Klisursko-poljadijski Srbi

Klisursko-poljadijski Srbi su deo srpskog naroda koji živi u Banatskoj klisuri i Poljadiji, duž granice sa Srbijom, u Rumuniji. Administrativno naselja u kojima žive pripadaju opštinama Najdaš, Sokolovac, Požežena, Nova Moldava i Berzaska u županiji Karaš-Severin i Svinica u županiji Mehedinci.

Klisursko-poljadijski Srbi

Srpski pravoslavni manastir Bazijaš u Banatskoj klisuri iz 13. veka
Ukupna populacija
3.754 (2021)
Regioni sa značajnom populacijom
Banatska klisura i Poljadija
Jezici
srpski i rumunski
Religija
uglavnom pravoslavlje
Srodne etničke grupe
Srbi u Rumuniji

Geografski položaj

Predeo u podnožju jugozapadnog ogranka Južnih Karpata, duž leve obale reke Nere i Dunava, ranije se smatrao Banatskom klisurom ili samo Klisurom. Ime Klisura se nalazi na karti generala Mercija iz 1723—1725. godine. Aleksandar Stanojlović je u svojoj monografiji o Banatskoj klisuri iz 1938. godine, zapisao da nju sačinjava trougao Nere i Dunava do Đerdapa, sa mestima Leskovica, Zlatica, Lugovet, Sokolovac, Bazijaš, Divić, Belobreška, Radimna, Suška, Srpska i Rumunska Požežena, Mačević, Nova i Stara Moldava, Koronini, Sveta Jelena, Gornea, Sikevica, Ljupkova, Berzaska, Drenkova, Kozla i Svinica. Tada se nije pravila razlika između Poljadije i Klisure, iako je kod lokalnog stanovništva ta razlika činjena.

Pod Poljadijom se podrazumeva predeo između leve obale reke Nere do njenog ušća u Dunav i planine Lokve. Tu se nalaze sela Leskovica, Zlatica, Prnjavor, Lugovet i Sokolovac, koja se kod mesnog stanovništva nazivaju poljadijskim selima, jer su smeštena u ravničarskom delu jugozapadnog Banata. U njima Srbi čine ili su činili mahom većinsko stanovništvo.

Banatska klisura je predeo između leve obale Dunava i ogranaka Južnih Karpata, od mesta Bazijaš do mesta Turnu Severin. U Rumuniji se upotrebljava naziv Dunavska klisura, koji se u novije vreme odomaćio i kod lokalnih Srba. U Klisuri Srbi uglavnom žive u mestima Bazijaš, Divić, Belobreška, Radimna, Srpska Požežena, Mačević, Stara Moldava, Ljupkova i Svinica.

Istorija

Na prostoru Banata, od Temišvara do današnje granice sa Srbijom, kao i od Moriša do južnih ogranaka Karpata Srbi kontinuirano žive još od ranog srednjeg veka, o čemu svedoči veliki broj srpskih toponima. Stvaranje duhovnog jedinstva srpskog naroda severno i južno od Save i Dunava na tradicijama Svetosavske pravoslavne crkve imalo je presudan značaj za opstanak pravoslavnih Srba na prostoru Banata. Veliki značaj je imao sporazum koji je arhiepiskop Sava Nemanjić 1220. postigao sa ugarskim kraljem Andrašom II o prisustvu Srpske pravoslavne crkve na području Ugarske, tamo gde je živelo srpsko stanovništvo. Tada su na prostoru južne Ugarske podignuta četiri pravoslavna manastira, od kojih Bazijaš i Zlatica u Banastkoj klisuri i Poljadiji oko 1225. godine. Posle bitke na Kosovu polju 1389. počinju srpske seobe u ugarske zemlje, doseljavali su se i plemstvo i narod. One dostižu velike razmere tokom 15. i 16. veka, o čemu svedoči podatak da je ugarski kralj Matija Korvin u svom pismu rimskom papi 1483. godine, naveo da se u protekle četiri godine u njegovo kraljevstvo doselilo preko 200.000 Rascijana, kao i dva mađarska izvora iz 1542. i 1543 godine, koja Banat nazivaju Raškom, a za Temišvar navode da je usred Raške. Početkom 15. veka despot Stefan Lazarević je dobio velike posede sa stotinama naselja i veći broj rudnika u Ugarskoj, najviše na teritoriji današnje Rumunije. Njega je nasledio despot Đurađ Branković, koji je kao i despot Stefan, postao najmoćniji feudalac u Ugarskoj posle kralja. Despot Jovan Branković podiže manastir Kusić u Poljadiji i manastir Sveti Đurađ u blizini Temišvara. Upadi Turaka u Ugarsku su vršeni preko Đerdapske klisure 1395. ali su oni bili odbijeni. Napadi Turaka su se ponavljali, u kojima su učestvovali Srbi i Vlasi, 1396—1406, 1416, 1419, 1424. i 1425, ali su Mađari upevali da ih odbiju. Tokom ovih napada područje Banata je podnosilo velike žrtve, zbog čega je stanovništvo napuštalo ove krajeve. Tokom 15. veka prostor Temišvara, Pomorišja, Banatske klisure i Poljadije je poprište bespoštednih bitaka koje su protiv Turaka vodili srpski i mađarski velikaši. Istovremeno, sa područja Temišvara su se prema Srbima kretale vojske ugarskog kralja, srpskeog despota i erdeljkog kneza. Sa njihovih pohoda koji su prodirali duboko na prostor Srbije i Bosne, povlačilo se sa vojskom brojno srpsko stanovništvo. Posle poraza na Mohačkom polju 1526. godine, u ugarskoj kraljevini je zavladalo opšte rasulo. Naseljavanje srpskog stanovništva na prostor Banata je nastavljeno i za vreme turske vladavine ovim krajevima. Srbi su postali značajan etnički element u većem delu Banata. Za njihovo naseljavanje su bili zainteresovani i Turci, jer su posle velikih pustošenja u ovim krajevima, nestala čitava naselja. To potvrđuju i podaci Pećkog katastiga iz 1660. i 1666. godine, gde je u Banatu i Krišani registrovano blizu 200 naselja sa srpskim stanovništvom. Austrijsko-turski rat je izazvao Veliku seobu Srba u Habzburšku monarhiju 1690. godine. Talas seobe je zahvatio Srbe u Banatu, koji su krenuli na severnim krajevima Ugarske. Posle povlačenja Turaka sa područja Banata, nakon rata 1716—1718. godine, iz osnova je izmenjena etnička struktura ovog prostora u kojem su Srbi imali znatnu većinu. Do toga je dovela kolonizacija Nemaca, Mađara i Slovaka.

Vojna granica

Srpsko-banatska regimenta u okviru Vojne granice

Do novog naseljavanja Srba u Banat, dovela je Druga velika seoba posle austrijsko-turskog rata 1737—1739. Ovim ratom je učvršćena granica na Savi i Dunavu, nakon čega je stvorena Vojna granica na Dunavu 1741. godine. Srbi su naročito naseljavali ovaj kraj 1747—1748. godine, dolazeći iz nekadašnje Potisko-pomoriške granice. Banatska vojna granica je uređena 1761. godine, njoj su pripale Banatska klisura i Poljadija. U ovoj graničarskaoj jedinici Srbi su imali 6.744 vojnika. Do 1774. ovaj kraj je pripadao graničarskom bataljonu u Palanci, posle toga novoformiranoj Srpsko-banatskoj pograničnoj regimenti, čije je sedište bilo u Beloj Crkvi. Jedino je selo Svinica uvek pripadalo komandi u Oršavi, odnosno graničarskoj regimenti u Karansebešu. Po nalogu cara Josifa II 1774. felcagmajstor i pogranični inspektor Živković je izvršio reorganizaciju vojno-graničarskih jedinica i za srpski deo ustrojio Ilirsko-banatsku pograničnu regimentu, kojoj su pripala poljadijska i klisurska naselja. Civilno-upravnu administraciju je vodila graničarska vojna komanda na nemačkom jeziku. Srpsko stanovništvo naseljavano od 1749. do 1774. dobijalo je od države nekoliko jutara zemlje i šume. Šuma je mogla biti iskrčena i pretvorena u plodno zemljište pod uslovom da sopstvenik bude stalan vojnik i vrši vojničku dužnost na vodi i na kopnu. Količina zemlje koju su dobijale naseljavane porodice je iznoslia po 24 jutara za oranicu i livadu i po 6 jutara za pašu. Graničari su bili podeljeni u tri kategorije: neborci, borci i nesposobni. Borci su bili vojni obveznici, od 18 do 50 za ratne operacije i od 50 do 60 godine kao čuvari mesnih pozicija. Vojna granica na Dunavu je razvojačena 1872. godine, tako su Banastka klisura i Poljadija došle pod civilnu upravu.

Pripajanje Rumuniji

Kada su srpske i savezničke vojne snage izvršile proboj Solunskog fronta 1918. godine, njihovo nadiranje ka Temišvaru je išlo preko Banatske klisure. Jedan odred srpske vosjke se zadržao u Klisuri, čime je ovaj kraj označen kao deo buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji održanoj 25. novembra 1918. godine u Novom Sadu doneta je odluka o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji. U njoj su učestvovali i poslanici iz Banatske klisure i Poljadije. Iz Belobreške su bili Ilija Unić i Kosta Pavlović, iz Divića Kosta Živanović, Mladen Golubović, Đoka Burkić i Joca Stanojević, iz Zlazice Sava Fratoj i Dušan Žigum, iz Leskovice Pera Bogić i Mita Nančić, iz Lugoveta Svetozar Tomašević i Dušan Simović, iz Ljupkove Kosta Lukić i Sretko Šinžar, iz Mačevića Sava Jovanović, Mladen Jovanović, Milan Petkov i Toma Jovanović, iz Radimne Isidor Jezdimirović i Mita Lazarević, iz Sokolovca Koja Đuričić, Toša Drašković i Radoslav Milosavljević, iz Srpske Požežene Vojin Putnik i Đorđe Janjić, iz Stare Moldave Vladmir Dakić, Stojan Apostolović, Jovan Žurž i Vojin Nešić, iz Svinice Svetislav Ristić i Srećko Šinžar, iz Suške Milivoj Pavlović. Proleća 1919. saznalo se da će Banatska klisura i Poljadija, prema projektu mirovnog ugovora pripasti Kraljevini Rumuniji. Stanovnici ovog kraja su maja meseca održali veliki zbor u Staroj Moldavi, sa koga je zatraženo da Banatska klisura i Poljadija, kao pretežno srpski kraj, pripadne Kraljevini SHS. Rešeno je da se o ishodu ovog zbora izveste delegati na mirovnoj konferenciji u Parizu. Delegaciju su činili lekar Bogdan Radosavljević iz Bele Crkve, advokat Jovan Vuletić iz Bele Crkve i paroh Vladimir Dakić iz Stare Moldave. Oni su posetili jula 1919. srpske i strane predstavnike na mirovnoj konferenciji i upoznali ih sa zahtevom žitelja ovog kraja. Međutim, istog meseca pozvana je srpska vojna vlast da preda Banatsku klisuru i Poljadiju rumunskim vlastima. Trijanonskim sporazumom 4. juna 1920. godine ovaj kraj je priključen Kraljevini Rumuniji.

Demografija

Srbi su kompaktno nastanjeni od Leskovice do Stare Mildave, dok su Ljupkova i Svinica od njih odvojene nesrpkim naseljima. Na austrougarskom popisu iz 1910. godine na tom prostoru je bio 13.821 stanovnik. Etnički sastav je bio sledeći:

Etnički sastav prema popisu iz 1910. godine‍
Srbi			9.941	71,9%
Rumuni			3.067	22,2%

Ukupno je u Banatskoj klisuri i Poljadiji pre Prvog svetskog rata bilo preko 14.000 Srba. Nakon pripajanja Kraljevini Rumuniji oko 1.500 Srba se iselilo u Kraljevinu SHS.

Na rumunskom popisu iz 1930 godine bilo je 13.202 stanovnika. Etnički sastav je bio sledeći:

Etnički sastav prema popisu iz 1930. godine‍
Srbi			8.347	63,2%
Rumuni			4.056	30,7%

Ukupno je 1930. godine bilo 10.950 Srba.

Na popisu iz 2011. godine, na prostoru od Leskovice do Mačevića, bio je 5.621 stanovnik. Stara Moldava nije uračunata jer nema pouzdanih podataka o broju stanovnika naselja. Etnički sastav je bio sledeći:

Etnički sastav prema popisu iz 2011. godine‍
Srbi			2.831	50,4%
Rumuni			2.379	42,3%

Ukupno je 2011. godine bio 4.301 Srbin. Na poslednjem popisu iz 2021. godine, bilo je u Banatskoj klisuri i Poljadiji 3.754 Srba. Broj Srba u klisurskim i poljadijskim mestima je u stalnom opadanju. Glavni uzroci toga su negativan prirodni priraštaj i migracije ka većim gradovima (Temišvar i Rešica) i inostranstvu.

Jezik

Govori klisurskih i poljadijskih Srba se mogu svrstati u smederevsko-vršački dijalekt, koji se smatra poddijaktom kosovsko-resavskog dijalekta srpskog jezika. Jedino se od njih razlikuje govor Srba iz Svinice, koji se može svrstati u prizrensko-timočke dijalekte srpskog jezika. Na popisu 2021. 3.552 Klisuraca i Poljadijaca se izjasnilo da im je srpksi maternji jezik.

Religija

Srbi su uglavnom pravoslavne veroispovesti. Na popisu 2021. 3.800 Klisuraca i Poljadijaca se izjasnilo da su pripadnici Srpske pravoslavne crkve. Takođe, jedan deo Srba se izjasnio da su samo pravoslavne veroispovesti. Na prostoru Banatsek klisure i Poljadije se nalaze tri srpska srednjovekovna pravoslavna manstira i 12 srpskih pravoslavnih parohija, koje su pod upravom Arhijerejskog namesništva sokolovačkog Eparhije temišvarske, sa sedištem u Staroj Moldavi.

Lik Svetog Save na zastavi i grbu opštine Sokolovac

Manastiri

• Manasitr Zlatica, nalazi se na levoj obali Nere, na Zlatnom potoku, po kojem je dobio ime. Manastir je podignut oko 1225. godine, i njegov nastanak se vezuje sa duhovnu aktivnost arhiepiskopa Save Nemanjića. Ovo je u svom radu iz 1789. godine, posvećenom manastiru Zlatici, zapisao arhimandrit Vikentije Ljuština. Sava Nemanjić je manastir posvetio Svetom Savi Osvećenom, a jeromonaha Joanikija je proizveo za prvog igumana. Kada je Sava proglašen za svetitelja, manastirska bratija je uzela dan njegovog spomena kao hramovni praznik. Manastir Zlatica je bio metoh manastira Mileševe, u kojem su se nalazile mošti Svetog Save.
• Manasit Bazijaš, smešten je na levoj obali Dunava, nekoliko kilometara nizvodno od ušća reke Nere. Kao i za manastir Zlaticu, njegov nastanak se vezuje za arhiepiskopa Savu Nemanjića. Prema kazivanju manastirske bratije, Bazijaš je bio metoh Pećke patrijaršije.
• Manasitr Kusić, nalazi se na levoj obali Nere, a prema predanju, podigao ga je despot Jovan Branković krajem 15. veka. Prema kazivanju stanovnika okolnih naselja, manastir je bio metoh manastira Studenice, a manastir pominje i Pećki katastig iz 1666. godine.

Crkve

• Crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Belobreški
• Crkva Svetog velikomučenika Dimitrija u Diviću
• Crkva Svetog velikomučenika Georgija u Zlatici
• Crkva Svetog proroka Ilije u Leskovici
• Crkva Svetog proroka Jeremije u Lugovetu
• Crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Ljupkovi
• Crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Mačeviću
• Crkva Svetog arhangela Gavrila u Požeženi
• Crkva Prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja u Radimni
• Crkva Prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja u Svinici
• Crkva Prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja u Sokolovcu
• Crkva Rođenja Svetog Jovana Krstitelja u Staroj Moldavi

Početkom 20. veka se u pojedinim srpskim naseljima osnovaju prve srpske baptističke zajednice. Najstarije srpsko naselje u kojem su zabeleženi Srbi baptisti je Srpska Požežena, kada su 1936. godine dve srpske porodice prešle u baptizam. Prva krštenja Srba baptista su obavljena na Radimskoj reci 1948. godine. U Radimni je 1988. podignut molitveni dom srpske baptističke zajednice, a 1993. godine je obavljeno najbrojnije krštenje, kada je kršteno preko trideset vernika. U drugim srpskim mestima se baptističke zajednice osnivaju tek nakon 1989. godine. Popisom iz 2021. godine u Karaš-severinskoj županiji je bilo 87 Srba baptista.

Zanimanje

U početku su se doseljenici u ove krajeve bavili zemljoradnjom i stočarstvom, kasnije vinogradarstvom i povrtarstvom. Plodno zemljište i povoljni geografski uslovi, što je naročito svojstveno za poljadijska sela, pogodovali su da poljoprivreda u prošlosti bude naročito razvijena u ovim krajevima. Njome se bavilo gotovo celokupno stanovništvo Banatske klisure i Poljadije. Razvoj poljoprivrede nije bio isti u poljadijskim i klisurskim mestima. Budući da se poljadisjka sela nalaze u ravničarskom delu, to znači da su se u tim krajevima razvile poljoprivredne grane. Zemljišni posedi bili su zasejani ozimim usevima pšenicom, ražom, ječmom i letnjim usevima, posebno kukuruzom. Kao hranu za stoku gajili su ovas, detelinu i seno. Na znatno manjim površinama su podizani vinogradi. U klisurskim selima je znatno manje obradivog zemljišta, uzani pojas oranica pored Dunava i zemljište na poljanama, brdima i vinogradima. Za sopstvenu potrebu gajeni su kukuruz, ređe pšenica. U ovim krajevima znatno više je razvijeno povrtarstvo i vinogradarstvo. Značajne površine su zasađene voćnjacima, prvenstveno su to šljivici.

Do početka 20. veka osnovno zanimanje stanovništva je bila poljoprivreda. U to vreme su po selima zanatlije mahom bili došljaci sa strane. Cigani su obično bili kotlari i kovači, ostale zanatlije u selima su bili ćurčije, pinteri, tišleri, krznari, stolari, opančari, abadžije i berberi.

Osnovna grana poljoprivredne proizvodnje je zemljoradnja, uglavnom proizvodnja žitarica i industrijskog bilja kao što su kudelja, suncokret i grožđe. Ostale poljoprivredne grane su stočarstvo, povrtarstvo i voćarstvo. Ranije je glavna privredna grana bila stočarstvo jer su sela ovog kraja imala povoljne ispaše u brdskim predelima i u ravničarskom delu. Najviše su gajili ovce, goveda i konje, svinje uglavnom za svoje potrebe, dok su koze gajili u manjoj meri, pre svega kao zamenu za krave. Za vreme Vojne granice razvoj poljoprivrede uzima maha, zemljoradnja je postala osnovno zanimanje Klisuraca i Poljadijaca. Najveći deo obradivog zemljišta se nalazio pod kukuruzomi i žitaricama, u znatnoj manjoj meri je sejano industrijsko bilje, kao kudelja, suncokret i duvan. Posle Drugog svetskog rata, osnivanjem Rudarskog preduzeća u Novoj Moldavi, znatan deo stanovništva je prestao da se bavi poljoprivredom iodlazio da kao neosposobljeni radnici rade u državnim preduzećima. Istovremeno, znatan broj ljudi koji su završili raznorazne škole je prestao da se bavi poljoprivredom.

Zemljoradnja

Osnivanjem Banatske vojne granice i Vlaško-ilirskog graničarskog puka broj 13 od 16 četa sa štabom u Beloj Crkvi, razvoj zemljoradnje u ovim krajevima je znatno ubrzan. Vojna uprava, osim brige o organizaciji graničarskih četa i vojnoj obuci graničara, brinula se i o privrednom životu graničarskih sela ili militarskih naselja. Da bi unapredili poljoprivredu postojali su posebni službenici koji su brinuli o obrađivanju zemlje i negovanja stoke. Svaki pedalj zemlje se morao obrađivati, a ako je zemlja ostala neobrađena krivicom graničara, bila mu je oduzimana i predata drugom graničaru.

Danas većina stanovnika poljadijskih i klisurskih sela se bavi zemljoradnjom. Ranije su gajili pšenicu, jaru i ozimu, kukuruz, raž ili rženicu, napolicu (vrsta žita, pola pšenice pola raži). Pšenicu i kukuruz najviše proizvode u Poljadiji, dok se u znatno manjim količinama proizvode u klisurskim selima. U klisurskim i poljadisjkim selima u znatno manjoj meri se proizvodi ječam, ovas, detelina i nešto industrijskog bilja. Glavni radovi su oranje, setva, okopavanje, skidanje plodova, vršidba, berba i priprema stočne hrane za zimsku sezonu.

Nekada je proizvodnja industrijskog bilja imala svoju tradiciju koja je u poslednje vreme potpuno iščezla. Jedino neke siromašnije porodice u planinskim klisurskim selima gaje lan i kudelju. Pre Drugog svetskog rata gajila se kudelja u većoj količini, jer se njeno vlakno koristilo za dobijanje tekstila potrebnog za odeću. Za vreme Vojne granice u klisurskim i poljadijskim selima gajili su se broć, šafran, ruj i duvan.

Za ishranu stoke tokom zimskog perioda neophodno je da u zavisnosti od količine stoke, svaki ratar pripremi dovoljno hrane. Ona je pripremana tokom leta i jeseni. U ovim krajevima ratari su pripremali kao stočnu hranu pšenicu, slamu od ječma, slamu od ovsa i njegovo zrnevlje, plevu od pšenice, tuluzinu, kukuruz, suvu detelinu i seno. Za ishranu ovaca u klisurskim selima uspešno koriste lisnik, granje šumskog drveća sa koga teško opada lišće, dok se za ishranu stoke koriste još duleci i stočna repa. Hrana je zimi držana u sporednom dvorištu ili senjaku. Tuluzina je bila sadenuta u plastove, isto tako se postupalo i sa senom, detelinom i slamom. Sitna pleva držala se u velikim kotaricama ili batarama.

Povrtarstvo

U doba Vojne granice povrtarstvo je bilosamo uzgredno zanimanje klisurskih i poljadijskih ratara, proizvodilo se samo za sopstvene potrebe. Radi što bolje ishrane stanovništva u Vojnoj granici, vlasti su izdale upustva za sađenje raznih biljaka, razne vrste zeleni, pasulj, kupus i naročito krompir, koji do tada nije bio poznat. Svako domaćinstvo je pored ostalog povrća, moralo imati odgovarajuću zasađenu površinu krompira. Seme za setvu je preneto iz Češke oko 1760. godine.

Povrtarstvo se počelo razvijati uoči Prvog svetskog rata, a svoj najveći uspon je doživelo posle Drugog svetskog rata, izgradnjom gradova Nove Moldave, Oravice, Anine i drugih. Naročito su se u povrtarstvu isticali Belobreščani. Seje se raznovrsno povrće, kao rani krompir, rani kupus, jesenji paradajz, zatim pasulj, paprika, luk i drugo povrće. Povrće je naročito uspevalo u predelima pored tekućih voda, zbog navodnjavanja tokom sušnih perioda. Povrtarstvo je bilo zanimanje manjeg broja ljudi u jednom selu. Najviše ih je bilo u klisurskim selima Belobreška, Divić, Stara Moldava i Mačević. Svoje proizvode su prodavali u Beloj Crkvi, Bazijašu, Oravici, Bozoviću, Berzaski, Novoj Moldavi ili Anini. Proizvodnja bostana je manjih razmera, osobito je to karakteristično za klisurska sela, dok je nešto bolje stanje u poljadisjkim selima Sokolovcu i Lugovetu.

Za rad u povrtarstvu koriste se razna ručna oruđa, kao što su drvene sadiljke ili prljkovi za rasađivanje rasada, drveno greblo sa dva ili tri drvena zupca kojima obeležavaju redove za razne rasade, veće i manje motike za okopavanje, kante sa rešetkama za zalivanje. Rasad se proizvodi u toplim lejama, koje su oivičene daskama i pokrivene staklom.

Vinogradarstvo

Važnu privrednu granu predstavlja vinogradarstvo koje se počelo razvijati dolaskom nemačkih kolonista u ove krajeve početkom 18. veka. Premda, veruje se da je vinogradarstvo bilo razvijeno i pre njihovog dolaska. Površine zasađene vinogradima su znatno manje od onih zasađenih kukuruzom ili pšenicom. Nešto više vinograda imaju Zlatica, Belobreška, Radmina i Stara Moldava. Sa malim izuzetkom, vinogradarstvo je prilično primitivno pošto su vinogradi najčešće zasađeni hibridima. Najviše se gaje loze otelo i lipovak, kao i dinka i drenak od plemenitih lozi. Kvalitet grožđa je dobar, a proizvodnja grožđa i vina znatno premašuje potreba stanovništva, zbog čega se viškovi izvoze.

Voćarstvo

U ovim krajevima je i voćarstvo donekle bilo razvijeno. Najveći broj voćaka je zasađen po baštama u seoskom ataru ili u blizini naselja. Najviše se gaje jabuke (petrovače i bosanke), kruške (karamanke, ilinjače i jačmovke), šljive (čitlovke, ranke, belošljive i ringlovke), kajsije, prikozle, trešnje (aršlame, crnice i sitnice), višnje, orahe i druge.

Tokom turske vladavine stanovništvo se bavilo jedino gajenjem šljiva, a u upotrebi su bile i razne divlje voćke, pogotovo jabuke, kajsije, kao i drugo šumsko voće. Početkom 19. veka gajenje voća je još bilo u začetku. Starosedelačko stanovništvo je i dalje gajilo šljive od kojih se proizvodila rakija. Od druge polovine 19. veka, stanovništvo se počelo baviti gajenjem voćaka mnogo uspešnije i stručnije. Na početku je bio mali broj onih koji su se bavili voćarstvom, mahom su to bili seoski učitelji. Voće su sami kalemili ili kako se kaže u ovim krajevima, oltovali ili navrtali. Viđeniji Klisurci i Poljadijci su kupovali kalemljene sadnice u Beloj Crkvi ili Oravici i sadili ih u svojim voćnjacima. Kasnije su ostali voćari navrtanjem sa rasađenih voćaka prenosili i u svoje bašte ili voćnjake. Za oltovanje i navrtanje upotrebljavali su specijalnu britvu. Danas su retka domaćinstva koja u svojim baštama, dvorištima ili voćnjacima nemaju poneku voćku. Domaćice od voća obično prave pekmez i kompot ili dunst.

Stočarstvo

Stočarstvo je ranije bila osnovna privredna grana i glavni izvor egzistencije ljudi sa ovih prostora. Danas je samo delimično razvijeno. i sa manjim izuzecima, svodi se na potrebe zadovoljavanja jednog domaćinstva. Nekada su naročito bili gajeni konji i goveda, koji se upotrebljavali i za obradu zemljišta. Danas je njihov broj dosta umanjen jer se za obradu zemljišta koriste mehanizovana sredstva: traktor, sejalica, kosačica, kombajn, razni berači i drugi. Gaje se jedino štalska goveda, krave muzare i telići. Svinje, ovce i koze se gaje samo za sopstvene potrebe. Od krava, ovaca i koza se dobija mleko, od koga se pravi sir i maslo, koji se prodaje na pijaci ili onima koji nemaju krave, ovce i koze. Živinarstvo je razvijeno tek toliko da se zadovonje sopstvene potrebe.

Pastir sa ovcama kod Požežene

Za odgoj krava, koza i ovaca postojale su bogate paše u seoskim izlazima, raznim utrinama, neobradivim padinama i planinskim kosama. Na njima su Klisurci i Poljadijci napasali svoje ovce, koze i krave, a rečne doline su pružale dobru pašu za uzgoj svinja. Stanovništvo nije imalo većih stada ovaca, koza ili svinja. Stada su im se kretala od 30 do 300 glava sitne stoke. Velike rogate stike su imali još manje. Sokolovčani, Staromoldavci, Lugovetci, Ljupkovci i Leskovčani su bili najpoznatiji kao odgajivači konja i krava, a Sviničani, Sokolovčani, Staromoldavci, Divićani i Mačevčani kako dobri odgajivači koza i ovaca. Za čuvanje koza i ovaca celo selo je imalo po jednog ili dva kozara ili ovčara. Na sličan način su se čuvale i krave, koje su čuvali kravari. Ovčare i kravare su pogađali na godinu dana, od Đurđevdana do Mitrovdana. U nekim selima je i za čuvanje svinja postojao zajednički svinjar, i za njega su važila ista pravila kao za ovčara ili govedara. Bili su obavezni da čuvaju stoku od izlaska do zalaska sunca.

U drugoj polovini 20. veka stočarstvo je pretrpelo snažan udarac jer su klisurska i poljadijska domaćinstva prisilno uvučena u poljoprivredne kooperative. Privatno bavljenje stočarstvom je potpuno ukinuto. Meštanima je preostalo da po siromašnim domaćinstvima drže po neku kozu i jednu svinju. Posle prevrata 1989. godine, počinje postepeno da se razvija stočarstvo i u ovim krajevima.

Svilarstvo i pčelarstvo

Za vreme postojanja Vojne granice bilo je rasprostranjeno sađenje dudova, koji se u ovom kraju zovu jagode, radi gajenja svilene bube. Mnoga domaćinstva su se bavila gajenjem svilene bube, dok je u Staroj Moldavi postojala Svilara za preradu svilene bube. Da bi se razvijalo svilarstvo bili su podizani rasadnici dudovih sadnica. Dudovi su bili sađeni po ulicama, ispred svake kuće i pored puteva. Za oštećenje zasađenih dudova su postojale oštre kazne, dok je za one koji su činili štete u rasadnicima uvedena i smrtna kazna. Dudovi se nisu mogli vaditi bez odobrenja nadzornika za svilarstvo. Tokom druge polovine 19. veka svilarstvo je bilo unosan posao, potom je usledio jedan veliki pad prozrokovan bolešću. Svilarstvo je naglo opalo početkom 20. veka. Danas je to potpuno zanemarena privredna grana.

Pčelarstvo je slabo razvijeno, iako postoje odlični uslovi za njegov razvoj. Starosedeoci su se bavili pčelarstvom jedino za podmirivanje domaćih potreba, i u krajnjoj meri za trgovinu. Ono u početku nije bilo neko zanimanje stanovništva, već izvesna slučajna preokupacija sa kratkim trajanjem. Za vreme Vojne granice 1764. Dvorski ratni savet je izdao upustva po kojem je svako graničarsko selo dobilo pčelinjak za smeštaj košnica, a obavezno je bilo sađenje heljde i turske deteline kao hrane za pčele. Nadzor nad pčelinjacima su vršili graničarski oficiri, a za najbolje pčelare su propisane premije. Učitelji koji su predavali pčelarstvo su nagrađeni sa po četiri košnice. U toku 1848/49. godine pčelarstvo je naglo opalo zbog nemirnih revolucionarnih godina. Između dva svetska rata ljudi su se bavili pčelarstvom jedino za svoje potrebe.

Lov i ribolov

U lovu na životinje su pored lovačke puške upotrebljavane zamke, korita i obruči od kolskog točka. Pomoću zamki, korita i obruča od kolskog točka su lovljene ptice (vrapci, zebe i druge ptice), a pomoću zamki divlje zveri (lisice, zečevi, divlje svinje i kurjaci). Budući da su Nera i Dunav bogate raznovrsnom ribom, u Poljadiji i Banatskoj klisuri je ribolov bio jedan od važnijih zanimanja ljudi. Tradicija ribolova u ovom kraju je veoma duga, o tome svedoči ribarska terminologija koja je pretežno slovenskog porekla, mada se mogu naći termini iz mađarskog i nemačkog jezika, ali su oni skorijeg datuma. Osim profesionalnih ribara, ribarenjem su se bavili i ostali meštani kada je u Dunavu bilo voma mnogo ribe. To se dešavalo za vreme sušnih godina kada se Dunav znatno povukao u svoje korito, te je velika količina ribe ostala u močvarama, virovima i vrbacima na obali reke. Tad su meštani ribu hvatali golim rukama i trpali u džak ili torbu. Među srpskim stanovništvom nije bilo pravih ribara, ako ih je bilo to su bili mahom ljudi iz siromašnijih porodica koji nisu imali obradive zemlje koja bi im omogućila egzistenciju. Glavne vrste ribe koje love u ovim rekama su som, šaran, kečiga, štuka, mrena, grgeč, deverika, kesega, bucov i bela riba. Od ribarskih sprava koje upotrebljavaju ribolovci važnije su alov, zagažnja, struk, mali struk, lantaš, bubanj, bućke, seđa sa čerencem i meredov.

Ostala zanimanja

Kao sporednim zanimanjem stanovnici ovih krajeva su se bavili pletenjem korpi ili kotarica od vrbovog pruća. Kotarice su se plele uoči berbe kukuruza ili tokom zimskog perioda, kada su pozavršavani skoro svi poljski radovi. Osim kotarica, plele su se lese za kola, velike kotarice ili batare i male saćure ili šućurice. Pletenjem vrbovim prućem su se učila i muška i ženska deca od svijh roditelja ili suseda. Vrbovog pruća je bilo u izobilju duž obala Dunava i Nere. Za izradu kotarčića vrbovo pruće se posebno pripremalo. Ono se je kuvalo, belilo od zelene kore, odnosno ljuštilo, pa čak i bojilo. Za njihovu izradu se zahtevalo puno znanja u umeća, te je ovo zanimanje jedan osobit zanat.

Pojedini Klisurci i Poljadijci su se bavili mlinarstvom. Reke Dunav, a naročito Nera, Jaruga i Radimska reka bile su podesne za podizanje vodenica. Nekada je u poljadijskim selima bilo po nekoliko vodenica, u čemu su prednjačili Sokolovčani i Zlatičani. Od klisurskih sela vodenice su imali Radimci i Staromoldavci. Oni su ih nazivali kašikare ili prekaje. Građene su na grupnoj osnovi, udružinvanjem pojedinaca, a onda po udelu u građenju je korišćena vodenica. Vodenično kamenje, kao najvažniji deo vodenice je nabavljano u Svinici. U Klisuri su nekada postojale i vetrenjače, jedna takva je bila krajem 19. veka u Belobreški.

U prošlosti je u ovom kraju bilo razvijeno ciglarstvo. Za sopstvene potrebe nekada se cigla pravila u gotovo svakom klisurskom i poljadijskom selu. Posebne ciglane sa dobrom crvenom zemljom ilovačom za pravljenje cigala imal su sela Sokolovac, Srpska Požežena, Stara Moldava i Ljupkova. Ciglarstvom su se najviše bavili, a i danas se bave Cigani i ljudi lošeg materijalnog stanja. Do pre 1918. čuveni majstori za pravljenje cigala su bili Cigani Banjaši iz Lugoveta. Sela koja nisu imala ciglanu su kupovala ciglu u obližnjim mestima, dok se crep za krov kupovao na strani.

Domaća radinost je u bliskoj prošlosti bila veoma razvijema u poljadijskim i klisurskim mestima. Danas je ona u opadanju, dok je u nekim mestim potpuno iskorenjena. U kućnoj radinosti su stanovnici podmirivali svoje potrebe, retko su se predmeti kućne radinosti stavljali u prodaju. Bavili su se preradom vune, predenjem, tkanjem i pletenjem. Izrađivali su se ćilimi, klečane torbe, džemperi, vunene čarape, krpare, pokrovci i drugi predmeti potrebni jednom domaćinstvu.

Kada je između dva svetska rata počela eksploatacija klisurskih šuma, znatan deo meštana, naročito inih siromašnih, se počeo baviti sečom drva, ili kako se govorilo pravljenjem fatova. Isečeni fatovi su prevoženi teglećom stokom do stovarišta ili slagališta drva, koja su se nalazila u pristaništima u Staroj Moldavi i Bazijašu. Pojedinci su drva tovarili u šlepove i tako zarađinvali za egzistenciju.

Ranije je u svakom poljadijskom i klisurskom selu bilo onih koji su se bavili kirijom. Prevozili su razne predmete, kao i osobe koje su to želele.

Ishrana

Vvećina Klisuraca i Poljadijaca se hranom snabdeva sa svojih njiva. Uglavnom se za ručak i večeru jede isto jelo. Zimi se kuva za nekoliko dana ako nije velika glota ili porodica. Običnim danom kuvaju po jedno, dok za praznik spremaju po dva ili tri jela uz živinsko pečenje i razne pite i kolače. Leti kuvaju razna variva, bez mesa uglavnom, dok zimi spremaju obično jelo sa svinjetinom. Skoro svaka porodica se trudi da za zimu ugoji bar jedno svinjče, dok imućnije zakolju dva do tri brava. Siromašniji imaju tri obroka dnevno. Za doručak jedu mleko, prženu slaninu sa jajima ili barena jaja. Za ručak pasulj sa sitnim komadima slanine i kiselu papriku kao salatu, krompir spremljen na razne načine, dok se supa sprema samo praznikom. U jednoj srednje imućnoj porodici najviše spremaju dva jela. Ponedeljkom krompir zatovljen čorbasto, leti grašak ili boranija, utorkom kupus, leti sladak a zimi kiseo sa pastrmkom, sredom pasulj, četvrtkom krompir suv, zapržen ili obaren i začinjen sa dosta patroželja ili peršuna, petkom pasulj postan, a ujutru bareni krompir, subotom kupus ili krompir, nedeljom supu, meso sa sosom, krompir, krofne, kiflice ili dulečnicu (pitu od belog duleka). Zimi poneka baka svojoj deci iskoka ili ispuca kokice. Krompir je najviše zastupljen u svakodnevnoj ishrani Klisuraca i Poljadijaca.

Najviše se jede hleb od pšeničnog brašna umešan sa komlovom ili kvascem. Danas velika većina stanovništva kupuje gotov hleb, a peku ga samo za određene praznike, kao što su Božić ili slava. Svako domaćinstvo ima po koju kravu, kozu ili ovcu. Uzvareno ovčije ili kravlje mleko jedu najčešće sa kuljom, dok od presnog mleka prave buter ili sir. Mileram prave od kravljeg mleka, buter dobijaju lupanjem milerama u stupi (slična avanu samo što je drvena). Sir prave od mleka što ostane kad se skine mileram, taj sir je obično za prodaju, dok od polumasnog mleka prave sir za svoju porodicu. Svako domaćinstvo ujesen sprema zimnicu. Sprema se sos od paradajza, zelenin paradajz, kisela paprika, tucana crvena paprika, kiseli kupus, kiseli krastavac, pekmez, kompot, suvo grožđe, svinjsko meso, svinjsko salo i slanina. Kolače mese nedeljom, prazničnim danima, a ponekad i četvrtkom. Od kolača prave skoverce, krofne, medenjake, knedle sa šljivama. Prave više vrsta pita, pitu od kiselog testa, lenju pitu, od slatkog testa bez kvasca i gibanicu. Glavno i svakidašnje piće je voda, od ostalih pića pije se vino, rakije komovica, šljivka, kruškovača i medljana, ranije rakija od burjana, kafa i ređe čaj.

Običaji

Slava

U poljadijskim i klisurskim selima je običaj da gotovo svaka kuća praznuje svoju slavu ili kako se u ovom kraju najačešće naziva sveca ili praznik. Ovo je najveći praznik svakog doma i predstavlja pravi kult predaka. Dešava se da više kuća praznuju istog sveca, što je najčešće pokazatelj da su u prošlosti imali zajedničkog pretka. Slava se praznovala kako se i gde živelo, bez obzira na materijalno stanje. Uobičajeno je da se u svakoj kući nalazi ikona sveca čije ime praznuje porodica. Slavska ikona je okačena na zidu, sa istočne strane, odakle dolazi svetlost, u najlepše uređenoj sobi. To je nekada bila soba za goste ili kako se u klisurskim selima naziva soba s puta. Ako se slava pada u posni dan tada se spremaju posna jela, obično posni pasulj, posna sarma i jela od riba. Kada se pada u mrsni dan, tada se služi pečenje i druga mrsna jela. Slava se nasleđuje i ne menja se tako lako. Ona se u ovom kraju nasleđuje po kući (građevini) što je prava retkost za praznovanje slave kod pravoslavnih Srba. To se najbolje može uočiti prilikom kupovine novog mesta za podizanje kuće, gde po nepisanom pravilu useljena porodica u novi dom preuzima slavu onog čije je zemljište bilo vlasništvo. Do promene slave dolazi i prilikom domazeta, mada priženjena osoba i dalje slavi staru slavu kao malu slavu ili preslavu. U gotovo svim poljadisjkim i klisursskim mestima slava se praznuje bez žita (koljiva) iako je po crkvenim pravilima to jedan važan element za ovaj praznik. Pored porodične slave, u Banatskoj klisuri i Poljadiji se praznuju i crkvene slave. To su slave u me svetitelja kome je crkva posvećena. Postoje i seoske slave ili zavetine, koje predstavljaju proslave na uspomenu onog svetitelja koga je čitavo selo uzelo za svog zaštitnika. Običaj je da se na taj dan odlazi sa litijom u polje i tamo se prinose Bogu i svetitelju molitve za dobro i sreću tog mesta i njegovih žitelja. Zavetine se svetkuju u proleće, počevši od Uskrsa sve do Petrovog posta. Praznuju se po dva dana, predstavljaju opšte narodno slavlje.

Obred

Slavski kolač, sveća i vino

Uoči slave, slavi se naveče ili navečerje, to je poslednje veče pred slavu. Tada dolazi paroh da sveti vodicu. U kući treba da bude pripremljena kadionica sa tamnjanom, sveća, kita bosiljaka i posuda čiste vode. Osvećena vodica se pažljivo čuva na određenom mestu. Posle odlaska sveštenika, za stolom se okuplja čitava porodica i služi se bogata večera. Svečarima tada ne dolazi niti rodbina niti prijatelji. Na dan slave, rano ujutro domaćin odnosi slavsku sveću u crkvu. Najčešće su slavsku sveću odnosile devojke iz slavske kuće. Domaćica stavlja na sto sve što je potrebno za obred, slavski kolač, čaša crnog vina, sveća na čiraku, spisak živih članova porodice radi molitvenog spomena, ručna kadionica, kutija šibica, i uz kolač se nalazi nož. Slavska sveća je ugašena i pali se pred početak obreda. Pred ručak najmlađi član porodice odlazi da poziva goste na slavu. Ako se pozivaju gosti iz susednog sela, onda se poruka šalje po nekom prijatelju zvanice još prethodnog dana, ili se pošalje jabuka, a u poslednje vreme i fišek bombona. Na slavu dolaze samo pozvani gosti. Poziva se najbliža rodbina sa očeve i majčine strane, prijatelji, a u pojedinim mestim Banatske klisure i domaćinov kum. Dok gosti ne dođu pije se i služi vruća rakija zaslađena šećerom ili medom. Oko podneva dolazi sveštenik da reže slavski kolač. Domaćin se prekrsti i pali slavsku sveću. Kada sveštenik okadi vino i kolač, prelazi na rezanje kolača. Kolač se reže po donjoj kori u obliku krsta i preliva vinom. Za to vreme se pevaju tropari iz Oktosa. Sveštenik zajedno sa ukućanima okreće kolač kružno udesno. Potom preliva vinom kolač na četiri kraja u vidu krsta po donjoj kori kuda je išao rez noža. Kolač se lomi na dva dela, a polovine se sastavljaju donjom korom jedna prema drugoj. Te polovine celivaju sveštenik i domaćin tri puta. Prilikom celivanja sveštenik izgovara Hristos posredje nas a domaćin odgovara jest i budet. Kolač celivaju i ostali ukućani, kao i gosti. Nakon rezanja kolača, pozivaju se gosti da zauzmu mesta za stolom i da jedu što je za njih pripremljeno. Domaćin služi goste jelom i pićem i seda za sto nešto kasnije. Svečani ručak se sastoji od pileće supe, kuvanog kokošijeg mesa sa sosom od patlidžana ili hrena, sarme, pilećeg pečenja i jagnjetine sa salatom. Nikada se ne oskudeva sa raznovrsnim kolačima. Za sve vreme ručka se nazdravlja. Posle ručka, razgovara se i šali, a ponajviše peva. Gosti su ostajali do kasno naveče. Odlazili su u grupama, kako su i dolazili, noseći sa sobom po koji zavežljaj pečenja i kolača za svoje ukućane. Ispraća ih domaćin ili domaćica, nakon što su ispili poslednju čašu pića, jer po klisurskom običaju čaše ne smeju ostati neispijene.

Rođenje

U klisurskim i poljadijskim selima rođenje deteta je jedan od najsrećnijih i najradosnijih trenutaka u svakoj kući. Radost i veselje su naročito veliki kada se rodi sim, jer to znači da kuća ima naslednika i da loza po prezimenu neće izumreti, da se seme neće zatrti. Veruje se da porodice bez muške dece imaju nekavo staro prokletstvo. Za trudnicu postoje više naziva, trudna, teška, bremenita i trbušata. U narodu se veruje da bi trudnica trebalo da zatrudni na velike crkvene praznike kao što su Božić, Uskrs, Bogojavljenje, za vreme postova, u subotu prema nedelji, i da će to blagosloveno uticati na novorođenče. Za vreme trudnoće žene su, prema mogućnostima porodice, bile pošteđene težih poslova u domaćinstvu ili u polju. Trudnica je uživala posebnu pažnju, njoj su udovoljavali sve kulinarske prohteve. Trudnici se savetuje da ne miluje mačku ili psa, kako ne bi dete bilo dlakavo, ona ne sme nešto da ukrade, čak i da je to nešto bezazleno, jer će se dete roditi sa manama i nedostacima. Starije osobe su obično zantiželjne te blagovremeno pokušavaju da otkriju da li če trudnica roditi muško ili žensko dete. U Ljupkovi je zabeleženo da se pred trudnicom stavi džepnica da bi se videlo kako će je ona uzeti. Ako je uzme s krajeva to je dobar znak da će dete biti muško, ako to čini po sredini onda će dete biti žensko. Prvobitno, žene su se porađale tako gde ih zateknu porođajni bolovi, bez prisustva lekara, ponekad pod nadzorom neke spretnije starice, koja je već odavno rađala decu. Nešto kasnije su rađale u prisustvu nemačke babice koja je vršila nadzor porođaja. One su bile poznate u narodu i veoma cenjene. Tako je u Sokolovcu to bila baba Ruca (Marija Kovačević), u Diviću je bila poznata Sofika Josimović, u Belobreški Tina Đorđević, a u Ljupkovi Marija Rotaru. Zanat koji su praktikovale babice se prenosio s kolena na koleno. Ovaj su posao one obavljale sve do pojave porodilišta po seoskim i gradskim centrima.

Posle rođenja deteta, ocu je skidana kapa i treskana je o zemlju čime se tako cenila njegova muškost, a to je isto rađeno i majci sa njenom maramom. Ako se rodi žensko dete, tada se grize pogača Tom prilikom se okupljaju oko deteta i grizu od pogače, a deo koji ostaje se lomi nad glavom novorođenčeta. Ako je porodica već imala dečaka i želi devojčicu, tada su kod novorođenčeta pozvane devojčice da grizu pogaču, obrnuto se radi da bi se rodilo muško dete. Posle rođenja detetu se vezuje crveni konac oko ruke da ga ne bi pridošlice urekle, a da ne bi sanjalo rđave snove i da bi se uspešno branilo od nečistih sila, detetu se pod jastuk stavlja poskurnjik ili kakva britvica. Ovaj običaj je iz Sokolovca, dok u Ljupkovi se pod jastuk stavlja ikona Svete Marije sa detetom u naručju da ne bi dete ružno sanjalo, dok se ispred vrata dečije sobe zabada nož koji ima ulogu da dete čuva od zlih sila. Nekoliko dana posle rođenja deteta, u Belobreški i Ljupkovi istog dana, babica ili neka starija žena odlazi sa bocom čiste vode u crkvu po znamenje. Sveštenik osvećuje vodu i daje detetu ime, po pravilu kalendarsko, odnosno ime sveca koji je prema pravoslavnom kalendaru najbliži detetovom rođenju. Ime koje je nadenuo sveštenik dete nosi do svog krštenja, a osvećena voda se sipa u korito, i u nju se zamoči novorođenče. Ukućani brinu da osvećene vode ima do detetovog krštenja. U Sokolovcu, kao i u nekim drugim klisurskim mestima, dečije stvari se ne ostavljaju napolju do krštenja. U Ljupkovi trećeg dana od rođenja, dete se stavlja na sto zajedno sa poklonima namenjenim suđenicama. Veruje se da suđenice pretskazuju sudbinu detetu. Poklon se sastoji od tri pogačice, tri čaše ispunjene vodom i tri kolačića. To se prekrije jednim peškirom i ostavlja da prenoći. Sledećeg dana se poklon razdeljuje pridošloj deci koja su došla da vide novorođenče. Na taj način se želi uticati na suđenice kako bi one odredile što lepšu sudbinu detetu.

Trećeg dana od rođenja, otac deteta odlazi kod kuma da on nadene ime detetu. U svim selima se kum nasleđuje i uvek je iz iste kuće. Menjaju kuma samo ako njegova familija izumre ili ako nemaju naslednika koji bi preuzeo ulogu kuma. Kum uživa veliku čast i poštovanje, zbog čega je dete najčešće nosilo njegovo ime, a samo izuzetno je uzimano ime od nekog starijeg člana porodice. U novije vreme, kum se redovno dogovara sa roditeljima pri izboru imena, pa mu tek nakon toga daje ime. Kada se izabere ime, odlazi se u sedište opštine da bi se detetu izdala krštenica. Kum i rođaci donose detetu povojnicu. Poklanja se novac, koji je nekada bio isključivo metalni, odelca, kapice, pelene, cipelice, čarapice i raznovrsne igračke. U Ljupkovi na povojnici pridošlice obično kazuju: „Ako je muško, neka kupi devojku”, a „Ako je žensko, neka kupi momka”. Da ne bi urekli dete, pridošlice pljuju u pravcu deteta kako bi uklonili štetno delovanje nečistih sila. Za goste se priređuje ručak, koji se završava pesmom i svirkom. Nakon šeste nedelje dete je spremno za krštenje, time i ujedno da pristupi pravoslavnoj veri. Dan krštenja se ustanovljava sa sveštenikom, koje se obično obavlja u nedelju između jutrenja i svete liturgije. Za čin krštenja kum je obavezan da pripremi sveću za krštenje koja se obavije belim platnom. Ona se u Ljupkovi naziva krsnica, dok se u ostalim selima naziva krštenica. Pored platna, stavljaju se svila i štaf namenjen detetovoj majci na poklon. O sveću se okači lenta koja je plave boje ako je dete muško ili crvene ako je dete žensko. Uz sveću ide i buket cveća. Na dan krštenja kum sa ukrašenom svećom odlazi detetvoj kući, gde ga dočekuje babica ili baba sa detetom umotanim jastukom. Babica ili baba sa detetom u naručju, kum sa svećom i ostali rođaci odlaze u crkvu, dok majka deteta ostaje u kući gde obavlja različite poslove kako bi novorođenče bilo vredno ili da obavlja neke od poslova koje mu je majka naslutila. Do povratka iz crkve ne služi se jelo, nego tek kada se kum sa detetom vrati iz crkve. Pre ručka služi se rakija, a posle sledi veliko veselje. Tokom veselja mnogo se razgovara, peva, šali i igra. Često se dešava da se veselje prenese i na ulicu, tada roditelji sa štapom natovarenim poklonima za kuma i druge rođake, koje razdeljuju tokom igre u kolu. Negde u kasnoj noći, kum će zaželeti da ode svojoj kući. Do kuće ga prate roditelji i druge zvanice, uz prisustvo svirača. Kod kuće kum časti svoje pratioce vrućom rakijom, a posle izvesnog vremena svi se razilaze svojim kućama.

Svadba

U klisurskim i poljadijskim selima svadba je za roditelje nejveće veselje, slično veselju kada se rodi muško ili žensko dete, i jedna od najsrećnijih dana. Ranije su se momci i devojke venčavali u ranoj mladosti sa petnaest ili šesnaest godina, danas to biva kada završe školovanje i zaposle se, ali i mnogo kasnije. Kada za momke dođe vreme ženidbe, tada pođu po selima na seoske praznike u potrazi za budućom ženom. Prvo se raspituju gde ima takvih praznika i vašara, potom koje su devojke za udaju, a kada već ima koju ponudu, tada se raspituje kakva je po oku, a kakvo po skoku, kakvog je zdravlja, kakvih je ruku, glave, jezika, kakvog je materijalnog stanja i drugo. Nekada je bio običaj da o izboru devojke ili momka brinu roditelji, a ne momak i devojka, koji se obično nisu dobro poznavali. To se događalo jer je za roditelje bilo najvažnije uzeti snaju ili momka iz viđene kuće. Dešavalo se nekada da se nagodba pokvari samo zbog nekoliko stotina leja ili parčeta zemlje. Danas takvih brakova više nema, izbor je potpuno slobodan, ponekad i suprotno želji roditelja. Ako su roditelji bili protiv udaje ili ženidbe, a mladi to uporno žele, onda je čest bio slučaj da devojka krišom pobegne za momka. Za takvu devojku se govorilo da je utekla ili pobegla i nazivaju je begunicom. Nezadovoljni roditelji su u početku nepopustljivi, ali kao po nekom ustaljenom običaju, prvo popusti majka, potom otac i prime mladence. Postojao je običaj, koji se i danas delimično očuvao, da se devojka još iz rane mladosti priprema za udaju. Tada se za nju pripravi sprema za udaju, koja se sastoji od posteljine, klasičnih ćilimova, peškira, odeće, nameštaja, pa čak i novca. U novije vreme je sprema dopunjena šivaćom mašinom, električnim aparatima, pa čak i automobilom. Smatralo se ranije da su najbolje i najimućnije devojke bez braće, pa će one naslediti roditeljsku imovinu. Roditelji su dužni da za svadbu pripreme svinje i ovce koje će zaklati, kao i vino i rakiju koja će se na svadbi služiti. Običaj je da kada im se rodi sin ili kći, roditelji naspu vino ili rakiju u burad i otvore ih ili načnu na njihovoj svadbi. Ako se roditelji, čija će se deca venčati, dobro poznaju, onda oni sami odrede kada će doći u nagodbu, na sporazumevanje. Ako se ne poznaju, onda im pritekne u pomoć neka obdarena osoba, najčešće žena provodadžija, koja odlazi u devojačku ili momkovu kuću i hvali devojku i njenu kuću, odnosno momkovu.

Nekoliko nedelja pre svadbe, neposredno pre proševine, mladini roditelji dolaze u momkovu kuću da bi proverili istinitost onoga što im je ispričala provodadžija. Sve se tada dobro šecuje i procenjuje. Na gledanje kuće dolaze sa nekim iz bliže rodbine ali bez provodadžije. Gledanje kuće je uobičajeno, naročito ako je momak iz drugog mesta. Mladini roditelji odlaze kod svog pozanika ili rođaka, ako ga imaju, pa se tamo prvo dobro raspitaju o budućim prijateljima, o njegovom imovnom stanju, kakvi su kao ljudi, da li ima sloge u kući, da li su svađalice, kako žive sa svojim komšijama. Nekada su odlazili na salaše, pa i njive, kako bi ustanovili kakvi su zemljoradnici i marvaši. Ako je momak iz istog sela, tada je gledanje izlišno, ili se u najboljem slučaju vrši formalno, jer mladini roditelji već od ranije imaju dovoljno informacija o momkovoj kući i njegovim roditeljima. Dešavalo se, doduše retko, da se prilikom gledanja kuće umešaju i nezvani izveštači, koji su bili u lošim odnosima sa momkovim roditeljima, pa o njima govore što je moguće lošije i kude nedužne ljude. Ako su mladini roditelji lakomisleni i poveruju u zlonamerne informacije, dešavalo se da se kući vrate neobavljena posla, i od svadbe i udaje ne bude ništa. Ako devojčin otac ne prihvati ponudu, on to obično ne iskazuje otvoreno, već pronađe kakav izgovor, kako bi dalje živeo u dobrim odnosima sa momkovim roditeljima. U momkovoj kući mladine roditelje dočekuju kao prave goste. Pre ručka mladini roditelji sa pratnjom, još pre ulaska u kuću, dobro otvore oči ne bi li im nešto promaklo, u kuhinji, špajzu i na drugim mestima. Budući svekar vodi prijatelja i pokazuje mu štalu, obore sa svinjama i ovcama. Iz učtivosti, devojčini roditelji ispoljavaju zadovoljstvo i pohvalno se izjašnjavaju na sve ono što vide, iako im možda nije sve po ukusu. Nekad su odlazili i na njive da vide kakva im je letina. Ako ne dođe do nagodbe, devojčini roditelji ne ostaju na ručku i odlaze kući. Do nagodbe dolazi samo ako devojčini roditelji pristanu na udaju. Pogađaju se oko tala i svadbe, tada se određuje i datum proševine. Ako je sve u najboljem redu bilo obavljeno, tada momkov otac kapariše devojku, svoju buduću snaju, dajući joj izvesnu sumu novca, koja će mu se kasnije vratiti. Kada se vrate kući, devojčini roditelji pričaju svojoj ćerki i ostalim ukućanima, šta su sve videli, pojedinosti o momku, sa namerom da dobro obaveste svoju ćerku o kući u koju će se udati.

Proševina

Po običaju proševina ili prosidba se obavlja u nedelju. U proševinu odlaze momkovi roditelji, najbliži rođaci, provodadžije i momak. Svi se oni skupa nazivaju prosioci. U devojčinoj kući prosioci su dočekani kao pravi prijatelji. Kada se u sobi pojavi devojka udavača, prilazi joj momkov otac i daruje je jabukom. Nekada je takva jabuka bila zadenuta i dukatom. Devojka ljubi u ruku budućeg svakra i svekrvu, a zatim se ćuteći udaljuje ali i dalje ostaje u njihovoj okolini. Za to vreme nju iz potaje ispitivački posmatraju ne bi li pronašli kakvu manu kod mlade. Tek posle izvesnog vremena odlazi u drugu sobu, najčešće njenu devojačku, u pratnji nekog njenog ukućanina. Pojavljuje se tek pri polasku momkovih roditelja da bi ih ispratila. Ako su se stranke i udesile, tada je buduća mlada darivala prosioce košuljama. U Mačeviću je običaj da svekar dobija peškir, a svekrva samo rukave od košulje. Momak koji je do tada stojao po strani i ćutao, u slučaju da mu se devojka dopada, prilazi devojci, odlazi njenoj sobi kako bi se na samo sa njom dogovorio. U suprotnom, on bi i dalje ostao u društvu sa ostalim prosiocima, ili je čak napuštao kuću i izlazio na sokak. Ako se momak i devojka ne poznaju od pre, što je bio redak slučaj, tada momak prilazi devojci, rukuje se sa njom i započinje priču u kojoj obično hvali sebe i svoju kuću. Devojka sedi smireno i sluša, i retko kada ga protivureči, iako u sebi možda ima i drugačije mišljenje. To mišljenje čuva u sebi i kazaće ga kada budu pitali roditelji, ako su se i oni dogovorili. Dok su momak i devojka u devojačkoj sobi, budući prijatelji i prije razgovaraju o svačemu, najčešće to biva o mladinom talu. Kada se dogovaranja završe, tada dolaze mladenci, pa se i oni naizmenično pitaju da li su se dogovorili, i ako je sve proteklo u najboljem redu, donese se za sto rakija da se popije u znak dobro obavljenog posla. Ako se taj posao ne završi pozitivnim ishodom, tada će devojka vratiti jabuku i dukat, a prosioci se vraćaju kući kao da se ništa značajnije nije ni dogodilo. Kao znak da je proševina uspela, devojka je vezivala konjima za ular peškire, jer su prosioci obično konjima dolazili, mada i bili iz istog sela. Prilikom proševine strane se dogovore i kada će biti veridba, pošto se veridba obavlja u devojčinoj kući, određuje se koliko će osoba iz momkove kuće učestvovati u toj svečanosti. Vrativši se svojoj kući, momak odlazi kumu i javlja mu da je zaprosio devojku, da će se uskoro oženiti i napraviti veselje.

Veridba

Na zakazani dan momak sa roditeljima, bližom rodbinom i provodadžijom (ako ga je imao) odlazi mladinoj kući da je prstenuje. Nekada se odlazilo kolima, danas se to čini automobilom. Veridba se obavlja u kući devojčinih roditelja koji za ovu priliku spremaju svečani ručak i sa svoje strane pozivaju najužu rodbinu. Troškove veridbe snose devojčini roDitelji jer se ona obavlja u njihovoj kući. Pre ručka budući svekar i svekrva darivaju buduću snaju haljinom, maramom i cipelama, a momak daje devojci verenički prsten, kao simbol uzajamne vernosti i materijalni znak obećanog braka. Devojka njih i ostale iz momkove pratnje daruje košuljama, maramama, a ponekad šalje dar i za one koji nisu prisutni. Običaj je da dar prima svekrva. Prisutni darivaju mladu i sa nešto novaca a zauzvrat dobijaju klečanu torbu u kojoj su stavljene vunene čarape, košulja i na nekom čvrstom kartonu okačenih oko osam marama, od belog pargarskog platna, ukrašenih vezom. Marame se tako postave da im se dobro vidi vez, one su obavijene crvenom ili plavom mašnicom, a u sredini su uvezane u čvor, u obliku ruže. Na veridbi se momak i devojka prvi put pred roditeljima sastaju javno i jedan drugom izjavljuju pristanak na budući brak. Pred polazak isprošena devojka bi obavila kola tkanim platnom bele boje koja simbolizuje čednost i nevnost. Svekrvu dariva sa klečanom torbom i belim platnom obavijenim crvenom mašnom. Torbu svekrva drži na krilu sve do kuće. Posle prstenovanja prisutni pevaju: „Da l’ sad znate da sam isprošena / Isprošena i prstonošena”. Veridba se po ustaljenoj tradiciji obavlja u nedelju, na njoj se uvek igra i peva, tada se ugovara i datum svadbe. Raskidanje veridbe izaziva moralnu osudu okoline, niz neprijatnih situacija, sukob porodica, često sa tragičnim posledicama.

Svadbene pripreme

Odmah nakon veridbe, u momkovoj i mladinoj kući, počinju obimne pripreme za svadbu. Tada se određuje broj svatova koji će doći po mladu, i onih koji će od mladine rodbine doći kod momka. Običaj je da na svadbu dolaze oni koji su dobili pozivnicu, to su rodbina, susedi i najbolji prijatelji. Posle veridbe momak odlazi kod krštenog kuma da ga obavesti o datumu svadbe, kako bi on imao vremena da se što bolje pripremi, tom prilikom traži njegov pristanak da dođe na svadbu. Ako se dogodi da je kum već zašao u godine i teško se kreće, on na svadbu šalje nekog svog bližeg, obično sina ili kćer. Retko se događa da se za svadbu traži drugi kum, ako kršteni kum iz nekog razloga odbija mladoželju.

Glavni učesnici na svadbenom veselju:

• Starojko ili stari svat, obično momkov zet ili teča. Sedi sa leve strane od momka, nema veliku ulogu u svadbenim običajima. Prilikom venčanja je drugi svedok.
• Dever, uglavnom momkov brat. On vodi mladu na venčanje. Ulogu devera može obavljati brat od sestre, ili tetke, ili ujaka. To uvek treba da bude neoženjen momak. Njegova je dužnost velika pošto čuva mladu tokom svadbe.
• Svekar, momkov otac, ima ulogu domaćina, podstiče na veselje, nudi svatove pićem i jelom i počinje pesmu i šalu. Trudi se da sve bude u redu i svi da su zadovoljni.
• Svekrva, momkova majka, stara se oko jela, nudi svatove pićem i jelom. Često podvikuje i otpočinje kolo.
• Kum, prva i najvažnija osoba u svatovima. On na svadbi zapoveda i svi njega slušaju. Mesto mu je u sredini stola, u čelo, sa desne strane od momka i mlade.
• Kuma, ona sedi sa desne strane od kuma. Uživa sve počasti kao i kum.
• Prekumak, osoba ili osobe koje povede kum na svadbeno veselje sa sobom i koje sede u blizini kuma i kume.
• Govordžije, grupa momaka govorljivaca, oni na svadbi mnogo galame, zbijaju šale i komendije. Time zabavljaju kuma i ostale svatove.
• Žarač, osoba koja ume da se lepo šali, po prirodi veseljak, jer od njega u velikoj meri zavisi kakvo će raspoloženje biti na svadbi. Glavna dužnost mu je da brine za disciplinu na svadbi i kada stigne vreme, što lepše prikazuje darove. U Ljupkovi ga nazivaju stršala, a u Staroj Moldavi i Mačeviću govordžija, pošto tamo govordžija nema.

Svadba i venčanje se mogu obaviti u bilo koje vreme u godini, mada Crkva propisuje da se svadbeno veselje ne može obaviti u dane postova, zadušnica i sredu i petak kao posne dane, ipak nema strogo poštovanje. Svadbe se prave po narodnom kalendaru, poštujući maskimalno i crkvene propise. To je, uglavnom, tokom jeseni i izme, kada se pozavršavaju svi poljski radovi i kada ima svakog berićeta. Međutim, strogo treba vodoti računa da svadba, nezavisno od venčanja, bude u vreme između mladog i punog meseca, kako bi brak i potomstvo bili u stalnom rastu i usponu. Takođe, svadbe se prave početkom nedelje, uključujući i samu nedelju, nikako petkom i subotom, kada se sedmica završava. U četvrtak, četrnaest dana pre svadbe, obaveste se svi koji će na veselju učestvovati. U Banatskoj klisuri i Poljadiji, na svadbu se poziva čuturom (može i drugi sud za nošenje tečnosti) smeštenom i ukrašenom u torbi okićenu cvećem. Čuturu nosi odabrani rođak koji poziva na svadbu. Onaj ko primi poziv tri puta otpije po gutljaj rakije iz čuture, prekrsti se i mladencima poželi srećno veselje i dug zajednički život, a potom dolije u čuturu od svog pića onoliko koliko je popio. Čutura se daruje košuljom, peškirom ili nečim drugim, tako da nosilac čuture do kraja nosi čitavo breme lepih stvari namenjen mladencima. Po njihovom broju se zna otprilike i broj svatova. Slično se obaveštava i rodbina susednih sela. Nekada je momak tamo odlazio jašući na konju, sada se to čini automobilom. I mladina porodica slično čini, razlika je u tome što u svatove poziva mladin otac. Poslednjeg četrvtka pred svadbu, koja se po običaju održava u nedelju, momak zajedno sa prijateljem, ponovo ide kod zvanica. Isto postupa i mladin otac. Nekada je bio običaj, danas ređe, da tog istog dana momak sa deverom i sviračima odu mladinoj kući po spremu. Sprema se u klisurskim i poljadijskim selima naziva mladino ruvo. Ono se odnosilo u momkovu kuću kolima i to samo danju. Ranije je to ruvo bilo šifonjer ili orman, šivaća mašina i nameštaj. Sve se to natovari na okićena kola ćilimima, šarenicama, klečanim torbama i raznovrsnim peškirima. Na konju su o komote kačeni peškiri. Treći put na svadbu se poziva u subotu, uoči svadbe. Ovog puta se pozivaju samo momkovi svatovi. U povorci koja poziva na svadbu nalaze se momak, žarač, govordžija sa devojkama i mnogo dece. Na začelju povorke idu svirači i pevaju razne vesele pesme, pogotovo bećarce. U Staroj Moladvi i Ljupkovi se poslednje subote ne poziva na svadbu. Povorka sa velikom grajom i podvriskivanje, ulazi u kuću zvanice. Žarač prilazi domaćinu, pozdravlja ga i pruža mu čuturu. Pošto ispije iz čuture, dopuni je svojim pićem. Za to vreme domaćica koja želi poći na svadbu, žaraču o štap okači džepninu ili maramu, ponekad i povesmo kudelje ili bilo šta drugo. Običaj je da se ništa ne kači, ako pozvani neće u svatove. Danas je to mnogo jednostavnije, samo se rečima saopšti pristanak ili odbijanje. Dok domaćin i žarač posluju, govordžije se šunjaju po dvorištu, ne bi li domaćinu smakli koju kokošku, koja će poslužiti da se poveća buka. Sve se to čini za dobro raspoloženje, jer tako valja. Kada se pozivanje završi, čitava povorka se vraća momkovoj kući. Tu se večera, veseli, peva i igra do kasno u noć, a onda odlaze svjim kućama da bi se sutradan ponovo mogli naći na veselju. Širom Banatske klisure i Poljadije se u subotu, uoči svadbe, peče pečenje, prave kolači, seče testo za supu, kuća se ukrašava ćilimima i zelenim vencima. Pečenje peku zajednički, na određenom mestu, gde dođu i svirači. Kada je pečenje gotovo, na ražnjevima se odnosi u domaćinovu kuću.

Svadbeni dan

Na dan svadbe svatovi se okupljaju u nedelju ujutru. Kod domaćina prvi stižu žarač i govordžija, posle njih dolaze i ostali svatovi. Čim se pojave na kapiji okićenoj vencima zimzelena, koji će se skinuti kada se osuše, u susret im prilaze osobe opasane keceljama i nude im rakiju i vino. Dok se čikaju ostali gosti, žarač sa govordžijama i mladoženjom, uz pratnju svirača, odlazi po kuma i starojka. U Sokolovcu je zabeležen običaj da kada kum ulazi u kuću domaćina, ostali svatovi mu pevaju stihove dobrodošlice. Sve svatove kite ruzmarinom i zimzelenom, koji se prikači na desnoj strani grudi. Peškirima i cvećem se iskite konji i kola u svadbenoj povorci. Kad stignu kum i starojko, svatovi zasednu za sto, služi se rakija i doručakuje. Dok svatovi doručkuju, momak se priprema za polazak po mladu. Oblači svoje najlepše odelo, često specijalno kupljeno za tu priliku. Nekada su to bili bela košulja od tkanog platna, crne čakšire i kapa striganka. Danas je mladoženjino odelo sasvim drugačije. Najčešće mladoženja ne stavlja kapu na glavu i sve vreme svadbe je gologlav. Na grudi mu stave momački cvet bele boje, na levi lever kaputa. Po cvetu se lako momak prepoznaje među svatovima. Kum naređuje kada se polazi po mladu. Ako je mlada bila iz drugog mesta, nekada se išlo okićenim ćilimima, a konji su imali na leđima zvekire. U prvim kolima sede žarač sa govordžijama, u drugim su kum i mladoženja, u trećim starojko sa deverom, zatim slede ostali svatovi po srodstvu i starešinstvu. Svekar bi uvek sedeo u poslednjim kolima, svirači sa kumom. Ovakav raspored svatova se i dalje poštuje u klisurskim i poljadijskim selima. U poljadijskim selima je zabeležen običaj da pre polaska po mladu, mladoženja uzima oproštaj od svoje majke jer ona ostaje u kući da dočeka mladu, dok svatovi pevaju. Kad svatovi krenu, kum uzima čašu sa vinom a svatovi opet zapevaju. Pred polazak, devera obaviju belom, ili eventualno plavom trakom, tako da mu preko ramena prekrije grudi i veže se u obliku mašne na levoj strani pojasa. Povorka polako polazi po mladu, uz galamu, podvriskivanje i zviždanje, a često uz pucnjavu lovačkih pušaka. Pevaju se svatovske pesme, posebno bećarac. Ovaj se običaj sačuvao i danas, jedino se izmenilo prevozno sredstvo, jer se po mladu sada ide automobilom i autobusom. Ako je mlada iz istog mesta, tada se po nju ide u povorci pešice. Prvi idu momak i jedna devojka (može biti njegova sestra, posestrima ili druga rođaka), sledi dever sa svojom devojkom, potom kum i starojko sa svojim zvanicama i za njima ostali svatovi. Na začelju kolone ide svekar sa govordžijama i sviračima. Žarač ide duž povorke napred-nazad. Oko svatova se utrpavaju žene koje žele videti mladoženju i oceniti njegovu lepotu i odeću.

Za to vreme se u mladinoj kući vrše poslednje pripreme kako bi što lepše dočekali momkove svatove. Još od ranog jutra mlada obalči belu haljinu i obuje bele cipele sa visokom potpeticom. Ranije je mlada obuvala bele papuče. Preko haljine joj se stavi šlajer od providnog belog materijala. Šlajer joj pokrije potiljak, a preko njega, na glavi, stavi se venac izrađen u obliku raznovrsnih cvetova. Venac u obliku krune stavi se na vrh glave. Mladi je na levoj strani grudi prikačen beli cvet. Na ruke navlači tanke bele rukavice. U svim klisurskim i poljadijskim selima je običaj da tu odeću za mladu nabavlja dever. U Sokolovcu je zabeležen nešto drugačiji običaj. Dok se ostali momkovi svatovi zabavljaju kod mladine kuće, dotle dever odnosi mladi šlajer sa vencem. Mlada je obučena u belu svilu, a na nogama ima svilene čarape sa belim cipelama. Kada je dever predao venac i šlajer, mlada mu tada vezuje oko pasa i ramena peškir. Nekad je dever nosio i trobojku. Dok se ostali svatovi časte, mladoženja sa deverom i govordžijama odlazi da otkupi mladu. Nju dobro čuvaju reduše, koje će ih pustiti tek kada za mladu isplate određenu svotu novca. Tom se prilikom često izvode razne šale. Cenkanje traje prilično dugo, dok se konačno ne sklopi kakav-takav ugovor. U tome glavnu reč vodi dever, jer je on određen da po svaku cenu kupi mladu. I onda, pre nego što prekorači prag, reduše nastaju da varjačom dotaknu momka, da bi se, kako se veruje, momak prilepio za mladu kao testo za varjaču. U Mačeviću i Ljupkovi, momka nastoje udariti opiračom. Da bi sačuvali momka, prvi ulaze ostali momci i govordžije. Iz sobe mladu izvodi njen brat ili sestra, ponekad i neki drugi rođak, i predaje je deveru. Tada se peva pesma, potom mlada izlazi sa deverom i odmah povede hitro kolo, dok svatovi gromko pevaju. Pre polaska na venčanje obavlja se maramisalica. Ovaj običaj je zabeležen u poljadijskim selima. Mladoženja i mlada daju svoje prstenje kumu, koji ih vezuje u jednu maramicu a potom zavežljaj daje prvo mladoženji. On baca zavežljaj sa prstenjem mladi, a ona opet njemu. To se tako čini tri puta. Treći put momak prima zavežljaj i zadržava ga za sebe, kao dokaz da je mlada pristala na udaju. Pre polaska na venčanje, mlada se oprašta od roditelja i rodbine, svi je ljube i blagosiljaju, a onda ulazi u povorku i polazi na venčanje.

Venčanje

Venčanje u pravoslavnoj crkvi

Venčanje se prvo obavlja u opštini, gde se sklapa građanski brak. Svadbena povorka sa mladom i deverom ide kroz selo do opštinske zgrade. Pred polazak iz mladine kuće, budućem svekru okače oko vrata venac ljute paprike, da bi, kako se veruje, bio ljut kao paprika. Po tome se svekar i prepoznaje od ostalih svatova. U opštini, na venčanju, prisutni su mladenci, dever, kum i starojko. Mladence venčava knez (predsednik opštine) pitajući ih da li u brak stupaju dobrovoljno. Na te reči oni daju potvrdne odgovore. Dok traje građansko venčanje, ostali svatovi ostaju pred zgradom opštine i vesele se, pevajući razne pesme, opkoljeni radoznalim svetom koji čeka izlazak mladenaca. Posle obavljenog venčanja, knez, koga mlada daruje komadom belog platna ili košuljom, povede kolo u koje se svi hvataju. Iz opštinske zgrade se odlazi na venčanje u crkvu. Taj je običaj obavezan za sve mladence u klisurskim i poljadijskim selima. Venčanje u crkvi se obavlja po tačno utvrđenom obredu. Ono je popraćeno raznim šaljivim običajima. Tako se za vreme venčanja, mladenci utrkuju ko će kome prvi nagaziti nogu, jer se veruje, onaj ko prvi nagazi nogu biće i gazda u kući. A nađu se i šaljivdžije koji zvone u crkvena zvona da mladencima ne budu gluva deca. Kum i starojko donose u crkvu prevez, kojim sveštenik pokriva peškirom zavezane ruke mladenaca. Nekada je to bio samo komad platna, a danas je to komad štofa ili svile, od koga će mlada sebi sašiti haljinu. Za vreme venčanja glave mladenaca se pokrivaju čojom ili svilom i na to se stavlja kruna sa krstom. Iz crkve se ponovo obrazuje povorka svatova. Sada mlada sa mladoženjom ide na čelu povorke. Ispred njih idu dve devojčice koje nose u rukama po jednu veliku sveću uvezenu svilenom mašnom. Za mladencima sledi dever sa fiferkom (mladinom dobrom prijateljicom), potom slede kum, starojko, najrođenija familija i svi ostali svatovi. Povorka prolazi kroz selo na putu mladinoj kući. Gotovo iz svake kuće izađe neko i svatove nudi vinom ili rakijom i poželi mnogo sreće mladencima. Uz svatove se guraju deca i podvikuju „Izgorela kumu kesa!” ili samo „Kesa kume!” a on im baca sitan novac. Deca se grabe i otimaju da što više sakupe takvog novca, jer po narodnom verovanju, takav novac donosi sreću. Novac bacaju i ostali svatovi, naročito starojko.

U Sokolovcu, kao i drugim poljadijskim selima, običaj je kada se stigne do mladine kuće, pred trpezarijom sede dve-tri snahe sa činijom punom vode i zahtevaju da se u nju ubaci koji novčić kao plata kuvaricama koje su pripremile ručak. Taj novac pak odlazi kod mlade. U klisurskim selima, kada već zasednu za sto da ručaju, pojavi se neka starija žena zavijene ruke i svatovima, plačućim glasom, govori kako se pri kuvanju supe slučajno opekla, pa sad da joj oni udele koju paru kako bi mogla otići kod doktora da ruku izleči. Tek kad svatovi daju pare počinje svadbeni ručak u mladinoj kući. Posle ručka žarač prikazuje čast (poklone) sa mnogo šale i peckanja na račun darodavaca. Pokloni su, uglavnom, namenjeni mladencima. U poljadijskim selima mladenci ne smeju da jedu da se ne bi u braku svađali. U Sokolovcu ponekad jedu ali ne i supu, jer prema verovanju, deca će im biti slinava. Za vreme ručka mladini gosti ne ručaju, njihova je dužnost da što bolje ugoste momkove svatove. Ručaće kada odu momkovi svatovi.

Posle dva-tri sata sedenja i igranja, kum naredi da se svatovi podižu sa stolova i pođu momkovoj kući, gde treba stići pre mraka, kako bi znatiželjni svet mogao videti svatove, pogotovo mladu. Žarač sa govordžijama odlazi ranije da u svom selu ili kući blagovremeno najavi skorašnji dolazak svatova sa mladom. Prolazeći kroz selo, svatove ponovo nude rakijom i vinom poželevši mladencima srećan brak sa puno dece. U poljadijskim selima pre nego što uđe u novu kuću, mlada sa kumom obiđe triput dvorište i tek potom stane u blizini kućnog praga. Običaj je u svim klisurskim i poljadijskim selima, da pri ulazu u momkovu kuću buduća svekrva pruža mladi sito sa pšenicom i kukuruzom, koje mlada razbacuje na sve strane oko sebe. Bacanjem žita i kukuruza simbolično se izražava želja da u kući bude uvek svega i svačega. Potom vraća sito svekrvi, a od jetrve ili snaje uzima malo muško dete od pola godine koje se zove nakonče Ono je iz mladoženjine rodbine ili nekog suseda, pa ga diže uvis, iznad glave, i ljubi sa željom da i ona bude plodna. U Sokolovcu je zabeleženo da je neka smelija mlada poneku šaku pšenice bacila i u lice prisutnih, a oni joj tada odgovore: „Dobra je mlada!”. Podignuto dete mlada okreće triput za suncem. S kola mladu skida svekar, a svekrva već širi platno do sobe u koju će mlada ući. Gazeći po platnu mlada stiže do kućnog praga, a tada joj se dodaju dva hleba koje ona stavlja pod pazuh. U rukama držeći sveće i u bocama vino, stupa u novi dom. U Sokolovcu je mlada već pripasala kecelju koju je poklonila svekrva. Simbolično se ovim činom izražava želja da u kući bude svetlosti i blagostanja. U kući mladu očekuju ukućani i rodbina sa momkove strane. Mlada pozdravlja goste rečima: „Dobro veče, svetlo vam videlo” i stavlja hlebove, sveće i vino na sto. Potom ljubi u ruke kuma a i ostale starije osobe, a oni je darivaju novcem. Zatim se svatovi služe rakijom. Centralno mesto za stolovima imaju mladenci, kum, dever, starojko, a ostali svatovi sedaju po stepenu srodstva ili po starinstvu. Pevaju se razne pesme. U Sokolovcu je zabeležen običaj da se za kumov dar ide sa muzikom i svatovima u kojima su mladoženja, govordžije i druge zvanice. Pre toga je žarač zaustavio igru i naredio da se ode po kumove poklone. Zbog toga kum ulaže žalbu protiv žarača i traži da on bude kažnjen. Kum rado ispunjava želju kume, naređuje govordžijama da vežu žarača za kolečka, ili na branu, ili na valjku za žito i tako povozaju po dvorištu. Posle ove šale služi se večera za sve svatove. Naposletku, u neko doba noći, prikazuju se darovi, ili kako se kaže, čast. Darove prikazuje žarač koji je odabran i po tome što je poznata šaljivdžija. On govori glasno i svaka mu je rečenica protkana šalama. Šali se na račun darodavaca, one su često neslane, pa i uvredljive, te se poneko i naljuti, ali sve se to brzo zaboravi i veselje se nastavlja. Prvo se prikazuju pokloni domaćina, potom kuma, starojka i devera. Mnogo se šali na račun starojka i starosvatice, ali se na njih ne sme naljutiti, nego sve to treba dostojanstveno pretrpeti. Po običaju svi oni donose, osim bardaka vina, nešto novaca, po jedno pečeno prase ili jagnje (ovcu) na ražnju. Posle mladoženjine rodbine, darivaju i ostali svatovi prisutni na svadbenom veselju. Ako se mladi ili nekoj drugoj osobi iz kuće daruje platno ili drugi nesašiven materijal za haljinu, tada govordžije zahtevaju da žarač to ponovo izmeri. On to najčešće čini nezgrapno, pa materijal meri na lakat. Kada govordžije požele da se i njima nešto udeli, a to su obično piće i torte, tada uglas poviču: „Kum Boga moli! Amin, svatovi!” Ako je žarač pričljiv, može da ovaj svadbeni trenutak pretvori u pravo veselje i oduševljenje. Zato su tu reduše, koje znaju da nasamare i žarača, pa mu poklone nešto uvijeno u stotinu hartija, a on se preznojava da do poklona dođe. To obično biva po koja velika kost ili drugo nešto neslano. Poklon mora obavezno da pokaže svatovima, a onda nastanu opšti smeh i veselje. Posle prikazivanja darova, sledi mladina igra. Da bi se igralo sa mladom, mora se prethodno platiti. Svaki igra dok se za igru ne javi neko drugi. Igra se, dok se ne izređaju svi gosti, često neki igraju i više puta. Za vreme svadbe se izvode i druge šale kako bi raspoloženje bilo što veselije. Tako se kum ne sme opiti, jer će ga nakresanog staviti pod korito, a i ako se opije, tada će ga kolicima odgurati svojoj kući. Međutim, to se retko dešava. U nekim selima, kao u Sokolovcu, na svadbu donose i mrtvaca, kojeg neka žena prigodnim tekstom oplakuje. Plače i zapeva, jer je umro pošto je mnogo mesa pojeo i previše pića popio. Kad mrtvac ustane, svi se smaju i vesele. U poljadijskim selima se izvode i šale kao što su vađenje zuba, sedenje na dve stolice, ogledalo bez ogledala, ubijanje bika. Često one znaju da budu i dovoljno bezobrazne, ali sve to u jednom sveopštem veselju prolazi malo opaženo. Posle prikazivanja časti, u Mačeviću se igra ples koji meštani nazivaju raca. Igru počinje govordžija i peškirom poziva dve ženske osobe, jednoj poklanja peškir a drugu ljubi. Devojka sa peškirom bira druga dva muškarca, pa jednog ljubi a drugom poklanja peškir i igra se nastavlja. Slavlje i veselje traje do zore, kada kuma otprate sa muzikom do kuće. Ostali svatovi su već otišli, jer i sutradan treba doći na veselje. U Mačeviću i Staroj Moldavi je običaj da pred zoru svi svatovi igraju i pevaju. U toku svadbe, govordžije nastoje, što po pravilu i uspevaju, da mladi istrgnu cipelu sa noge. Da bi je dobila natrag, dever mora da licitira cipelu i isplati izvesnu sumu novca jer je bio neoprezan pri čuvanju mlade, što je samo jedna šala. U Ljupkovi, posle prikazivanja časti, izlazi se na ulicu da bi se igralo. Tokom igre, mladini roditelji daruju kuma, starojka, devera, vojvodu i stršalu, tako što im darove obese oko vrata. Kad se naigraju na ulici, svatovi ulaze u kuću i služi im se paprikaš (vrsta ljute čorbe). U Mačeviću i Staroj Moldavi postoji običaj po kome jedan govordžija prevrne kožuh, za pojas okači klepetušu, uzme žarač (jedan podeblji štap) i nastoji da ukrade mladu, koju dobro čuvaju i brane ostali svatovi. Onda odlaze na obalu Dunava, gde zapale vatru pa se svi svatovi nagarave, mažući se ugljevljem da bi se svi potom umili dunavskom vodom i tek potom odlaze svojim kućama.

Svadba se nastavlja i drugog dana, posle podne, ali sada samo u momkovoj kući. Žarač, domaćin i govordžije sa sviračima odlaze po kuma i starojka, a usput pozivaju i ostale na veselje. Tada dolaze i mladine zvanice, njena najbliža rodbina i prijateljice. U Klisuri se kaže da dolaze u pode (u pohode). U Ljupkovi se mladini svatovi nazivaju drzari, dok se u poljadijskim selima kaže da dolazi mladina rodbina u pogačare (donosi pogaču). Ovo je prva poseta mladine rodbine u njenom novom domu. Nedelju dana kasnije posetiće mladoženja sa svojom nevestom svoga tasta i taštu. Drugog dana veselja igra se i slavi kao prvog dana svadbe. Prilikom darivanja, mlada sada daruje kuma, staojka, devera i prekumke, a domaćin opet kuvarice i sve koji su na svadbi služili. Tako darivani prošetaju ponovo kroz selo, zatim se vrate, pa uz pesmu i igru provedu i ovu noć. U Ljupkovi svi svatovi skupa pri polasku odlaze na Dunav, da se posle tolikog jela i pića malo osveže dunavskom vodom. Tom prilikom se međusobno polivaju, gurkaju u vodu. Zatim se vraćaju momkovoj kući gde ih čeka vruća rakija. Pali se kukurozovina, načini se vatra i svatovi igraju kolo oko vatre. Posle toga odlaze svojim kućama i svadba je završena. U nekim mestima se priređuje svadba i trećeg dana, ali sada u manjem obimu, za stare osobe koje nisu mogle da izdrže pravu svadbu. Oni u tišini večeraju, zapevaju po koju pesmu, ponekad i zaigraju, pa se vraćaju svojim kućama.

U klisurskim i poljadijskim selima postoji nekoliko vrsta svadbi:

• Velika svadba, na takvim svadbama učestvuje veliki broj svatova, često i čitavo selo. One se dugo pamte i o njima se priča u susednim selima.
• Svadba na dva mesta, nekada je takvih svadbi bilo najviše. Ona je istovremeno održavana i kod momka i kod mlade. Danas su na glasu zajedničke svadbe koje se održavaju u salama doma kulture ili po menzama.
• Noćna svadba, takve svadbe su priređivale siromašnije porodice. Održavale su se u krugu najbližih rođaka i prijatelja. Trajala je samo jedno veče.

Običaj je da se posle svadbe mlada drugačije češlja, maramu više ne vezuje pod bradu, već pozadi, da bi se znalo da je nevesta. U Staroj Moldavi, Ljupkovi i Mačeviću neveste nose ćule. Posle svadbe se priređuje , na neki crkveni praznik, kolač. Na kolač obavezno prisustvuju kum i starojko, dok ostali dolaze nepozvani. Veselje je mnogo skromnije ali su običaji slični svadbenim. Nekada je siromašnija porodica umesto svadbe imala samo kolač.

Pogreb

Stariji ljudi, kada zađu u godine, unapred se spremaju za smrt. Tada kupuju sebi pokrov, samrtno odelo, obuću, pa čak i poklone (peškire i košulje) za one koji budu nosili njihov kovčeg. Od odela muškarci pripreme košulju, prsluk, šešir, odelo, čarape i cipele, a žene spreme oplećak, skute, suknju, maramu, čarape i cipele. Sve to oni čuvaju na dobro skrivenom mestu, obično u ormanu. Nekada su spremali i daske od kojih će im se spremiti mrtvački kovčeg, a neki smeliji su ga imali spremnog i pre nego su umrli. Još pre smrti stariji kažu svojim ukućanima mesto gde da im se iskopa raka, a to obično biva kraj svojih bližnjih. Istovremeno, odrede ko da ih obuče u samrtno odelo, ko će im nositi krst, a ko samrtnički sanduk, pa i koliko vremena da ga žale. U klisurskim i poljadijskim mestima je još uvek običaj da se samrtnik pre smrti ispovedi i pričesti. To se dešava naorčito kada samrtnik ne može da tako lako ispusti dušu, i tada se poziva sveštenik. Na ispovedanju ne prisustvuju ostali članovi jer se tada kazuju najskrivenije tajne, koje je samrtnik čuvao samo za sebe.

Kada ukućani primete da će neko njihov umreti, zapale unapred pripremljenu sveću i stave mu je u ruku sa uverenjem da duša vidi otići na onaj svet. Postoji narodno verovanje da pri nečijoj smrti nije dobro glasno zaplakati i jaukati, da se ne bi smrtnik povratio u život ovozemaljski, a time mu samo otežali smrt koja je za njega neminovna. U samrtnom času, obično kraj pokojnika, nađe se neko od ukućana ili rođaka koji mu spusti kapke na očima, a ispod brade pa preko temena zaveže se povoj od platna, kako usta ne bi ostala otvorena. Ako umre muška osoba, tada se pozove neki stariji čovek da umrlog obrije, okupa i obuče u samrtno odelo, ako umre ženska osoba, tada kupanje i oblačenje obavi neka starije žena. Po narodnom verovanju, kupanje pokojnika se obavlja da se sa tela operu grehovi. Tako spremljenog pokojnika stave u mrtvački sanduk, koji se stavlja na sto, prekriju ga platnom koje visi do same zemlje, a potom i pokrivačem. Sanduk je postavljen tako da je mrtvac glavom okrenut zapadu, a lice mu gleda u pravcu u koje se sunce rađa. Kraj uzglavlja sa leve i desne strane upale se sveće. Mrtvacu su ruke sklopljene na stomaku, pokrovom je pokriven do brade. Oko sanduka se postave klupe i stolice za sedenje. Mrtvac leži, po običaju, u prednjoj sobi, ispod ikone sveca kojeg svetkuje domaćinstvo. Ako je u sobi sat, on se zaustavlja da više ne funkcioniše, a i ogledalo se prekrije peškirom. Tada se javlja crkvenjaku da udari glašenje (da zvoni crkvenim zvonom). Smrt se oglašava zvonjenjem crkvenim zvona, različito za muške i ženske osobe. Ako neko umre kada je već pao mrak, smrt se objavljuje tek sledećeg dana. Prvog dana se oglašuje zvonima triput, ujutru, u podne i uveče, a na dan sahrane mnogo češće. U nekim poljadijskim selima, kao Sokolovcu, običaj je da se zvonima zvoni mnogo često, čak i po stotinak puta. Kada neko umre, u kući se upali svetlo, koje se ne gasi i do 40 dana. Ako je umrla mlađa osoba, tada se na kuću istakne žalnica od crnog platna, koja će tako stojati dugo vreme, ponekad i dok sama ne istrune. Dok je mrtvac u kući, ona se ne čisti. Muškarci skidaju kape i idu gologlavi, a žene povezuju crne marame. U sobi gde se nalazi pokojnik, otvore se prozori i vrata da bi, po narodnom verovanju, duša pokojnika mogla slobodno da izlazi i ulazi u kuću. Takođe, nije dobro da mrtvaca preskoči mačka ili da se preko njega nešto dodaje, jer će se u tom slučaju, po verovanju, mrtvac povampiriti. Muškarci i žene koji dolaze kod mrtvaca donose sveće i po koji cvet ili ružu. Prvi donosi sveću onaj kome neko iz kuće umro pre ovog pokojnika. Umrla osoba ostaje obično jednu noć u kući, ili dve, ako je umro noću, onda mora da preleži i ceo naredni dan, da bi ga tek tad sahranili. Sve vreme dok je u kući, kod pokojnika dolazi rodbina i prijatelji da ga čuvaju, jer se veruje da ga ne treba ostaviti samog u kući. Za to vreme dolaze žene koje oplakuju ne samo umrlog, već u svom naricanju pominju i svoje upokojene, naročito ako su to bile mlađe osobe. U naricanju se daju umrlom poruke, pozdravi, priča se o njegovom teškom životu i drugo. Zapevanje za pokojnikom počinje čim on sklopi oči i traje, sa prekidima, sve dok ga ne sahrane u grob. Tada prestaje jer narod smatra da će ga uznemiriti u njegovom pokojničkom miru. U klisurskim i poljadijskim selima nema plaćenih narikača. Čim se sazna da je neko umro, počnu dolaziti komšije, rodbina i prijatelji na čuvanje. To se obično čini uveče, kada pozavršavaju poslove. Kada dođu u prostoriju gde leži mrtvac, prekrste se, poneki očita očenaš, poklone se umrlom i rukuju sa ukućanima i najbližim rođacima umrlog koji se tu zateknu, izražavajući im saučešće u žalosti. Potom sednu kraj mrtvaca ili u drugoj prostoriji. Tamo se priča i pije za pokoj duše umrlog. Mrtvac nikad nije smeo ostati sam, uvek je neko sedeo kraj njega. Oni koji dolaze da ga čuvaju, ljube mrtvaca u ruke ili čelo i kažu: „Bog da mu dušu oprosti!” Pre pogreba, ukućani se otvaraju. Kroz procep glogovog štapa (može biti i od dunjara) vezanog na krajevima crvenim koncem, prolaze ukućani, pošto se prvo prekrste, i koraknu desnom nogom. Dve starije žene podižu štap, a osoba koja se otvara korakne napred. Pri otvaranju triput se korakne, posle poslednjeg koraka odlazi se mrtvacu, poljube ga i zatraže od njega oproštaj.

Sahrana

Na dan sahrane, rano ujutro, ljudi koji su zaduženi da nose mrtvački sanduk odlaze da kopaju raku. U grupi mora da bude neparan broj (pet, sedam ili devet). Ne valja da bude paran, jer narod veruje da će u tom slučaju u domaćinstvu biti još jedan pokojnik. Raka se obavezno kopa na dan sahrane, jer nije dobro da grob ostane prazan. Pošto iskopaju raku, ostave jednog čuvara rake, ostali se vraćaju kući. Običaj je da raku ne kopaju osobe iz porodice ili bliže rodbine, već redovno to čine oni iz pobočnog rodbinskog stabla, a mogu to biti susedi i prijatelji. Pred sveštenikov dolazak, osoba koja je obukla mrtvaca, odveže mu povoj sa brade. Pokojnika sahranjuju obično u popodnevnim časovima. Na naročito crkveno zvonjenje (skupština), okupe se muškarci i žene oko mrtvačkog sanduka, kako bi ispratili mrtvaca na njegov poslednji put. Pre nego što se mrtvački sanduk (u Staroj Moldavi se naziva dreva) ponese, prilazi rodbina umrlog na poslednje celivanje, ljubi ga u čelo, a neko samo u ruku. Sveštenik očita opelo nad otvorenim sandukom u prostoriji u kojoj mrtvac leži, a vinom u kojem je i malo ulja, polije mu ruke u obliku krsta i okadi ga tamljanom. Sve se to unapred priprema i odredi se žena koja o tome brine. Ona ostatak vina nosi na groblje da bi njime sveštenik prelio sanduk kad se spusti u raku. Ista žena nosi i peškire koje će nakon sahrane pokloniti svešteniku i pojcu. Sanduk se zatvori u kući, a najbliži muškarci iz roda ga iznose u dvorište, tako što prednji deo ide napred. Isti ga ljudi iznose iz dvorišta nakon crkvenog obreda. Sanduk se potom stavlja na nosila. Svešteniku i pojcu se daje posuda sa vodom, bosiljkom i svećom. Tu se ukućani i ostala rodbina poslednji put oproste od pokojnika, tako što celivaju sanduk i krst na njemu. Dok se poklopac na sanduku zakucava, sveštenik odlazi sa najužim krugom ukućana u sobu gde je ležao mrtvac i tu porodici očita poslednji pomen za umrlog.

Pogrebna povorka se formira tako što načelu povorke idu dva mladića, koji nose crne crkvene barjake. Za njima slede nosači venaca, pevačko društvo, sveštenik sa crkvenjakom, a onda krstonoša, koji je po običaju rođeni kum, potom sledi mrtvački sanduk sa nosiocima, kojih je po običaju osmorica. Za mrtvačkim sandukom u povorci su prvo najbliži rođaci pokojnika, a potom i ostali pratioci ili učesnici na pogrebu. Na putu za groblje, čitava povorka obavezno svraća u crkvu, gde ponovo, uz pomoć crkvenjaka koji prinosi kandilo, sveštenik očita molitvu. Sanduk nose isključivo muške osobe, njima se za ramena privezuju bele košulje ili peškiri, a mogu to biti i marame. Mrtvaca pronose kroz selo, povorka se zaustavlja na plaćena stajanja, kada sveštenik očita pomen preminulom. Jedino u Ljupkovi postoji običaj da se na stajanja kleči, a to čini i sveštenik. Zbog toga se za sveštenika nosi i jastuče. Narod veruje da nije dobro da se prilikom sahrane rođaci okreću unazad, kako se ne bi umrli vratio svojoj kući kao muronj (vampir). Nad iskopanom rakom, sveštenik očita poslednju molitvu, govori reči žalosti i utehe, a istovremeno govori i o svim vrlinama koje su krasile pokojnika. Potom se sanduk spušta u raku i sveštenik polije vinom sanduk, a ostatak zajedno sa flašom baci kraj sanduka pevajući Vječnaja pamjat. U raku se bace štapovi kojima su se rođaci otvarali. Ostali svet u raku baca novac i grumene zemlje i tom prilikom govore: „Laka ti crna zemlja bila” i „Bog da prosti pokojnika”. Potom se narod polako razilazi. Danas je običaj u klisurskim i poljadijskim selima da se mesto pojedinačnih raka, mahom prave grobnice na svodove, pogotovo ako unru mlađe osobe. Takve grobnice mogu biti pojedinačne ili zajedničke (porodične), za žive, kako se kaže u ovim krajevima. One se obično prave za života ljudi. U poslednje vreme, u Staroj Moldavi i ranije, širi se običaj da se još za života izgradi grobnica, sa betonskim svodom i nišama u koje će se postaviti mrtvački sanduci čitave jedne porodice. Nad takvim svodom diže se spomenik, ređe u obliku krsta. Na njemu se ispisuju imena i prezimena, godine života i smrti onih koji će biti sahranjeni u toj grobnici. Takve grobnice su ograđene ogradom od metalnih šipki i prepune su cvećem. Nekada je bio običaj da imućnije porodice grade i svoje male crkvice ili kapele, u kojima su sahranjivane. Takvih kapela ima u skoro svim seoskim grobljima klisurskih i poljadijskih sela, naročito u Staroj Moladvi. Kad se grob zatrpa, pored glave pokojnika, sa zapadne strane pobode se krst, a za njega se privežu venci. Svi prisutni na groblju, posle sahrane, obilaze grobove svojih bližnjih ili daljih rođaka, te i tamo upale sveće. Nakon toga vraćaju se sa groblja. Na izlazu iz groblja neko od ukućana ili bliže familije dočekuje učesnike pogreba i poziva ih na prekadu. Kada umre neki mladić ili devojka, za nošenje mrtvačkog kovčega pozivaju se da tu dužnost obave momci. Svi koji nose mrtvački sanduk okićeni su košuljama ili peškirima prikačenim za rame, a sada je običaj da se tim stvarima okiti sanduk. Samoubice se ne sahranjuju po crkvenom obredu, već se samo mrtvački sanduk odnosi na groblje, i tamo se posle pokopa. Postoji verovanje, ako iz neke kuće u istoj godini umru dve osobe, da je to predznak da će umreti i treća. Da bi se ukućani zaštitili, tada u raku sahranjuju živo pile. Ako umre neko dete, tada novorođenčetu daju imena koja će naslutiti da će dete živeti, takva imena su Života, Živorad, Živan, Stojan, Zdravko, Branko i druga. Narod veruje da nedeljom i na važnim crkvenim praznicima umiru samo velikopravednici i velikodušnici. Uvreženo je verovanje da se povampiruju osobe koje su umrle bez sveće, te njihova duša traži utočište i smiraj. Vampire najbolje otkrivaju stoka (volovi, ovce bleje, a psi laju). Oni ponekad deluju očigledno, otvore petla, prevrću posude, lupaju na vrata i prozore, ljuljaju krevet, dave i guše pojedine osobe, tumaraju po tavanu i lupaju. Da se ne bi pokojnik povampirio, narod je izmislio neke neobične običaje, tako su u grobnicu zabadali neparan broj šiljatih predmeta (noževe ili glogove kolčiće) na mestu gde su se mrtvacu nalazile grudi, koncem su merili dužinu mrtvaca, pa se potom taj konac stavljao nad vratima, kako ne bi mogao vampir da uđe u sobu, starje žene su bajale po kući i stavljale na vatru baruta ili gume, zabadale su nož u kućni prag da bi kuću odbranile od nečistivca. Haljine u kojima je pokojnik izdahnuo sklone se na neko skrovito mesto, obično na tavanu, okače se o neki krovni rog, a to se čini zato da ne bi kući doneo kakvo novo zlo.

Posle sahrane

Za sve vreme sahrane, u kući se pristavljaju stolovi, klupe, suđe, hlebovi i rakija za daću. U klisurskim i poljadijskim selima uveče se u kući umrlog priređuje prekada. U Sokolovcu se to čini tek sledeće subote. To je u stvari i prvi pomen pokojniku, a sastoji se od obilne večere priređene u njegovu čast. Ako je pokojnik bio u godinama i od starosti umro, tada se na prekadi često čuju i šale, pa i pesma ako je pokojnik voleo pesmu. Za trpezom mora biti neparan broj učesnika. Jedno mesto u vrhu trpeze ostaje prazno, namenjeno je pokojniku. I njemu stave u tanjir pomalo od svakog jela. Na kraju se svi raziđu, a običaj je da ukućani nikoga ne prate pri polasku. Klupe, stolovi, posuđe i sve ostalo što se pozajmilo iz komšiluka za daću, nikom se ne vraća, jer svako mora sam doći po svoje predmete. Sutradan, nakon sahrane, ujutro, spreme se nekoliko ukućana, a to su obično žene, i odlaze na groblje da okade grob umrlog, preliju vinom, upale sveću i daju drugi pomen umrlom. Mora ih biti neparan broj, najčešće odlaze tri žene. Idu istim putem kojim je nošen pokojnik na sahranu. Kada dođu do groba, pobodu veliku sveću i zapale je. Svaka uzme malu voštanicu i zapali, a onda triput obiđu grob idući jedna za drugom. Istovremeno se polije grobnica sa ostacima od prekade, a potom se šolja okrene sa vrhom na dole i tu ostane godinu dana. One se rečima obraćaju mrtvacu da su došle da ga obiđu i donesu mu ponude, a od njega žele da ostane na svom mestu u miru. Vraćaju se kući ne govoreći. Kod kuće doručkuju, obično od jela što je ostalo od prekade, a zatim odu svojim kućama. Ovaj običaj se ponavlja triput uzastopce svakog jutra. Postoji običaj izlivanja vode za mrtvacem. U Sokolovcu se voda izliva na reci Neri, u ostalim selima se to čini na izvoru ili kraj bunara. Razlikuju se dve vrste takve vode, mala i velika voda, dok u Sokolovcu postoji i treća, duhovska voda. Mala voda se donosi od dana smrti pa do prve subote, velika voda se vuče od sredonosne srede pa do velikog četvrtka. Duhovska voda se vuče od Spasovdana do duhovskog četvrtka. Po običaju, takvu vodu vuku devojčice ili deaci iz kuće umrlog ili iz susedstva. Na kraju dobijaju poklon za učinjen posao, najčešće haljinica ili odelo. Gotovo u svim klisurskim i poljadijskim selima mrtvima se daje za dušu četiri puta. Svako davanje za dušu se zove daća ili prekada. Uobičajeno je da se parastos daje pokojniku nakon četrdeset dana od sahrane, ili četrdesetnica. Na ovaj parastos dolaze najbliži iz familije pokojnika, oni koji su bili na prekadi. Nije dobro da se daje parastos posle ili kada mu prođe termin, jer se veruje da će pokojniku na onom svetu trpeza stajati na leđima. Ako se četrdesetnica pada baš u subotu, onda se parastos daje pre, u subotu unapred, ali opet to mora biti u subotu. U nekim selima se parastos ne daje na pola godine, već samo na godinu dana. Običaj je da se na parastosu na šest nedelja neko obdari starijim ili iznošenim stvarima koje je nosio pokojnik. Te stvari prima osoba koja je ili mlađa ili istog godišta sa umrlim. Isto se čini i na godišnjem parastosu, ali se ovoga puta kupuje samo nova nenošena odela ili haljine. Takve poklone primaju obično oni koji su bili dobri prijatelji pokojnika. Na parastosima se priređuju večere za dušu pokojnika. Na kraju svi prisutni primaaju i po jedan kolač na koji se zabode sveća. Ako pomen pada u post, onda se za večeru spremaju posna jela. Posle godišnjeg pomena se skida crnina i prestaje žalost. Ako je umrla mlađa osoba, onda ukućani žale znatno duže, ponelad i doživotno ne skidaju crninu. Muškarci od dana smrti umrlog pa do prve subote ili do ukopavanja mrtvaca, ne nose kape, a žene se ne češljaju. Muškarci iz bliže rodbine se ne briju niti šišaju sve dok se ne navrši šest nedelja.

Za dušu pokojnika, ali i svih umrlih u jednoj porodici, vezane su prolećne i jesenje zadušnice. Ovo su praznici ili dani mrtvih i padaju uvek u petak (prvi dan) i subotu (drugi dan). Na zadušnice žene odlaze na groblje, prelivaju grobove vinom, pale sveće i udeljuju sirotinji, a sve to za pokoj duši. Međutim, i tokom godine, prilikom gotovo svih verskih praznika i svetkovina pre početka ručka udele ponešto za dušu svih pokojnika, odnosno njihovih predaka, čije krsno ime slave i nose prezime. U klisurskim i poljadisjkim selima se veruje da čovek kad umre, njegova duša ne ide odmah niti u raj, niti pakao, nego za četrdeset dana ostaje na zemlji i tada obilazi sva mesta na kojima je nekada išao. Ako čovek udovac želi da se oženi, najpre mora izdati godinu dana svojoj prvoj ženi, pa tek onda može uzeti drugu ženu za suprugu. Mrtvace ukopavaju na groblje koje se uvek nalazi na kraju sela ili na kakvoj uzvišici. Na groblja ukopavaju i utopljenike, slučajne pogibioce, pa i tuđine. Klisurska i poljadijska groblja su ograđena žičanom ogradom, ponekad i kamenim zidovima. Kad ukopaju pokojnika na čelo glave postave krst, na kome se urezuje zapis u vidu kratke biografije pokojnika, obično godina rođenja i smrti. Retko se na krstovima pišu stihovi i epitafi.

Svetovni običaji

Moba

Ovaj običaj koji se praktikovao u klisurskim i poljadijskim selima, očuvao se i do danas, ali u nešto izmenjenom obliku. U Ljupkovi, ali i drugim mestim sa ovih prostora, ovaj običaj se sada zove udruživanje. Pri mobama ljudi udruženim snagama obavljaju razne radove, pogotovo poljske. Mobe se održavaju za vreme glavnih sezonskih radova (berba vinograda, kukuruza, žetva, sakupljanje sena i drugo), kada većina domaćinstava nije bila u stanju da sama obavi sve poljske radove koji su zahtevali više radne snage, a vremenski su bili ograničeni. Zato su se domaćinstva međusobno udruživala i zajednički obavljala poljske radove, pomažući jedni drugima. Najrasprostranjenija i najpoznatija moba u ovom kraju je bila pri branju vinograda. Na mobu su odlazili, obično, mladići, rođaci i komšije, lepo udešeni i veseli. Seli bi u kola u kojima je bio sanduk od dobro spojenih dasaka kako ne bi zrnevlje ispadalo. Ta su kola okićena granama zelenila, najčešće jesenjim ružama. Okićeni je bila i stoka koja je vukla kola. Obično su to bili volovi, ređe konji. Volove su naročito koristili Klisurci, dok su Poljadijci odlazili na mobe pomoću konjske vuče. Odlazilo se u vinograde i tamo radilo uz pesmu, šalu i veselje. Dok su devojke kosirima odsecale zrele grozdove i stavljale ih u kotarčiće ili šućurice, a potom u veće kotarice, mladići su ih na ramenima odnosili i izručivali u kolske sanduke. Kad bi završili berbu, pešice, uz kola, odlazili su kući kod domaćina, uz pesmu i dobro raspoloženje. Tamo su mleli (muljali) grožđe ili ga izručivali u stupu odakle je pod pritegom curila masta u velike kace. Za učesnike u mobi gazda je uvek priređivao bogatu večeru.

Postojale su mobe i za obavljanje žetve, u vreme kada se to obavljalo srpom i kosom. Za vreme žetve trebalo je obaviti razne poslove, sa mnogo više radne snage, kosidba žita srpom ili kosom, pletenje užadi za vezivanje snopova, sakupljanje snopova i njihovo sadevanje u grečkove (kamare), odvoženje snopova kolima na gumno, vršidba pomoću dreša, sakupljanje žita u džakove. Pri kupljenju sena, a u klisurskim mestima ima mnogo dobrih senokosa, radi se združeno u mobama, jer taj posao treba završiti što brže. Na košenje se odlazilo rano ujutru, a često se kosi i po mesečini. Da bi se seno što pre sasušilo, otkose je trebalo prevrtati i izložiti ih suncu. Seno se prvo sakupi u velike naviljke, a potom se pomoću dva velika šiljka prenosi udvoje ili pojedinačno, ako je livada strma, na određeno mesto gde će se i uplastiti. Plastove sadevaju u dolinama, dostupnim za kola, kako bi se kasnije seno odvozilo kući kod stoke. U klisurskim i poljadijskim selima ljudi lošijeg materijalnog stanja su udruživali, prilikom oranja u sparivanju, tegleću stoku, volove i konje, da bi potom obavaljali hitne i neodložne poljske radove.

Sedeljka

Nekada su se priređivale sedeljke kada u klisurskim i poljadijskim selima nije bilo domova kulture ili kafana, u kojima se danas redovno okupljaju mladići i devojke. Na njima su se u večernjim časovima, kada pozavršavaju svoje poljske i kućne radove, okupljali momci i devojke. Na sedeljkama bi ostajali do kasno u noć, na njima je uvek bilo veselo. Održavale su se nekoliko puta nedeljno, u raznim delovima sela, obično na raskršću sokaka ili na njihovim uglovima. Najčešće su se održavale u prvim jesenjim danima, dok su još večeri bile tople, a taj se period poklapa sa razdobljem kada se u selu udaju žene. Sedeljke su za momke i devojke bile najpogodnije prilike da se sastanu, popričaju, našale i druže. Drugih mesta nije ni bilo, osim da odu kod devojaka kući, a o takvim susretima zli jezici po selima su znali da ispletu svakojake priče. One su za seosku omladinu bile dobra, ako ne i jedina, prilika za bolje upoznavanje, pošto su igranke bile organizovane samo tokom crkvenih praznika. Na sedeljkama, momci su palili vatru, kuvali mladi kukuruz, pržili semenke i kokice. Pevalo se i šalilo, u sredini kruga ložila se vatra o kojoj su brinuli okupljeni muškarci. Na vatri je postavljen sadžak sa kotlom punim korenja mladog kukuruza. Devojke su se zanimale pletenjem i predenjem vune na preslici. Kada se kukuruz skuvao, momci su ga služili devojkama, a i sami su ga jeli. Kraj vatre, svaki momak je sedeo pored svoje devojke izabranice. U kasno doba noći su odlazili svojim kućama, a svaki momak je pratio do kuće svoju devojku.

Svinjska daća

Ovaj običaj se ustalio iz nadasve praktičnih razloga, jer je za klanje svinja bila potrebna pomoć rodbine, pa čak i komšija. Posle obavljenog posla bilo je prirodno da se čovek opusti i sve to proslavi jednom bogatom večerom, namenjenom onima koji su uložili svoj trud. Klanje svinja je u ovim krajevima oduvek je bila velika radost i prava svetkovina. Po starom običaju svinje se obično kolju kasno u jesen, često posle prvog mraza ili snega, kada su završeni poljski radovi. Tada se priređuje večera ili svinjska daća. Za ručak se jede samo prženo meso, a u uz čorbu sa svinjetinom, jede se veoma dobro pripremljena proja. U Ljupkovi, kao i po drugim klisurskim mestima, ranije se prilikom klanja, svinjčetu još u koritu načini beleg na glavi u obliku krsta. U te ureze se sipa kuhinjska so. Potom najstarija žena u kući okadi tamnjanom zaklano svinjče. Tek posle toga se svinjče okači o raf (čiviluk). Dok domaćica priprema bogatu večeru, ostali ukućani posluju oko zaklane svinje, sole meso i slaninu, stavljaju ih u kacu, prave raznovrsne kobasice, mesnjače, krvnjače, koje stavljaju u kotlove, a ove na sadžak pa na vatru, prave kobasice koje će sušiti u kominu okačivši ih o drvene štapove. Za večeru se poziva najbliža rodbina, prethodno im je poslat tanjir mesa a često i nešto čorbe, za one koji neće doći na večeru. Na svinjskoj daći služe se jela sa mesom, kao što su sarma, prženo meso, kobasice da se probaju i na kraju obavezno krofne. Na stolu ima stalno zagasito-crvenog rampaša i otela, pa se takva jedna večera obično završava lepom pesmom.

Imendan

Imendan je u novije vreme poprimio izvesna obeležja svetovnog praznika, mada čovek slavljenik toga dana obavezno odlazi u crkvu. U Ljupkovi postoji običaj da se kod slavljenika nađu pod prozorom svorači i pevači. Ganut muzikom i pesmom, slavljenik izlazi na prozor i nudi ih kolačima, pićem i novcem. Običaj je da se kod slavljenika okupljaju rođaci i prijatelji da slavljeniku požele zdravlje i sreću. Ostaju na ručku i na slavlju koje se to prilikom organizuje, koje traje do kasno u noć. U Ljupkovi, slavljenik toga dana daruje crkvu iz mesta parama ili drugim nekim poklonima. U većini klisurskih i poljadijskih mesta imendan se slavi skromnije. Tada slavljenik okupi u svoju kuću najrođenije, a među njima i svoje prijatelje.

Grušavina

Grušavina je običaj koji odrasli priređuju za decu, to je star običaj koji se očuvao do danas. Posle tri ili najkasnije nedelju dana pošto se krava oteli, i donese na svet novo mladunče, domaćin, po ustaljenom običaju, priređuje grušavinu. Na zakazani dan, za grušavinu, deca iz komšiluka, ali često iz udaljenijih sokaka, dolaze kod domaćina noseći sa sobom svoje kašike od kuće. Kada se deca okupe kod domaćina, njih desetoro ili dvadesetoro, a to obično biva u večernje časove, tada posedaju u obliku kruga na jednu lepu šarenu krparu ili ćilim, skrstivši noge pod sebe. Ispred svakog deteta postavljen je pun tanjir mleka sa kuljom (kulja se u Klisuri i Poljadiji prilično mnogo upotrebljava u ishrani, a priprema se od dobro prosejanog kukuruznog brašna skuvanog u vodi koja treba da proključa). Pre nego što počnu da jedu, dolazi domaćica pa ih pokriva belim čaršavom i poliva vodom poželevši da krava ima mleka kao voda.

Dodole

Polivanje dodole, slika Uroša Predića

Ovaj običaj je u klisurskim i poljadijskim selima u procesu nestajanja, možda zbog izvesne prosvećenosti naroda koji odavno ne veruje u magijsku moć reči, pošto dodole predstavljaju zbir magijskih obreda počev od njihove igre, izlivanja vodom i stihova sa istim refrenom čiji je smisao da se ljudskom snagom utiče na prirodu da se ona odobrovolji i pusti kišu. U Ljupkovi se za dodole koristi naziv dudu-lejke. Običaj se primenjuje samo sporadično u nekim mestima, i to izuzetno kada okolinom vladaju žege i velike suše. Obično su dodole bile seoske Ciganke. Pošto se u Belobreški dodole pojavljuju individualno za razliku od drugih sela, bile su poznate belobreščanske dodole Darinka Konstantin i Florika Žurž. U Ljupkovi postoji jedna glavna dodola, a nju su pratile druge dodolice (grupa devojaka). Glavnu dodolu svuku do košulje, pa je potom prekriju zelenilom od glave do pete. Grupa devojaka prolazi ulicama sela, zalazi u svaku kuću i tu dodole igraju i pevaju. Dodolske pratnje su samo ponavljale refren dodolske pesme, a ta je pesma slična u svim poljadijskim i klisurskim selima: „Oj, dodo, oj, dodole!” Najžešće suše su se događale o Petrovdanu, jula meseca. Tada su se pojavljivale dodole po selima. Tamo gde su dodole bile pojedinačna pojava, obično se jedna Ciganka svuče do košulje, oblože je raznim zelenilom, korovskom travom, najčešće burjanom i pavitom, tako da se skoro ne može prepoznati. Tako okićenu dodolu, za čiji pas još privežu uže, te ona za sobom vuče nekakav stari drveni, parašeni krst, nađen na groblju, ide od kuće do kuće, preko celog sela pevajući poznatu dodolsku pesmu i poskakujući s jedne noge na drugu. Svaki domaćin izlazi iz kuće sa vedrom punim vode i izlije na nju, a ona igra okrećući se stresujući vodu sa sebe. Posle ovakvog obilnog polivanja, domaćin dodeljuje dodoli što za jelo a najčešće to biva hleb, kolači, jaja, brašno ili druge sitnice, pa su zato dodole za Ciganke bile dobra prilika da se nešto isprosi, jer u klisurskim i poljadijskim mestima jedino Ciganke i Cigani se bave prosjačenjem. Ako domaćina nema kod kuće, tada dodola tu kuću zaobilazi i nastavlja put kroz celo selo.

Kumačenje

Kumačenje je veoma rasprostranjen običaj u selima Banatske klisure i Poljadije. Uvek se održava prvog dana posle Tomine nedelje, u ponedeljak posle Uskrsa, na Mali Uskrs. Ovaj se ponedeljak u narodu naziva kumači ponedeljak. Kumačenje je namenjeno mališanima do dvanaest godina, veoma su retki slučajevi da se stariji dečaci i devojčice kumačaju. Tog dana poste, ali obavezno pre zalaska sunca, dolaze devojčice i dečaci, u pratnji svojih roditelja, na jedno određeno mesto na reci i tu se kumačaju, odnosno bratime se devojčice sa devojčicama i dečaci sa dečacima. Posle kumačenja, devojčice će se međusobno nazivati kumače, a u nekim klisurskim mestima kao što su Belobreška, Divić, Radimna i Srpska Požežena, nazivaju se i kujke, a dečaci će se zvati poce ili pobre. Kumačenje je svečano i pomalo začinjeno tajanstvenošću. U ugovoreno vreme, kumače i poce dolaze svaki sa svoje strane, pa se na reci sastaju stojeći suprotno jedan drugome. Potom dolaze do vode i tu stavljaju jedan drugome na glavu svoj venac (kotur) napravljen od vrbovih grana. Pošto se jednom okrenu od istoka prema zapadu, zastanu i kroz kotur se ljube. Treba se okrenuti tri puta i isto se toliko puta poljubiti, a potom se venac baca visoko iznad glave a majke govore: „Porastite visoki k’o vrba! Budite živi i zdravi!” Na kraju ovog obreda, kroz kotur, jedan drugome dele poklone. Poklone međusobno razdeljuju matere, a to su najčešće igračke. Obavezna su crvena jaja i kolač umešen od pšeničnog brašna sa mlekom. U poslednje vreme daje se ponešto od odela, košulje, majice, pantalone, haljine i drugo. Na kraju, svaki bi se svojim putem vratio kući prezadovoljan poklonom koji je dobio od kujke ili poce. Postoje izvesna nepisana moralna pravila kumačenja, kumače i poce se ne smeju međusobno svađati, a najmanje potući, uvek se moraju pomagati u nevolji, braniti jedno drugog u teškoćama, deliti na dva dela sve što imaju.

Običaj kumačenja, odnosno posestrimstva i pobratimstva, svakako je veoma star i vuče korene iz prastarih vremena. Poznat je ne samo kod slovenskih naroda, nego i kod susednih, kao što su Rumuni, ili pak Mađari. Što se rasprostranjenosti tiče, poznat je samo u delu jugoistočnog Banata i u nekim selima južnog Banata, dok u selima severnog Banata nije zabeležen.

Narodno verovanje

Donedavno se u selima Banatske klisure i Poljadije, ali i danas sporadično, verovalo u natprirodna bića i zle duhove. Verovanje je bilo uzrokovano nedovoljnom prosvećenošću naroda, kao i snažnim uticajem tradicije. U jednom delu stanovništva, naročito kod žena starije generacije, zadržane su mnoge praznoverice, ali su pokatkad sačuvani elementi prehrišćanskog verovanja u natprirodna svojstva nekih predmeta, zagrobni život, zle oči i drugo. Kod omladine današnje praznoverje je iščezlo gotovo u potpunosti, ali ima ostataka, koje su deo izvesne tradicije i porodičnog vaspitanja. Od natprirodnih bića i zlih duhova, kojih su se nekada toliko pribojavali da su im često i žrtve prinosili, pa i zaštitne obrede obavljali, sve sa namerom da ih ukrote i odobrovolje, najčešće se u selima ovog kraja pominju: ale, vampiri (muronji), đavoli, more, naprate, nečistivci, notnjici, prkuljiši, sotone, suđenice, tejke, čume, šumske majke i todorovi konji.

Ale

Ale su natprirodna mitska bića, narod ih je zamišljao kao sile koje ljudima donose nesreću, naročito prirodne nepogode, grad, poplave, pustoš i crne oblake za koje se u narodu veli: „Beži kući! Gledaj kakva ala dolazi s Oručine.” (toponim za jedno brdo u Belobreški). Po narodnom verovanju one su neprijatelji čoveka, one mogu više ljudima nauditi nego pomoći. Veoma su proždrljive, zbog čega se za one koji su gramzivi i halapljivi kaže da su alosni, a postoji i narodno poređenje koje kaže: „Jede kao ala”.

Vampiri

Najrasprostranjenije je verovanje u vampire ili muronje kako ih u nekim selima nazivaju (Ljupkova i Belobreška). U narodu se veruje da duša umrlog izlazi iz groba i da potom dolazi najbližoj rodbini ili bliskim prijateljima u obliku nekog živog bića, najčešće životinje. Smatra se da se samo u izuzetnim okolnostima mrtvac povampiruje, ako je izdahnuo bez sveće, ako je ubijen ili se udavio, ako je izvršio samoubistvo ili poginuo nesrećnim slučajem. Mogućnost povampirenja traje četrdeset dana, ili šest nedelja nakon smrti, jer se veruje da duša samo toliko još boravi u ljudskom telu, a onda ga zauvek napušta. Za to vreme, noću vampiri napuštaju grobove i dolaze u selo, na određena profana, nečista, htoničma i demonska mesta. Najčešće su takva mesta groblje, gumno, bunjište, izvori i raskršća. Rasprostranjeno je mišljenje da se na tim mestima sakupljaju sve nečiste sile i zli duhovi čineći ljudima zlo (dave ih, piju im krv i drugo). Sve to traje od gluvog doba noći pa do prvih petlova. Vampiri se najčešće javljaju u zimskom periodu, za nekrštenih dana od Badnje večeri do Krstovdana, isto noću, u gluvo doba, naročito pri punom mesecu. Njihovo prisustvo otkriva detinje plakanje, lupanje po tavanu, jaukanje i drugo. Oni nikada ne govore, a veruje se da se neki vampiri obelodane pa tako idu sokacima. Da bi se spasli vampira, ljudi su u prošlosti preduzimali najrazličitije mere, nosili crninu ili se nisu brijali, oblačili izvrnutu odeću ili samo nešto od odela da bi zavarali vampira. Da se umrli ne bi povampirio, ljudi pale gumu ili barut u sobama gde spavaju, ostavljaju crni konac u mrtvačkom sanduku. U tradicijskoj kulturi crna boja nedvosmisleno asocira sa smrću, sa podzemnim demonskim svetom. U borbi sa vampirima se upotrebljavaju apotropejoni crne boje (crni glog, crna sečiva, crni konac). Negde pokojniku guraju cipele pod glavu, kapu ili maramu pod nogu, da se ne bi mogao mrtvac brzo obući, prosipaju u sanduk zrnevlje maka govoreći: „Neka dođe kada izbroji makovo zrnevlje!”. U Ljupkovi su vampire davili u Dunavu. To su činile starice tako što su uzimale desni opanak s nogu umrlog i u njega stavile tri pogačice i jednu upaljenu sveću. Tako opremljen opanak bi pustile da plovi niz Dunav, a one i sebe i selo spasle od vampira.

Đavo

U narodnom shvatanju đavo je oličenje zla, u gotovo svim klisurskim i poljadijskim selima narod zamišlja đavola kao kakvog čovečuljka, kepeca, crvene ili zelene boje, a u Svinici sure boje, sa malim rogovima, kozijom bradom i papcima. No često je prikazan kao đavo iz Biblije. U narodnom verovanju pojam đavo je primio šire značenje, naročito ono pridevsko koje je uzimalo u obzir njegove karakterne zle osobine. Zbog toga su nazivi koje nosi đavo različiti, tako ga u pojedinim mestima ovog kraja nazivaju i sotona, nečistivac, pa i eufemistički naprata, a u Svinici vrag ili nečisnik. U Ljupkovi, a i drugde, mogu se čuti i ovakvi nazivi za đavola: Skloni Bože, Ubijo ga Bog, Ubijo ga krst, Onaj što ide u stenje i kamenje, Onaj što ide u pustinju i drugi. Ljupkovci đavola zamišljaju kao crnomanjastog čovečuljaka crvene kose koja mu prekriva i telo i sa rogovima na glavi. On ima magareće uši, rep i bradu kao jarac, dlakave ruke koje se završavaju kandžama, a na nogama ima kopite. Veruje se da đavo najviše boravi u stajaćim vodama, močvarama i napuštenim kućama. Oni se često mogu naći i u bunarima, kućama prokletih i napuštenim podrumima. Zato narod i smatra da je đavo vodeni zao duh i da on vlada vodenim prostranstvima i teži da ljude udavi (utopi). Oni čine ljudima samo zla i nesreće. Mogu se prerušiti u sva živa bića, psa, mačku, jarca, konja, a i u neka ljudska bića, kaluđera, staricu, dete i drugo. Ponekad on može uzeti i drugi kakav oblik, kao što su drvo, biljke, kamen, dim, para, rečni vrtlog i vatreni mlaz. Ali se od njega lako možemo otarasiti i odbraniti. To se obično radi prekršćavanjem, jer se on plaši krsta. Njega mogu oterati ljudi i žene vračare bajući na obali reke sa vretenom u ruci, gole i sa raspletenom kosom. Narod veruje da se đavo plaši krsta, a to je prešlo u narodnu izreku sa prenesenim značenjem, pa se kaže: „Beži kao đavo od krsta” ili „Beži ko đavo od tamljana”. U Svinici postoji i verovanje u ženskog demona pod nazivom vidra. Slična je sireni i ona može ljude utopiti u vodu.

Mora

Ovo mitsko biće je narod zamišljao kao kakvu žensku osobu, najčešće zlu i pakosnu. Ona davi ljude u snu, pravi pomor čini među životinjama, naročito među pernatim pticama. Zato nije slučajna izreka koja kruži po Ljupkovi kada se kaže kada umiru kokoške: „Ušla mora u kokoške”. Ona je prisutna u bezbroj kletvi koje žene izriču, kao što su „Mora te pojela!” i „Mora te uzela!”.

Notnjik

Notnjici su džinovi ili divovi čovečijeg izgleda sa ogromnim nogama. Oni borave u šumama, a u selo silaze samo dok se ne oglase prvi petlovi. U selo bi se zaustavljali na raskrsnicama i tu mirno stojali, a svojim strašnim izgledom plašili su zakasnele prolaznike i druge seoske lutalice i pijanice koji se kasno vraćali svojim kućama. Prilikom susreta sa njima ne treba se oglašavati, već samo ubrzati korak i čim pre udaljiti se od mesta slučajnog susreta, jer su notnjici veoma opasni po čoveka i njegov život. Oni ne diraju ljude, već ih samo svojim strašnim izgledom plaše. Priče o notnjicima i zgode sa njima naročito su zanimljive za decu, jer narod veruje da ih baš oni otimaju od roditelja.

Prkuljiši

Pojedini ljudi, pod naročitim okolnostima, mogu se pretvoriti u raznovrsne životinje ili prkuljiše. Tada mogu da napadnu ljude i nanesu im štetu. Određenim čarobnim postupkom prkuljiši bi se ponovo pretvarali u ljude ali bi nosili znakove ako su u borbama sa ljudima povređeni, što bi ih odalo u narodu. Smatralo se da se može postati prkuljiš jednostavnim prevrtanjem preko glave. U Ljupkovi se veruje da se treba samo triput prevrnuti naglavačke i postaje se prkuljiš. Pretvorivši se u kakvu zver, onda je prkuljiš imao njene osobine. Oni su delovali samo noću, na napuštenim mestima, raskrsnicama i na međi između dva sela. Pretvarajući se u prkuljiše, ljudi su postajali psi, mačke, koze, a i druge životinje koje su živele u blizini čoveka. O njima se mogu naročito čuti priče u poljadijskom selu Lugovetu.

Suđenice

Suđenice su demoni koji određuju ljudsku sudbinu odmah po rođenju za ovozemaljski život. U Svinici ih nazivaju sudelnice i zamišljaju ih kao tri lepe devojke, od kojih najmlađa ima odlučujuću reč. Običaj je da odmah po rođenju dete stave na sto, na pod, a potom dete i majka tri dana leže na slami na podu. Za to vreme u kući mora stalno goreti svetlost. Tek trećeg dana pojavljuju se suđenice da odrede sudbinu detetu. Njima se pripremi bogata trpeza, na beo čaršav stave se tri čaše vode, tri kolača ili turtičke, tri buketa cveća, tri novčića i jedna sveća. Nakon izrečene presude, turtičke se stavljaju u lelejku (kolevcu). Ovaj običaj je zabeležen u Svinici, a slično se postupa sa suđenicama i u drugim klisurskim i poljadijskim selima.

Tejke

Ovo su zli duhovi ženskog oblika. Tejke su demoni bolesti. Po ovim nazivom poznate su samo u selima Mačeviću, Staroj Moldavi, Ljupkovi i Svinici. U ostalim mestima Klisure i Poljadije nazivaju ih čuma i kolera. Pojava raznovrsnih epidemija plod su njihovog zlobnog delovanja. Da bi ih se naord spasao ili da bi im nekako ublažio štetno delovanje, ljudi su im čak posvetili i jedan kalendarski dan, a to je tejkin dan, koji se uvek slavi 12. oktobra, kada je praznik koji se u naordu naziva Miholjdan, odnosno Sveti Kirijak Otšelnik. Toga dana se više starijih žena okupi u jednu kuću. Svaka donese po nešto brašna, zejtina, šećera, ribe i pića. Pripremljeni obed su žene udovice iz sela sa imenima Stana iznosile na raskrsnicu i njima služile slučajne prolaznike. Nudeći ih da posluže, govorile su: „Na ovo tejkama u zdravlje” ili „Tejkama u zdravlje pijte i jeđite!”. Ovim obredom, narod je verovao da će udovoljiti tejkama, a one će napustiti selo i neće više dolaziti sa raznim bolestima.

Čuma i kolera

Pod ovim imenima se kriju nazivi epidemija koje su nekada kosile živote mnogih ljudi. Strah od čume i kolere bila je toliko velika da ih je narod predstavljao kao najružnije neočešljane ženske osobe. Čuma i kolera tamane pogotovo decu, pa se zato za čoveka koji je gramziv veli: „Uzima kao čuma decu”. Njihov strašan izgled toliko je prisutan u svesti naroda ovih krajeva da se i danas zaa neku ružnu osobu kaže: „Ružna kao čuma” ili „Izgleda kao čuma i kolera”. Ovim se nazivom često u narodu iskazuju kletve: „Pojela te čuma i kolera”.

Šumska majka

To su ženske osobe, koje narod smatra nečistm silama. U Svinici ih nazivaju Šumanke, za razliku od drugih klisurskih i poljadijskih sela gde su poznate kao šumske majke. Mogu se naći kao ružne starice ili kao lepe devojke. U prvom obliku izgledaju kao ružne žene sa razbarušenom kosom, velikih očiju, sa grebenastim zubima i čvornovatim ručerdama. Njihovo boravište je u dnu neprohodnih šuma ili u šupljini nekog debelog stabla drveta. Borave u selu samo do prvih petlova, ali za razliku od notnjika, znaju da napakoste ljudima. One donose samo zlo i nesreću. Zbog toga ih je narod i pominjao jedino u najtežim kletvama: „Znala ga šumska majka”, ako je neko negde otišao pa se ne vraća, ili „Pojela ga šumska majka”. U drugom obliku šumske majke se javljaju kao lepe, naočite i mlade devojke. One su znalački mamile zakasnele ljude po šumama svojom izuzetnom lepotom, a potom ih stavljale na mnoga i velika iskušenja, dok ih ne bi iz prevelike ljubavi usmrtile. Volele su decu i štitile ih od drugih zla.

Todoronci

Todoronce je narod video kao kakve ogromne konje sa čovečijim glavama. Oni su, po narodnom verovanju, delovali samo za vreme Todorove nedelje (sedmice), a to je prva nedelja uskršnjeg posta. Tokom ove nedelje, mnogi su poslovi, pogotovo oni ženski, bili zabranjeni, kao tkanje, šivenje, a bilo je zabranjeno i izlaženje iz kuće u kasne časove, da ne bi ljude i decu pogazli todoronci. Svojevremeno je prnjavorski sveštenik Jovanović zabeležio priču koja je kružila u okolini Zlatice.

„ Devojke se sabraše na jednoj sedeljki kraj malog mlina sa kraja sela. Sa sobom devojke poneše i svoje ručne radove. Onda, posle kratkog vremena, odjednom uđe grupa momaka pa se pomeša među devojke i svaka devojka izabere svoga sagovornika za to veče. Tada jedna devojka primeti kod svog udvarača konjske zube, te pod izgovorom da mora otići da donese još vune za pređu, izvuče se iz društva i bežeći dođe kući, pa onda zaključa sva vrata i prozore i poče zajedno s majkom prevrtati sudove sa vrhom na dole. Ostade samo neokrenut jedan zemljani lonac koji ostade zaboravljen u uglu police. Onaj momak se pojavi i zatraži da se razgovara sa prevrnutim loncima. Ali oni i dalje ćute. Pozove onda i onaj stari zemljani lonac, a on odgovori da hoće. Skoči s police i razbije se u paramparčad. U tom zapevaše petli i momak nestade. Sutradan plač i kuknjava po selu: sve devojke koje su bile na sedeljki rastrgnute, a čitava vodenica bila je obavijena njihovim crevima. Tek tada se doznalo da su to učinili “todorovi konji” (todoronci). ”

Narodno bajanje

U mestima Banatske klisure i Poljadije bajanjem se bave uglavnom ženske osobe, najčešće starije, ali ima i mlađih. Tu i tamo, bajanjem se bave i muškarci. Tako je Nenad Branisavljević poznati bajalac iz Radimne, on najbolje zna da baje dalak. Nekada je skoro svaka starija osoba znala da baje za jednu bolest. Žene su bajanjem činile prvi korak u ozdravljenju svojih ukućana ili suseda, a ako su bile poznatije, bajale su i u susednim selima. Pozivali su ih uvek kada je trebalo izlečiti bolesnog Narod je nekada čvrsto verovao u isceljiteljsku moć i snagu bajanja, pa je zato očuvao i prisvojio bajanje kao netaknuto blago. Danas je sve manje bajalica.

Žene bajalice leče obolelog

Klisurske i poljadisjke narodne basme, uključujući i samo znanje bajanja, prenosile su se neposredno, naslednim putem. Majka je bajanju učila svoju ćerku, ako je imala mušku decu, tom poslu je privikavala neku mlađu žensku osobu iz bliže rodbine ili iz susedstva. Prema narodnom verovanju, kazivanje basmi običnim ljudima je po nekim nepisanim zakonima strogo zabranjeno ili izbegavano, pošto se smatralo da će time bajalica izgubiti svoju čarobnu snagu i delotvornost. Takođe, bajalica ne sme da pogreši prilikom bajanja, jer ako se to dogodi snosila bi posledice. Bajanje se može podeliti na dva sastavna dela. Prvi deo čini ritualni element, koji ima sva svojstva magijske radnje, i gde se upotrebljavaju predmeti kao što su štapovi, uglevlje, voda, sekira, drvljanik, kučine, belega, konac i drugo. Cilj takve radnje je da otera bolest. Ovom delu pripada vreme bajanja (ujutru, pre izlaska sunca i predveče, posle zalaska sunca), kao i mesto gde se obavlja bajanje (na drvaljaniku, đubrištu, pored reke, na groblju i drugde), pa i položaj koji treba zauzeti bolesnik prilikom bajanja (ležeći položaj, okrenut prema istoku). Drugi deo čini tekst koji bajalica izgovara, odnosno basma. Ovi tekstovi se izgovaraju sa izraženim prizvukom nejasnoće i nerazgovetnosti, šaputanjem i ubrzanim tempom, što još više ispoljava nerazumevanje kod onog koji bajalicu sluša ili kome je namenjena. Kao osobenost klisurskih i poljadijskih basama, treba istaći da se u njima često upotrebljavaju reči iz stranih jezika, naročito rumunskog, a sve to sa razlogom da tekst bude za običnog čoveka nerazumljiv i nedokučiv. Poznate su basme koje se izgovaraju na rumunskom jeziku za lečenje pojedinih bolesti, iako tekst basme izriče osoba čiji je srpski maternji jezik.

U ovom kraju se za označavanje postupka bajanja upotrebljavaju nazivi bajanje, vračanje, vražbina i vražati. Starije osobe od davnina odvajaju vražbine od bajanja. One osuđuju i odbacuju vračare koje su izjednačavane sa vešticama, jer su oduvek nanosile samo štetu i zlo ljudima. Prema narodnom verovanju one su u dosluhu sa zlim dusima i njihove radnje svode se na stvaranje ljudima zlih dela, teškoća, nemira, svađa, tuče i drugo. Za razliku od njih, bajanje i bajalice gledaju blagonaklonije, jer se njima leče razne bolesti. Zato su bajalice prihvaćene, jer žele ljudima samo dobro, pritiču im u pomoć i rade na odganjanju zlih duhova. Posebno mesto zauzima pogađanje ili gatanje, jer se njihova delatnost svodi na proricanje budućnosti ljudima, otkrivanju nestalih i drugo. Njih društvo obično odbacuje pošto često od običnih ljudi, prevarom uzimaju novac. U Klisuri i Poljadiji pogađanjem su se, uglavnom, bavile Ciganke ili kako su ih u ovim krajevima nazivali čergare. Ponekad su se pogađanjem bavile i same osobe koje su želele da otkriju neke skrivene tajne.

U zavisnosti od bolesti koje bajalica leči, postoje više vrsta bajanja:

• bajanje od uroka, leči posledice zlih očiju.
• bajanje od sunčića, leči glavobolju dobijenu od jarkog sunca i velike žege.
• bajanje od sklopaca, leči bolove guše.
• bajanje od dalka, leči bolove dalka (slezine).
• bajanje od micine, leči otvrdle izrasline na koži.
• bajanje od padalice, protiv padanja u nesvest.
• bajanje od dobraca, protiv nadimanja.
• bajanje od trpije, leči bolest od koje je bolesnik sve slabiji i tanji, iako mnogo jede.

Narodna nošnja

Nekada je u klisurskim i poljadijskim selima bila velika raznolikost u narodnoj nošnji. Svako selo je imalo svojih osobenosti u odevanju, a to je zavisilo od razlika u vremenu doseljavanja i krajeva odakle su dolazili preci Klisuraca i Poljadijaca. I pored tih specifičnosti, može se, donekle, načiniti izvesna podela po etnografskim zonama. To su poljadijska (Zlatica, Leskovica, Prnjavor, Lugovet i Sokolovac), belobrešačka (Divić, Radimna, Srpska Požežena i Belobreška), staromoldavska (Mačević, Stara Moldava i Ljupkova). Svinička narodna nošnja sa svojim osobenostima ne spada ni u jednu pomenutu zonu. Polovina 20. veka je bila prelomni trenutak u iščezavanju narodne nošnje u ovim krajevima. Od tada su i ljudi sa sela prihvatili gradsku nošnju. Narodna nošnja se delimično očuvala još samo u Staroj Moldavi, Mačeviću i Ljupkovi.

Stara tradicionalna narodna nošnja, muška i ženska, uglavnom je pravljena u domaćoj radinosti. U toj nošnji postoji neobično mnogo raznolikih elemenata, jer je veliko šarenilo doseljenika raznih krajeva donelo sa sobom specifičnosti krajeva odakle su nekad davno došli. Naročito su živopisne nošnje Staromoldavaca, sa posebno lepim šarama na ženskoj i muškoj letnjoj nošnji, koja je rukotvorena od lana, kudelje ili od najfinije vune, koja se u ovim krajevima naziva vunica. Posebno se ističu orininalne i veoma živopisne narodne šare i vezovi. U tim šarama se nikad ne pojavljuju čovek i životinje, već uvek biljka, lišće, cveće (ruža) ili voće, lepo i tačno geometrijski stilizovani.

Ženska narodna nošnja Klisure i Poljadije bila je sastavljena iz dva dela, bluze i suknje. Bluze su bile od čistog belog platna, izvezene različitim motivima u obliku cvetova. Imale su duge i prilično široke rukave. Suknje su pravljene od različitog materijala, zbog čega su i različito krojene, tako da su se nosile suknje u glokne i legovane. Obe vrste suknja su bile dugačke do ispod kolena. Tokom zimskog perioda, nošene su suknje izrađene od vune, a preko bluze nosio se prsluk, preko kojeg je oblačen kaputić, grudnjak ili kožuh. Donji ženski veš sastojao se iz oplećka, košulje ili žipona i skuta. Te delove ženske odeće koriste još i danas neke starije žene. Na glavi su žene nosile marame, a one nešto mlađe i imućnije ćule. Mlađe su nosile marame otvorenije, pretežno bele boje, povezane na pola glave, dok su starije nosile marame zatvorenijih boja. Marame su im pokrivale čelo.

Muška narodna nošnja znatno se razlikovala u zavisnosti od godišnjeg doba. Za vreme letnjih dana, muškarci su nosili košulje sa dugačkim, širokim rukavima i sa zaponcima. Ovakve košulje nisu imale okovratnik. Preko košulje navlačili su prsluk, često ukrašen širitima. Umesto pantalona i čakšira, nosili su gaće. I košulje i gaće su bile uglavnom od lana i kudelje. Gaće su vezivali gatnjikom. Veoma često su nogavice od gaća zavlačili u vunene čarape, ili su bile privezane i oputama, kada su na nogama nosili opanke na remenje. Zimska nošnja sastojala se od pantalona ili čakšira, suknenog prsluka, ponekad i suknene haljine sa rukavima, preko kojih je obavezno dolazio grudnjak izrađen kod ćurčije. Čakšire su bile od sukna, izatkane često u narodnoj radinosti. Stariji ljudi su nosili zatvorenije boje, naročito crne, a mlađi čakšire bele boje. Skrojene uz nogu, sa crvenim ili crnim širitom na šavu, duž obe strane nogavice. Džepovi su bili spreda i pozadi, ukrašeni raznobojnim širitima (šantljikama). Naročito je bila omiljena kombinacija crvene, crne ili crveno-zagasito i plave boje. Leti su na glavi nosili šešire sa velikim obodom, a zimi šubare pravljene kod ćurčije od uštavljene jagnjeće kože. Šubare su imale vrh sabijen ili nakrivljen na jednu stranu.

I muškarci i žene su nosili opanke sa okruglim vrhom, zatim cipele, a mnogo kasnije sandale. Žene su često obuvale papuče. U novije vreme nose se pletenjače, obuća ispletena od vune i ošivena gumenom podlogom. Na noge su navlačili čarape, potkolenice, obično jarkih boja, pretežno crvene.

Kultura

U Banatskoj klisuri i Poljadiji postoji više kulturno-umetničkih društva, kao i tamburaški orkestar u Belobreški.

Kulturno-uketnička duštva

• KUD „Belobreška” iz Belobreške
• KUD „Dunav” iz Svinice
• KUD „Mačević” iz Mačevića
• KUD „Sveti Nikola” iz Radimne
• KUD „Soko” iz Sokolovca
• KUD „Stara Moldava” iz Stare Moldave
• KUD „Stenka” iz Ljupkove

U Staroj Moldavi se nalazi Regionalmni kulturni centar srpske zajednice, koji je otvoren decembra 2023. godine. U okvru njega funkcionišu i biblioteka „Nikola Gavrilović” i kulturno-umetnikčko društvo „Stara Moldava”.

Sport

Prva fudbalska utakmica u Banatskoj klisuri i Poljadiji odigrana je pokraj Dunava 1947. godine. Bilo je to na jednoj livadi gde su se postavili drveni golovi, nakraj Belobreške, prema Suški, između timova Belobreške i Sokolovca. Tada je nastalo rivalstvo koje je obeležilo period prijateljskih fudbalskih susreta u ovom kraju. Njihova sučeljavanja su predstavljala pravu euforiju, praćenu žestokom borbom, svađama, a ponekad i kojom šakom. Čuveno je bilo rivalstvo između dvojice profesora, Cvetka Krstića, napadača i pesnika iz Belobreške i defanzivca Božina Popovića iz Sokolovca, koji su van terena bili dobri prijatelji. Inače, Cvetko Krstić je prvi u klisurskom kraju imao loptu, a potom je postao prvi profesionalni igrač. Igrao je od 1957. do 1961. za Štiincu iz Bukurešta, a kasnije je nastupao za KFR iz Temišvara i Minerul iz Nove Moldave, da bi igračku karijeru završio u rodnoj Belobreški, gde je bio i trener tima. Fudbal je u srpskim klisurskim i poljadijskim mestima imao status kulta, on se sa puno strasti i entuzijazma igrao i u Diviću, Mačeviću, Srpskoj Požeženi, Staroj Moldavi, Svinici, Lugovetu, Zlatici, Ljupkovi i Leskovici. Njihovi susreti nisu bili deo ligaškog formata, već su imali prijateljski karakter. Podršku su dobijali od tadašnjih zadruga (kolektiva), od kojih su dobijali dresove, obezbeđen prevoz, i nakon utakmica hranu i piće. Na utakmice se nekada išlo konjskom zapregom ili traktorom, kasnije kamionom. Gotovo svaka utakmica je mobilisala čitavo selo, pa su na mečeve dolazili žene, deca, stariji ljudi. Tek u sezoni 1978/79. Dunav iz Belobreške, osnovan neposredno posle Drugog svetskog rata, ušao je u županijsku ligu. U Dunavu su ponikli Radislav Nestorović, Zlatibor Nestorović Kenik, Cvetko Krstić, Radovan Udresku, Miroslav Nestorović, Mileta Đorđević, Zvonko Dolić, Slavko Đorđević, Nenad Milenković i drugi. Zlatibor Nestorović Kenik je posle Dunava igrao u Novoj Moldavi, Rešici i KFR iz Temišvara. Pored Belobreške, najbolji tim u ovom kraju je imao Sokolovac. Po sokolovačkim sokacima, svoje prve fudbalske korake je načinio Miodrag Belodedić, svojevremeno smatran za najboljeg libera na svetu. Prvo je zaigrao za školski tim, potom seoski tim, a od 1978. je postao član Minerula iz Nove Moldave. Zbog svog raskošnog talenta pozvan je u juniorsku reprezentaciju Rumunije, da bi sa osamnaest godina postao člna Steaue iz Bukurešta. Sa Steauom je bio pet puta prvak Rumunije i 1986. prvak Evrope, kasnije je nastupao za Crvenu zvezdu iz Beograda, sa kojom je 1991. postao po drugi put prvak Evrope. Za reprezentaciju Rumunije je odigrao 55 utakmica, postigavši pet gola. Sportska dvorana u Sokolovcu, svečano otvorena 2023. godine, nosi ime po njemu. Iz Stare Moldave je Jasmin Latovljević, bivši rumunski reprezentativac koji je nastupao, između ostalih, za Politehniku iz Temišvara, Steauu iz Bukurešta, Galatasaraj iz Istanbula i KFR iz Kluža.

Poznate ličnosti

• 
  Radenko Stanković
• 
  Slavomir Gvozdenović
• 
  Miodrag Belodedić
• 
  Jasmin Latovljević

• Nestor Kostić, srpski seljak i pionir vazduhoplovstva
• Emilijan Josimović, prvi srpski urbanista i profesor arhitekture, rektor Liceja i Velike škole, član Društva srpske slovesnosti i Srpskog učenog društva
• Radenko Stanković, srpski lekar i profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, prvi u Srbiji primenjiovao elektrokardiografiju, lični lekar kralja Aleksandra I Karađorđevića, senator i ministar prosvete Kraljevine Jugoslavije i kraljevski namesnik maloletnog kralja Petra II Karađorđevića
• Božidar Panić, rumunski inženjer elektrotehnike, publicista i istoričar aradskih Srba
• Slavomir Gvozdenović, srpski pesnik, prevodilac, počasni predsednik Saveza Srba u Rumuniji i bivši poslanik u Parlamentu Rumunije
• Ognjan Krstić, rumunski inženjer, predsednik Saveza Srba u Rumuniji i poslanik u Parlamentu Rumunije
• Miodrag Belodedić, rumunski fudbaler
• Jasmin Latovljević, rumunski fudbaler
• Alin Dobrosavljević, rumunski fudbaler

Literatura

• Stanojlović, Aleksandar (1938). Monografija Banatske Klisure. Petrovgrad. 
• Đurić-Milovanović, Aleksandra, (2013). „Konfesionalne granice u Banatu : primer Srba u Banatskoj klisuri”. Kulturna prožimanja: antropološke perspektive: 217—228. 
• Krstić, Borislav (2015). Narodni život i običaji Klisuraca i Poljadijaca. Temišvar. 
• Stepanov, Ljubomir (2016). Savez Srba u Rumuniji. Temišvar. 
• Simić, Zoran (2018). „Nad sintaksom govora Srba u nekim selima Banatske klisure”. Ishodišta: 323—340. 
• „Šematizam Eparhije temišvarske”. Glasnik: 307—322. 2018. 
• Lončar Raičević, Aleksandra (2020). „Akcenatski sistem srpskih govora u Rumuniji (Poljadija)”. Ishodišta: 173—182. 
• „Srpski seoski fudbal u Klisuri i Poljadiji (drugi deo)”. Naša reč: 7—10. 14. februar 2020. 
• Todorović, Ivica; Aksić, Nina (2022). Srbi u Rumuniji - Etnološka istraživanja i sinteze: nasleđe, kultura, poreklo. Temišvar.