sam, uz pomoć svoje devojke Mile Hercog i njene sestre Lidije. Pošto su nedugo nakon završetka pisanja autobiografije (decembra 1939) Marko i Mila uhapšeni i internirani u Lepoglavu, od štampanja i publikovanja autobiografije se odustalo.

Nakon završetka rata, Jure Kaštelan odlučio se za štampanje tada već zaboravljene Markove autobiografije. Originalne primerke teksta autobiografije na 105 kucanih stranica pronašao je kod porodice Mile Hercog, a jedan primerak nalazio se i kod Markove učiteljice Jelke Banjanin kojoj je Marko slao napisane delove biografije na korekturu. Autobiografija je štampana 1950. u Zagrebu, 11 godina nakon njenog nastanka. O Marku su potom napisani razni članci u zbornicima učesnika NOR-a, kao i nekoliko knjiga, a 1976. istraživači i istoričari dr Ivan Očak i Jovo Popović ponovo su izdali Markovu autobiografiju — dopunjenu podacima i činjenicama o njegovom životu od rođenja 1896. do novembra 1939. kada se završava originalna autobiografija.

Milovan Đilas, jedan od najistaknutijih jugoslovenskih revolucionara i član najužeg rukovodstva KPJ, od 1938. do 1954, a kasnije jedan od najistaknutijih disidenata komunističkog režima, u svojim memoarima Sećanje jednog revolucionara (engl. Memoirs of an Revoltionery) објављеним у иностранству 1973, поред осталих истакнутих личности КПЈ са којима је радио и са којима се сусретао, описује и Марка Орешковића:

„ Орешковић је и иначе био веома оригинална личност. Радник који је мењао свакаква занимања и био већ близу четрдесете године, више плав него смеђ, био је челичног здравља и састава. Надимак му је био Крнтија, а настао је на тај начин што је он, причајући о свом ауту, увек говорио: ’Она моја крнтија...’ Висок, кошчат, веома снажан, он је по свему био мешавина личког сељака и пролетера одраслог у глади, борби и мучном пробијању кроз живот. У изливима својих осећања, мисли и жеља, био је непосредан до крајње грубости. Био је човек који своје особине није скривао, и врло привлачан за жене. А и он је жене волео... Марко је испод своје грубе непосредности, имао осетљивост за сва унутарња збивања. Онај груби Марко, Крнтија, Ликота, који је стезао и дрмусао људе да би се покренули у акцију, претећи им да ће их побити ко вашке, на тај начин је само изражавао везаност и љубав за њих. Њему је више импонирало да истиче своју револуционарну грубост него што је у ствари био груб... Није могао да подноси да сједи беспослен... ”

Такође, Ђилас Марка Орешковића описује као једног од првих истакнутих југословенских комуниста који није слепо веровао у исправност Стаљина и његових чистки. Сматрао је да мање-више ништа није истинито из тих стаљинистичких процеса, али није много жалио партијске функционере, сматрајући их одговорним за тадашњи лош положај партије због фракционашких борби и личних сукоба.

Литература

• Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том II, knjiga I — Bilten Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije 1941—1945. Beograd: Vojno-istorijski institut Jugoslovenske armije. 1949.  COBISS.SR 58734343
• Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, tom V, knjiga I — Borbe u Hrvatskoj 1941. Beograd: Vojno-istorijski institut Jugoslovenske armije. 1952.  COBISS.SR 59060999
• Zbornik narodnih heroja Jugoslavije. Beograd: Omladina. 1957.  COBISS.SR 50964999
• Lika u NOB 1941. tom I. Beograd: Vojno delo. 1963.  COBISS.SR 125115143
• Vojna enciklopedija tom VI. Beograd. 1973.  COBISS.SR 168834823
• Očak, Ivan; Popović, Jovo (1976). Autobiografija — Marko Orešković Krntija. Zagreb: Alfa.  COBISS.SR 57986316
• Ustaničke iskre u Hrvatskoj 1941. Zagreb: Progres. 1977.  COBISS.SR 77595911
• Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom II 1941—1945. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 49272583
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom I. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49291527
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49300743
• Popović, Razumenka Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941—1945. Beograd: Narodna armija.  COBISS.SR 49469447
• Josip Broz Tito sabrana djela — tom V. Beograd: Izdavački centar „Komunist”. 1981.  COBISS.SR 40546823
• Josip Broz Tito sabrana djela — tom VI. Beograd: Izdavački centar „Komunist”. 1981.  COBISS.SR 75705612
• Josip Broz Tito sabrana djela — tom VII. Beograd: Izdavački centar „Komunist”. 1981.  COBISS.SR 75707660
• Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48700167
• Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48703239
• Bogdanović, Jovo (1983). Marko Orešković Krntija. Beograd: Narodna armija.  COBISS.SR 316636167
• Kotar Donji Lapac u Narodnooslobodilačkom ratu 1941—1945. Karlovac: Historijski arhiv. 1985.  COBISS.SR 38872839
• Jokić, Gojko (1986). Jugoslavija spomenici revolucije — turistički vodič (PDF). Beograd: Turistička štampa.  COBISS.SR 11699719
• Odić, Slavko; Komarica, Slavko (1988). Partizanska obavještajna služba 1941—1942: šta se stvarno događalo tom II. Zagreb: Centar za informacije i publicitet.  COBISS.SR 512422749
• Očak, Ivan (1984). „Građa za biografiju Marka Oreškovića”. Arhivski vjesnik. 27/1: 7—40. 

Spoljašnje veze

• „Život za pravednost”. www.yugopapir.com. c. 1974.