Biblioteka Srpske akademije nauka i umetnosti

Biblioteka SANU je jedinica u sastavu Srpske akademije nauka i umetnosti. Njenim radom rukovodi upravnik kojeg imenuje Predsedništvo SANU iz redova članova SANU. Biblioteka ima Stručni savet u čiji sastav ulaze predstavnici svih odeljenja SANU i upravnik Biblioteke.

Biblioteka Srpske akademije nauka i umetnosti

Osnovano	1841.
Lokacija	Beograd , Srbija
Adresa	Knez Mihailova 35
Veb-sajt	zvanični veb-sajt

Biblioteka SANU ustanovljena je u Društvu srpske slovesnosti 7. novembra 1841. godine. Počela je s radom 14. juna 1842. godine, kada je prve knjige poklonio Dimitrije Tirol, a za bibliotekara određen Konstantin Bogdanović.

Knjižni fond Biblioteke sadrži oko 1.500.000 knjiga, časopisa i drugih štampanih i elektronskih izdanja iz svih oblasti nauke i umetnosti. Od svih biblioteka u Srbiji, Akademijina biblioteka poseduje najveću zbirku stranih knjiga, a procenjuje se da je prema veličini knjižnog fonda četvrta biblioteka u Srbiji. Fond je najvećim delom nastao razmenom sa stranim naučnim ustanovama. Biblioteka nema obavezni primerak, ali razmenjuje izdanja sa oko 700 akademija, univerziteta i srodnih institucija u zemlji i inostranstvu. Biblioteka svoje zbirke uvećava i otkupom, poklonima i kupovinom pa se godišnje fond uveća za oko 6.000 publikacija.

Rad Biblioteke organizovan je u šest odeljenja: Odeljenje za nabavku i razmenu publikacija, Odeljenje za obradu publikacija, Odeljenje stare i retke knjige i posebnih fondova, Odeljenje bibliotečkih fondova i tehničkih poslova, Odeljenje za informacije i usluge čitaocima i Bibliografsko odeljenje.

Značajan deo fonda Biblioteke predstavljaju posebne biblioteke i zbirke. Zbirku starih i retkih izdanja čini 3.500 naslova. U 40 posebnih biblioteka nalazi se oko sto hiljada publikacija, dok posebnu celinu čine knjige iz biblioteke Vuka Karadžića. U okviru Biblioteke nalazi se i fototeka u kojoj se čuva oko 10.000 fotografija članova SANU i njenih prethodnica.

Biblioteka prikuplja dokumentaciju o članovima Akademije od 1841. do danas. Izrađuje periodične i jubilarne bibliografije akademika, pregled izdanja SANU, kataloge i druga izdanja. Redovno priređuje izložbe povodom jubilarnih godišnjica.

Elektronska obrada publikacija započeta je 1990. godine. Od 2012. godine Biblioteka aktivno učestvuje u stvaranju uzajamnog elektronskog kataloga Srbije u sistemu COBISS. Zakonom je određena za jednog od pet nosilaca jedinstvenog bibliotečko-informacionog sistema Republike Srbije.

Preko projekta KoBSON (Konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku) u Biblioteci je dostupno više od 35.000 stranih naučnih časopisa i knjiga u elektronskom obliku.

U Biblioteci SANU se prikuplja dokumentacija o svim članovima SANU od 1841. godine do danas. Dokumentacija obuhvata podatke o članovima, od fotografije i potpisa, preko referata za izbor u članstvo, do biografije i bibliografije. U dokumentaciji se čuva i literatura o članovima kao i druga dokumentacija u vezi sa njihovim životom i radom. Na osnovu tih podataka moguće je pripremiti različite publikacije i tekstove o SANU i njenim članovima. Ta građa je dostupna korisnicima u prostorijama Biblioteke SANU.

Tribina Biblioteke osnovana je 1991. godine s ciljem da se predstave nove knjige akademika i nova izdanja SANU i njenih instituta. Godišnjak Tribine izlazi od 2013. godine.

Biblioteka ima opštu čitaonicu i čitaonicu za članove SANU. Učlanjenje je besplatno. Građa je dostupna za rad isključivo u čitaonici, a moguće je fotokopiranje, skeniranje i fotografisanje. Čitaocima su na raspolaganju računari za pretragu elektronskih baza i čitač mikrofilmova. Prostorije za rad sa korisnicima renovirane su početkom 2017. godine.

Istorijat

Temelj Biblioteke postavljen je u Društvu srpske slovesnosti (DSS), čiji su nastavljači u daljem toku istorije bili Srpsko učeno društvo (SUD), Srpska kraljevska akademija (SKA), Srpska akademija nauka (SAN) i Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU). U istom sledu i u skladu promenama tih naziva, stasavala je današnja Biblioteka SANU (BSANU).

Počela je da se razvija kao naučna biblioteka u Kneževini Srbiji. Opredeljenje ѕa osnivanje Biblioteke afirmisao je konkretnim delovanjem Dimitrije Tirol. Tirola je pratio glas velikog knjigoljupca koji je shvatao značaj biblioteka i obilato ih pomagao. Bio je prvi darodavac knjiga i isticao se među članstvom Društva srpske slovesnosti pionirskim naporima u oblikovanju nabavne politike Biblioteke.

Nezavisno od Tirolovog angažovanja oko prikupljanja knjiga i rukopisa, istaknuti članovi Društva srpske slovesnosti nastajavli su da pronađu celishodno i dugotrajno rešenje za Biblioteku. Članovi društva smatrali su da bi najcelishodnije bilo da se osnuje „jedna, ali znamenita Biblioteka” koja bi „Srpstvo ozarila, ovo Društvo pomogla u dostizanju njegovog cilja”.

Biblioteka u Društvu srpske slovesnosti

Društvo srpske slovesnosti prestalo je sa radom u avgustu 1842. godine, nakon održanih osam sednica. Knez Mihailo Obrenović napustio je Srbiju i na vlast je došao knez Aleksandar Karađorđević. Nakon dinastičke smene Društvo je u avgustu 1844. godine nastavilo sa radom i okrenulo se u potpunosti uspostavljanju sopstvene Biblioteke.

U Srbiji tog doba knjige su bile retke i vredne, s obzirom na nerazvijeno tržište i mali broj knjiga štampanih u zemlji. Osnivanje Biblioteke dodatno su otežavali niska stopa pismenosti stanovništva, slab poštanski saobraćaj, cenzure i promenljive političke prilike. U nastojanju da savlada pomenute poteškoće, Društvo je veliki oslonac imalo u svojim redovnim i korespodentnim članovima, kao i naučnim i kulturnim društvima evropskih, pre svega slovenskih naroda. Istaknutu ulogu u obavljanju bibliotečkih poslova imao je sekretar, koji je vodio nabavku, razmenu i evidentiranje knjiga i rešavao administrativne i druge prepreke u prometu knjiga.

Novim Ustrojenjem, koje je Društvo srpske slovesnosti usvojilo u januaru 1846. godine, nije bio predviđen bibliotekar, već samo predsednik, potpredsednik, sekretar, kaznačej (blagajnik) i članovi. Dužnost vođenja protokola primanja i izdavanja knjiga pripala je kaznačeju, a nekoliko godine kasnije prešla je na sekretara. Ustanovljeno je zvanje „rukovatelja knjige” ili manipulanta, za lice koje bi vodilo brigu o slanju i prodaji knjiga koje će Društvo izdavati. Tu dužnost je do 1849. godine obavljao počasni član Gligorije Vozarović, nakon čega su svi poslovi manipulanta i kaznačeja prešli na sekretara. Na dužnosti sekretara DSS smenjivale su se od 1844. godine značajne ličnosti srpske kulturne istorije: Jovan Stejić, Konstantin Branković, Isidor Stojanović, Kosta Cukić, Gavrilo Popović, Đorđe Cenić, Sergije Nikolić, Panta Jovanović, Đorđe Maletić, Đura Daničić, Jevtimije Avramović i Alimpije Vasiljević.

Sekretar je bio zadužen za „knjižnicu” i druge dragocenosti Društva. Povremeno su obrazovane komisije da provere da li je sav inventar na broju. Sve do 1852. godine, u izveštajima o primopredaji imovine od jednog sekretara drugom, kao i u izveštajima o poklonima, nisu bile odvajane knjige od druge imovine. Postepeno su počeli da se razdvajaju pokloni za „hranilnicu stari rukopisa i natpisa“ od poklona za „knjigohranilnicu“, odnosno „knjižnicu društvenu“. Spisak arhivskih prinova se od 1854. godine vodio kao „Spisak dokumenata i drugi pismeni starina koje je Društvo Srbske Slovesnosti u [...] godini dobilo“, dok su se prinovljene knjige evidentirale u poseban „Spisak knjiga koje je Društvo Srbske Slovesnosti u [...] godini dobilo“. Sličan postupak primenjivao se pri evidentiranju starog novca i druge imovine. Pitanje davanja knjiga i rukopisa na čitanje pokrenuto je već 1851. godine, kada je rešeno da se štampana dela mogu davati na revers, dok se za rukopise Društvo svaki put mora konsultovati.

Po svom osnivanju Društvo srpske slovesnosti pretežno je nabavljalo knjige filološke sadržine, jer mu je osnovni zadatak bio rad na jeziku i razvijanju nauka. Kada je nakon nekoliko godina prenelo težište svoga rada na istorijska, pravna, prirodnjačka i druga istraživanja, ono je sve više prikupljalo rukopisne i štampane knjige, istorijska dokumenta i građu u vezi sa životom i istorijom Srba i Slovena uopšte.

Početnu zbirku knjiga DSS je oformilo gotovo isključivo od poklona. Darodavci su bili redovni i korespondentni članovi Društva, ali i svi oni kojima je bilo stalo do duhovnog sabiranja i uzdizanja Srbije. Od 1849. godine Društvo je počelo da kupuje knjige prema utvrđenom planu. Obznanilo je da želi da nabavi starije i ređe srpske knjige izdate do 1820. godine i uputilo poziv „srbskim rodoljubima“ da se odazovu i jave „ko kakvu knjigu ima i po kojoj ceni bi je Društvu ustupio“. Pominje se da je do juna 1850. godine sedam srpskih „knjižica“ otkupljeno „za tri cvanciga“, ali njihovi naslovi nisu ostali zabeleženi. Sredinom 1851. godine od Miloša Popovića otkupljeno je još osam knjiga: Soveršenъ vіnodělacъ (1816), Klюčićь u moe Zemleopisanіe (1804), Novый Plutarhь (1809), Iskúsnłі podrúmarь (1783), O samosti (1809), Privěstvovatelnaя knižica za premilu i prelюbeznu serbsku юnostь (1809), Zercalo supružestva (1808) i Slovo v’ pred izbraníe (1791). To su prvi zabeleženi naslovi knjiga kupljenih za DSS.

Mnogi korespondentni članovi angažovali su se da nabave knjige koje bi bile od koristi za Društvo. Jedan od najaktivnijih bio je prota dubrovački Georgije Nikolajević. Njemu je Jovan Gavrilović pisao 1851. godine o potrebi sakupljanja rukopisa i starih knjiga važnih za istoriju Srba u Dalmaciji, Dubrovniku i Boki, sa molbom „da se interesuje i nađe ljude“. Nikolajević se prihvatio zadatka, poslao nove brojeve Srbsko-dalmatinskog magazina, kopije dva Karađorđeva pisma iz 1808. godine, obavestio da se kod nekog fratra u Dubrovniku nalazi važna biblioteka na prodaju. Društvo ga je opunomoćilo da kupuje „starodrevnosti“ u vrednosti do 500 forinti.

Članovi Društva bili su obavešteni o novoobjavljenim knjigama u drugim zemljama i nastojali su da ih nabave. Jovan Gavrilović je u novembru 1851. godine predložio da se nabavi knjiga Chronicon Nortmannorum, objavljena te godine u Hamburgu na latinskom jeziku, a Sergije Nikolić je 1852. preporučio da se nabavi knjiga Vѣkь Bolgarskago cara Simeona, koja je iste godine štampana u Sankt Peterburgu. O većim otkupima odlučivale su komisije. Komisija, koju su činili Janko Šafarik, Aleksa Vukomanović i Milovan Janković, rešavala je u januaru 1855. godine pitanje otkupa biblioteke češkog lingviste Jozefa Jungmana. Nakon pregovora sa porodicom odustalo se od kupovine, jer Društvo nije bilo zainteresovano za čitavu biblioteku, već samo za neke njene delove.

Za istoriju Biblioteke značajne su godine kada je Đura Daničić obavljao dužnost sekretara Društva (1857–1861), zbog uređivanja njene nabavke i rada na tekućoj srpskoj bibliografiji. On je 1856. godine imenovan za upravnika Narodne biblioteke pri Popečiteljstvu prosveštenija. Nabavna politika koju je definisao za Narodnu biblioteku važila je i za DSS. Shodno toj politici, Društvo je trebalo da prikuplja svaku srpsku knjigu i svaku knjigu koja se odnosi na srpski narod pisanu na bilo kom jeziku. U izveštaju iz 1858. godine, komisija za pregled imovine Društva, u kojoj su bili Sava Sretenović i Milan Đ. Milićević, ocenjuje da Daničić „nije propustio i Društvenu Biblioteku urediti po najboljoj sistemi“, uz obrazloženje da se svaka knjiga može lako naći, jer su knjige „podeljene po naukama i tako su im i katalozi načinjeni“.

Fond knjiga je, osim poklonima i kupovinama, uvećavan i sopstvenim izdanjima. Društvo srpske slovesnosti objavilo je 17 brojeva Glasnika DSS. U ovom časopisu Društvo je izveštavalo o svojoj delatnosti i objavljivalo radove prema „naznačenim predmetima“. U prvom broju objavljena je građa za „nazivoslovni rečnik“, koja je proistekla iz normativnog rada Društva na terminologiji. Glasnik je bio ogledalo borbe za reformu jezika koja se vodila između pobornika i protivnika Vukove reforme. Od drugog broja Glasnika primetan je veći broj priloga s istorijskom sadržinom. Društvo je objavilo i 18 monografskih publikacija literarnog, istoriografskog i opštenaučnog sadržaja, koje su imale neobično visoke tiraže za ono vreme. Primera radi, Dělovodnый protokolъ Kara-Đorđa Petrovića (1848) i Srbska gramatika Petra Ninkovića (1848) štampani su u po 500, Časovi blagogověnія (1848) u 2.000, a Razgovori za obrazovanѣ srca i duše Gavrila Popovića (1845, 1849) u čak 8.000 primeraka.

Zahvaljujući svojim izdanjima, DSS je sticalo dobar glas u naučnim krugovima, što mu je omogućilo da po modelu drugih evropskih naučnih društava toga doba stupa u vezu sa sličnim ustanovama u inostranstvu. Odmah po objavljivanju, prva sveska Glasnika poslata je u oktobru 1847. godine slovenskim književnicima i „učenim družinama Slavenskim u Peterburgu, Moskvi, Odesi, Harkovu, Pragu, Zagrebu, Pešti, Novom Sadu“, kako bi se oni podstakli na uzajamnost. Na adresu Društva počeli su da stižu predlozi za saradnju kroz razmenu publikacija. U novembru 1850. godine Imperatorsko arheološko društvo u Sankt Peterburgu poslalo je svoj ustav i izrazilo želju da stupi u vezu sa DSS. To je prihvaćeno i tako je uspostavljena prva zvanična saradnja sa jednom inostranom ustanovom. U aprilu 1851. godine stiglo je iz Zagreba pismo s obaveštenjem da je pod pokroviteljstvom bana Jelačića osnovano Društvo za povestnicu i starine Jugoslavena, koje će svoj časopis Arkiv za pověstnicu jugoslavensku i ostala svoja izdanja „uredno pošiljati preporučujući se u prijateljnu uzajamnost“. I ovaj predlog za saradnju je prihvaćen. Zauzvrat su poslate prve tri sveske Glasnika DSS i Dělovodnый protokolъ Kara-Đorđa Petrovića.

Matica srpska, nakon što je poklonila Serbskій lětopisъ, „prvu čast“ za 1850. godinu, nastavila je redovno Društvu da šalje svoj časopis. Sa svoje strane, Društvo je donelo odluku da od svakog izdatog naslova šalje po jedan primerak Matici srpskoj, ali su političke prilike i zabrane to osujećivale. Društvo je uspelo da pošalje 1855. godine nekoliko brojeva Glasnika DSS Matici srpskoj preko zemunskog knjižara i štampara Ignjata Soprona. Razmena izdanja između ove dve vodeće nacionalne kulturno-prosvetne ustanove ustalila se nakon 1857. godine.

U narednih nekoliko godina DSS uspostavlja razmenu izdanja sa mnogim uglednim evropskim i svetskim naučnim ustanovama. Predlog za uspostavljanje saradnje sa Imperatorskim kazanjskim univerzitetom prihvaćen je 1852. godine. Na inicijativu Josifa Pančića, DSS 1855. godine poziva na „književnu uzajamnost“ Carsku akademiju nauka u Beču, Prusku akademiju nauka u Berlinu i Mađarsku akademiju nauka u Pešti, slanjem svih do tada objavljenih brojeva Glasnika. Sve ove akademije odgovorile su na pozive za razmenu i počele da šalju svoje naučne publikacije. Iste godine uspostavljena je razmena sa Kraljevskom bavarskom akademijom nauka u Minhenu. Po predlogu Alekse Vukomanovića, DSS 1857. godine upućuje poziv Carskoj akademiji nauka u Sankt Peterburgu i Ruskom imperatorskom društvu za istoriju i starine ruske u Moskvi za stupanje u „književnu svezu“, što su obe ustanove prihvatile. U Izvestiju za 1857. godinu, Društvo je objavilo da ima razmene sa 10 akademija i književnih društava: Carskom akademijom nauka u Sankt Peterburgu, Gospodarskim društvom Hrvatskim, Slavonskim i Dalmatinskim, Kraljevskom pruskom akademijom u Berlinu, Kraljevskom bavarskom akademijom u Minhenu, Carskom akademijom u Beču, Mađarskom akademijom u Pešti, Carskim geografskim društvom u Sankt Peterburgu, Društvom za povestnicu jugoslavensku u Zagrebu, Maticom Lužičkih Srba u Budišinu i Maticom srpskom u Pešti.

Saradnja DSS sa naučnim društvima u Sjedinjenim Američkim Državama otpočela je 1859. godine uspostavljanjem veza sa Smitsonovim institutom u Vašingtonu, koji je poslao sve brojeve svog časopisa Smithsonian Contributions to Knowledge. Iste godine Društvo je stupilo u vezu sa Geografskim društvom u Beču i Maticom ilirskom u Zagrebu, a naredne godine, ponovo uz angažovanje Josifa Pančića, sa Društvom za prirodne nauke u Šerburgu. Pored redovnih razmena, DSS šalje na molbu svoja izdanja kao poklon pojedincima i ustanovama u zemlji i u svetu.

Negovanje saradnje na razmeni knjiga iziskivalo je znatno angažovanje sekretara i članova DSS. Na osnovu molbe koju je 1848. godine uputilo Popečiteljstvu prosveštenija, Društvo je izdejstvovalo da besplatno šalje svoja izdanja državnom poštom. Međutim, u Srbiji je i dalje bila na snazi zabrana iz 1832. godine da se ne unose knjige štampane Vukovim pravopisom, dok je u Austriji od 1849. godine važila zabrana unošenja knjiga iz Srbije. Za svaki broj Glasnika DSS bila je potrebna posebna dozvola Generalnog austrijskog konzulata za Srbiju. Delimična dozvola dobijena je 1855. godine, kada su u Austriju mogle da se unesu 2, 3, 4, 5. i 6. sveska Glasnika. Prva sveska Glasnika bila je zbog jednog članka zabranjena pre 1849. godine i godinama nije dozvoljeno da se ona unese u Austriju. Carskoj akademiji nauka u Beču nedostajala je jedino ta sveska i 1857. godine je tražila od DSS da je pošalje. Društvo je nastojalo, preko Popečiteljstva prosveštenija, da dobije od austrijskih vlasti dopuštenje da se prvi broj Glasnika DSS pošalje Carskoj akademiji u Beču, kao i Arhivi i Biblioteci Mletačke republike, ali je konačna zabrana ukinuta tek 1861. godine.

Knjige su mogle da se razmenjuju samo preko određenih ličnosti ili knjižara. Slanje i primanje knjiga iz Rusije obavljalo se isključivo preko protojereja Mihaila Fedoroviča Rajevskog, dugogodišnjeg sveštenika pri Ruskoj ambasadi u Beču, ili preko Nikolaja Muhina, činovnika iste ambasade. Kada je Društvo uspostavilo razmene sa Bavarskom akademijom nauka u Minhenu, Kraljevskom akademijom nauka u Berlinu i Carskom akademijom nauka u Beču, slalo je svoja i primalo izdanja tih institucija preko knjižara Soprona. Od sredine šezdesetih godina komisionu prodaju Glasnika, kao i posredničke poslove za Društvo, preuzeo je beogradski knjižar i izdavač Velimir Valožić koji je poslovao u celoj Srbiji i sa Novim Sadom, Somborom, Suboticom, Budimpeštom, Bečom, Pragom, Berlinom. Trgovina knjigom i poštanski saobraćaj počeli su nešto bolje da funkcionišu šezdesetih godina. Ipak, Josif Pančić i Milan Kujundžić morali su i krajem sedamdesetih godina da intervenišu kod državnih organa kako bi se knjige mogle lakše i brže dostavljati.

Od svog osnivanja Društvo je sa svim stvarima bilo smešteno u jednoj sobi Liceja. Zbog skučenog prostora je u januaru 1856. godine uputilo molbu Popečiteljstvu prosveštenija da mu dodeli neku kuću u kojoj bi držalo zasedanja i smestilo knjige, rukopise i ostalu imovinu. Popečiteljstvo je odlučilo da DSS preseli u kuću trgovca Vaje Ilića u Abadžijskoj čaršiji. Radi preseljenja, određeno je da članovi Sergije Nikolić, arhimandrit Gavrilo (Popović), Panta Jovanović i sekretar Đorđe Maletić „biblioteku i arhivu Družstvenu u red dovedu“. Oni su s jeseni 1856. godine podneli izveštaj „da su knjižnicu uredili i da se u istoj nalazi svega 675 komada knjiga, na revers izdani 11, a u duplikatima 34“. Knjige su tom prilikom razvrstane po jezicima i popisane, pri čemu je najveći broj bio na srpskom (174), ruskom (135) i nemačkom jeziku (98).

Društvo srpske slovesnosti je nakon nekoliko godina još jedanput promenilo adresu. Sa celokupnom svojom imovinom ono je 1862. godine preseljeno u zdanje Ministarstva prosvete. Janko Šafarik je u svojstvu potpredsednika tada tražio da se načini „jedan prost orman“ za smeštaj knjiga.

Biblioteka u Srpskom učenom društvu

Knez Mihailo Obrenović izdao je 29. jula 1864. godine Najviši Knjaževski Ukaz, kojim je Društvo srpske slovesnosti „preobraženo“ u Srpsko učeno društvo. Rad SUD je organizovan unutar četiri odseka: za nauke moralne, jezikoslovne i literarne; za nauke prirodoslovne i matematičke; za nauke istorijske i državne; za veštine (umetnosti). Ovakvo uređenje pogodovalo je uobličavanju naučne biblioteke.

Prema formulaciji člana 54 Ustrojstva Srpskog učenog društva „Družtvena biblioteka i zbirke sastavni su deo narodne biblioteke i muzea“. To je bilo samo formalno opredeljenje, jer se o svojim zbirkama Društvo i dalje samostalno staralo. Milan Đ. Milićević primio je pečat i arhivu, a Janko Šafarik rukopise i knjige prethodnog Društva. Osnivanjem SUD, poslove sekretara i blagajnika, a samim tim i bibliotekara, preuzeo je Janko Šafarik, koji je od 1861. godine bio na položaju upravnika Narodne biblioteke. Šafarik je svoju ulogu predano obavljao, starajući se o tome da fond uveća kupovinom i razmenama.

Razvoj Biblioteke u periodu SUD značajno je obeležilo postavljanje Stojana Novakovića za sekretara Društva u januaru 1867. godine. Novaković se, nakon Đure Daničića i Janka Šafarika, našao u istim ulogama – da istovremeno bude sekretar Društva i upravnik Narodne biblioteke. Već u maju 1867. godine obavestio je ministra prosvete da je uprava Društva naredila „da se napuštena biblioteka dovede u red“ i „da se za biblioteku Društvenu nabavljaju sve knjige srpske“. Istovremeno ga je zamolio da naredi da se Društvu ubuduće besplatno šalju sva izdanja Državne štamparije, kao i njena ranija nedostajuća izdanja po priloženom spisku. Ministar je udovoljio toj molbi.

Novaković je organizovao da se inventarišu knjige Srpskog učenog društva. Od 1867. godine angažovani su gimnazisti i studenti na prepisivanju protokola, pisama i raznih drugih akata, kao i na izradi bibliotečkog inventara. Laza K. Lazarević, poznati pisac srpskog realizma, a tada učenik 6. razreda gimnazije, kontinuirano je tokom nekoliko godina radio na tom poslu. Brojne priznanice potpisane njegovom rukom svedoče o prijemu novca za sređivanje Biblioteke. U periodu od 1869. pa sve do 1876. godine, isti posao za Srpsko učeno društvo obavljao je povremeno Milovan Glišić, još jedan poznati pisac srpskog realizma, tadašnji gimnazijalac i potonji student tehnike. Na ovim poslovima radili su i drugi mladi intelektualci.

Po dolasku Stojana Novakovića za sekretara SUD, knjige su kupovane za Biblioteku po još preciznije utvrđenom planu. Jezgro nabavke činile su srpske, hrvatske i druge slovenske knjige, a potom i knjige na drugim evropskim jezicima koje su stizale razmenom. Principi nabavne politike koje su uspostavili Daničić u DSS i Novaković u SUD doprineli su da se značajno podigne nivo nacionalne i slavističke literature u zbirci.

Srpsko učeno društvo sarađivalo je sa mnogim knjižarima iz Srbije i Austrougarske koje su, s jedne strane komisiono prodavali i distribuirali izdanja SUD, a sa druge strane nabavljali knjige potrebne Društvu. Pored već spomenute saradnje sa Velimirom Valožićem, knjige su kupovane i od drugih knjižara. Samo kod beogradskog antikvara Đorđa (Đure) Đurića, kupljeno je od 1868. do 1871. godine više stotina knjiga. Od aprila 1867. godine Društvo je sistematski kupovalo „literarne hrvatske proizvode“ od zagrebačkog knjižara Svetozara Galca. Galac je komisiono prodavao Glasnik SUD u Zagrebu i smatrao sebe nekom vrstom zastupnika Društva, što je istakao na memorandumu svoje firme. Ovaj knjižar je od 1862. godine prodavao knjige DSS u Zagrebu, uz dogovor da šalje Društvu novac ili „samo one rvatske knjige koje ono bude zahtevalo“. Od njega je tokom 1867. godine kupljeno blizu 300 naslova knjiga. Sačuvan je spisak Stojana Novakovića „Hrvatske knjige od 1868. koje bi trebalo da se nabave za biblioteku Srpskog učenog društva“, u kom su, pored ostalih, navedeni sledeći naslovi: Istočno pitanje i Hrvati Eugena Kvaternika, Naše pravice Bogoslava Šuleka, Zemljopis austrijskih zemalja Petra Matkovića. Od 1868. godine Novaković je pregovarao sa knjižarama Franje Župana i Leopolda Hartmana o istoj stvari. Nakon što je 1866. godine u Zagrebu osnovana Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU), Društvu su počela da stižu izdanja ove ustanove. Njen sekretar, Đura Daničić, poslao je 1867. godine prvi broj Rada Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti i zamolio da i „slavno učeno družtvo srbsko izvoli slati svoje knjige“.

Stojan Novaković se intenzivno bavio bibliografskim radom. Smatrao je da su valjano izrađene bibliografije pretpostavka za proučavanje istorije književnosti. Nabavna politika koju je kreirao u Biblioteci SUD i u Narodnoj biblioteci, omogućila mu je izradu kapitalnih bibliografija. Tako je, pre svega, nastala Srpska biblijografija za noviju književnost: 1741–1867, koju je 1869. godine objavilo Srpsko učeno društvo. Za izradu ove bibliografije Novaković je koristio „najbolje kolekcije knjiga za noviju književnost srpsku“ Narodne biblioteke i Srpskog učenog društva, jer, kako je naveo, „boljih i većih kolekcija teško da još gdje ima tako na okupu“. Odvojio je bibliografiju starijeg i novijeg perioda naše književnosti, jer je smatrao da „biblijografija srpska i hrvatska u cjelini imaju dva glavna djela: stari i novi period, ali posve različan jedan od drugoga“. Nakon izrade ove velike bibliografije, Novaković je za period od 1868. do 1876. godine nastavio da vodi bibliografiju na sličan način kako je to ranije činio Đura Daničić. Štampao ju je u osam nastavaka između 1869. i 1878. godine u Glasniku SUD pod naslovom „Biblijografija srpske i hrvatske književnosti: s dodatkom onoga što su stranci o nama pisali“. Takva obuhvatnost nije odlikovala bibliografije srpske i hrvatske književnosti koje su nakon toga objavljivane u ovom časopisu.

Dosledno podeli srpske književnosti na stariji i noviji period, Stojan Novaković je izdvojio u okviru knjižne zbirke SUD stare srpske rukopisne i štampane knjige. Koncepciju o potrebi izdvajanja knjiga starijeg perioda potvrđuje Novakovićevo pismo Ilarionu Ruvarcu od 21. septembra 1870. godine, u kojem ga on savetuje „kako se biblijoteke uređuju i u redu drže“. Knjige bi u bibliotekama, po njegovom mišljenju, trebalo da budu razvrstane u tri odeljka, koja čine rukopisi i književne starine, srpska novija književnost i opšta svetska književnost.

Rukopisne i štampane knjige „stare srpske književnosti“ stizale su u Društvo poklonom ili su nabavljane kupovinom. Radi otkupa takvih knjiga obrazovane su komisije. U oktobru 1870. godine komisija, koju su činili Janko Šafarik, Nićifor Dučić i Stojan Novaković, imala je zadatak da pregleda vrednu zbirku Gavrila Vitkovića ponuđenu na prodaju. U njoj su bila 22 stara rukopisa i 10 knjiga iz starih srpskih mletačkih štamparija. Komisija je preporučila Istorijskom odseku SUD da ih sve otkupi za „društvenu knjižnicu stare srpske književnosti“, što je i učinjeno. Većina naslova iz tog i sličnih otkupa čuva se danas u Staroj zbirci Arhiva SANU.

Red koji je Novaković uspostavio u Biblioteci obuhvatao je smeštaj knjiga i časopisa u odgovarajuće ormane i štampanje reversa za njihovo izdavanje na pozajmicu. On je 1868. godine predložio da „za potrebu biblioteke valja načiniti još jedan orman za knjige, jedan raf za knjige i novine, i jedan stolić, na kom će stajati katalozi i popisi knjiga društvenih“. Zbirka je 1869. godine imala oko 2.000 naslova u preko 4.500 svezaka, a taj broj se u narednih desetak godina udvostručio. U godišnjim izveštajima su, kao i ranije, brižljivo beleženi naslovi knjiga i časopisa koji su pristizali kao poklon ili na osnovu razmene.

Najveći darodavac Srpskom učenom društvu bio je Jovan Gavrilović, njegov predsednik od 1864. do 1868. godine. Gavrilović je poklanjao Društvu raznovrsnu građu, među kojom su Bosanski vjestnik – prvi srpski list u Bosni štampan ćirilicom i Vukovim pravopisom 1866/1867, stare mape i fotografije. U martu 1868. godine darovao je ličnu biblioteku, koja se sastojala od 232 naslova u 327 knjiga i proklamacija i bila najveći do tada učinjeni poklon. Srpsko učeno društvo dodelilo mu je zahvalnicu za dar koji se odlikovao „retkošću i izborom“. Povrh svega toga, Gavrilović je 1871. godine poklonio Društvu Verthajmovu kasu, kako bi imalo gde da čuva svoje retkosti, nakon što je ministar prosvete godinu dana ranije negativno odgovorio na molbu da se takva kasa nabavi.

Broj inostranih ustanova sa kojima je Srpsko učeno društvo razmenjivalo svoje publikacije neprekidno se uvećavao. Saradnja je uspostavljena sa Moskovskom duhovnom akademijom, Književnim društvom iz Sofije, Rumunskom akademijom nauka, Kijevskim prirodnjačkim društvom, Univerzitetom iz Upsale, Britanskim muzejom, Kongresnom bibliotekom. Takođe, Društvo je nastavilo da poklanja svoja izdanja književnim društvima, gimnazijama, čitaonicama. Od 1883. godine slalo je svoja izdanja Biblioteci Tekelijinog zavoda u Budimpešti, a od 1885. godine novoosnovanom Društvu slavista na Bečkom univerzitetu, čiji je cilj bio da pomaže studentima u izučavanju slovenske filologije.

Srpsko učeno društvo bilo je smešteno u Kapetan-Mišinom zdanju, a Biblioteka je bila otvorena jedan dan u nedelji za članove Društva. Oni su tog dana mogli da pogledaju novoprispele publikacije i pozajme potrebnu literaturu. Od osamdesetih godina devetnaestog veka u većoj meri su stizala periodična izdanja od kojih su priređivane izložbe informativnog karaktera. Usled razgranatih delatnosti, Srpsko učeno društvo je 1884. godine donelo odluku da angažuje jednog pomoćnika sekretaru. Na to mesto imenovan je novinar Nikola Jovanović Amerikanac, za posao koji se uglavnom odnosio na Arhiv i Biblioteku. On je vodio inventar knjiga Biblioteke i spiskove izdanja Društva, a starao se i za otpravljanje Glasnika SUD. Njegovo angažovanje trajalo je svega godinu dana.

Nakon što je 1886. godine osnovana Srpska kraljevska akademija, nastalo je veoma teško vreme za Srpsko učeno društvo. Njegova imovina je bila zakonski dodeljena Akademiji, ali ono nije bilo formalno ukinuto. Sukob oko imovine i identiteta razrešen je planom o sjedinjenju koji je s obe strane prihvaćen 1891. godine i ugrađen u Izmene i dopune Zakona o Akademiji od 10. februara 1892. godine. Prema tom planu, Srpsko učeno društvo trebalo je od svojih članova da izabere osam za prave članove, dok bi svi ostali postali počasni članovi Akademije. Tako se Srpsko učeno društvo najzad spojilo sa Srpskom kraljevskom akademijom i formalno sa njom uspostavilo kontinuitet. Biblioteka Srpskog učenog društva brojala je tada oko 5.000 naslova monografskih i serijskih publikacija.

Biblioteka u Srpskoj kraljevskoj akademiji

Srpska kraljevska akademija je ustanovljena Osnovnim zakonom Kraljevsko-srpske akademije, koji je Skupština izglasala, a kralj Milan Obrenović proglasio 1. novembra 1886. godine. Imala je zadatak da se bavi naučnim radom i pomaže razvitak umetnosti i prosvete. Uživala je ugled najviše naučne i kulturne ustanove u zemlji, koja je pored svojih osnovnih delatnosti bila zadužena da nadgleda rad drugih ustanova. Prema članu 7 Osnovnog zakona, Akademija je bila zadužena da se stara o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju, što je i činila do Drugog svetskog rata. Tako se tokom nekoliko decenija pod njenim okriljem vodila briga o dvema bibliotekama: Narodnoj i Akademijinoj.

Stavljanje Narodne biblioteke pod neposrednu upravu Akademije podrazumevalo je da Predsedništvo SKA odlučuje o svim važnijim pitanjima u vezi sa njenim radom. Upravnik Narodne biblioteke imao je obavezu da redovno podnosi godišnji izveštaj Akademiji. Taj izveštaj isprva se „primao k znanju“, a od 1896. godine redovno se u celini objavljivao u Godišnjaku SKA, sa detaljnim podacima o bibliotečkoj imovini, zadacima, uređenju, održavanju i obezbeđenju, čitaocima i osoblju. Predloge za kupovinu knjiga za Narodnu biblioteku razmatralo je i odobravalo Predsedništvo SKA. Akademija je 1898. godine usvojila predlog Akademskog saveta Velike škole da se pri nabavci knjiga konsultuju i predstavnici pojedinih fakulteta. Formiran je poseban odbor Akademije i Velike škole, koji je „vodio bliži nadzor i rukovodio nabavkom knjiga za Narodnu biblioteku“. Predsedništvo SKA obaveštava nadležnog ministra da je za taj odbor odredilo Panteliju Srećkovića, Petra Đorđevića i Jovana Žujovića.

Pre svih drugih pitanja, nametalo se pitanje smeštaja za Narodnu biblioteku. Akademija je prvobitno nameravala da podigne zgradu u koju bi se smestila zajedno sa Muzejom i Narodnom bibliotekom, zbog čega je 1896. godine obrazovan zajednički fond. Ideja o zajedničkom projektu je tokom vremena slabila i 1909. godine odlučeno je da treba podići zgradu isključivo za potrebe Akademije. Iste godine Srpska kraljevska akademija uselila se u iznajmljene prostorije Zadužbine Sime Igumanova u Brankovoj 15. Nastavila je da brine o smeštaju za Narodnu biblioteku tražeći od Ministarstva prosvete da joj obezbedi adekvatan prostor. Poslednji put se neposredno pred Drugi svetski rat Jovan Radonić, u svojstvu sekretara SKA, založio za podizanje nove zgrade za Narodnu biblioteku, navodeći da njene dragocenosti nisu osigurane od požara i da su izložene propadanju usled vlage.

Brigu o Narodnoj biblioteci su tokom nekoliko decenija vodili upravnici koji su ujedno bili i akademici. Oni su u potpunosti bili upoznati sa problemima koje je trebalo rešavati. To posebno važi za Milana Đ. Milićevića i Jovana Tomića. Milićević je za upravnika Narodne biblioteke postavljen ukazom kralja Milana 1. novembra 1886, i ostao je na toj dužnosti do 1897. godine. Svoju akademsku besedu posvetio je Narodnoj biblioteci, o kojoj je izgovorio sledeće, često citirane reči:

„Ja bih bio veoma radostan kad bih mogao ovde pokazati ime onoga čoveka koji je prvi rekao: Neka bude Biblioteka! i kad bih još mogao odrediti vreme kad je to rečeno. Ali, na žalost, pri svekolikom traženju mojemu, i mojih prijatelja, nisam mogao naći to ni jedno ni drugo. Arhiva ministarstva prosvete, u kojoj se čuva najviše građe za prosvetnu našu istoriju, još je takva da istraživaču ne može u tom mnogo da pomogne... [...] Tu će se naći da je postanje Narodne Biblioteke stavljeno pod 16. februara 1853, a to je dan kad je stvoreno zvanje naročitog Bibliotekara, koji će Bibliotekom upravljati. Među tim Biblioteka je počela postajati mnogo ranije, ma da je to postajanje išlo lagano, malo po malo, tako reći neosetno.“

Jovan Tomić posvetio je Narodnoj biblioteci značajan deo svoga života. Sačuvao ju je tokom Prvog svetskog rata, a potom se zalagao za njeno uređivanje i podizanje na nivo savremene evropske biblioteke. Po preseljenju u zgradu na Kosančićevom vencu, razvrstan je njen knjižni fond po formatima i unapređen ukupni kvalitet poslovanja.

Zakon o Narodnoj biblioteci donet 1901. godine ostao je na snazi do Drugog svetskog rata. Njime je ona dobila veći stepen autonomije u odnosu na SKA, jer je vrhovni nadzor rada Narodne biblioteke dodeljen Ministarstvu prosvete. Veze sa Akademijom svedene su na moralnu podršku za dobijanje zgrade i štampanje izveštaja Narodne biblioteke u Godišnjaku SKA.

Za razliku od izveštaja Narodne biblioteke, koji su bili redovno u celini objavljivani u Godišnjaku SKA, o stanju i delatnostima Akademijine biblioteke izveštavano je samo povremeno u okviru opšteg izveštaja o radu. Neki podaci u vezi sa bibliotečkom zbirkom navođeni su u poglavljima „Otkupi“ ili „Razmena izdanja“. Ipak, upravo je to bio period kada se Biblioteka razvila toliko da je bila spremna za osamostaljenje kao „posebna ustanova Akademijina“, kako je to formulisao tadašnji sekretar SKA Aleksandar Belić.

Srpska kraljevska akademija nasledila je celokupnu imovinu Srpskog učenog društva jer su, prema Osnovnom zakonu Kraljevsko-srpske akademije, na nju prenete „sve povlastice i imanje dosadašnjeg Srpskog učenog društva“. Jovan Đorđević predao je 9. septembra 1893. godine Srpskoj kraljevskoj akademiji kasu, arhivu i bibliotečku zbirku Društva. Biblioteka je brojala oko 5.000 naslova monografskih i serijskih publikacija. S obzirom na činjenicu da su neke ustanove još izvesno vreme posle spajanja SUD i SKA slale svoja izdanja i jednoj i drugoj ustanovi, novonastala bibliotečka zbirka imala je dosta duplikata, ali i nepotpunosti u mnogim serijama.

O sistematskom sređivanju biblioteke počelo je da se razmišlja u martu 1899. godine, kada je sekretar dobio dužnost da „overi“ stanje Akademijine knjižnice prema inventaru pređašnjeg Srpskog učenog društva, kako bi moglo da se pristupi izradi novog inventara. Pola godine nakon toga tadašnji predsednik SKA Sima Lozanić konstatovao je da „stoji u Akademiji još nezapočet jedan veći posao, a taj je uređenje biblioteke, koja nije još ni popisana“. Predložio je stoga „celokupnoj Akademiji da izabere još jednoga privremenog sekretara, čija bi dužnost bila: starati se o štampanju Akademijinih izdanja i rukovati njenom knjižnicom“. Krajem godine odlučeno je da se Jaša M. Prodanović postavi u zvanje „pomoćnika bibliotekara“, s mesečnom platom koja će mu se izdavati dok ne dovrši uređenje Akademijine knjižnice. Tom prilikom je pokrenuto pitanje uređenja Akademijine istorijske arhive i rukopisne zbirke.

Sima Lozanić gledao je s optimizmom na preduzete korake za uređivanje Biblioteke, o čemu je na skupu 22. februara 1900. godine izvestio da mnogo lakše teče nakon odgovarajućeg povećanja državne pomoći Akademiji. Smatrao je izvesnim da „kada se taj posao dovrši, učiniće se pristupnom ta najbogatija knjižnica naša“. Nakon nekoliko meseci, novi predsednik Jovan Mišković izvestio je da je popisana Akademijina materijalna imovina i da je odlučeno da se ona vodi u pet inventara ili knjiga: inventar Akademijine knjižnice, inventar starih rukopisa i štamparskih prvina, inventar istorijske arhive, inventar kancelarijskog nameštaja, inventar Akademijinih izdanja. Imovinom iz prva tri inventara rukovao je sekretar a ostalom imovinom blagajnik. Akademijina imovina osigurana je prvi put 1933. godine i to kod Osiguravajućeg društva „Srbija“.

Jaša Prodanović radio je do kraja 1900. godine na uređenju Akademijine biblioteke, preuređujući, numerišući i smeštajući knjige u police. Izrađeni su lisni katalozi po azbučnom redu autora i po strukama. Planirano je da se u narednoj godini pristupi kompletiranju zbirki i da se preduzmu mere da se povrate knjige izdate na reverse pre 20 i 25 godina. Zbirka je brojala oko 5.500 naslova sa 30.000 jedinica. Tokom iste godine, zaslugom Ljubomira Stojanovića, sređena je i inventarisana zbirka rukopisa i starih štampanih knjiga, na osnovu čega je 1901. godine štampan Katalog rukopisa i starih štampanih knjiga: zbirka Srpske Kraljevske Akademije. U toj zbirci popisano je 312 jedinica, među kojima 56 starih štampanih knjiga.

Svi poslovi u vezi sa knjigama postepeno su regulisani pravilnicima. Najpre je 1925. godine usvojen Pravilnik o davanju u zamenu, poklanjanju i prodaji izdanja SKA, kojim je ograničeno da Akademijina izdanja može u jednom mestu primati besplatno samo jedna ustanova sa javnom bibliotekom. Potom je donet 1932. godine prvi pravilnik u vezi sa Bibliotekom pod nazivom Pravilnik o posluzi knjigama iz knjižnice SKA. Ovaj pravilnik je knjige stavljao na raspolaganje pre svega članovima Akademije. S izuzetkom retkih knjiga i časopisa, oni su mogli njima da se služe u Akademiji i da ih uzimaju na revers sa rokom od tri meseca. Ostala lica, pre svih nastavni kadar, mogla su Akademijinim knjigama da se služe „samo u slučajevima kada dotične knjige nemaju ni Narodna ni Univerzitetska biblioteka“, pa i tada u prostorijama Narodne biblioteke, a ne Akademije.

Srpska kraljevska akademija sastojala se od četiri stručne akademije: Akademije prirodnih nauka, Akademije filosofskih nauka, Akademije društvenih nauka i Akademije umetnosti. U njima su obavljana naučna istraživanja, što je nalagalo da se bibliotečki fond popunjava relevantnom inostranom naučnom literaturom. Akademija se u tom pogledu najviše oslanjala na razmenu sopstvenih izdanja. Pokrenute su nove serije: Glas (1887), Posebna izdanja (1888), Spomenik (1888), Srpski etnografski zbornik (1894), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda (1902), Srpski dijalektološki zbornik (1905), Južnoslovenski filolog (1913). U njima je objavljen veliki broj značajnih naučnih radova, prevashodno o srpskom jeziku, književnosti, istoriji, etnografiji.

Govoreći jednom prilikom o Akademijinim publikacijama koje su slate u razmenu, Milutin Milanković ih je nazvao „zlatnom valutom Akademijinom“. Pored toga što su podizale naučni ugled zemlje u inostranstvu, one su predstavljale kapital na osnovu kojeg su bibliotečke zbirke popunjavane skupim inostranim časopisima. Milanković se inače, zajedno sa drugim matematičarima i naučnicima koji su se bavili prirodnim naukama, zalagao da se u Akademiji pokrene jedna naučna publikacija posvećena naukama „internacionalnog karaktera“, namenjena inostranom svetu koji nije vladao srpskim jezikom.

Akademija je 1933. godine pokrenula bilten na stranim jezicima pod nazivom Bulletin de l’Académie Royale Serbe, koji je imao podserije prema stručnim akademijama. U ovoj publikaciji su, pretežno na francuskom i nemačkom jeziku, objavljivani izvodi radova koji su prethodno bili objavljeni u drugim serijama Akademije. Bulletin je bio izuzetno dobro primljen u inostranstvu. Već 1935. godine poslat je na adrese 564 inostrana instituta i naučna društva. Od 1936. godine primalo ga je u razmenu više od 700 ustanova. Strani časopisi dobijeni zauzvrat omogućavali su našim naučnicima da prate dostignuća u inostranom naučnom svetu.

Razmena publikacija bila je glavni izvor za popunjavanje bibliotečkog fonda, jer Akademija nije imala posebno opredeljena sredstva za kupovine. Ponude i preporuke za otkup knjiga od privatnih lica i knjižara često su stizale na njenu adresu, a ona ih je otkupljivala u zavisnosti od sredstava kojima je u datom trenutku raspolagala. U takvim okolnostima dešavalo se da propusti neku značajnu ponudu. Akademija je 1924. godine otkupila rukopisnu i knjižnu zaostavštinu Ilariona Ruvarca, ali 1931. godine nije imala sredstava za otkup ostatka njegove biblioteke. Slično je bilo i 1933. godine, kada nije bila u mogućnosti da, na predlog upravnika Univerzitetske biblioteke u Beogradu Uroša Džonića, otkupi rukopis Dušanovog zakonika, koji je nudila na prodaju knjižara Gustava Foka u Lajpcigu.

Priliv velikog broja knjiga na osnovu razmene nametao je pitanje otvaranja Akademijine biblioteke za javnost. Povodom obeležavanja pedesetogodišnjice Srpske kraljevske akademije 1936. godine, sumirano je stanje njene biblioteke. Sekretar SKA Aleksandar Belić izneo je u svom izveštaju uverenje da je Akademijina biblioteka po svojim kolekcijama „jedinstvena u našoj zemlji“ i da je „velika šteta što nije pristupačna široj publici“. Tada je ona posedovala oko 12.300 naslova sa blizu 120.000 jedinica. Belić je tom prilikom postavio zadatke za budućnost: otvaranje Biblioteke za širu javnost i štampanje kataloga koji bi „omogućio da se njenim knjigama koriste naučnici i drugi ljudi izvan Beograda“. Konstatovao je da su se sve nekadašnje Akademijine zbirke „toliko razvile da bi mogle obrazovati osnovicu za četiri zasebne ustanove Akademijine: 1. Biblioteku; 2. Akademijin arhiv; 3. Rukopisni institut; 4. Etnografski institut“. Ovi planovi u velikoj meri su ostvareni nakon Drugog svetskog rata, kada se Akademija uselila u svoju zgradu i organizovala stručne službe.

Stradanja Biblioteke u dva svetska rata

Dramatične okolnosti u kojima se Srbija našla tokom Prvog i Drugog svetskog rata nisu mimoišle ni Srpsku kraljevsku akademiju. U oba rata ona je pretrpela gubitke u ljudima i materijalnim dobrima. Najveći deo njenih zbirki sačuvan je zahvaljujući posvećenosti sa kojom su tadašnji akademici brinuli o očuvanju Akademijine imovine.

Tokom Prvog svetskog rata Srpska kraljevska akademija obustavila je rad, jer je kulturni i naučni život u zemlji bio potpuno onemogućen. Neposredno po izbijanju rata uprava SKA preduzela je neophodne mere da zaštiti najvredniju imovinu. Rukopisi i stara štampana knjiga, istorijska arhiva, rukopisi spremni za štampu i hartije od vrednosti, spakovani su u 11 sanduka i poslati u Niš, gde se nalazilo Ministarstvo prosvete. Za vreme rata neki od njih su bili zaplenjeni, a neki izgubljeni, ali je imovina iz tih sanduka ipak po okončanju rata prikupljena i vraćena Akademiji.

Zgrada u kojoj se nalazila Srpska kraljevska akademija u Brankovoj 15 ostala je pusta. Za vreme austrougarske okupacije u njoj je boravila služiteljka, dok je ostalo osoblje, pisar i dva poslužitelja, bilo mobilisano. Akademijina biblioteka, kao i deo druge imovine, ostao je u zgradi. Prilikom bombardovanja 1915. godine, zgrada je pretrpela izvesna manja oštećenja od granate koja nije eksplodirala. Za sve vreme rata, imovinom Akademije raspolagao je okupator. Pred evakuaciju iz Beograda, predstavnici okupacionih vlasti zapečatili su Akademiju i izvršili 20. oktobra 1918. godine protokolarnu komisijsku predaju njene imovine. U protokolu su grubo evidentirana dobra koja su se nalazila u pojedinim sobama, bez preciznog popisa stanja po zbirkama. U vezi sa bibliotečkom zbirkom je samo konstatovano da se u zgradi na prvom spratu nalaze tri sobe sa Bibliotekom, čije su knjige uvedene u katalog koji je ostao u kancelariji na prvom spratu.

U posleratnom izveštaju tadašnjeg sekretara Ljubomira Stojanovića navodi se da je stanje po svim sobama Akademije iz osnova poremećeno. Biblioteka je zatečena u haotičnom stanju i izgledalo je da je „neprijatelj u njoj preko svojih činovnika hteo nešto da radi, ali, izgleda, nije ni sam znao šta“. Potpuno je bio poremećen red koji su knjige ranije imale, te je zbirku trebalo iznova pretresti, inventarisati i urediti kao što je bila pre rata. Za vreme austrougarske okupacije nestalo je iz Akademijine biblioteke 87 naslova, među kojima serijske publikacije u većem broju svezaka. Ti naslovi su nakon rata trajno otpisani.

Period Drugog svetskog rata okarakterisan je kao dotad „najmučniji i najteži period u životu Akademije“. Već na početku rata interniran je u logore jedan broj akademika, među kojima i predsednik Aleksandar Belić, i stradala je imovina. Akademiji je bio zabranjen javni rad. Održavala je svoje aktivnosti u minimalnom obimu „povučena i zatvorena u sebe“, s ciljem da pomaže akademicima koji su ostali u Beogradu i da se stara o svojoj imovini.

I ovog puta najdragocenija imovina Akademije – rukopisi, povelje, inkunabule i rukopisi primljeni za štampu – iz predostrožnosti je pred izbijanje rata zatvorena u dve metalne kase. Zahvaljujući tome ostala je sačuvana, jer je tokom nemačkog bombardovanja Beograda 1941. godine pogođena Akademijina zgrada u Brankovoj 15. Tom prilikom poginuo je poslužitelj. Zgrada je znatno stradala, ulični deo do podruma i prvi sprat na zadnjem delu. Stradao je deo Biblioteke u kome se nalazila zbirka naučnih časopisa i publikacija dobijenih iz razmene, tako da je prema prvoj proceni bilo upropašćeno blizu 2.000 jedinica inostranih časopisa. Iako je najveći deo bibliotečke i arhivske građe ostao sačuvan, prava srazmera pričinjene štete sagledana je tek posle rata.

U strahu od daljeg uništavanja imovine, Predsedništvo SKA odlučilo je da se Arhiv i Biblioteka zajedno sa kancelarijama presele iz porušene u susednu zgradu u Brankovoj 13. Ta zgrada je takođe uzeta pod zakup od uprave Zadužbine Sime Igumanova, sa kojom su započeti pregovori oko popravke stare zgrade. Uporedo sa seobom, koja je obavljena tokom leta 1941. godine, ispod ruševina su izvlačeni i spasavani ostaci rukopisa i knjiga. Poslovima oko smeštanja i sređivanja Biblioteke rukovodio je bibliotekar i arhivar Nikola Nemirović Dančenko.

Tokom okupacije opasnost po Akademijinu imovinu dolazila je i od predstavnika nemačkih okupacionih vlasti koji su bili dobro obavešteni o njoj. Polovinom juna 1941. godine, iz Akademijinog arhiva odnete su dragocene stare povelje i pisma srpskih vladara, trgovački ugovori, latinske povelje i drugi istorijski dokumenti. Reč je o istorijskim dokumentima od 12. do 18. veka iz Dubrovačkog arhiva, koji su početkom 19. veka odneti u Carski dvorski arhiv u Beču. Dubrovački istorijski dokumenti restituisani su Jugoslaviji 1920. godine i povereni Srpskoj kraljevskoj akademiji, koja je pristupila njihovom publikovanju. Tokom Drugog svetskog rata, arhivski asesor dr Robert Švanke ih je konfiskovao iz Akademije kao „arhivalije nemačkog porekla“ i poslao za Beč. Za ova dokumenta ostavljena je potvrda o konfiskaciji. Nešto kasnije tokom rata pojavila se opasnost da ista sudbina zadesi zbirku rukopisa i starih štampanih knjiga. Iako pregledana i popisana, ova zbirka nije konfiskovana.

Sredinom 1943. godine Biblioteka i Arhiv ostali su bez nadzora, jer je Nikola Nemirović Dančenko podneo ostavku nakon čega se pridružio partizanima i poginuo u ratu. Na skupu od 16. juna 1943. godine Predsedništvo SKA imenovalo je komisiju, koju su činili akademici Jovan Radonić, Nikola Radojčić i Vojislav Mišković, sa zadatkom da izvrši raspored prostorija u tada već opravljenoj zgradi u Brankovoj 15. Komisija je glavni deo posla prepustila Vojislavu Miškoviću, koji je de facto nadalje vodio brigu o imovini SKA. Veliku pomoć Miškoviću pružio je profesor u penziji Radoslav Perović, koji je „kao odlični poznavalac Akademijine biblioteke i arhive, obaveštenjima o dotadanjem rasporedu i redu u biblioteci, olakšao i ubrzao izvršenje ovog zadatka“.

Vojislav Mišković podneo je 19. novembra 1943. godine iscrpan izveštaj o obavljenom poslu, na čemu mu je Predsedništvo SKA izrazilo „zapisničku zahvalnost“. On je izneo kritički osvrt na zatečeno stanje zbirki i formulisao predlog za dalje postupanje sa njima. Predložio je, a Predsedništvo SKA je to usvojilo, da treba sprovesti sledeće mere: komisijski utvrditi stanje zbirki; svaku od njih poveriti na staranje po jednom pravom članu; ustrojiti ih i nadalje redovno i tačno uvoditi u inventarske knjige. Odlučno da ove mere što pre sprovede, Predsedništvo SKA je na skupu 15. decembra 1943. godine imenovalo Vojislava Miškovića, Filareta Granića i Dušana Pantelića u komisiju za izradu plana o pregledu stanja i inventarisanju Arhiva i Biblioteke. Od 1. januara 1944. godine Radoslav Perović je postavljen za novog „čuvara Arhiva i bibliotekara“, a zapravo za upravnika Arhiva i Biblioteke SKA, te se moglo pristupiti sprovođenju plana.

Za pregled Akademijine biblioteke koja, prema navodima spomenute komisije, „od 1901 godine (od br. 274) nije uopšte dalje inventarisana, usvojen je specijalni postupak“. Taj postupak je počivao na principima koje je Komisija formulisala i po kojima je 22. februara 1944. godine pristupila pregledanju Arhiva i Biblioteke. Započeti rad je nakon šest sastanaka obustavljen zbog savezničkog bombardovanja Beograda. Radoslav Perović je prvih dana jula podneo ostavku na svoj položaj. Vojislav Mišković je svoje angažovanje oko zbrinjavanja Akademijine imovine zaokružio izradom novih pravilnika o Biblioteci, Arhivu, razmeni, poklanjanju i prodaji izdanja SKA. Pravilnik Biblioteke usvojen je na go-dišnjem skupu celokupne Akademije 10. marta 1944. godine.

Na predlog Komisije, a zbog mogućih novih bombardovanja, Predsedništvo Akademije je u avgustu 1944. godine donelo odluku da se dragocenosti smeste na sigurno mesto, u trezore Narodne banke. U 255 kutija spakovana su stara dokumenta, rukopisne knjige, stare štampane knjige, leksikografska građa i druga vredna imovina. Na sigurno je sklonjena i kartoteka Akademijine biblioteke. Početkom 1945. godine, nakon oslobođenja, sve je vraćeno u Akademiju.

Iako je bilo različitih procena štete koju je Biblioteka pretrpela tokom rata, najmerodavniji je izveštaj koji je sastavio sekretar SKA Vojislav Mišković 1945. godine. On je to učinio na zahtev Zemaljske komisije za utvrđivanje štete na kulturno-prosvetnim dobrima. U dopisima Komisiji od 7. juna i 10. avgusta 1945. godine Mišković je popisao ukupnu štetu koju je SKA pretrpela tokom rata, a koja se odnosila na zbirku rukopisa, starih štampanih knjiga i turskih dokumenata, zbirku časopisa i knjiga Biblioteke, umetničke slike i nameštaj. U pogledu štete učinjene Biblioteci u Drugom svetskom ratu, naveo je da je iz „Zbirke stranih časopisa i publikacija dobivenih u zamenu za ʻBilten’ nestalo ili upropašćeno usled pogotka bombe 1941. oko 1.000 svezaka“. Uz dopis je priložio i spisak od 215 naslova knjiga nestalih tokom ratnih događanja. Isti spisak knjiga nestalih iz Akademijine biblioteke za vreme Drugog svetskog rata, dostavljen je 1959. godine Zavodu za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Narodne republike Srbije. Zavod je, uz saradnju muzeja, biblioteka i drugih zainteresovanih ustanova, prikupljao potrebne podatke radi sprovođenja sporazuma između Jugoslavije i Austrije o restituciji kulturnih dobara odnetih tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Knjige sa ovog spiska nikada nisu vraćene u Biblioteku SANU.

Uspostavljanje Biblioteke kao ustanove: 1947-1990

Javna biblioteka u Srpskoj akademiji nauka

Zakon o Srpskoj akademiji nauka iz 1947. godine ozvaničio je promenu naziva Srpske kraljevske akademije u Srpska akademija nauka (SAN) i doneo suštinske promene u njenom uređenju. Novom organizacijom je umesto dotadašnje četiri stručne akademije uvedeno šest odeljenja: Odeljenje prirodno-matematičkih nauka, Odeljenje tehničkih nauka, Odeljenje medicinskih nauka, Odeljenje literature i jezika, Odeljenje društvenih nauka i Odeljenje likovne i muzičke umetnosti. U pogledu celokupne strukture i uloge u društvu, SAN je transformisana u radnu ustanovu po modelu Akademije nauka SSSR. Očekivalo se da doprinese obnovi ratom razrušene zemlje kroz rad instituta koji su već 1947. godine u velikom broju osnovani u njenom sastavu.

U skladu sa novom orijentacijom, fondove Biblioteke i Arhiva, do tada dostupne samo članovima Akademije i tek u retkim slučajevima drugim naučnicima, trebalo je otvoriti javnosti. Otvaranje Akademijine biblioteke bilo je utoliko značajnije što je stradanje Narodne biblioteke u bombardovanju 1941. godine ostavilo veliku prazninu u raspoloživim knjižnim fondovima.

Preobražaj u javnu biblioteku iziskivao je ozbiljne pripreme. Bilo je potrebno obezbediti finansijska sredstva i znatno veći prostor od onog u kojem je Akademija tada bila smeštena. Nakon rata ona se još uvek nalazila u nedovoljno saniranim, bombardovanjem teško oštećenim prostorijama u Brankovoj 15. Predsedništvo se našlo pred ozbiljnom dilemom: prilagoditi dograđivanjem i pregrađivanjem iznajmljenu zgradu u Brankovoj ulici ili se upustiti u mnogo kompleksniji poduhvat adaptiranja sopstvene zgrade u Knez Mihailovoj 35. Nakon analize ponuđenih elaborata za obe mogućnosti, prihvaćen je 1948. godine plan arhitekte Grigorija Samojlova za preuređenje Palate Akademije. Ova zgrada je podignuta na zemljištu dodeljenom Akademiji Osnovnim zakonom iz 1886. godine, koje je knez Mihailo Obrenović prethodno zaveštao „za prosvetne ciljeve“. Građena je u periodu od 1912. do 1924. godine, po rešenju arhitekata Andre Stevanovića i Dragutina Đorđevića. Iz finansijskih razloga projektovana je za komercijalnu namenu, odnosno izdavanje lokala i stanova. Akademija je prihode od rente koristila za pokrivanje troškova izgradnje zgrade i finansiranje izdavačke delatnosti, a sama je sa svim svojim delatnostima ostala u Brankovoj 15.

Prema Samojlovljevom planu, u renovirano zdanje trebalo je da se usele Predsedništvo sa Upravom poslova, sekretari odeljenja, Biblioteka i Arhiv sa čitaonicama, Klub akademika i 15 naučnih instituta. Zadatak je bio veoma zahtevan, jer je iziskivao iseljavanje brojnih zakupaca pre započinjanja obimnih građevinskih radova. Samojlov je temeljno preuredio unutrašnjost zgrade Akademije uspešnim spajanjem estetike sa funkcionalnošću novoostvorenih namenskih prostora. O tome upečatljivo svedoči Milutin Milanković u svojim sećanjima. Izgled i stanje zdanja pre adaptacije opisao je rečima da se iza „lepuškaste spoljašnosti“ krio „lavirint tamnih stepeništa, hodnika i stanova“, da bi potom izrazio divljenje smelosti i veštini Samojlova koji je „radikalno, duhovito i stručno“ izvršio povereni mu zadatak. Biblioteka i Arhiv sa svojim čitaonicama dobili su prostorije na međuspratu, gde se i danas nalaze. Palata Srpske akademije nauka svečano je otvorena 24. februara 1952. godine.

Paralelno sa uređivanjem Palate Akademije, tekle su pripreme za preobražaj Biblioteke u javnu biblioteku. U novembru 1947. godine na dužnost upravnika Arhiva i Biblioteke, odnosno „čuvara arhiva i bibliotekara“ kako se ta funkcija još uvek nazivala, imenovan je Dušan Pantelić. Na njegovu inicijativu Biblioteka je dobila dva službenika: knjižničara i manipulanta. Krupniji koraci u pravcu transformacije Biblioteke u javnu biblioteku načinjeni su 1950. godine, nakon razdvajanja uprave Arhiva i Biblioteke. Tada je donet Pravilnik o organizaciji poslova SAN. Na mesto v. d. upravnika Biblioteke postavljena je 7. marta 1950. godine Smilja Mišić. Kao osvedočeni stručnjak u bibliotekarstvu, ona je imala potrebnu viziju i energiju za postavljanje Biblioteke na nove osnove.

Zbirka, velika po broju i značaju publikacija, bila je neuređena i još uvek smeštena u dve prostorije u Brankovoj ulici, te je više podsećala na skladište knjiga nego na biblioteku. Njena selidba u Palatu Akademije zahtevala je razvrstavanje i popisivanje fonda, kao i organizaciju transporta i smeštaja. Za navedene poslove bio je potreban veći broj službenika, zbog čega je do 1952. godine zaposleno ukupno 4 bibliotekara, 4 knjižničara, 3 bibliotekara-pripravnika, 5 pomoćnih i 5 honorarnih službenika. Pripremljeni su neophodni pravilnici i uputstva za prijem i pečatiranje knjiga, inventarisanje i katalogizovanje. Izdvojene su iz opšteg fonda posebne zbirke kao što su stara i retka knjiga, priručnici itd. Obezbeđen je inventar trajnog i potrošnog materijala za svakodnevni rad Biblioteke, između ostalog formulari za korisnike i bibliotečki pečati.

Ambicije su bile velike. Težilo se stvaranju moderne biblioteke na najvišem profesionalnom nivou. Kontaktirane su biblioteke i bibliotečka društva širom sveta, od Indije preko Velike Britanije do Kanade, sa molbom da pomognu u ovim nastojanjima slanjem relevantne literature o različitim aspektima bibliotečke delatnosti. Tražene su određene publikacije iz određenih zemalja uz ponudu da im se Biblioteka kasnije oduži kroz razmenu. Bibliotekari su se aktivno uključili u rad Društva bibliotekara NR Srbije osnovanog 1947. godine i počeli da učestvuju na stručnim skupovima.

Središnji događaj u ovom preobražaju bio je donošenje Pravilnika o organizaciji i radu Centralne biblioteke Srpske akademije nauka 1951. godine. Biblioteka je dobila status stručne ustanove Akademije. Njeno mesto, zadaci i način upravljanja bili su jasno određeni. Centralna biblioteka SAN trebalo je u svom domenu da služi unapređenju Akademijine naučne delatnosti i pomaže usavršavanju njenih naučnih kadrova, koordinira i pomaže rad institutskih biblioteka, doprinosi širenju naučnih rezultata Akademije putem razmene njenih izdanja. Prema Pravilniku, rukovođenje Bibliotekom bilo je povereno upravniku, Stručnom savetu i Predsedništvu SAN kao najvišoj instanci. Upravnik je rukovodio izvršenjem programa rada Biblioteke i usklađivao rad institutskih biblioteka pod okriljem SAN. Podnosio je Stručnom savetu izveštaje o radu Biblioteke i predlagao planove rada. Stručni savet je vršio neposredni nadzor nad Bibliotekom i donosio smernice u skladu s osnovnim principima koje je određivalo Predsedništvo. Tada, kao i danas, bio je sastavljen od predstavnika svih odeljenja Akademije i upravnika Biblioteke. Prvi članovi Stručnog saveta, pored v. d. upravnika Smilje Mišić, imenovani su 18. maja 1951. godine. To su bili akademici Petar Kolendić i Nikola Saltikov, i dopisni članovi Slobodan Dobrosavljević, Vojislav Arnovljević, Dušan Pantelić i Stanojlo Rajičić. Konstitutivni sastanak, na kome je za predsednika izabran Petar Kolendić, održan je 6. juna 1951. godine.

Ovim Pravilnikom regulisano je, između ostalog, pravo korišćenja Biblioteke. Njeni fondovi su postali dostupni ne samo članovima SAN već i članovima ostalih akademija u Jugoslaviji, naučnim saradnicima instituta SAN i drugim naučnim i kulturnim radnicima iz zemlje, a uz odobrenje Predsedništva i naučnim radnicima i ustanovama iz inostranstva. Na konstitutivnoj sednici Stručnog saveta, sekretar Akademije Petar S. Jovanović preporučio je da se ova odredba primenjuje tako da se korišćenje fondova u čitaonici omogući svim građanima, a pozajmica van čitaonice samo nabrojanim kategorijama. Od tada pa do danas, uz manja odstupanja, pravo na učlanjenje u Biblioteku stekli su uz odgovarajuće pisane preporuke studenti i drugi „spoljni“ korisnici. Članstvo je besplatno i omogućuje korišćenje građe iz fonda Biblioteke u opštoj čitaonici.

Razmena izdanja Akademije i njenih instituta bila je regulisana Pravilnikom o razmeni, poklanjanju i prodaji izdanja SAN, koji je donet istovremeno sa pravilnikom o radu Biblioteke. Prema njemu, razmenu Akademijinih izdanja sa drugim ustanovama obavljale su Centralna biblioteka i instituti SAN, ali je odluke o uspostavljanju svih razmena donosio Izvršni odbor Predsedništva SAN. Centralna biblioteka SAN je koordinirala radom svih institutskih biblioteka pod okriljem Akademije. Vodila je centralni katalog i centralnu evidenciju razmene i sprovodila stručnu obuku institutskih bibliotekara. Ulogu i naziv centralne biblioteke zadržala je formalno do donošenja Poslovnika o organizaciji i radu Biblioteke SANU 1962. godine, iako se većina instituta osamostalila 1954. godine.

Preobražajem Biblioteke u stručnu ustanovu Akademije regulisano je njeno redovno finansiranje, tako da je od 1952. godine mogla blagovremeno da planira raspored svojih sredstava. Godišnji izveštaj o radu Centralne biblioteke SAN prvi put je objavljen u Godišnjaku SAN za 1950. godinu, da bi potom to postala redovna praksa.

Biblioteka je u Palati Akademije, prvi put u 110 godina svog postojanja, dobila prostorije specijalno adaptirane za bibliotečke poslove. Pored radnih i magacinskih prostorija, dobila je dve čitaonice, opštu sa 52 mesta i čitaonicu za članove Akademije. Centralna biblioteka SAN zvanično je otvorena za javnost 18. oktobra 1952. godine. Otvaranje je obeleženo skromnom svečanošću koju je pratila izložba o najvažnijim događajima u razvoju Biblioteke i njenim najznačajnijim darodavcima. Smilja Mišić, upravnik Biblioteke, govorila je tom prilikom o dotadašnjem radu ove ustanove. Rad sa korisnicima započeo je 20. oktobra. Prema izveštaju o radu Biblioteke za 1952. godinu, do kraja godine opštu čitaonicu su posetila 1.422 čitaoca koji su koristili 7.523 publikacije iz bibliotečkog fonda.

Nakon otvaranja nastavljeno je uređivanje prostorija i unapređivanje uslova za rad. Čitaonice su opremljene policama za priručnike, nabavljene su kase za stare i retke knjige, pisaće mašine, telefon. Predsedništvo Akademije je izlazilo u susret potraživanjima koja su prvih godina neprestano stizala iz Biblioteke. Osim o tehničkoj opremi, vodilo se računa o zapošljavanju bibliotekara različitih obrazovnih profila i njihovom stručnom usavršavanju. To je omogućilo da Biblioteka raste i napreduje.

Bibliotečki fond od 220.000 jedinica, preseljen u nove magacinske prostorije, razvrstan je po novom sistemu u sledeće grupe: 1. Izdanja akademija; 2. Izdanja univerziteta; 3. Izdanja ostalih naučnih i stručnih društava i ustanova; 4. Retkosti; 5. Priručnici; 6. Rusko odeljenje; 7. Posebne biblioteke; 8. Periodika. Unutar ovih grupa, s izuzetkom Ruskog odeljenja, knjige su uređene po formatima. U okviru grupe Retkosti razdvojene su jugoslovenske i strane knjige, a u okviru jugoslovenskih izdvojene su stare srpske knjige. Novi prostor nije bio dovoljan da primi celokupni knjižni fond, zbog čega se po odluci Predsedništva SAN sprovelo rasterećivanje od duplikata.

U Biblioteci je krajem 1954. godine bilo 26 stalno zaposlenih i rad je po prvi put organizovan po odeljenjima. Formirana su četiri odeljenja: Odeljenje izdanja akademija sa Otsekom retkih knjiga; Odeljenje univerzitetskih izdanja; Odeljenje izdanja naučnih društava sa Otsekom posebnih biblioteka i Odeljenje periodike, a u novembru 1955. godine obrazovano je i Odeljenje za informacije. U narednim godinama je organizacija poslova menjana više puta prema potrebama i mogućnostima Biblioteke.

Nabavna politika Centralne biblioteke bila je prilagođena ulozi koja joj je dodeljena u okviru organizacione strukture SAN. Pod okriljem Akademije postojao je čitav niz specijalizovanih institutskih biblioteka. Centralna biblioteka je koordinirala nabavke svih ovih biblioteka, a sama je nabavljala knjige i časopise opštenaučnog karaktera, odnosno dela koja nisu spadala u domen rada nekog od instituta. Vodilo se računa o racionalnom trošenju sredstava i nepotrebnom dupliranju skupih inostranih publikacija u okviru različitih ustanova Akademije.

Nakon donošenja Zakona o naučnoj delatnosti i osamostaljivanja instituta 1954. godine, Biblioteka SAN je de facto izgubila ulogu centralne biblioteke i nije morala da vodi računa o usklađivanju nabavnih politika. Ona je tada definisala samostalnu nabavnu politiku, koja je vremenom dopunjavana i precizirana, ali nije suštinski menjana. Jasno su razgraničeni kriterijumi za različite oblike nabavke. Razmenom su nabavljana izdanja akademija nauka, naučnih društava i univerziteta iz svih krajeva sveta. S druge strane, kupovana su: (a) savremena dela naučnog karaktera, prvenstveno iz oblasti društvenih nauka; (b) dela na jugoslovenskim i stranim jezicima o srpskom narodu, zemlji, istoriji, kulturi, politici, ekonomiji; (v) stare srpske knjige, posebno dela objavljena u 18. i prvoj polovini 19. veka, kao i prva izdanja naših pisaca; (g) nedostajuće sveske časopisa, novina i kolekcija; (d) priručnici za naučni rad; (đ) bibliotečke celine značajnih ličnosti iz srpske kulturne istorije. Kupovana je naša i strana socijalistička literatura. Udžbenici, beletristika i dela popularne nauke, po pravilu nisu unošena u fond Biblioteke, izuzev kada je reč o radovima članova Akademije ili klasičnim delima koja su postala predmet teorijskog proučavanja.

Konstantu u nabavnoj politici predstavljalo je kompletiranje fonda. Prvo su kompletirana izdanja Akademije i Društava koja su joj prethodila. Već 1951. godine, upućen je dopis Predsedništvu SAN sa molbom da se iz skladišta Akademijinih izdanja Biblioteci dostave primerci nedostajućih publikacija. Kako Akademija u to vreme nije posedovala niti jedan komplet svojih izdanja osim za period SAN, Biblioteka je tokom narednih godina nastojala da ih nabavi otkupom od antikvara i privatnih lica. Potom je Stručni savet Biblioteke 1955. godine predložio i dobio od Predsedništva SAN jednokratna finansijska sredstva za popunjavanje praznina u serijama oštećenim tokom Drugog svetskog rata. Nakon toga popunjeni su nedostajući brojevi u serijama Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU) i Slovenačke akademije nauka i umetnosti (SAZU), kao i izdanjima Matice srpske. Saradnja između ovih ustanova bila je na visokom nivou. Redovna sredstva su nadalje mogla da se koriste za nabavku tekuće literature.

Od 1953. godine Biblioteka je počela da prikuplja deziderate od članova Akademije, kako bi se fond oblikovao u skladu sa najvišim dometima akademske izdavačke delatnosti. Ova praksa je intenzivirana u narednim decenijama, tokom kojih je BSANU neprestano imala komunikaciju sa odeljenjima i odborima Akademije u pogledu izbora najznačajnijih dela iz pojedinih naučnih oblasti. Nabavka deziderata zavisila je od raspoloživih materijalnih sredstava, uz poštovanje preporuke Stručnog saveta da se kapitalna dela kupuju na jeziku originala, a ne u prevodu. Paralelno je teklo sistematsko prikupljanje radova članova SAN objavljenih izvan Akademije. Biblioteka je nastojala da stvori što potpuniju zbirku radova svih članova Akademije i Društava koja su joj prethodila. Od sedamdesetih godina 20. veka članovi su pozivani da dostavljaju Biblioteci svoje novoobjavljene radove.

Biblioteka je postupno preuzela nadležnost nad knjižnom i neknjižnom bibliotečkom građom koja se čuvala i koristila u različitim Akademijinim odborima, bez centralne evidencije i obrade. Prvo je na predlog Stručnog saveta Biblioteke formirana 1956. godine komisija koja je evidentirala mikrofilmove sa snimljenom knjižnom građom. Na osnovu njene preporuke ti mikrofilmovi su predati na čuvanje Biblioteci SAN. Knjige koje su se nalazile u drugim organizacionim jedinicama i odborima SANU, izuzev priručnika neophodnih za svakodnevni rad, prešle su u nadležnost Biblioteke 1968. godine na osnovu odluke Predsedništva Akademije.

Transformacija Akademijine biblioteke iz, kako je Smilja Mišić opisala, „stovarišta knjiga“ u naučnu biblioteku, postigla je svoj cilj. Osim što je otvorila vrata širem krugu korisnika, donela je brojne prednosti i članovima Akademije. Oni su sve više koristili mogućnosti za dobijanje naučnih informacija i literature iz domena svog rada.

Napredak Biblioteke u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti

Nakon odlaska u penziju Smilje Mišić 1961. godine, dužnost upravnika preuzela je Danica Nikolić. Funkcija centralne biblioteke zvanično je ukinuta u junu 1962. godine Poslovnikom o organizaciji i radu Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti i redu u čitaonicama Biblioteke. Ovaj poslovnik je detaljnije uredio način rada Stručnog saveta, organizaciju Biblioteke, razmenu izdanja i uslove korišćenja Biblioteke.

Biblioteka je širila polje svojih aktivnosti. Krajem 1962. godine, povereno joj je sastavljanje publikacije Pregled izdanja SANU. U Biblioteci su redovno priređivane izložbe novoprimljenih knjiga i časopisa, a povremeno i izložbe posvećene jubilejima Akademije i značajnim ličnostima i događajima. Neke izložbe su pratile naučne skupove organizovane u Akademiji. Podsticano je stručno usavršavanje bibliotekara i knjižničara kao i njihovo učešće na stručnim skupovima. Kolektiv je na internim stručnim sastancima redovno informisan o savremenim tendencijama u bibliotekarstvu kroz analizu praksi velikih svetskih biblioteka i normativnih akata vezanih za bibliotečku delatnost. Sa pripravnicima koji su se pripremali za državni stručni ispit i sticanje zvanja bibliotekara, organizovani su seminari i praktične vežbe.

Biblioteka je stekla ugled u široj bibliotečkoj zajednici. Njeni predstavnici bili su uključeni u rad strukovnih tela iz oblasti bibliotekarstva u Srbiji. Bibliotekari SANU su 1963. godine učestvovali u radu Komisije za biblioteke za izradu sedmogodišnjeg plana razvoja biblioteka u Srbiji 1964–1970, koju je formirao Sekretarijat za kulturu Srbije. Izradili su elaborate „Sedmogodišnji plan Biblioteke SANU“ i „Analiza desetogodišnjeg rada Biblioteke SANU“. Predstavnici BSANU su i narednih godina učestvovali u izradi srednjoročnih i dugoročnih planova razvoja biblioteka i bibliotekarstva u Srbiji, kao i izradi Nacrta zakona o bibliotečkoj delatnosti (1973). Stručno mišljenje bibliotekara BSANU traženo je i u slučajevima kada oni nisu bili zvanično uključeni u izradu normativnih dokumenata.

Značajan napredak u razvoju Biblioteke ostvaren je pod rukovodstvom Đuze Radovića, koji je preuzeo upravljanje Bibliotekom u aprilu 1965. godine. Novi upravnik je uneo energiju i novine u sve aspekte njenog rada. Poslovi po odeljenjima su reorganizovani. Zarad veće efikasnosti, uvedene su radne norme za poslove kod kojih je to bilo moguće i opravdano. Obnovljena je bibliotečka oprema i nabavljene su dodatne čelične kase za stare i retke knjige. Proširen je obim poslova BSANU. Od 1969. godine počeo je da se priprema bilten Primljene knjige u cilju boljeg informisanja članova SANU i šire naučne javnosti o prinovama u fondu Biblioteke. Približno u isto vreme započet je rad na izradi bibliografija članova Akademije. Od 1976. godine u BSANU se sistematski prikuplja biografska i bibliografska građa o članovima Akademije. Pored toga, za publikaciju Godišnjak SANU pripremaju se poglavlja o sastavu i preminulim članovima Akademije. Godišnji izveštaji o radu Biblioteke postali su vrlo detaljni i precizni u pogledu podataka o postignutim rezultatima i korišćenju fonda.

Biblioteka je održavala veze sa domaćim i inostranim naučnicima i stručnjacima kroz posete, predavanja i razmenu stručnjaka. Bibliotekari SANU su odlazili na studijske boravke u velike evropske biblioteke. Učestvovali su, prema mogućnostima, na godišnjim konferencijama Međunarodne federacije bibliotečkih udruženja i institucija (IFLA). Neki među njima bili su autori stručne bibliotekarske literature i članovi stručnih komisija. Redovno su objavljivali radove u Bibliotekaru, časopisu Društva bibliotekara Srbije.

U decembru 1972. godine organizovana je proslava 130-godišnjice Biblioteke. Pripreme za ovaj događaj otpočele su godinu dana ranije. Angažovani su spoljni saradnici da pregledaju arhive i pronađu dokumenta iz istorije Akademijine biblioteke. Napravljen je izbor iz arhivske građe koja je, zajedno s odabranim primercima knjiga iz fonda Biblioteke, prikazana na izložbi u Galeriji SANU. Izložba, čiji je vizuelni identitet osmislio akademik Ivan Tabaković, izazvala je veliko interesovanje javnosti. Bila je otvorena mesec dana duže nego što je to bilo predviđeno. U okviru proslave održani su i svečana akademija i naučni skup na kojima su, pored članova Predsedništva Akademije, učestvovali bibliotekari i stručnjaci za srpsku knjigu, književnost i štamparstvo. Godine 1974. objavljena je monografija Spomenica posvećena 130-godišnjici života i rada Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti, posvećena ovom jubileju, s izborom arhivskih dokumenata i izlaganjima sa skupa. Iako je bila predviđena i publikacija posvećena izložbi, ona nije štampana.

Između 1965. i 1975. godine razmatrana je mogućnost da BSANU obavlja matičnu delatnost. Prvi put je to pitanje pokrenula Narodna biblioteka SR Srbije u dopisu SANU od 29. jula 1965. godine. Ovo pitanje je ponovo otvarano 1972. i 1974. godine, sa argumentacijom da je potrebno uspostaviti striktnu koordinaciju nabavke skupih inostranih publikacija u naučnim institutima. Stručni savet Biblioteke, kojim su predsedavali Viktor Novak, a potom Mladen Leskovac i Dejan Medaković, zauzeo je stav da je preuzimanje matične delatnosti poželjno, ali da se moraju obezbediti dodatna finansijska sredstva i stručni kadar. U tom cilju u Biblioteci SANU je evidentirano 90 biblioteka koje bi trebalo da formiraju Zajednicu biblioteka naučnih institucija Srbije. Kako potrebni uslovi nisu ispunjeni, do preuzimanja ove dužnosti nikada nije došlo.

Priliv publikacija je rastao, što je stvaralo problem prostora za smeštaj knjiga. Taj problem je privremeno rešen podizanjem etaža u prostorijama bibliotečkog magacina i postavljanjem jednog malog teretnog lifta 1975. godine, čime je dobijeno 300 m² prostora. Grananje delatnosti i konstantni rast fonda iziskivali su, međutim, dugoročno rešenje prostora za BSANU. Rodila se ambicija da se podigne posebna zgrada za Biblioteku, koja bi, pored ostalog, imala adekvatne prostorije za knjigoveznicu i konzervatorsku službu. Taj cilj je ubrzo postao prioritetni zadatak, te je zbog dokazanih organizacionih sposobnosti za novog upravnika BSANU izabran Mile Žegarac. Do njegovog imenovanja u septembru 1977. godine, ovu dužnost je oko dve godine obavljala bibliotekarka Ivanka Jovičić.

Žegarac je sa velikim entuzijazmom narednih 13 godina upravljao Bibliotekom. Za vreme njegovog mandata godišnji priliv građe dostigao je maksimum. On je podsticao uspostavljanje novih razmena u zemlji i inostranstvu. BSANU je godišnje uspostavljala po 20 novih razmena, o čemu je redovno izveštavano u Godišnjaku SANU. Biblioteka je 1982. godine dobila na prvom spratu Palate SANU tri prostorije u koje je smešteno Bibliografsko odeljenje. Žegarac je profilisao bibliografsku i dokumentacionu delatnost Biblioteke u okviru SANU. Tokom njegove uprave formirana je fototeka BSANU i pokrenuta je edicija Izdanja Biblioteke.

Istovremeno, Mile Žegarac je dugo i strpljivo sarađivao sa Komisijom za projektovanje nove zgrade Biblioteke. U novembru 1978. godine definisan je Programski zadatak za novu zgradu BSANU, s namerom da se ona podigne u Jakšićevoj 9. Planovima za izgradnju priključio se Arhiv SANU, koji je takođe bio suočen sa problemom nedostatka prostora. Do ostvarenja tih planova nikada nije došlo, iako je polaganje kamena temeljca bilo predviđeno u okviru proslave stogodišnjice osnivanja Srpske kraljevske akademije. Predsedništvo SANU je iz političkih razloga u oktobru 1986. godine donelo odluku da se proslava odloži za sledeću godinu i realizuje u smanjenom obimu.

Svečana proslava stogodišnjice održana je 1987. godine. Biblioteka je učestvovala u organizaciji velike izložbe o Akademiji i pripremanju prigodnih publikacija. U okviru serije Stogodišnjica SANU objavljene su dve publikacije: Pregled izdanja Srpske akademije nauka i umetnosti: Srpsko učeno društvo: 1864–1892 i Pregled izdanja Srpske akademije nauka i umetnosti: 1886-1986. Knj. 1, 1886– 1947. U njima je detaljno popisana celokupna izdavačka delatnost SUD i SKA. U Biblioteci je takođe priređen Katalog izdanja Akademije: 1886–1986, u kome su popisane i sažeto opisane sve Akademijine serije.

Sredinom i krajem osamdesetih godina prošlog veka biblioteke u Srbiji i Jugoslaviji pravile su prve korake ka uvođenju računara u obradu bibliotečke građe i uzajamnu katalogizaciju. Ključna je bila 1987. godina, kada je usvojen projekat izgradnje jedinstvene jugoslovenske bibliografsko-kataloške baze. Približno u isto vreme Biblioteka SANU je pristupila razvoju automatizovanog informacionog sistema u okviru šireg projekta stvaranja Informacionog sistema SANU. Najpre je 1986. godine formiran Međuodeljenski odbor za izgradnju Informacionog sistema, na čelu s akademikom Aleksandrom Despićem. Sledeće godine usvojen je projektni zadatak. Glavni projekat informacionog sistema Akademije i njenih instituta prihvaćen je 1989. godine, kada je formiran i Elektronski računski centar. Konkretne izvođačke projekte za pojedine elemente sistema uradio je projektni tim, a usvojio Savet korisnika informacionog sistema, sastavljen od predstavnika Akademije i svih njenih instituta. Iz domena delatnosti Biblioteke, ovim projektima su obuhvaćeni obrada tekućeg fonda i stvaranje baze podataka o članovima Akademije na osnovu dokumentacije Biblioteke. Uvođenje informatičke tehnologije obezbedilo je napredak u daljem poslovanju Biblioteke.

Zbirke biblioteke SANU

Opšti fond je najbrojnija zbirka i obuhvata monografske i periodične publikacije, koje u Biblioteku dolaze putem razmene, poklona ili kupovine. Skoro dve trećine fonda je na stranim jezicima, a najveći broj naslova je stigao razmenom, kao tekuća izdavačka produkcija, domaća i strana. Ta zbirka postoji od samog početka rada Biblioteke SANU.

Zbirku stare i retke knjige čini oko 3.500 naslova starih i retkih knjiga i periodike (novina, časopisa, almanaha, kalendara). U grupu starih knjiga ubrajaju se naslovi izdati do 1867. godine (za srpska izdanja) odnosno do 1800. (za strana izdanja).

Posebne biblioteke su poklonjene ili otkupljene bibliotečke celine, koje su primljene na trajno čuvanje i korišćenje u skladu sa ugovorima i sa pravilnikom o radu Biblioteke SANU. Trenutno ih ima 40.

Biblioteka SANU poseduje bogatu zbirku referensne literature, koja obuhvata kapitalne nacionalne enciklopedije, domaće i strane, najznačajnije stručne enciklopedije, leksikone kao i biografske, jezičke i stručne rečnike i druga izdanja.

Zbirku neknjižne građe čini blizu 3.000 jedinica mikrofilmova i mikrofiša, kartografske građe (karte, atlasi i planovi), diskova sa audio i video zapisima i elektronskim izvorima, manji broj VHS i audio traka, gramofonskih ploča, štampanih muzikalija i dr. Sadržaj zbirke je uglavnom vezan za rad Akademije i njenih članova.

Fototeku čini zbirka od približno 10.000 fotografija. U zbirci se čuvaju, pre svega, portreti članova Akademije i društava koja su joj prethodila ali i fotografije zgrade Akademije i ličnosti iz javnog i kulturnog života Srbije kroz istoriju.

U Biblioteci SANU prikuplja se dokumentacija o članovima i istorijatu SANU i ustanova koje su joj istorijski prethodile, Društva srpske slovesnosti (1841–1864), Srpskog učenog društva (1864–1892) i Srpske kraljevske akademije (1886–1947). Dokumentaciona građa obuhvata period od 1841. godine do danas i sadrži raznorodne biobibliografske podatke za oko 1.500 članova Akademije i njenih prethodnica.

Zbirka stare i retke knjige

Zbirku stare i retke knjige u Biblioteci SANU čini oko 3.500 naslova starih i retkih knjiga i periodike.

Najznačajniju i najbrojniju grupu u Zbirci predstavljaju Stare srpske knjige. To su knjige štampane do 1867. godine. Ima ih oko 1.300 naslova. Najstarije srpske štampane knjige (srbulje) čuvaju se u Arhivu SANU. Jedina srbulja u Biblioteci je Pentikostar štampan u Mrkšinoj crkvi 1566. godine. Posebnu vrednost ove grupe čine dve retkosti: Regulament Marije Terezije Srbima u Vojnoj krajini iz 1771. godine štampan u Beču crkvenom ćirilicom i knjižica stihova grofa Beladinovića Prevozvišenomu gospodinu đeneralu M. i kavaleru Nerančiću na bregu Adrijatike štampana oko 1788. godine.

U grupi Serbika nalaze se knjige naših autora na stranim jezicima i stranih autora o nama. Među njima istaknuto mesto zauzimaju putopisi stranaca, nastali prilikom njihovih putovanja kroz naše krajeve. Jedan od najstarijih je Viaggi dell‘ Illustrisimo e Eccellentissimo Sign. Marchese Ghiron Francesco Villa in Dalmatia e Levante autora Đovanija Batiste Rostanja iz 1668. godine.

Grupu Stare strane knjige čini preko 200 naslova. Okvirno, to su knjige izdate pre 1800. godine ili i posle, ali štampane na ručno izrađenom papiru. Najvrednije su dve inkunabule: Apijanova Istorija Rima iz 1477. i Lukanova Farsalija iz 1498. godine, obe štampane u Veneciji.

Osim monografija, u Zbirku stare i retke knjige ulazi i stara i retka periodika (novine, časopisi, almanasi, kalendari). Od stare periodike izdvajamo prvi srpski časopis Slavenoserbski magazin iz 1768. godine i najstariji srpski i južnoslovenski književni časopis koji izlazi od 1824. godine do danas – Letopis Matice srpske.

Retka knjiga ima blizu 400 naslova i čine je knjige i periodika izdati u malom broju primeraka, publikacije izuzetno umetnički opremljene, one sa posvetama i beleškama poznatih ličnosti, ilegalna i ratna izdanja i dr. Jedna od takvih je i Afrika Rastka Petrovića iz 1930. godine sa originalnim crtežima autora, kao i Sloboda ili Glas vile amerikanske (San Francisko, 1869), koja predstavlja prvu srpsku knjigu objavljenu na američkom kontinentu. Od retke periodike pomenućemo Krfski zabavnik iz 1917–1918. godine.

Izuzetno mesto u Zbirci zauzima Biblioteka Vuka Stefanovića Karadžića sa 49 naslova njegovih ličnih primeraka knjiga, od kojih su neki posebno vredni zbog obilja Vukovih beležaka i zapisa.

Posebne biblioteke

Posebne biblioteke su poklonjene ili otkupljene bibliotečke celine, koje su primljene na trajno čuvanje i korišćenje u skladu sa ugovorima i sa Pravilnikom o radu Biblioteke SANU.

Biblioteka akademika Mihaila Petrovića Alasa (1868–1943) – PB 1

Biblioteka Mihaila Petrovića Alasa je pedesetih godina prošlog veka dospela u Biblioteku SANU. Budući da je reč o zbirci nematematičkih dela,  izvršen je odabir te su knjige za koje je procenjeno da nisu za fond Akademijine Biblioteke poverene Narodnoj biblioteci.

Najviše je knjiga zabavnog sadržaja, o ribarstvu i lovu, veoma malo iz oblasti matematike, a ima naslova i iz drugih naučnih oblasti (medicina, mehanika, vojska, politika, filozofija itd.). Među knjigama iz zaostavštine akademika Petrovića nalazi se jedna retka i nekoliko starih knjiga. U pitanju je knjiga Vladimira Kačanovskog o dubrovačkom pesniku Antunu Gleđeviću iz 17. veka, izdata u Petrogradu 1882. godine. Druga je Usamljeni junoša Milana Vidakovića iz 1852. godine, a treća nosi naslov U Fruškoj gori 1854. od Milice Stojadinović Srpkinje iz 1861. godine. U fondu stare i retke knjige čuva se druga sveska almanaha Šumadinče iz 1853. godine koja je takođe iz Alasove biblioteke.

Lična biblioteka nematematičkih dela akademika Petrovića obiluje posvetama čiji su autori, između ostalih, Miloje Milojević, Branislav Petronijević, Miodrag Ibrovac, Bogdan Gavrilović, Ksenija Atanasijević, Mićun Pavićević i drugi. Zbirka broji 595 monografskih publikacija i kompletno je dostupna u elektronskom katalogu COBISSANU.

Biblioteka Milana Jovanovića Batuta (1847–1940) – PB 2

Komitet za zaštitu narodnog zdravlja je 1948. godine poklonio biblioteku Milana Jovanovića Batuta Biblioteci SANU. Najveći broj naslova, kojih ima preko dve hiljade uz 160 naslova periodike, pripada oblasti medicinskih nauka. Biblioteka je kompletno popisana i dostupna je u elektronskom katalogu COBISSANU pod signaturom PB 2. Deo poklona su činile i diplome i ordenje koje se danas čuvaju u Zbirci odlikovanja Arhiva SANU.

Biblioteka akademika Stevana Boškovića (1868–1957) – PB 3

Biblioteka SANU je u martu 1958. godine ovu biblioteku dobila na poklon od Geografskog instituta Srpske akademije nauka. Sadrži 537 naslova monografija i časopisa, sa blizu 1.500 svezaka. Najveći broj naslova je iz oblasti kojima se akademik Bošković bavio: geodezija, topografija, kartografija. Biblioteka je obrađena u lisnom katalogu pod signaturom PB 3, a elektronska obrada je u toku.

Biblioteka akademika Milutina Milankovića (1879–1958) – PB 4

Biblioteka i radna soba Milutina Milankovića došle su u posed Biblioteke SANU 1954. godine, kao poklon Milankovićeve supruge, Hristine Milanković. Na prvom spratu Palate SANU, u sobi 123, čuvaju se njegov radni sto sa stolicom, kožna garnitura za sedenje i sto, kao i originalne knjižne police rađene u Beču po njegovoj ideji. Čuva se i Milankovićeva bista i nekoliko umetničkih dela. Biblioteka Milutina Milankovića broji oko 800 knjiga, popisanih i opisanih pod signaturom PB 4. Reč je o vrednim i retkim naslovima iz oblasti klimatologije, meteorologije, matematike, geofizike i drugih naučnih disciplina, kao i manji broj naslova beletristike. Sačinjen je štampani katalog naslova, a privodi se kraju i obrada u elektronskom katalogu COBISSANU.

Biblioteka knjiga izdatih za vreme rata – PB 5

Reč je o naslovima koji su objavljeni za vreme Drugog svetskog rata. Nepoznat je datum i način nabavke tih knjiga. Biblioteka sadrži ukupno 172 naslova i obrađena je u elektronskom katalogu COBISSANU pod signaturom PB 5.

Biblioteka knjiga Instituta za selo – PB 6

Biblioteka broji oko 4.000 knjiga koje je Akademija dobila na poklon 1954. godine od Instituta za proučavanje sela.

Biblioteka akademika Vojislava Miškovića (1892–1976) – PB 7

Akademik Vojislav Mišković je 1972. godine Akademijinoj biblioteci poklonio svoju ličnu stručnu biblioteku sa pripadajućim hrastovim ormanom. Zbirka broji 397 monografskih i 26 periodičnih naslova, uglavnom iz astronomije. Knjige su u potpunosti obrađene u elektronskom katalogu COBISSANU pod signaturom PB 7.

Biblioteka akademika Dejana Medakovića (1922–2008) – PB 8

Akademik Dejan Medaković je Biblioteci SANU polonio 1.880 naslova, koji su obrađeni u ranijem elektronskom katalogu SANUBIB, pod signaturom PB 8. Akademik Medaković je najveći i najvredniji deo svoje lične biblioteke zaveštao Biblioteci Matice srpske.

Biblioteka akademika Valtazara Bogišića (1834–1908) – PB 9

Akademik Valtazar Bogišić je svoju biblioteku ostavio gradu Cavtatu. Legat u Biblioteci SANU je nastao 1979. godine kopiranjem originala dela fonda biblioteke u Cavtatu, a tu je dospeo zahvaljujući Akademijinom odboru za fototipska izdanja. U elektronskom katalogu SANUBIB opisano je 112 naslova, uglavnom iz oblasti narodne književnosti raznih naroda. Ovoj bibliotečkoj celini je dodeljena signatura PB 9. Svaki naslov je mikrofilmovan te su i mikrofilmovi priključeni zbirci.

Biblioteka akademika Nikole Radojčića (1882–1964) i Svetozara Radojčića (1909–1978) – PB 10

Biblioteka Svetozara Radojčića čini celinu sa bibliotekom Nikole Radojčića i otkupljena je 1982. godine od kćerki Svetozara Radojčića. Biblioteka ima oko 10.000 knjiga, većinom iz oblasti istorije, književnosti, književne istorije i istorije umetnosti. Posebnu vrednost biblioteke predstavlja stotinak naslova starih i retkih knjiga. Dostupna je u elektronskom katalogu SANUBIB pod signaturom PB 10.

Biblioteka akademika Viktora Novaka (1889–1977) – PB 11

Biblioteka SANU otkupila je 1983. godine biblioteku Viktora Novaka od njegove kćerke Nade Stevin. Sadrži oko 10.000 jedinica (knjige, note, geografske karte) iz istorije slovenskih naroda, istorije umetnosti, monografije o našim gradovima i ličnostima, nacionalne istorije, diplomatije, slobodnog zidarstva, istorije Vatikana i Konkordata, paleografije, epigrafike, heraldike. Dostupna je u lisnom katalogu, a u toku je obrada u elektronskom katalogu COBISSANU. Dodeljena joj je signatura PB 11. U Biblioteci SANU se čuva i drvena garnitura za sedenje (sto i tri stolice) iz radne sobe Viktora Novaka.

Biblioteka akademika Milana Budimira (1891–1975) – PB 12

Biblioteku je, u ime porodice Budimir, a po želji akademika Milana Budimira, 1982. godine poklonila Akademiji kći Milana Budimira, Radena Plavšić. Fond ove biblioteke sastoji se od oko 600 knjiga i separata iz oblasti opšte i uporedne lingvistike, onomastike, klasične filologije i antičke književnosti, slovenske filologije, balkanologije, vizantologije i istorije religije. Kompletno je dostupna u elektronskom katalogu COBISSANU. Dodeljena joj je signatura PB 12.

Biblioteka akademika Anton Bilimović (1879–1970) – PB 13

Supruga akademika Antona Bilimovića, Jelena Bilimović, poklonila je 1970. po akademikovoj želji njegovu ličnu biblioteku SANU, ali je zbirka preuzeta tek 1971. godine, kada je izvršena i trijaža knjiga. Za legat su izdvojeni radovi iz matematike, radovi sa posvetama, knjige i separati iz oblasti mehanike i matematike, ukupno 1124 monografskih publikacija i 24 naslova periodike. Ovoj knjižnoj zbirci je dodeljena signatura PB 13 i kompletno je dostupna u elektronskom katalogu COBISSANU.

Biblioteka akademika Stjepana Kuljbakina (1873–1941) – PB 14

Biblioteka SANU je biblioteku pokojnog Stjepana Kuljbakina dobila na poklon od njegovog sina Mihaila Kuljbakova, 1982. godine. Sadrži 38 knjiga, uglavnom iz oblasti slovenske filologije, posebno staroslovenskog jezika i paleografije. Dostupna je u elektronskom katalogu COBISSANU na signaturi PB 14.

Biblioteka Sime Simića (1906–1991) – PB 15

Sima Simić, novinar, zaveštao je svoju biblioteku Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 1980. godine, a Akademija je, po njegovoj želji, biblioteku preuzela 1986. godine. U biblioteci se nalazi oko 10.000 knjiga, najvećim delom iz oblasti južnoslovenske istorije i politike. U elektronskom katalogu SANUBIB obrađen je najveći deo tog fonda pod signaturom PB 15, a obrada ostatka knjižne građe u elektronskom katalogu COBISSANU je u toku.

Biblioteka akademika Miodraga Ibrovca (1885–1973) – PB 16

Darodavci ove biblioteke su sestričine akademika Miodraga Ibrovca, Gordana i Sloboda Bogić. Biblioteka akademika Ibrovca broji 750 naslova, od kojih je 120 naslova periodike. Reč je uglavnom o delima iz francuske i srpske književnosti ili studijama o književnosti. SANU je preuzela ovu biblioteku 1986. godine i fond je obrađen u elektronskom katalogu SANUBIB sa signaturom PB 16. Biblioteci SANU je predat samo deo njegove biblioteke. Knjige na francuskom jeziku poklonjene su biblioteci Katedre za romanistiku na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Detaljnije o Biblioteci Ljubivoja Stefanovića

Biblioteka Ljibivoja Stefanovića (1923–1983) – PB 17

Po lepoti, ekskluzivnosti i značaju izdvaja se posebna biblioteka Ljubivoja Stefanovića, osnovana 1986. godine, kao legat Olivere i Velimira Stefanovića, supruge i sina Ljubivoja Stefanovića, čiji je predani izdavački rad nadmašio granice naše zemlje. Legat obuhvata 59 monografskih publikacija, među kojima najviše ima luksuzno urađenih faksimilnih izdanja: Atlantski kodeks Leonarda da Vinčija, crteži Leonarda da Vinčija, Traktat o arhitekturi Frančeska di Đorđa, Biblija Jurija Dalmatina iz 1584. godine itd. Biblioteka je obrađena u elektronskom katalogu SANUBIB pod signaturom PB 17.

Biblioteka akademika Miroslava Pantića (1926–2011) – PB 18

Posebna biblioteka akademika Miroslava Pantića, istoričara književnosti i profesora univerziteta, formirana je 1987. godine i obuhvata publikacije koje je akademik poklanjao Biblioteci SANU, što su naslednici nastavili i posle njegove smrti. Ova bibliotečka celina se i dalje dopunjava novim publikacijama. Fond biblioteke broji oko 5.000 naslova uglavnom monografske građe, gde najistaknutije mesto zauzimaju dela iz dubrovačke književnosti i studije o njima. Knjige pristigle do 2012. godine popisane su i opisane u elektronskom katalogu SANUBIB (2131 naslov), a priliv se redovno obrađuje u elektronskom katalogu COBISSANU. Biblioteci je dodeljena signatura PB 18.

Detaljnije o Biblioteci Miroljuba Todorovića

Biblioteka Miroljuba Todorovića (1940–) – PB 19

Posebna biblioteka Miroljuba Todorovića ustanovljena je u Biblioteci SANU 1988. godine. Taj fond neprekidno se obogaćuje novom građom, što darovanom, što kupljenom. Građu najvećim delom čine umetnička i književna dela koja pripadaju signalizmu, čiji je začetnik i predani propagator sam Todorović. Ta tematska biblioteka do sada čuva oko 1.210 naslova. Knjige pristigle do 2012. godine popisane su i opisane u elektronskom katalogu SANUBIB, a knjige koje pristižu od 2012. godine obrađuju se u elektronskom katalogu COBISSANU, na signaturi PB 19.

Biblioteka Odbora za narodne umotvorine – PB 20

Bibliotečka celina je poklon porodice Vladana i Svetlane Nedić i kontinuirano je dopunjavana izdanjima o folkloru i književnostima slovenskih naroda do 2003. godine. Sadrži 368 naslova monografskih publikacija i periodike koji su opisani u elektronskom katalogu SANUBIB pod signaturom PB 20.

Bibliografija „Srpska književnost u emigraciji: 1941-1991” u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti

Biblioteka „Srpska knjiga u emigraciji“ – PB 21

Ova bibliotečka celina nastala je 1990. godine objedinjavanjem srpskih izdanja štampanih u inostranstvu koja su se nalazila u fondovima Biblioteke SANU, a u cilju izrade bibliografije srpske književnosti u emigraciji. Zahvaljujući toj aktivnosti, SANU danas raspolaže najbogatijom i najpotpunijom zbirkom srpske knjige štampane u emigraciji i dijaspori 1941–1991. Broji preko 500 naslova i nosi signaturu PB 21. Obrađena je u lisnom katalogu.

Biblioteka prof. dr Branislava Nedeljkovića (1907–1989) – PB 22

Ova lična biblioteka uvaženog profesora prava poklon je dr Nade Nedeljković iz Dubrovnika Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Knjige su iz Dubrovnika stigle u Biblioteku SANU 1989. godine. Fond čini preko 3.000 naslova iz raznih oblasti. Između ostalog, zbirka sadrži veliki broj izdanja SANU, JAZU, ANUBiH i obrađena je u lisnom katalogu, sa signaturom PB 22.

Biblioteka Ljubomira Nikića (1925–1990) – PB 23

Knjižna zaostavština uvaženog bibliografa i bibliofila Ljubomira Nikića jedna je od najvrednijih među fondovima Biblioteke SANU. Dr Zorica Nikić-Božinović darovala je Biblioteci SANU juna 1990. godine kompletnu biblioteku koju je Nikić celoga života brižljivo prikupljao i koja broji preko 25.000 jedinica bibliotečke građe. Čine je dela iz oblasti književnosti, lingvistike, istorije, istorije umetnosti, prava, crkvene istorije. Osim toga, deo poklona čini i bogata fototeka. Biblioteka je delimično obrađena u elektronskom katalogu SANUBIB, pod signaturom PB 23.

Biblioteka Rajka Veselinovića (1912–1987) – PB 24

Biblioteka SANU obogatila je svoje fondove značajnom istorijskom građom iz oblasti crkvene istorije kada joj je 1990. godine poklonjena lična knjižna zbirka uvaženog istoričara Rajka Veselinovića. Fond od oko 1.000 jedinica monografske građe i periodike kompletno je popisan i opisan u elektronskom katalogu SANUBIB pod signaturom PB 24.

Biblioteka akademika Vaska Pope (1922–1991) – PB 25

Zbirka predstavlja ličnu biblioteku akademika Vaska Pope koja je kao poklon stigla u Biblioteku SANU 2002. godine, nakon smrti njegove supruge Jovanke Singer Pope. Sadrži 3.116 jedinica monografske građe i 223 naslova časopisa sa 573 pojedinačna broja. Fond ove vredne biblioteke, koja nosi lični pečat svog baštinika kroz brojne posvete, čine različita izdanja dela Vaska Pope na srpskom i na stranim jezicima, kao i dela autora na francuskom, engleskom, nemačkom, rumunskom i drugim jezicima. Zbirka je kompletno opisana i popisana u elektronskom katalogu SANUBIB na signaturi PB 25.

Biblioteka Ljubomira Durkovića-Jakšića (1907–1997) – PB 26

Ovu vrednu knjižnu zbirku, sa preko 8.000 publikacija dr Ljubomir Durković-Jakšić, istoričar i teolog, poklonio je Biblioteci SANU krajem 1991. godine. Njenu posebnu vrednost predstavlja literatura objavljena širom sveta koja se odnosi na život i rad Petra II Petrovića Njegoša. Osim toga, biblioteka sadrži mnoge publikacije posvećene jugoslovensko-poljskim odnosima, kao i radove iz oblasti bibliotekarstva i polonistike. Zbirka je većim delom popisana i opisana u elektronskom katalogu SANUBIB sa signaturom PB 26.

Biblioteka akademika Dušana Nedeljkovića (1899–1984) – PB 27

Knjižna zbirka akademika Nedeljkovića prispela je u Biblioteku SANU 1991. godine kao poklon njegove supruge prof. Marije Nedeljković. U njoj su pretežno zastupljena dela iz filozofije (marksistička literatura), etnologije kao i naučni radovi akademika Nedeljkovića. Fond PB 27 od oko 1.600 jedinica monografske građe i periodike najvećim delom je popisan i opisan u elektronskom katalogu SANUBIB.

Biblioteka Andrije Stanojevića (1922– ?) – PB 28

Ova bibliotečka celina predstavlja testamentarni dar građevinskog inženjera i profesora španskog jezika i književnosti Andrije Stanojevića Biblioteci SANU, u koju je prispela 1993. godine. Poklonjeni fond čine dela na španskom i francuskom jeziku, pre svega rečnici, uglavnom enciklopedijskog karaktera, zatim enciklopedije, dela iz istorije Španije i Francuske, istorije umetnosti, kao i dela iz istorije francuske, španske i hispanoameričke književnosti. Građa iz ove biblioteke, koju čini 1.050 monografskih jedinica i 17 naslova periodičnih publikacija, na signaturi PB 28, obrađena je u elektronskom katalogu SANUBIB.

Biblioteka akademika Gojka Nikoliša (1911–1995) – PB 29

Knjižnu zaostavštinu akademika Gojka Nikoliša, lekara, čine knjige iz više naučnih oblasti – medicine, filozofije, primenjenih nauka, tehnike, ali i književnosti, istorije, geografije, političke istorije i umetnosti. Knjige su uglavnom na srpskom, engleskom i francuskom jeziku. Akademik Nikoliš je biblioteku, sa oko hiljadu publikacija, od čega je 133 periodičnih, lično darovao Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 1993. godine. Biblioteka je popisana u lisnom katalogu, a periodika u elektronskom katalogu SANUBIB. Nosi signaturnu oznaku PB 29.

Biblioteka dopisnog člana Danila Kiša (1935–1989) – PB 30

Ličnu biblioteku Danila Kiša poklonile su Biblioteci SANU njegove naslednice Mirjana Miočinović i Paskal Delpeš. Biblioteka je preneta u SANU 1994. godine i smeštena je u Sali akademika, u ormanima koji su jednako poklon darodavaca. Trenutno taj fond broji 1670 naslova, ali naslednica Mirjana Miočinović redovno dostavlja najnovija izdanja Kišovih dela, mahom prevode. Sve knjige su obrađene u elektronskom katalogu, na signaturi PB 30. Osim knjiga, u Biblioteci SANU se čuva i radni sto Danila Kiša, sa njegovom pisaćom mašinom i nekoliko sitnih predmeta, kao i dva crteža Radomira Reljića.

Biblioteka akademika Branka Ćopića (1915–1984) – PB 31

Supruga Branka Ćopića, Bogdanka Ilić-Ćopić je 1989. godine, izjavom volje, osnovala Zadužbinu Branka Ćopića i svu imovinu zaveštala Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Nakon smrti Ćopićeve supruge 1994. godine, SANU je nasledila celokupnu imovinu, uključujući i biblioteku sa preko 4.000 knjiga. Rad na sređivanju i obradi biblioteke Branka Ćopića započet je u oktobru 1996. godine u stanu Ćopićevih, u Ulici Kralja Milana. Biblioteka je preneta 2003. godine u zgradu Akademije, u sobu na prvom spratu, koja je danas spomen-soba Branka Ćopića. Ova spomen-soba uređena je po ugledu na Ćopićevu radnu sobu. Biblioteci je dodeljena signatura RV 31. Ukupno ima 2.990 signatura sa 4.559 svezaka. Knjige su razvrstane u sledeće grupe: dela Branka Ćopića, monografije drugih autora, serijske publikacije, priručnici i razno. Popisana je u lisnom katalogu, a najvećim delom je obrađena i u elektronskom katalogu COBISSANU.

Didroova Enciklopedija, deo Biblioteke Marka Ristića

Biblioteka Marka Ristića (1904–1982) – PB 32

Lična biblioteka Marka Ristića preneta je u Biblioteku SANU 1998. godine, na osnovu ugovora između Skupštine grada Beograda, kojoj je biblioteku poklonila Markova supruga Ševa, i Srpske akademije nauka i umetnosti. Ugovorom je biblioteka poverena SANU na čuvanje, staranje, obezbeđenje, stručnu obradu i korišćenje. Biblioteka je obrađena u elektronskom katalogu SANUBIB pod signaturom PB 32. Čuva se u spomen-sobi na prvom spratu Palate SANU, zajedno sa Ristićevim radnim stolom i stolicom i pisaćim stolom njegovog dede Jovana Ristića. Reč je o najvećoj, u celini, očuvanoj privatnoj biblioteci nadrealizma i stoga je taj legat jedan od najvrednijih u Biblioteci SANU, sa preko 10.000 jedinica, među kojima su kompletno prvo izdanje Didroove enciklopedije u 35 tomova, brojna francuska nadrealistička izdanja sa posvetama autora, bibliofilski primerci te retka izdanja časopisa.

Biblioteka akademika Miodraga Pavlovića (1928–2014) – PB 33

Bibliotečka celina istaknutog pesnika i esejiste Miodraga Pavlovića najverovatnije je formirana 1996. godine, od knjiga koje je akademik poklonio Biblioteci SANU da bi poslužile kao građa za izradu njegove bibliografije. Sadrži 125 naslova, od čega su 114 monografske publikacije, a ostalo je periodika. Fond čine uglavnom izdanja Pavlovićevih knjiga na srpskom i na stranim jezicima i kompletno je opisan u elektronskom katalogu SANUBIB, pod signaturom PB 33.

Biblioteka Milana Grola (1876–1952) i Vojislava Grola (1911–1987) – PB 34

Knjige iz ove zbirke dospele su u Biblioteku SANU kao poklon Jelene Grol, udovice Vojislava Grola, 1996. godine. Vredna knjižna zaostavština od 248 naslova sadrži publikacije iz srpske i francuske književnosti, istorije Srba i ostalih južnoslovenskih naroda, kao i knjige koje se bave jugoslovenskom idejom i ujedinjenjem. Posebnu vrednost čine marginalije, autografi i posvete autora Milanu Grolu, Miti Rakiću, Ljubi Kovačeviću i drugima. Biblioteka je kompletno opisana u elektronskom katalogu SANUBIB, pod signaturom PB 34.

Biblioteka akademika Momčilo M. Ristić (1929–2018) – PB 35

Akademik Momčilo M. Ristić poklonio je deo svoje lične biblioteke sa 1240 naslova Biblioteci SANU. Knjige su primljene u fond 1999. godine, a do kraja 2000. godine završena je njihova obrada u elektronskom katalogu SANUBIB sa signaturom PB 35. Knjige su uglavnom iz oblasti kojom se bavi akademik M. Ristić, nauka o materijalima. Najveći broj knjiga je na stranim jezicima: ruskom, nemačkom, engleskom.

Biblioteka dopisnog člana vladike Save Vukovića (1930–2001) – PB 36

Episkop šumadijski i dopisni član SANU Sava Vuković ostavio je Akademiji svoju zbirku crkvenih kalendara sa preko 1.300 jedinica, koja u fondu Biblioteke SANU nosi signaturu PB 36. Zbirka je kompletno opisana i popisana u elektronskom katalogu SANUBIB, gde se nalazi 287 zapisa, od čega 11 za monografske publikacije a 276 za periodične. Dragocena lična biblioteka vladike Save nalazi se u Šumadijskoj eparhiji.

Biblioteka Milana Dedinca (1902–1966) – PB 37

Ovu zbirku poklonila je Biblioteci SANU gospođa Radmila Bunuševac-Dedinac, supruga Milana Dedinca, 1999. godine. Kolekcija izuzetne vrednosti dospela je u Biblioteku SANU 2005. godine, nakon smrti gospođe Bunuševac-Dedinac, a predstavlja ličnu biblioteku pesnika Milana Dedinca. Uz legat Marka Ristića, ova posebna biblioteka sadrži najznačajniju građu za izučavanje nadrealizma. Posebnu vrednost biblioteci od 3.015 jedinica monografske građe i 189 naslova časopisa daju brojni autografi, potpisi i posvete. Biblioteka je kompletno obrađena u elektronskom katalogu COBISSANU, pod signaturom PB 37.

Biblioteka akademika Dinka Davidova (1930–2019) – PB 38

Akademik Dinko Davidov od 2011. godine redovno je poklanjao knjige iz svoje lične biblioteke za fond Biblioteke SANU, gde se te knjige čuvaju kao zasebna celina na signaturi PB 38. Reč je uglavnom o knjigama iz oblasti istorije umetnosti, umetnosti uopšte, istorije, književnosti i opšte kulture. Mnogi primerci sadrže posvete autora akademiku Davidovu. Biblioteka ima 480 naslova i svi su obrađeni u elektronskom katalogu.

Biblioteka „Goli otok“ – PB 39

Akademik Dragoslav Mihailović poklanja od 2015. godine naslove za izradu bibliografije o logoru za političke zatvorenike na Golom otoku 1949–1956. Tako je formirana ova bibliotečka celina, koja je obrađena u elektronskom katalogu COBISSANU na signaturi PB 39.

Biblioteka akademika Borislava Jovanovića – PB 40

Stručna biblioteka akademika Borislava Jovanovića dospela je 2017. godine u Biblioteku SANU kao poklon njegove supruge Katarine Jovanović i ćerke Tamare Jovanović Šljukić.

Ova knjižna zbirka sadrži 291 jedinicu monografske građe i 109 separata (uključujući 31 rad akademika Borislava Jovanovića). Legat obuhvata i 70 članaka akademika Borislava Jovanovića koji su analitički obrađeni u elektronskom katalogu COBISSANU. Takođe, zbirku čine i 3 naslova časopisa sa 4 pojedinačna broja.

Biblioteka akademika Borislava Jovanovića vredna je knjižna zbirka za sve proučavaoce arheologije, keltologije i arheometalurgije, naučne grane koju je kod nas utemeljio akademik Jovanović. O njegovom naučnom statusu govore prestižne publikacije u kojima je svoje radove objavljivao kao i brojne posvete na stranicama stručne literature dobijene od kolega iz celog sveta. Zbirka je kompletno dostupna u elektronskom katalogu COBISSANU.

Biblioteka Vuka Stefanovića Karadžića

U Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti nalazi se lična biblioteka Vuka Karadžića koja se sastoji od 49 naslova (55 knjiga). To je sve što je sačuvano od Vukovih ličnih knjiga. Vuk je u Beč došao sa dvadesetak knjiga, a kada je umro, u njegovoj biblioteci nalazilo se oko 1300 naslova. Sredinom devetnaestog veka to je bila bogata privatna bilioteka. Posle Vukove smrti najveći broj knjiga prodao je njegov sin Dimitrije Akademiji nauka u Petrogradu. Deo biblioteke, koji je iz Beča donet u Beograd 1894. godine, sastojao se od oko 360 naslova: oko 60 rukopisa od 14. do 19. veka, pisma i druga dokumenta iz srpske prošlosti, oko 30 karata, atlasa i skica, oko 60 litografija, zatim štampane knjige s kraja 15. veka (obodska štampa), 20 srbulja, oko 50 knjiga iz 18. veka. Najvrednije knjige i rukopisi predati su Narodnoj biblioteci; naslovi, koji su postojali u više primeraka, predani su Državnoj štampariji, bibliotekama i knjižarama; knjige koje je Vuk napisao i one koje govore o njemu date su Narodnom muzeju za Vukovu sobu, a one sa Vukovim zapisima date su Vukovom odboru koji je trebalo da se bavi proučavanjem Vukovog dela. Od svih knjiga iz Vukove lične biblioteke sačuvano je samo 49 naslova (55 primeraka) knjiga u Biblioteci SANU, zatim Srpski rječnik iz 1852. godine, koji se nalazi u Arhivu SANU, deo ovog istog Rječnika je u Vukovom i Dositejevom muzeju a Galetijev geografski priručnik, koji je ranije pripadao Geografskom zavodu, u Narodnoj biblioteci.

Prvi profesori Beogradskog univerziteta, 1905. godine

Fototeka

U okviru Biblioteke nalazi se i fototeka sa približno 10.000 fotografija, većinom portreta članova Akademije i društava koja su joj prethodila. Pored portretnih, u fototeci se mogu naći i grupne fotografije članova Akademije, zgrade Akademije, kao i nešto manji broj fotografija značajnih ličnosti, uglavnom srpske kulturne i političke istorije 19. i 20. veka. Najveći deo zbirke za period 1841–1947. čine reprinti starih fotografija. Organizovanim fotografisanjem članova, za koje je Akademija angažovala majstore fotografije Dragoljuba Kažića i Dragana S. Tanasijevića, nastala je kolekcija od oko 300 autorskih, umetničkih portreta, urađenih u crno-beloj tehnici, formata 13 × 18 cm. Manji deo kolekcije objavljen je u dva kataloga, Katalogu fototeke SANU 1841–1947 i Katalogu fototeke SANU 1948–2000. Deo zbirke koji je predstavljen u tim katalozima dostupan je i u elektronskom obliku.

Tribina Biblioteke SANU

Tribina Biblioteke SANU osnovana je da prikazuje javnosti nove knjige članova SANU, nova izdanja SANU i njenih instituta, iz svih oblasti nauka i umetnosti. Prvi urednik Tribine bio je akademik Nikša Stipčević, upravnik Biblioteke SANU od 1991. do 2011. godine. Od oktobra 2011. godine urednik Tribine je akademik Miro Vuksanović, upravnik Biblioteke. Godišnjak Tribine redovno izlazi od 2013. godine.

Izložbe u Biblioteci SANU

Stalna izložba na ulazu u Biblioteku obuhvata kratak prikaz izabranih najstarijih i unikatnih izdanja iz zbirke Biblioteke SANU, kao i knjige i predmete iz nekih od legata koji se takođe čuvaju u Biblioteci.

Od otvaranja renovirane Biblioteke SANU marta 2017. godine, novina su i kamerne izložbe povodom jubilarnih godišnjica rođenja preminulih članova, od Srpskog učenog društva do današnje Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i izložbe koje tematski prate naučne skupove, tribine, predavanja, konferencije i druge događaje u SANU.

Izložbe se smenjuju svakog meseca a mogu se posetiti radnim danima od 8 do 20 časova u Biblioteci SANU.

U holu Biblioteke redovno se izlažu najnovija izdanja SANU, kao i izbor najnovijih i najznačajnijih naslova koje je Biblioteka nabavila razmenom sa srodnim ustanovama i institucijama u inostranstvu.

Izdavačka delatnost

Biblioteka SANU priprema, uređuje i objavljuje bibliografije članova SANU, specijalne bibliografije, preglede izdanja SANU, kataloge svojih fondova, godišnjak Tribine i druga izdanja. Urednik izdanja Biblioteke SANU je njen upravnik.

Dokumentacija o članovima

U Biblioteci SANU se prikuplja dokumentacija o svim članovima SANU od 1841. godine do danas. Dokumentacija obuhvata podatke o članovima, od fotografije i potpisa, preko referata za izbor u članstvo, do biografije i bibliografije.

U dokumentaciji se čuva i literatura o članovima kao i druga dokumentacija u vezi sa njihovim životom i radom. Na osnovu tih podataka moguće je pripremiti različite publikacije i tekstove o SANU i njenim članovima.

Ta građa je dostupna korisnicima u prostorijama Biblioteke SANU.

Vidi još

• Zaostavština Vuka Stefanovića Karadžića u Biblioteci i Arhivu SANU

Spoljašnje veze

• Biblioteka SANU
• KNjIGA JE VIŠESTRUKO UGROŽENA: Biblioteka SANU obeležila dva velika jubileja („Večernje novosti”, 15. jun 2021)