Spasenija Cana Babović

Spasenija Cana Babović (rođ. Ćuković; Lazarevac, 25. mart 1907 — Beograd, 17. decembar 1977) bila je revolucionarka, učesnica Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politička radnica SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.

spasenija cana babović
Spasenija Cana Babović
Lični podaci
Datum rođenja	(1907-03-25)25. mart 1907.
Mesto rođenja	Lazarevac, Kraljevina Srbija
Datum smrti	17. decembar 1977.(1977-12-17) (70 god.)
Mesto smrti	Beograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Profesija	društveno-politička radnica
Porodica
Supružnik	Ibrahim Babović
Delovanje
Član KPJ od	1928.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije 1941—1945.
Čin	pukovnik u rezervi
Heroj
Narodni heroj od	5. jula 1952.
Odlikovanja

Kao mlada tekstilna radnica 1927. je postala član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a naredne godine član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Ubrzo potom postala je član Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd i Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Bila je aktivna u sindikatu tekstilnih radnika.

Nakon uvođenja Šestojanuarske diktature 1929. i provale u mesnu organizaciju KPJ u Beogradu, radila je na njenom obnavljanju. Od 1928. do 1937. obavljala je razne partijske dužnosti — bila je član Mesnog komiteta za Beograd, Oblasnog komiteta u Kragujevcu i dr. Aktivno je radila na stvaranju Narodnog fronta, a kao organizator radničkih štrajkova, hapšena je i proganjana od policije 1930, 1932. i februara i jula 1937, kada je podvrgnuta strahovitom mučenju, usled čega je i nosilac Partijskog priznanja „Heroj ćutanja” (ona i Krsto Popivoda su jedini nosioci ovog priznanja). Februara 1938. od Suda za zaštitu države osuđena je na dve godine zatvora.

Nakon izlaska iz požarevačkog zatvora, 1939. postala je član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, a na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ oktobra 1940. izabrana je za člana Centralnog komiteta KP Jugoslavije. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. kao član Pokrajinskog komiteta i Vojne komisije pri Pokrajinskom komitetu bila je jedan od najistaknutijih organizatora ustanka u Srbiji.

U toku Narodnooslobodilačkog rata delovala je najpre u okupiranom Beogradu, a od jeseni 1941. nalazila se na oslobođenoj teritoriji. Marta 1942. postavljena je za zamenika političkog komesara Druge proleterske brigade, ali je avgusta 1942. prešla na politički rad pri CK KPJ, gde je bila zadužena za rad sa ženama. Na Prvom kongresu AFŽ Jugoslavije, decembra 1942. izabrana je za člana Predsedništva AFŽ, a na Drugom zasedanju AVNOJ-a, novembra 1943. za člana Predsedništva AVNOJ. Na Osnivačkom kongresu KP Srbije, maja 1945. izabrana je u Politbiro CK KPS.

Posle oslobođenja, nalazila se na raznim odgovornim dužnostima. Bila je predsednica Centralnog odbora AFŽ Jugoslavije, ministar i potpredsednik Vlade NR Srbije, član CK SK Jugoslavije i Izvršnog komiteta CK SK Srbije, član Saveta federacije i dr. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Biografija

Rođena je 25. marta 1907. godine u Lazarevcu. Njeni roditelji Vasa i Stamena Ćuković (rođena Milovanović), pored Spasenije, imali su još troje dece — Životu, Boška i Radmilu. Otac joj je poreklom bio iz sela Radoinje, kod Nove Varoši i u Lazarevac je došao 1901. godine, gde je otvorio pekarsko-mesarsku radnju. Bio je učesnik Prvog i Drugog balkanskog rata, 1912—1913. godine, a u toku Prvog svetskog rata, bio je borac čuvene Drinske divizije. Iz rata se vratio tek u proleće 1919, posle dužeg lečenja od tifusa u Bizerti.

Tokom boravka Spasenijinog oca u ratovima, brigu o porodici je do 1915. vodila njena majka, nakon čega se razbolela od tifusa i umrla. Posle majčine smrti, Spasenijina braća, Života i Boško, poslati su u sirotište u Beograd, a ona i mlađa sestra Radmila prešle su kod tetke u selo Vreoce. Nakon očevog povratka, one su se vratile u Lazarevac, dok su braća otišla na učenje zanata u Srbobran. U Lazarevcu je Spasenija, završila osnovnu (koju je zbog rata, više puta prekidala) i trogodišnju Žensku zanatsko-industrijsku školu. Posle završetka škole, kratko vreme je radila u Lazarevcu, a 1926. je otišla u Beograd, gde je počela da radi kao tekstilna radnica.

Članstvo u Komunističkoj partiji

Prva saznanja o radničkom pokretu, Spasenija je dobila kao mlada radnica u Lazarevcu, zajedno sa starijim bratom Životom, koji je bio član radničkog sportskog kluba „Radnik“. Po dolasku u Beograd, Cana je postala članica radničkog Kulturno-umetničkog društva „Abrašević“, preko koga je stupila u dodir sa članovima tada ilegalnih komunističkih organizacija — Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Aprila 1927. Milorad Mića Marković, tada član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju, primio je Spaseniju Babović i njenu drugaricu i koleginicu Ružu Rašić, u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Zajedno sa njima u istoj skojevskoj ćeliji delovali su Pavle Kovačević, koji je bio sekretar ćelije, Josip Cazi, Ivan Brijaček i drugi.

Stanovala je u Braničevskoj ulici (danas u blizini Hrama Svetog Save) i u njenom stanu su se često sastajali mnogi tadašnji partijski i skojevski aktivisti, a kasnije poznati revolucionari, kao npr. — Aleksandar Ranković, Simo Miljuš, Stevan Čolović, Otokar Keršovani i dr. Aktivno je učestvovala u svim akcijama, koje je u to vreme organizovali SKOJ i KPJ. Krajem 1928. bila je prvi put uhapšena i tada je oko mesec dana provela u pritvoru u Upravi grada Beograda, tzv. zloglasnoj „Glavnjači“. Nakon hapšenja, bila je izabrana za člana Rejonskog komiteta SKOJ-a za Vračar i primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. Početkom 1929. postala je član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju, a avgusta iste godine na Pokrajinskoj konferenciji SKOJ-a za Srbiju, koja je održana na Zvezdari, izabrana je u Sekretarijat PK SKOJ-a za Srbiju. Tada je veoma aktivno sarađivala sa Aleksandrom Rankovićem, Milošem Matijevićem, Stojanom Slavnićem, Ružicom Rašić i Viktorom Šterkom, koji su takođe bili članovi Sekretarijata.

U proleće 1929. udala se za Ibrahima Babovića, mladog geometra i istaknutog člana požarevačke partijske organizacije, koga je upoznala godinu dana ranije na jednoj zabavi povodom Kongresa prosvetno-umetničkih grupa Nezavisnih sindikata. Nakon venčanja, živeli su u Požarevcu, gde je Ibrahim radio kao službenik u Katastarskoj upravi.

Partijski rad 1929—1934.

U prvim mesecima 1929. godine, nakon donošenja Šestojanuarske diktature, bile su razbijene mnoge partijske organizacije u čitavoj zemlji, a najteže je prošla partijska organizacija u Beogradu, gde su uhapšeni i mnogi članovi Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Oktobra 1929, po odluci Centralnog komiteta KPJ, u Beograd je iz Požarevca upućen Ibrahim Babović, sa zadatkom da pomogne Otokaru Keršovaniju u radu na obnavljanju partijske organizacije Beograda. Takođe, njima dvojici je na pomoć upućen i specijalni delegat — instruktor CK KPJ Alojz Kocmur, koji je uhapšen februara 1930. godine. Pred policijski islednicima se slabo držao i odao je rad ostalih komunista, pa su tada uhapšeni Cana i Ibrahim, kao i Canina sestra Radmila i brat Života, a nešto kasnije i Otokar Keršovani.

Ibrahim Babović je tada strašno mučen u Upravi grada Beograda, a potom je izveden pred Državni sud za zaštitu države koji ga je u septembru 1929. osudio na 12 godina zatvora. Cana, koja se nalazila pred porođajem, je zbog nedostatka dokaza, kraće vreme držana u pritvoru, a potom puštena na slobodu. Takođe, Canina sestra i brat su prošli sa manjim kaznama i ubrzo su bili pušteni. Maja 1930. Cana je rodila sina Vladimira.

Spomen-obeležje Spaseniji Cani Babović u Domu kulture u Lazarevcu

Nakon hapšenja supruga, Cana je nastavila sa partijskim radom, a ponovo je uhapšena sredinom 1932, posle hapšenja Petka Miletića. Tada je ponovo zbog nedostatka dokaza držana neko vreme u pritvoru, a potom puštena. Bila je proterana u rodno mesto, ali se ubrzo vratila u Beograd. U ovom periodu, tokom 1931—1933, partijska organizacija KPJ u Beogradu, bila je gotovo cela razbijena, a Cana je tada pripadala grupi komunista, koji su se u najvećoj ilegalnosti samoinicijativno okupljali i razvijali partijski rad. Kada je decembra 1933. Blagoje Parović dobio zadatak od CK KPJ da obnovi partijsku organizaciju u Beogradu i Srbiji, on se u radu na tom zadatku, najviše oslanjao na Canu Babović, Veselina Maslešu i još neke komuniste-studente sa Beogradskog univerziteta. Januara 1934. obnovljen je rad Mesnog komiteta KPJ za Beograd i ona je postala njegov član. Za veoma kratko vreme, Mesni komitet je narastao na 13 partijskih ćelija sa oko 80 članova, a ubrzo je formiran i Mesni komiteta SKOJ-a. Veoma aktivan partijski rad, prekinula je nova policijska provala u julu mesecu, u kojoj je uhapšen veliki broj članova KPJ i SKOJ. Cana je izbegla hapšenje i živela je u strogoj ilegalnosti, sve do avgusta kada je po odluci CK KPJ upućena u Sovjetski Savez, na školovanje.

Revolucionarni rad 1934—1937.

Avgusta 1934. odlukom Centralnog komiteta KP Jugoslavije određena je da ide u Sovjetski Savez na školovanje u „Međunarodnu lenjinsku školu”. Ovu odluku, saopštio joj je Blagoje Parović, a pasoš i druge putne isprave nabavila je preko kompozitora Vojislava Vučkovića. U Moskvu je stigla u septembru, i šest meseci je pohađala kurs „Lenjinske škole“. Nalazila se u grupi jugoslovenskih komunista kojoj je glavni predavač bio Rodoljub Čolaković. Posle završetka škole, kratko vreme se nalazila na praksi na Kavkazu. Tokom boravka u Moskvi imala je priliku i da upozna Josipa Broza Tita i proučavala materijale sa Sedmog kongresa Kominterne, održanog jula 1935. godine. Krajem 1935. napustila je Sovjetski Savez i na putu za Jugoslaviju, kraće vreme boravila u Beču, gde je tada bilo središte CK KPJ.

Decembra 1935. došla je u Beograd, gde se kratko zadržala, zbog bojazni od hapšenja i odmah potom je upućena od strane CK KPJ u unutrašnjost Srbije sa zadatkom da radi na organizovanju i jačanju partijskih organizacija na terenu Kruševca, Niša, Kragujevca, Jagodine, Čačka i Užica. U Kruševcu, gde se zaposlila kao tekstilna radnica, živela je poluilegalno, jer je bila prijavljena na devojačko prezime. Tu je postala član Ujedinjenog radničkog sindikalnog saveza Jugoslavije (URSSJ) i ubrzo izabrana za predsednika Sekcije tekstilnih radnika. Tokom boravka u Kruševcu, aktivno je radila pri Mesnom komitetu KPJ za Kruševac, kao i pri sindikalnoj organizaciji. Pored toga, zajedno sa Sretenom Žujovićem i Mirkom Tomićem, radila je i na stvaranju širokog „antifašističkog fronta narodne slobode“. Pod njihovim uticajem, Mesni komitet KPJ za Kruševac je 24. maja 1936. organizovao veliki narodni zbor, koji je održan uprkos zabrani policije i na kome je došlo do sukoba učesnika zbora i policije. Posle zbora, napustila je Kruševac i na kratko otišla u Beograd, odakle je prešla u Kragujevac. Politički uticaj na partiju i sindikat u Kruševcu, osetio se naročito tokom juna meseca, kada je organizovan štrajk krojačkih radnika i veliki štrajk radnica u fabrici sapuna „Merima“.

Po dolasku u Kragujevac, aktivno je radila na obnovi Mesnog komiteta KPJ za Kragujevac, čijim je radom privremeno rukovodila sve do decembra 1936. godine. Pored partijske i sindikalne aktivnosti, bila je aktivna i u širokom spektru aktivnosti — organizovanju Narodnog fronta i dobrovoljaca za Španiju, kao i radu Kulturno-umetničkog društva „Abrašević“, Sportskog društva „Radnički“, organizacije „Crvenog krsta“ i dr. Bila je inicijator velikog „zbora za mir“, održanog 11. novembra 1936. u organizaciji Sekcije žena Kragujevca. Sredinom 1936, u Kragujevac je došao Sreten Žujović sa zadatkom CK KPJ da formira Oblasni komitet KPJ koji bi, pored Kragujevca, obuhvatao i partijske organizacije Kraljeva, Čačka, Užica, Kruševca, Jagodine, Ćuprije, Paraćina i Svilajnca. Prvi članovi koje je uključio u taj komitet bili su Života Đurđević i Cana Babović, a početkom 1937. su im se pridružili — Moma Marković, Krsto Popivoda i Grga Jankes. U ovom komitetu Cana je bila zadužena za partijske organizacije Kruševca i Kraljeva, gde je često putovala.

Januara 1937. poslata je u Niš, gde je kratko boravila, jer joj je već u februara zapretila opasnost od hapšenja. Prilikom napuštanja Niša, bila je uhapšena, ali je iskoristivši neopreznost agenta koji je uhapsio, uspela da pobegne i ilegalno se vrati u Kragujevac. Po povratku, nastavila je da deluje u Oblasnom komitetu KPJ, ali pošto je opasnost od hapšenja bila sve veća, CK KPJ je u maju, na predlog Sretena Žujovića, uputio u Sarajevo sa zadatkom da radi na obnovi partijske organizacije. U Sarajevo je stigla juna 1937. sa lažnom legitimacijom na ime Zlate Dosković, tekstilne radnice iz Užica. Pošto nije bila poznata tamošnjoj policiji, mogla je slobodno živeti i raditi, a bila je i politički aktivna.

Hapšenje i robija

Tokom Caninog boravka u Sarajevu, u Kragujevcu je izbila policijska provala u kojoj je uhapšen veliki broj članova KPJ. Među uhapšenima, bio je i jedan od članova Okružnog komiteta KPJ — Života Đurđević, koji je usled policijske torture islednicima odao imena ostalih članova komiteta. Na taj način policija je saznala da se Cana nalazi u Sarajevu i tamo je otputovao Đorđe Kosmajac, agent beogradske policije, koji je rukovodio njenim hapšenjem, 13. jula 1937. godine.

Posle hapšenja, vozom je u pratnji agenata, prebačena u Kragujevac, gde je saslušavana u zgradi Vojnog zatvora. U dve male specijalne samice, koje su bile bez prozora i svetlosti, nalazili su se Krsto Popivoda i Cana Babović. I pored teškog mučenja od strane policijskih agenata, iz Beograda, Novog Sada i Kragujevca, među kojima su bili Nikola Gubarev, Đorđe Kosmajac, Svetozar Vujković i Boško Bećarević, koji je i vodio njihov slučaj, oni su uporno odbijali da bilo šta progovore. Cana je bila suočena sa Životom Đurđevićem, koji je pred agentima savetovao da i ona prizna i počne da sarađuje, ali je ona tvrdila da ga ne poznaje. Policijsko mučenje nastavljeno je i kasnije — Cana i Krsto su još strašnije prebijani i mučeni žeđu, ali i dalje ništa nisu priznali. Zbog „herojskog držanja pred klasnim neprijateljem“ oni su jedini nosioci, malo poznatog, Partijskog priznanja „Heroj ćutanja“.

Iz Kragujevca su prebačeni u Beograd, najpre u zatvor Okružnog suda, a potom u istražnom zatvoru Državnog suda za zaštitu države na Adi Ciganliji. Tamo su septembra 1937. učestvovali u štrajku zatvorenika, zbog policijske torture nad inženjerom Vladimirom Kristanom, koji je od posledica batina oslepeo. Tokom boravka u zatvoru na Adi Ciganliji, bila je zatvorena sa komunistkinjom dr Brainom Fos, sa kojom se sprijateljila. Cana i Krsto Popivoda su pred Državni sud za zaštitu države izvedeni 21. januara 1938. sa još 29 optuženih, a branio ih je advokat Selimir Jevtić. Presuda je doneta 9. februara i oni su osuđeni na dve godine zatvora, dok je polovina ostalih optuženih bila oslobođena.

Zatvorsku kaznu, u koju je bio uračunat i šestomesečni boravak u istražnom zatvoru, izdržala je u ženskom odeljenju zatvora u Požarevcu. Zajedno sa Canom, u zatvoru su tada boravile i druge političke zatvorenice-komunistkinje — Slavka Tasić, Jelena Mihailović, Zora Nikolić, Anka Gržetić i dr. Ubrzo po dolasku u zatvor, učestvovala je u uspešnom trodnevnom štrajku zatvorenica, aprila 1938. godine. Iz zatvora je puštena jula 1939. godine.

Revolucionarni rad 1939—1941.

Posle izlaska iz zatvora, Cana je proterana u rodni Lazarevac, gde se zadržala kraće vreme, a potom je ilegalno otišla u Beograd. Tokom njenog boravka u zatvoru, početkom 1938, obnovljen je rad Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, čiji je sekretar bio Aleksandar Ranković. Odmah po dolasku u Beograd, bila je kooptirana u novo članstvo PK KPJ za Srbiju i nastavila partijsku i revolucionarnu aktivnost. Zajedno sa Milanom Mijalkovićem, krajem 1939. i početkom 1940, četiri meseca je boravila na području Kragujevca i učestvovala u obnavljanju rada Oblasnog komiteta KPJ za Kragujevac. Potom je u periodu do oktobra 1940. učestvovala na više okružnih partijskih konferencija u Čačku, Kruševcu, Zaječaru i drugim mestima, gde su birana nova rukovodstva. Maja 1940. učestvovala je z Beogradu na Petoj pokrajinskoj konferenciji PK KPJ za Srbiju, na kojoj je izabrana u članstvo Sekretarijata Pokrajinskog komiteta i delegata za Petu konferenciju KPJ.

Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, održanoj oktobra 1940. u Dubravi, kod Zagreba, birana je najpre u Radno predsedništvo, a potom za člana Centralnog komiteta KPJ. Kao član Centralnog komiteta, aktivno je radila na sprovođenju odluka donetih na Konferenciji. Februara 1941, u odsustvu Aleksandra Rankovića, koji je bio povučen na partijski rad u Zagreb, vršila je dužnost sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Na sednici Pokrajinskog komiteta, održanoj 21. februara 1941. na Čukarici, kojoj je prisustvovao i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito, podnela je Referat o organizacionom stanju KPJ u Srbiji. U ovom periodu stanovala je u Beogradu, u Šumatovačkoj ulici i aktivno sarađivala sa članovima Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Takođe, njen stan je bio jedan od glavnih punktova PK KPJ za Srbiju i mesto gde su često održavani sastanci.

Aktivno je učestvovala u demonstracijama 27. marta 1941. u Beogradu, na kojima je osuđeno pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu i pružena podrška vojnom puču. Cana je tada govorila okupljenim radnicima kod Vukovog spomenika i na Akademskom trgu (danas Studentski trg). Dva dana potom, 29. marta 1941. učestvovala je na sednici PK KPJ za Srbiju, održanoj na Banovom brdu, kojoj je prisustvovao i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito i na kojoj je data ocena stanja u zemlji i plan daljeg delovanja.

Narodnooslobodilačka borba 1941—1942.

Početak Aprilskog rata, 6. aprila 1941. zatekao je u bombardovanom Beogradu. Istog dana učestvovala je na sastanku članova Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i Mesnog komiteta KPJ za Beograd, na kome je odlučeno da se deo članstva uputi u razne krajeve Srbije i Crne Gore, s ciljem da učestvuje u odbrani zemlje, a da drugi deo članstva ostane u Beogradu, ali da dok traje bombardovanje pređe na periferiju. Zajedno sa grupom članova PK i MK uputila se u selo Popović, ispod Kosmaja, gde je nekoliko dana boravila u kući učitelja Milorada Markovića. Za vreme boravka u Popoviću, nekoliko puta je odlazila u Beograd, gde se sastajala s članovima KPJ koji su ostali tamo.

Spasenija Cana Babović u Bosni, jula 1942.

Posle nemačke okupacije Beograda, Cana se sa grupom drugova vratila u grad i počela sa radom na okupljanju partijskih kadrova i organizovanjem novog načina delovanja pod okupacijom. Polovinom aprila 1941. učestvovala je na sastanku PK KPJ za Srbiju, na kom je raspravljano o novonastaloj situaciji i daljem delovanju. Tada je uključena u rad Agitpropa i Vojnog komiteta, koji su bili formirani pri PK KPJ za Srbiju. Početkom maja 1941. učestvovala je u Zagrebu na savetovanju članova CK KPJ, na kom su date smernice za dalji rad na pripremama za oružani otpor neprijatelju. Canina aktivnost, po povratku u Beograd, bila je veoma živa — kao član Agitpropa brinula je za rad ilegalne štamparije PK KPJ za Srbiju i radila na organizovanju kurirske mreže kojom su partijski materijali upućivani u unutrašnjost (njen lični kurir bila je Zaga Malivuk); održavala je veze sa okružnim komitetima Čačka i Kragujevca, za čiji je rad bila zadužena pri PK; zajedno sa još nekim članovima PK sastajala se sa liderima opozicionih stranaka oko njihovog uključivanja u Narodnooslobodilački pokret (NOP) i dr.

Njena aktivnost nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. bila je isključivo usmerena na organizovanje oružane borbe. Krajem jula 1941, zajedno sa Đurom Strugarom, Milošem Matijevićem i Nenadom Parentom, organizovala je uspešnu akciju spasavanja Aleksandra Rankovića iz bolnice u Vidinskoj ulici (danas Ulica Džordža Vašingtona). Uporedo sa aktivnošću u gradu, sarađivala je i sa članovima CK KPJ i generalnim sekretarom KPJ Josipom Brozom Titom, koji su tada boravili u Beogradu, na pripremanju i organizovanju oružanog ustanka u Srbiji. Uspela je da preko, jedne članice KPJ, stupi u kontakt sa Jankom Jankovićem, šefom kartoteke Specijalne policije, preko koga je dobijala značajne informacije. To je bilo veoma korisno u vreme „septembarske provale“ u partijsku organizaciju Beograda, koja je nastala hapšenjem Ratka Mitrovića Šilje i njegovim slabim držanjem pred policijom.

U policijskoj provali, tokom septembra i oktobra 1941, razbijen je čitav Mesni komitet KPJ za Beograd i uhapšen veliki broj članova KPJ. Cana se tada nalazila u teškoj situaciji, jer se morala danonoćno kriti od policije. Nakon Titove ocene „da se iz Beograda više ne može rukovoditi ustankom“ i poziva članovima PK KPJ za Srbiju da pređu na oslobođenu teritoriju, polovinom novembra 1941, s grupom drugova u kojoj su bili Milentije Popović, Anđa Ranković, Buba Milosavljević, Vera Dimitrijević i Lepa Žujović, napustila je Beograd. Preko Aranđelovca, Topole, Rudnika i Čačka, stigla je do oslobođenog Užica, u kom se tada nalazio CK KPJ i Vrhovni štab i koje je tada bilo centar oslobođene teritorije tzv „Užičke republike“. Ubrzo po njenom dolasku, Užice su zauzeli Nemci, a partizani su se povukli ka Sandžaku. U periodu od decembra 1941. do kraja januara 1942. boravila je u oslobođenoj Novoj Varoši, gde se nalazio i veći broj rukovodećih kadrova KPJ iz Srbije. Ovde je radila na reorganizaciji partizanskih jedinica, koje su se povukle iz Srbije, kao i na rešavanju brojnih problema vojno-pozadinske prirode. Zbog nove ofanzive, zajedno sa partizanskim jedinicama prešla je u Bosnu i došla u Čajniče, gde je 1. marta 1942. formirana Druga proleterska udarna brigada, u kojoj je primila dužnost zamenika političkog komesara i partijskog rukovodioca.

Sa Drugom proleterskom brigadom, Cana je, do sredine avgusta 1942, prešla borbeni put od Čajniča, preko istočne Bosne, Crne Gore i Hercegovine do Kupreškog polja. U toku teških borbi brigade, na sektoru Gacka, juna 1942, organizovala je evakuaciju ranjenika iz sela Izgora. Bila je učesnik sastanka Vrhovnog štaba sa Štabovima proleterskih brigada, 20. juna 1942. na kom je doneta odluka o pohodu u zapadnu Bosnu. Nakon bitke na Kupresu, avgusta 1942, u kojoj je i sama učestvovala, povučena je iz brigade i tada je prešla na politički rad u CK KPJ, gde se bavila radom na organizovanju Antifašističkog fronta žena (AFŽ).

Zajedno sa Vrhovnim štabom i CK KPJ boravila je u Glamoču, Mliništu, Oštrelju, Bihaću i Bosanskom Petrovcu. Bila je članica Inicijativnog odbora AFŽ i inicijator pisma koje je CK KPJ uputio partijskim organizacijama obaveštavajući ih o sazivanju Prve zemaljske konferencije žena. Na ovom radu aktivno je sarađivala sa Mirom Moračom i Vandom Novosel. U oslobođenom Bihaću 26. i 27. novembra 1942. učestvovala je kao delegat na Prvom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ). Ubrzo potom, u oslobođenom Bosanskom Petrovcu organizovala je Prvu zemaljsku konferenciju žena Jugoslavije, koja je održana od 6. do 8. decembra 1942. godine. Na ovoj Konferenciji stvoren je Antifašistički front žena (AFŽ), koji je postao masovna antifašistička organizacija. Na Konferenciji je podnela Referat o organizacionim pitanjima AFŽ i bila izabrana za sekretara Glavnog odbora AFŽ, dok je za predsednicu izabrana Kata Pejnović. U Bosanskom Petrovcu ostala je do sredine januara 1943, kada je zbog otpočinjanja nove ofanzive morala, zajedno sa Vrhovnim štabom, krenula ka jugu.

Narodnooslobodilačka borba 1943—1945.

U toku Četvrte neprijateljske ofanzive, od januara do marta 1943, zajedno sa članovima Vrhovnog štaba, Centralnog komiteta KPJ, Izvršnog odbora AVNOJ-a, Centralnog odbora USAOJ-a i Glavnog odbora AFŽ-a, pod teškim borbama kretala se od Bosanske krajine do Neretve. Grupu istaknutih rukovodilaca Narodnooslobodilačkog pokreta, u kojoj je bila i Cana, predvodio je Mihailo Švabić, član Biroa CK SKOJ. Po završetku ofanzive, upućena je u Prvu proletersku diviziju, koja je imala zadatak da se probije u Srbiju. Zbog otpočinjanja nove — Pete neprijateljske ofanzive, od ovog plana se odustalo i Cana sa Prvom divizijom prošla kroz najteže borbe na Sutjesci. Avgusta 1943. odlukom Vrhovnog štaba upućena je na područje Like i Dalmatinske Zagore, gde je politički radila sa ženama. Zajedno sa većnicima Hrvatske i Slovenije, krajem novembra 1943. došla je u oslobođeno Jajce, gde je prisustvovala Drugom zasedanju AVNOJ-a, na kom je izabrana za člana Predsedništva AVNOJ-a.

U Jajcu se zadržala do marta 1944, kad je upućena u Dalmaciju, sa zadatkom da na području na kojoj je delovao Osmi dalmatinski korpus politički deluje u radu sa narodom, a prvenstveno ženama. Tamo je sa Duškom Brkićem i Jakovom Blaževićem učestvovala na sastancima i konferencijama — partijskih organizacija, Štabova brigada i divizija, Narodnooslobodilačkih odbora i dr. Krajem aprila 1944. prešla je u oslobođeni Drvar, gde je do nemačkog desanta, 25. maja 1944., radila u redakciji lista Nova Jugoslavija. U toku desanta, nalazila se zajedno sa članovima Vrhovnog štaba i CK KPJ, s kojima je potom avionom prebačena iz Kupreškog polja za Bari, a odatle na ostrvo Vis. Juna 1944. prisustvovala je sastanku Josipa Broza Tita sa članovima PK KPJ i Glavnog štaba NOV i PO Srbije, na kome je odlučeno da se grupa vojno-političkih rukovodilaca NOP prebaci na oslobođenu teritoriju južne Srbije i tamo radi na daljem jačanju oružne borbe.

Početkom jula 1944, zajedno s grupom istaknutih rukovodilaca, među kojima su bili Blagoje Nešković, Moma Marković, Koča Popović i dr, brodom je prebačena u Bari, a odatle avionom u selo Kosančić, kod Bojnika. Na terenu južne Srbije, aktivno je politički radila na stvaranju i jačanju organizacija Narodnooslobodilačkog pokreta, kao i pripremama za osnivanje Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS). U avgustu 1944. kooptirana je u članstvo obnovljenog Glavnog Narodnooslobodilačkog odbora Srbije. Posle prodora jedinica NOVJ u Srbiju i borbi za njeno oslobođenje, članovi vojno-političkog rukovodstva Srbije, među kojima je bila i Cana, stalno su menjali svoje središte — boravili su najpre u Niškoj Banji, Aranđelovcu, Kragujevcu i na kraju u oslobođenom Beogradu. Ovde se nakon četiri godine, susrela sa braćom Životom i Boškom i sestrom Radmilom. Ubrzo potom, iz Sovjetskog Saveza vratio se njen trinaestogodišnji sin Vladimir.

Novembra 1944. učestvovala je u zasedanju Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije, održane u Beogradu. Potom je učestvovala je u organizovanju Glavnog odbora Antifašističkog fronta žena Srbije, na čijem je zasedanju 28. januara 1945. izabrana za prvu potpredsednicu ove organizacije. Maja 1945. učestvovala je na Osnivačkom kongresu Komunističke partije Srbije, kada je izabrana za člana Centralnog komiteta i predsednicu Kadrovske komisije pri CK.

Posleratni period

Posle oslobođenja Jugoslavije, Spasenija Cana Babović obavljala je razne odgovorne društveno-političke funkcije u Socijalističkoj Republici Srbiji i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji:

• Državne funkcije:

Od 1946. do 1963. bila je ministar u Vladi Narodne Republike Srbije, odnosno Izvršnom veću Narodne skupštine NR Srbije. U Vladi Blagoja Neškovića, od 1946. do 1948, bila je ministar rada, a u Prvoj i Drugoj Vladi Petra Stambolića, od 1948. do 1953. ministar zdravlja. U periodu od 1953. do 1963. bila je potpredsednica Izvršnog veća, čiji su predsednici bili Jovan Veselinov, Miloš Minić i Slobodan Penezić Krcun.

Za narodnog poslanika Narodne skupštine NR Srbije i Savezne narodne skupštine birana je u periodu od 1945. do 1963. godine. Posle odlaska u penziju 1963. godine, nastavila je da bude sve do smrti — član Saveta federacije, od 1963. i član Predsedništva SR Srbije, od 1974. godine.

Spasenija Babović 1970-ih godina

• Društvene funkcije:

Bila je osnivač i prva potpredsednica Glavnog odbora Antifašističkog fronta žena Srbije (AFŽ), predsednica Centralnog odbora Antifašističkog fronta žena Jugoslavije, članica Predsedništva Glavnog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije i Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ), članica Saveznog odbora Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije, članica Republičkog odbora SUBNOR-a Srbije i predsednica Fonda „Dragojlo Dudić“ pri SUBNOR Srbije.

• Političke funkcije:

Član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, bila je od 1940. do 1969. godine — birana je na Petoj zemaljskoj konferenciji (1940), Petom (1948), Šestom (1952), Sedmom (1958) i Osmom kongresu SKJ (1964). Član Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, bila je od 1939. do 1968. godine — u članstvo Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju kooptirana je 1939. (od PK KPJ za Srbiju maja 1945. formirana je KP Srbije), a za člana Centralnog komiteta birana je na Prvom (1945), Drugom (1949), Trećem (1954), Četvrtom (1959) i Petom kongresu SKS (1965). Od 1945. do 1949. bila je predsednica Kadrovske komisije pri CK KP Srbije, a izvesno vreme i član Izvršnog komiteta CK SK Srbije.

Godine 1963. otišla je u penziju i povukla se iz aktivnog političkog života, ali je kao istaknuti „revolucionar i politički radnik“ nastavila da bude važna ličnost u političkom životu Srbije. Godine 1966, nakon Četvrtog plenuma CK SKJ i smenjivanja Aleksandra Rankovića sa svih državnih i partijskih funkcija, Cana je 16. septembra 1966. na Šestoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije dala predlog da se Ranković isključi iz članstva Saveza komunista Jugoslavije. Ovaj predlog prihvatio je CK SKJ i to je učinjeno oktobra iste godine.

Od 8. do 12. oktobra 1972. bila je učesnica nekoliko sastanaka koje je Josip Broz Tito održao sa najvišim rukovodstvom Saveza komunista Srbije i Socijalističke Republike Srbije. Na ovim sastancima osuđena je politika koju je vodio deo rukovodstva SK Srbije, a ubrzo potom njegovi čelni ljudi — Marko Nikezić i Latinka Perović podneli su ostavke. Kao i 1966, Cana je i ovaj put stala na stranu političke linije koju je predvodio Josip Broz Tito.

Smrt

Grob Spasenije Cane Babović u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Kao posledica višegodišnjeg napornog ilegalnog partijskog rada, stravičnog mučenja u policiji 1937, kao i napora tokom Narodnooslobodilačkog rata, zdravlje Cane Babović je počelo da popušta. Najpre je 1969. imala infarkt, a 1975. je obolela od raka bubrega. Sa ovom opakom bolešću borila se sve do pred kraj 1977. godine. Umrla je 17. decembra 1977. na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA) u Beogradu.

Povodom njene smrti, najviše društveno-političke organizacije Socijalističke Republike Srbije, među kojima — CK SK Srbije, Predsedništvo SR Srbije, Skupština SR Srbije, SSRN Srbije i SUBNOR Srbije izdale su zajedničko saopštenje. Kovčeg, sa njenim posmrtnim ostacima, bio je izložen u Velikoj sali zgrade Predsedništva SR Srbije, gde su joj počast odavale brojne delegacije, kao i građani u mimohodu. Dan njene sahrane, 20. decembar 1977, Izvršno veće Skupštine SR Srbije proglasilo je za Dan žalosti na teritoriji SR Srbije. Uz najviše državne i vojne počasti, sahranjena je u centralnom delu Aleje zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

O svom revolucionarnom radu objavila je nekoliko članaka, ali nikada nije želela da napiše memoare. U osmoj knjizi Godišnjaka grada Beograda iz 1961. napisala je članak Iz prvih dana narodnooslobodilačke borbe u Beogradu, a u drugoj knjizi Priloga za istoriju socijalizma iz 1970. napisala je članak Sećanja na predratne dane. Godine 1977. Institut za izučavanje radničkog pokreta Srbije iz Beograda, objavio je knjigu Sećanja drugarice Spasenije Cane Babović na ljude i zbivanja pre i u toku NOB-a, koja je nastala na osnovu njenih rukopisa.

Odlikovanja i priznanja

Za svoj revolucionarni, ratni i društveno-politički rad, Cana Babović nagrađena je mnogim priznanjima, kao i inostranim i jugoslovenskim odlikovanjima. Zbog „herojskog držanja pred klasnim neprijateljem“ ona i Krsto Popivoda, jedini su nosioci malo poznatog partijskog priznanja Heroj ćutanja, koje su dobili od Komunističke partije Jugoslavije, jer uprkos okrutnih mučenja nisu odavali informacije o ilegalnom partijskom radu. Takođe, bila je dobitnik Povelje Crveni barjak slobode Skupština opštine Kragujevac, Zlatne plakete Skupštine opštine Lazarevac, Povelje Protiv nasilja i rata i za mir u svetu Skupštine opštine Kraljevo i dr.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave s lentom (odlikovana 13. marta 1968), Orden narodnog oslobođenja (odlikovana 26. februara 1945), Orden Republike sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem (odlikovana 2. juna 1947), Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima i Orden za hrabrost (odlikovana 2. juna 1947).

Predsednik SFRJ Josip Broz Tito odlikovao je sa tri najviša jugoslovenska odlikovanja — Ordenom narodnog heroja odlikovana je 5. jula 1952. za zasluge u Narodnooslobodilačkoj borbi; Ordenom junaka socijalističkog rada odlikovana je 3. jula 1963. za zasluge u izgradnji socijalističke i samoupravne Jugoslavije i Ordenom jugoslovenske zvezde s lentom odlikovana je 25. marta 1977. povodom 70. rođendana.

Njeno ime nosi dvanaest ulica, među kojima su ulice u Bačkoj Palanci, Vranju, Vrbasu, Kragujevcu, Požarevcu i Smederevu.

Literatura

• Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957.  COBISS.SR 4864263
• Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970.  COBISS.SR 4897031
• Vojna enciklopedija tom I. Beograd. 1970.  COBISS.SR 72911623
• Žene Srbije u Narodnooslobodilačkoj borbi (PDF). Beograd: Prosveta/Nolit. 1975.  COBISS.SR 162155015
• Marković, Dragan (1977). Otpisani — Beograd 1941—1944. Beograd: Sloboda.  COBISS.SR 76369415
• Mala enciklopedija Prosveta tom I. Beograd: Prosveta. 1978.  COBISS.SR 445703
• Mladenović, Stanko (1980). Spasenija Cana Babović. Beograd: Rad.  COBISS.SR 14965255
• Bijelić, Krste (1980). Heroine Jugoslavije. Zagreb: Spektar.  COBISS.SR 49275399
• Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48700167