Портал:Историја/Биографија 2009.
Изабране биографије
уреди
01. недеља уреди
Шарл Андре Жозеф Мари де Гол (франц. Charles André Joseph Marie de Gaulle; 22. новембар 1890 – 9. новембар 1970), је био француски војни заповедник и државник.
Пре Другог светског рата, де Гол је био познат као заговорник сконцетрисане употребе оклопних и ваздухопловних снага. Током Другог светског рата је постао бригадни генерал, а затим вођа владе Слободне Француске у егзилу. Између 1944. и 1946, након ослобођења Француске од немачке окупације, био је на челу француске привремене владе.
Позван да формира владу након Алжирског пуча из 1958, подстакнуо је доношење новог устава и био је први председник Пете Републике, а на том месту је остао до 1969. Његова политичка идеологија је позната под именом голизам, и она је имала велики утицај на потоњу политику Француске.
...даље...
02. недеља уреди
Максим Исповедник (581. - 662.) је био хришћански монах и теолог, који је за живота осуђен као јеретик а након смрти проглашен за свеца. У почетку је био саветник византијског цара Ираклија, али се одрекао живота у политици да би ушао у монашки живот.
Након одласка у Картагину, Максим је проучавао неколико неоплатонских писаца и постао је познати писац. Када се један његов пријатељ заложио за христолошки став познат као монотелитизам, Максим је увучен у расправу, у којој је подржавао халкедонски став да Исус има и човечанску и божанску вољу. Његови ставови су га довели до игзнанства, а умро је недуго затим. Ипак, његово учење је оправдано на Трећем васељенском сабору у Цариграду и проглашен је за свеца убрзо по својој смрти.
...даље...
03. недеља уреди
Стефан Урош II Милутин Немањић (око 1253. — Неродимље, 29. октобар 1321.) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића. Био је млађи син краља Уроша I (1241—1276). Милутин је и млађи брат Стефана Драгутина (краљ Србије 1276—1282, а затим обласног управника и краља Срема 1284—1316). Од 1282. Милутин је преузевши краљевску круну постао и главна линија наслеђивања у владарској породици. Тако је он отац краља Стефана Уроша III Дечанског (1322—1331), деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана Силног (1331—1355) и прадеда цара Стефана Уроша V (Нејаког).
Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.
На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане, Манастир Витовница и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем', а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324—1337).
...даље...
04. недеља уреди
Војвода Јанко Поповић, „Цинцар-Јанко” (Охрид 1779. - манастир Раваница, 24. август/7. септембар 1833.) био је пожаревачки војвода. У време Првог српског устанка посебно се истакао у борбама на Дрини, Мишару и Тичару, као и приликом ослобађања Београда. Његова дела опевана су у више песама Филипа Вишњића, као и у спеву „Сербијанка“ Симе Милутиновића Сарајлије.
...даље...
05. недеља уреди
Темистокле (грч. Θεμιστοκλῆς, око 524 – око 460. ст. е.) био је атински државник, вођа атинских демократа и војсковођа током грчко-персијских ратова. Као архонт 493. п. н. е. је убедио Атињане да је моћна флота била потребна да их заштити од Персијанаца. Током друге персијске инвазије под Ксерском I командовао је атинском флотом и захваљујући његовој стратегији Грци су победили у бици код Саламине. После рата убедио је Атињане да обнове градске зидине у знатно већим димензијама од оних које су постојале раније. Ово је изазвало незадовољство у Спарти, па је спартанска странка у Атини покушала да га збаци, те је 470. п. н. е. Темистокле протеран из Атине. Отишао је у Аргос, али су Спартанци успели да га протерају и одатле 467. п. н. е. На крају је отишао у Персију где га је краљ Артаксеркс I поставио за гувернера Магнезије, где је провео остатак свог живота.
...даље...
06. недеља уреди
Ернандо де Сото (шп. Hernando de Soto, Херез де лос Кабаљерос, Бадахоз 1496. или 1500 — 21. мај 1542, Мисисипи у Арканзасу) је био шпански морепловац, истраживач и конкистадор. Имао је значајну улогу у освајању Панаме, Никарагве и Перуа заједно са Франсиском Пизаром. Његов највећи подухват је експедиција у Северну Америку, данашње САД, где је отишао у потрагу за Елдорадом.
Де Сотови родитељи су били припадници нижег племства из Екстремадуре, сиромашне области из које су млади људи одлазили како би негде другде стекли богаство. После открића нове земље на западу, гласине о њеном сјају и богаству су биле превише примамљиве. Де Сото је испловио у Нови свет 1514. са првим гувернером Панаме Педром Аријасом де Авилом.
Његова храброст, непоколебљива оданост и лукави планови за уцењивање домородачких села ради откупа заробљених поглавица су постали де Сотово обележје током покоравања Средње Америке. Такође је стекао славу као одличан коњаник, ратник и комадант, али је упамћен и по својој изузетној бруталности.
...даље...
07. недеља уреди
Никола П. Пашић (Зајечар, 6/18. децембар 1845 — Београд, 10. децембар 1926) је био српски и југословенски политичар, дугогодишњи председник Владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач и вођа Народне радикалне странке.
Пашић се школовао у Швајцарској, где је дошао под утицај идеја Светозара Марковића. Био је велики противник краља Милана Обреновића. После неуспешне Тимочке буне емигриграо је у Бугарску, а у Србију се вратио тек након што је помилован после абдикације краља Милана. Био је председник Владе Краљевине Србије од 1891. до 1892. и посланик у Русији. Из политике се повукао након Ивањданског атентата на бившег краља Милана, а политици се вратио након доласка на престо краља Петра Карађорђевића. До Првог светског рата био је председник Владе у 4 наврата. Током његових мандата Србија изашла као победник у Царинском рату са Аустроугарском, Балканским ратовима и у Првом светском рату. У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску. Учествовао је у стварању југословенске државе, коју је заступао на мировној конференцији у Версају. Од 1921. до 1924. био је председник Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
...даље...
08. недеља уреди
Арминије (лат. Arminius, рођен око 17/16. п. н. е. – убијен 21. године) био је поглавар германског племена Херуска који је 9. године нанео Римљанима тежак пораз у бици у Теутобуршкој шуми. Иако се о реалном значају Арминијеве победе из 9. године у историјској науци живо разматра, од доба романтизма у 19. веку, Арминије је постао симбол борбе немачког народа за уједињења и отпор освајачима.
Арминије је вероватно латинизована верзија германског имена Irmin што значи "велики". Међутим, од времена Реформације Арминије постаје симбол германског отпора римској превласти, односно, како је то актуелизовано у 16. веку, протестантском отпору суперматији Католичке цркве и папства. Вођа реформације Мартин Лутер је Арминијево име транскрибовао као Херман (нем. Hermann) што би у преводу значило "ратник". Оваква адаптација Арминијевог имена нарочито је форсирана током 19. века у време буђења немачке националне свести када Арминије постаје и симбол борбе за уједињење Немачке.
...даље...
09. недеља уреди
Елизабета I Тјудор (енгл. Elizabeth I Tudor; 7. септембар 1533—24. март 1603) била је краљица Енглеске и краљица Ирске, од 17. новембра 1558. до своје смрти. Понекад називана Краљица Девица (Virgin Queen) и Добра Краљица Бес, била је пети, и последњи, владар из династије Тјудора, наследивши своју полусестру, краљицу Марију I. Владала је у периоду великих верских превирања. Након кратке владавине полубрата Едварда VI и полусестре Марије, чији се начин управљања земљом разликовао у сваком погледу, њено 44-годишње краљевање доводи до пораста енглеске моћи и утицаја у свету. У тренутку када је дошла на трон, примери двеју претходних жена које су владале Енглеском нису обећавали мирну и успешну владавину нове краљице. Чак и они који су је подржавали надали су се да ће се удати и власт препустити мужу, али Елизабета је имала друге планове. Она је једном заувек вратила Енглеску протестантизму. За време њене владавине је порасла економска моћ Енглеске, цветала наука, филозофија и култура, започела је колонизација Северне Америке и оснива се Британска источноиндијска компанија.
...даље...
10. недеља уреди
Џорџ Смит Патон Јуниор (енгл. George Smith Patton, 11. новембар 1885. – 21. децембар 1945) је био један од најбољих америчких генерала у Другом светском рату. У својој војној каријери, дугој 36 година био је међу првим америчким официрима који су заговарали стварање модерних оклопних јединица, командовао је америчким јединицама у Северној Африци, Сицилији и у Европи. У америчкој војсци остао је запамћен по надимку „Стари крв и петља“ (Old blood and guts), који је добио захваљујући погрешном цитирању његове изјаве у којој је рекао да је за победу у рату потребна не само крв већ и мозак (Blood and brains). Званична историја створила је представу о генералу Патону као о бриљантном војном лидеру који је повремено имао епизоде непослушности и нестабилности.
Његови потчињени, како официри тако и војници памтиће га не само по бриљантном командовању, лудој храбрости и истрајности, већ и по оштрим, често вулгарним говорима којима је подизао морал својим јединицама.
...даље...
11. недеља уреди
Јустинијан I (лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus, грч. Ἰουστινιανός; 482 — 14. новембар 565), познат и као Јустинијан Велики, био је византијски цар од 527. до 565. године.
Његову владавину обиљежила је амбициозна, али само дјелимично остварена „обнова Царства” (лат. renovatio imperii). Ова амбиција изражена је дјелимичним опоравком територија угушеног Западног римскoг царства. Његов генерал, Велизар, брзо је освојио Вандалско краљевство у сјеверној Африци. Касније су Велизар, Нарзес и други генерали освојили Остроготско краљевство, вратили контролу над Далмацијом, Сицилијом, Италијом и Римом након више од пола вијека владавине Острогота. Преторски префект Либерије вратио је југ Пиринејског полуострва, успостављајући провинцију Спанију. Ови походи су поново успоставили римску контролу над западним Средоземљем, повећавајући годишњи приход Царства за преко милион солида. Током своје владавине, Јустинијан је такође потчинио Зане, народ на источној обали Црног мора који никада раније није био под римском влашћу. Водио је борбе са Сасанидским царством на истоку за вријеме владавине Кавада I, а касније поново за вријеме Хозроја I; овај други сукоб је дјелимично покренут због његових амбиција на западу.
Још резонантнији аспект његовог насљеђа било је једнообразно преписивање римског права — Јустинијанов зборник — које је и даље основна грађанског права у многим модерним државама. Његова владавина такође је означила процват византијске културе, а његов програм изградње дао је дјело попут Аја Софије. У Православној цркви је канонизован као „Свети цар Јустинијан”. Због својих рестаураторских активности, Јустинијан се некад означава као „посљедњи Римљанин” (лат. Ultimus Romanorum) у историографији средином 20. вијека
…даље…
12. недеља уреди
Мутимир је био кнез Србије (851—891) из династије Властимировића и најстарији син кнеза Властимира, који је изгледа владао до око 851. Подаци о његовој владавини су оскудни и практично се своде на дело „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), настало средином 10. века, уз пар помена у писмима, који се повезују са њим. Оскудност података о њему, отворила су простор историчарима за изношење хипотеза, које су често опречне, тако да је тешко са сигурношћу створити целовиту слику о Мутимировој владавини.
...даље...
13. недеља уреди
Ричард I Лавље Срце (енгл. Richard Lionheart, франц. Richard Cœur de Lion; 8. септембар 1157. - 6. април 1199) енглески краљ од 1189. до 1199. син Хенрија II.
Кренуо је 1190. у Трећи крсташки рат, заједно са француским краљем Филипом II Августом и немачким царем Фридрихом Барбаросом. У Свету земљу стигао је јуна 1191. године. По повратку из рата аустријски војвода Леополд V га је заробио у близини Беча. Из заробљеништва је пуштен 1194. године пошто је прво платио 100.000 ондашњих марака.
За време његовог одсуства његов брат Јован је био спреман да му преузме трон, Ричард му је ипак опростио, па га чак прогласио и за наследника. У мају 1194. кренуо у Француску где ратује против француског краља Филипа Августа и погинуо је прилико опсаде замка Шализа.
...даље...
14. недеља уреди
Иван Милутиновић - Милутин (1901—1944) је био истакнути југословенски комуниста и револуционар. Постао је члан илегалне Комунистичке партије Југославије 1923. године, због чега је више пута хапшен и осуђиван. 1929. године осуђен је на шест, а 1934. на још две године робије. Од 1939. постао је члан Централног комитета КПЈ, а Политбироа ЦК КПЈ од 1940. године.
Милутиновачћ је био учесник народноослободилачке борбе од 1941. као члан Врховног штаба Народноослобилачке војске Југосавије, командант Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Црне Горе, члан Председништва АВНОЈ-а и НКОЈ-а. Погинуо у чину генерал-лајтант НОВЈ, октобра 1944. године, приликом доласка у ослобођени Београд. За народног хероја проглашен је 6. јула 1945. године.
...даље...
15. недеља уреди
Тит Флавије Веспазијан (лат. Titus Flavius Vespasianus, касније, као цар, Caesar Vespasianus Augustus), био је римски цар од 69. до 79. године. Рођен је 17. новембра 9. године у граду Фалакрина, а умро је као римски цар 23. јуна 79. године. Владавину је започео као последњи владар у години четири цара.
Веспазијан је био први владар из династије Флавијеваца. Током своје десетогодишње власти, Веспазијан је политички и финансијски успео да стабилизује прилике у Римском царству. Веспазијан важи за једног од најважнијх царева, заједно са Октавијаном Августом и Трајаном.
...даље...
16. недеља уреди
Вилијам Волас (енгл. William Wallace; око 1272—23. август 1305) је био шкотски витез и војсковођа, који је предводио отпор енглеској окупацији Шкотске током значајног периода Ратова за шкотску независност. Заједно са Ендруом Маријем је поразио енглеску војску код Стирлиншког моста и постао је Заштитник Шкотске. На том месту је остао све до пораза код Фалкирка. Након неколико година скривања, ухваћен је у Робројсону код Глазгова и предат енглеском крају Едварду I, који га је погубио због издаје.
По његовом лику је снимљен филм „Храбро срце“ са Мелом Гибсоном, који је добитник два Оскара, али је историјски подоста неутемељен.
...даље...
17. недеља уреди
Хари С. Труман (енгл. Harry S. Truman; 8. мај 1884, Ламар, Мисури, САД — 26. децембар 1972, Канзас Сити, Мисури, САД) је био амерички политичар и 33. председник САД у периоду од 1945. до 1953. године. У домаћој политици, Труман се суочио са многим изазовима: бурна транзиција ратне у мирнодопску еконимију обележена великим оскудицима и бројним штрајковима, пролазак Тафт-Харлејевог закона ограничавању права радничких синдиката и поред његовог вета. Након изненађујуће победе на изборима 1948., није био успешан у спровођењу свог Фер дил програма. Користио је изричита председничка овлашћења како би започео десегрегацију америчке војске и започео испитивање оданости како би избацио хиљаде симпатизера комунизма из владе и администрације. Снажно се противио обавезним заклетвама верности за владине службенике, став због кога је његова влада била мета оптужби да је блага према комунизму. Корупција у његовој влади дошла је и до његовог кабинета и службеника Беле куће. У једном од многих скандала, 166 радника је дало отказ или је отпуштено накнадно због утаје пореза.
Труманово председништво било је препуно догађаја што се тиче спољних послова: капитулација Трећег рајха, атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија, капитулација Јапана, крај Другог светског рата, оснивање УН, Маршалов план о обнови Европе, Труманова доктрина о заустављању ширења комунизма, почетак Хладног рата, стварање савеза НАТО и Корејски рат. Тај рат је постао ситуација без победника у којој је погинуло преко 30.000 Американца. Након обећања да „ће посетити Кореју“ и стављањем приоритета на решавање тзв. „нереда у Вашингтону“, републиканац Двајт Д. Ајзенхауер је прекинуо двадесетогодишњу власт демократа поразивши Трумановог изборног кандидата Едлеја Стивенсона на председничким изборима 1953.
... даље...
18. недеља уреди
Перибсен (Сет-пер-иб-сен - „Сет-нада свих срца“) био је староегипатски владар (фараон) из друге династије. Владао је у рано династичко доба око 2760. године п.н.е, највероватније само Гоњим Египтом. Дужина његове владавине процењује се на 11 до 20 година.
Не постоји ниједан споменик у Египту који би му се могао приписати. Сви натписи са његовим именом (сереком) су пронађени у Абидосу, где му је гробница, или у фараоновој погребној соби у Сакари (8 фрагмената камених посуда из комплекса степенасте пирамиде). Отисак његовог печата пронађен је у рушевинама Елефантине.
Перибсенов избор Сета (бог хаоса) уместо Хоруса (који симболизује ред) за краљевско божанство био је необичан. То је могло буде последица:
- чињенице да није владао целим Египтом
- насилног преузимања власти - сматра се да Перибсен није био законити наследник престола
- револуционарне промене у владарској идеологији - промена није била потпуна, јер постоје докази да је Перибсен користио и атрибуте Хоруса.
...даље...
19. недеља уреди
Контраадмирал Жил Сезар Димон д'Ирвил (франц. Jules Sébastien César Dumont d'Urville; Конде сир Ноаро, 23. мај 1790 – Медон 8. мај 1842) је био француски истраживач и поморски официр, који је учествовао на четири француске експедиције и истраживао јужни и западни Пацифик, Аустралију, Нови Зеланд и Антарктик.
...даље...
20. недеља уреди
Перикле (старогрч. Περικλής, од грчких речи пери и клеос што значи „заокружен од славе“, рођен око 495. п. н. е., умро 429. п. н. е.) је био старогрчки политичар, говорник и војсковођа из V века п. н. е. (познатог још и као Златни век), а нарочито значајан за период између Грчко-персијских ратова и Пелопонеског рата. Време његове владавине (461. п. н. е. — 429. п. н. е.) назива се још и Периклово доба и с правом се назива и Златим веком, јер је у доба његове владавине Атина била на врхунцу своје моћи.
Перикле је искористио победу Грка над Персијанцима, као и јачање атинске морнарице и трансформисао Делски савез у Атинску поморску државу, а Атину довео до највеће моћи и славе у њеној дотадашњој историји. За стратега Атине биран је 14 пута узастопно, што никоме до тада није успело. На војничком плану, Периклови војни походи имали су као главни циљ очување стратешких интереса Атине и њено јачање, како на копну, тако и на мору. Главну подршку у походима давала му је моћна атинска морнарица која је почела да јача још од времена Темистокла и Кимона, сина атинског војсковође и јунака Милтијада. Перикле је био на челу Атине све до 429. п. н. е, друге године Пелопонеског рата, када је преминуо као жртва епидемије која је тада погодила Атину.
Перикле је такође био велики покровитељ уметности, књижевности и науке и за време своје владавине претворио је Атину у средиште културе и духовности античког света. Подигао је неке од најлепших грађевина античког света (атински Акропољ са Партеноном). Такође је био покретач низа закона у корист народа, а ти закони су, парадоксално, углавном били на штету аристократије којој је и сам припадао. Будући да је подржавао народне масе, многи су га називали популистом.
Његови продемократски ставови најбоље се могу видети у његовом Посмртном говору одржаном у част атинских војника погинулих у Пелопонеском рату. Говор је у потпуности сачуван захваљујући Тукидиду који је Перикла назвао „првим човеком Атине“.
...даље...
21. недеља уреди
Стефан Лазаревић, познат и као Стеван Високи (Крушевац, 1377 - Црквине код Младеновца, 1427), био је син и наследник српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову пољу 1389. године.
Од почетка своје самосталне владавине 1393. године, млади Стефан Лазаревић је био турски вазални кнез. На турској страни је учествовао у бици код Никопоља 1396. када су поражене здружене европске крсташке снаге. Међутим, након битке код Ангоре 1402. године, када су Татари поразили турску и српску војску, и смрти султана Бајазита I, Стефан Лазаревић се окреће европским државама и постаје угарски вазал.
1402. године добија од византијског цара титулу деспота, чиме Србија постаје деспотовина. Жигмунд Луксембуршки му је предао на управу разрушену Београдску тврђаву, коју је он обновио и 1403. године прогласио својом престоницом. 1408. године постаје члан крсташког витешког реда Змаја. 1411. године, након рата против Босне, Жигмунд му даје на управљање освојену Сребреницу, познату по рудницима сребра.
Пошто није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Умро је 1427. године код места Црквине засеоку села Марковац, општина Младеновац у северној Шумадији.
...даље...
22. недеља уреди
Ернесто Гевара де ла Серна, познатији као Че Гевара или ел Че (шп. Ernesto Guevara de la Serna, Che; рођен 14. јуна 1928. у месту Росарио, у Аргентини, убијен 9. октобра 1967. у селу Ла Игера, у боливијској провинцији Ваље Гранде) је био марксистички револуционар, кубански герилски вођа и теоретичар, лекар, дипломата и писац.
Гевара је представљао једну од кључних личности у револуцији Фидела Кастра на Куби (1956–1959), као члан покрета „26. јул“. Након победе револуције, неколико година је био активан у промоцији револуције друштва, путујући по свету као дипломата Кубе, а затим се лично ангажовао у покретима за ослобођење од диктаторских режима путем герилске борбе, најпре у Конгу, за време владавине Моиза Чомбеа, а потом у Боливији. У Боливији, спрегом Америчке обавештајне службе и боливијске војске, Гевара је најпре ухваћен, а одмах сутрадан убијен. Његов лик, као лик борца за ослобођење и жртве империјализма, и данас, неколико деценија после његове смрти, представља један од главних симбола и икона друштвене и политичке револуције широм света. Као строг војсковођа, и потпуно посвећен свом револуционарном циљу са огромним моралним ауторитетом над својим трупама, он је остао контроверзна личност од велике историјске важности.
Часопис „Тајм“ прогласио је Гевару једним од 20 највећих светских икона и хероја у оквиру 100 најутицајнијих људи света 20. века, а чувену фотографију Геваре (десно), коју је начинио Алберто „Корда“ Дијаз, Академија уметности у Мериленду прогласила је „најпознатијом фотографијом на свету и симболом двадесетог века“.
...даље...
23. недеља уреди
Наполеон I Бонапарта (франц. Napoleon Bonaparte, 15. август 1769. — 5. мај 1821) је био генерал у Француској револуцији и као вођа био је први конзул Француске Републике од 11. новембра 1799. до 18. маја 1804. и цар Француске и краљ Италије од 18. маја 1804. до 6. априла 1814. и онда поново на кратко од 20. марта до 22. јуна 1815.
Наполеон је рођен на Корзици, а учио је у Француској за артиљеријског официра. Постао је познат у током Француске револуције, када је као генерал водио успешне походе против Прве и Друге коалиције које су биле усмерене против Француске. Године 1799. Наполеон је извршио државни удар и поставио себе за првог конзула; пет година касније је сам себе крунисао за цара Француске. Током прве деценије 19. века, заратио је са скоро сваком важнијом европском силом, доминирајући континенталном Европом низом победа - од које су наславније оне код Аустерлица и Фридланда - и успоставаљањем савеза, именујући блиске сараднике и чланове породице за владаре или министре у државама којима су доминирали Французи.
Катастрофална француска инвазија Русије 1812. је била прекретница. Овај поход је десетковао његову Велику армију, која никада више није обновила своју некадашњу снагу. Године 1813. Шеста коалиција га је поразила код Лајпцига, заузела Француску и приморала га на абдикацију у априлу 1814. и игзнанство на острво Елбу. Након мање од годину дана, Наполеон се вратио у Француску, поново преузео контролу, али је владао 100 дана до пораза код Ватерлоа у јуну 1815. Својих задњих шест година живота провео је под британским надзором на острву Света Јелена.
...даље...
24. недеља уреди
Аменхотеп III је староегипатски владар из Осамнаесте династије. Владао је од 1390. до 1352. године п.н.е. Владар је постао после смрти свога оца Тутмоса IV. Као и његов отац и деда поштовао је култ Сунца.
Дуг период Аменхотепове владавине обележили су изузетно благостање и високи домети у уметности. То је било време када је Египат достигао врхунац политичке моћи и уметничке зрелости. Умро је, вероватно, у својој 39. години владавине. Наследио га је син Аменхотеп IV, који ће касније променити име у Акхенатон.
Најзначајнији споменик подигнут у његово време су његови колоси код Луксора (име Мемнонови колоси је настало касније), пар фигура које представљају фараона у седећем положају.
...даље...
25. недеља уреди
Часлав Клонимировић је био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза, владао Србијом током друге четвртине X века. Он је последњи познати владар из династије Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво и један од њених најзначајнијих представника. Током своје владавине, успео је, уз подршку Византије, да обнови српску државу коју су опустошили Бугари и претвори је у јаку државу која је могла да парира тадашњој Бугарској, а сматра се да је погинуо у борбама против Мађара на реци Сави. Подаци о његовом животу познати су на основу дела византијског цара и његовог савременика Константина Порфирогенита (913—959) „О управљању Царством“, као неких легендарних делова „Летописа Попа Дукљанина“ за које се сматра да се односе на Часлава.
...даље...
26. недеља уреди
Петар I Романов или Петар Велики (рус. Пётр I Алексеевич; Пётр Великий; Москва, 9. јун 1672. — Санкт Петербург, 8. фебруар 1725 по грегоријанском, или 30. мај 1672. — 28. јануар, 1725. по јулијанском календару) био је руски цар који је владао Русијом од 7. маја (27. априла по јулијанском календару) 1682. па све до своје смрти 1725.
На престо је дошао након многих дворских интрига и завера. У почетку је владао заједно са својим слабим и болесним полубратом, Иваном V, који је умро 1696. Након Иванове смрти, кад је постао цар Русије и немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици.
Петар је владао сам до 1724. године, а потом је владао заједно са својом женом, Катарином I Алексејевном. Модернизовао је у то време прилично заосталу феудалну Русију на друштвеном, политичком, војном и економском плану, а у исто време водио је експанзионистичку политику, углавном ка земљама које су излазиле на море. У току своје владавине, претворио је Русију у водећу европску силу тог времена. Одбацио је титулу цара 1721. године и заменио је титулом „императора“.
...даље...
27. недеља уреди
Моамер Абу Минијар ел Гадафи (арап. معمر القذافي, енгл. Muammar Abu Minyar al-Gaddafi, рођен 1942) је либијски вођа од 1969. Иако Гадафи нема јавну дужност или титулу, он има почасну титулу „Водича Првосептембарске Велике Револуције Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије“ или „Братски лидер и водич револуције“.
Фадафи је почетком 1960-их година завршио официрску школу у Уједињеном Краљевству и основао "Савез слободних официра". Са том организацијом 1969. године пучом срушио власт краља Идриза, да би затим у једној војној-диктатури сам преузео власт у земљи. У следећем периоду формира од краљевства социјалистичку државу. Његов модел социјалне државе по многоме се разликовао од дотадашњег модела. Држава је добила нови назив Социјалистичка Народна Либијскa Арапска Џамахирија. Гадафи пропагира унутрашњополитички систем Народног конгреса као директну демократију без парламентаризма. Године 1976. објавио је „Зелену књигу“ у којој објављује своје политичке циљеве. Истовремено је представљао поједине панарапске тачке.
Гадафи се веома заузима за јединство арапских земаља. Различити унијски планови са Египтом или са магребским државама нису могле да се остваре (на примјер пропала Унија са Тунисом 1974). Већ неколико година покушава да ојача уједињење афричких земаља. На основу његовог инсистирања основану Афричку унију је проглашена наследницом Организације афричког јединства која за пример има Европску унију и која би трајно требала да постане јединствени економски простор у Африци.
...даље...
28. недеља уреди
29. недеља уреди
Роберт Џејмс „Боби“ Фишер (енгл. Robert James „Bobby“ Fischer) (9. март, 1943. - 17. јануар 2008.) је био велемајстор и бивши светски шампион у шаху, који је 1. септембра, 1972. постао први амерички шахиста који је освојио светски шампионат у организацији Светске шаховске федерације. Године 1975. званично је изгубио титулу када је Светска шаховска федерација одбила његове услове за одбрану титуле. Гари Каспаров је написао да је од свих светских шампиона у шаху, јаз између Фишера и његових савременика био највећи у историји шаха [3].
Фишерова победа над совјетским шампионом Борисом Спаским за светску титулу у „мечу столећа“ посматрана је као симболична победа запада која је подстакла међународну популарност шаха. Његов противник је портретисан, посебно у Сједињеним Државама, као производ безличног, механичког и репресивног система државне контроле, док је Фишер био усамљени геније који је победио совјетску доминацију. Као националном хероју, Американци су били спремни да му опросте необично понашање и погледе, и у популарној култури он је постао симбол генија чија бриљантност је било тако велика да га је на крају уништила.
Фишер није бранио своју титулу 1975. јер није могао да постигне договор с међународном шаховском федерацијом FIDE око услова меча. Тада је постао још повученији и није играо такмичарске мечеве све до 1992, када је победио у поновном мечу против Спаског. Такмичење је одржано у Југославији, која је тада била под строгим ембаргом Уједињених нација.[4][5][6] Ово је довело до конфликта са владом Сједињених Држава, због чега се никада није вратио у своју родну земљу.
Након тога је живео у Мађарској, Немачкој, на Филипинима и у Јапану. Током овог периода давао је све жешће антиамеричке и антисемитске изјаве, упркос свом јеврејском пореклу. У периоду између 2004. и 2005. након што је његов амерички пасош повучен, јапанске власти су га држале девет месеци под претњом изручења. Након што му је Исланд загарантовао држављанство, јапанске власти су га пустиле у ту земљу, где је живео све до своје смрти 2008.[7]
...даље...
30. недеља уреди
Јохан Себастијан Бах (нем. Johann Sebastian Bach, 21. март 1685. Ајзенах — 28. јул 1750. Лајпциг) био је немачки композитор, оргуљаш и чембалиста из доба барока, широко признат као један од највећих композитора и стубова универзалне културе. Његова дела су запажена због интелектуалне дубине, техничког савршенства и уметничке лепоте.
Потиче из једне од најзнаменитијих музичких породица, која је произвела преко 35 значајних композитора и многе музичаре извођаче. За живота је био познат као оргуљаш и чембалиста, док је његово композиторско стваралаштво било сматрано обичним послом професионалног музичара 15-17. века који је стварао музику за пригоде на двору, у цркви или у граду. Са 17 година свирао је оргуље, клавир, виолину, виолу, певао у хору и био помоћник кантора. Касније је радио као оргуљаш, дворски и црквени музичар, диригент и учитељ. Стекао је славу као извођач на оргуљама и чембалу.
Јохан Себастијан Бах је један од најзначајнијих представника универзалног хуманизма у уметности. Творац је великог броја музичких облика који карактеришу барок као раздобље. Бавио се свим жанровима музике осим опере. Дубоко религиозан и конзервативан, у свом делу је сјединио музичке традиције протестантских хорова са традицијама јужне немачке, италијанске и француске школе. Развио је полифонијски стил касне ренесансе до савршенства.
...даље...
31. недеља уреди
Вилијам Шекспир (енгл. William Shakespeare, крштен 26. априла 1564, умро 23. априла 1616) је био енглески песник и драмски писац, који се, према више различитих извора, сматра за највећег писца на енглеском језику и драматурга светског гласа. Опус његових дела која су преживела до данас састоји се од 38 позоришних комада, 154 сонета, две дуге наративне поеме, и неколико других поема. Његови позоришни комади били су преведени на све важније живе језике и приказују се свуда у свету чешће него било који други позоришни комад.
Шекспир је рођен и одрастао је у Стратфорду на Ејвону. Кад је имао 18 година, оженио се Аном Хатвеј (енгл. Anne Hathaway), која му је родила троје деце: Сузану и близанце Хамнета и Џудит. Између 1585. и 1592. започео је успешну каријеру у Лондону као глумац, писац и сувласник глумачке дружине „Људи лорда Чамберлена“, касније познатију као „Краљеви људи“. Повукао се у Стратфорд вероватно око 1613. где је умро три године касније. Мало писаних сведочанстава је остало о Шекспировом приватном животу и постојала су многобројна нагађања око његове сексуалне опредељености, религиозних убеђења и да ли су дела која му се приписују у ствари написали други писци.
Шекспир је највећи део свог опуса написао између 1590. и 1613. Његова рана дела су углавном комедије и историје, родови које је он уздигао до савршенства до краја 16. века. Затим је писао трагедије до отприлике 1608. У том периоду су настали „Хамлет“, „Краљ Лир“ или „Магбет“, позоришни комади који се убрајају у најбоље позоришне комаде на енглеском језику. У свом позном периоду писао је трагикомедије и сарађивао са осталим драмским писцима. Многа од његових дела су била објављена још за његовог живота у издањима различитог квалитета и тачности. Године 1623. двојица његових колега објавила су „Први фолио“, збирку његових драмских дела која су укључивала све осим две драме које су у новије време признате као Шекспирове.
Шекспир је био угледан песник и позоришни писац још за живота, али његова репутација није достигла данашње размере пре 19. века. Романтичари су нарочито истицали Шекспирову генијалност, а викторијанци су га славили готово као идола[6]. У 20. веку Шекспир се непрестално изнова открива, а његова дела се стално приказују у различитим културним и политичким контекстима широм света.
...даље...
32. недеља уреди
Елија Софија (рођена око 530. год. - умрла 602? год.) је била супруга источноримског (византијског) цара Јустина II (565.-578.). За будућег владара се удала захваљујући утицају своје тетке Теодоре, супруге Јустиновог ујака Јустинијана I, али је и после Јустинове смрти задржала титулу августе и велики утицај на двору и у политици.
Царица Софија је представљала необичну појаву у дотадашњој византијској историји. Од самог почетка се показала као енергична и властољубива жена. У том светлу треба посматрати њено одрицање од монофизитизма и касније често мешање у Јустинову политику. Извори негативно приказују Софијину личност и потезе, тако да је тешко стећи реалну слику. Ипак, изгледа да је Софија у браку са Јустином била доминантнији партнер, али касније није била успешна у покушајима да свој положај августе учврсти новим браком. Ипак, на различите начине остала је дуго времена врло утицајна и моћна. Супруга Тиберија II Константина, Инона је се оправдано плашила, али је после њене смрти 594. Софија ипак нашла заједнички језик са Константином. Судећи по представама на новцу и појединим вестима из извора, Софија је уживала положај Јустинове савладарке који је доносио моћ и слободу какву није имала ни њена славна тетка Теодора.
...даље...
33. недеља уреди
Марко Фурије Камил (лат: Marcus Furius Camillus, рођ. око 446.-умро 365. год. пре Хр.) био је полулегендарни римски државник и војсковођа, слављен у каснијој традицији као Други оснивач Рима. По историчару Титу Ливију, који је био савременик првог римског цара Августа, Камил је 403. пре Хр. био цензор, пет пута је биран за диктатора и четири пута је славио трујумф.
Камил се данас сматра првим римским државником чије се постојање може сматрати веродостојним. Наравно, многи делови римске историје прве половине 4. века пре Христа и Камилове биографије многу се сматрати апокрифним. Ипак, Камилове војне успехе у борби са италским племенима и Галима не би требало доводити у питање.
...даље...
34. недеља уреди
Константин Јозеф Јиречек (чеш. Konstantin Josef Jireček; Беч, 24. јул 1854 — Беч, 10. јануар 1918) био је чешки историчар и универзитетски професор. Свој рад је посветио изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.
За позив историчара, према породичној традицији Јиречека и Шафарика се определио и спремао још од ране младости. У науку га је увео Ђуро Даничић. Као гимназијалац и студент је објавио низ приказа из књижевности јужнословенских народа. У Прагу је студирао историју, географију и филологију. Докторском дисертацијом „Историја бугарског народа” (1876), стекао је светску славу.
Посебно га је занимало архивско истраживање. Изучавао је и прикупљао изворну грађу у далматинским архивима, нарочито Дубровника, на чије је богатство први скренуо пажњу, као и по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији.
...даље...
35. недеља уреди
Исидор Севиљски (шп. San Isidro или San Isidoro de Sevilla; лат. Isidorus Hispalensis) је био севиљски надбискуп током више од три деценије и сматра се једним од најученијих људи средњег века. Рођен је 560. године, а умро је 4. априла 636. Сви каснији средњовековни историјски списи о Хиспанији базирани су на његовим делима.
У време дезинтеграције класичне културе, аристократског насиља и неписмености, учествовао је у преобраћању визиготских краљева аријанаца у правоверно хришћанство, прво заједно са својим братом, Леандром Севиљским, а након братовљеве смрти, и сам. Као и Леандар, имао је веома важну улогу у Саборима у Толеду и Севиљи. Може се рећи да захваљујући раду ова два просветитеља, модерни историчари данас сматрају да је визиготско законодавство, резултат тих сабора, извршило велики утицај на зачетке парламентарне државе.
...даље...
36. недеља уреди
Михаил Сергејевич Горбачов (рус. Михаил Сергеевич Горбачёв) (рођен 2. марта 1931) је био вођа Совјетског Савеза од 1985. до 1991. Његов покушај реформи је довео до краја Хладног рата, али је такође довео и до краја врховне политичке власти Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС) и до распада Совјетског Савеза. Награђен је Нобеловом наградом за мир 1990.
...даље...
37. недеља уреди
Андроник I Комнин (грч. Ανδρόνικος Α’ Κομνηνός; рођ. око 1120, убијен после 12. септембра 1185) био је последњи византијски цар из породице Комнина. Понајбоље је остао упамћен по бурном начину живота пре доласка на престо, док је као владар од 1183. до 1185. био сурови противник племства што га је на крају и коштало живота.
...даље...
38. недеља уреди
Џејмс Кливленд „Џеси“ Овенс (12. септембар 1913 – 31. март 1980), је славни амерички атлетичар, који је остао упамћен по свом четвороструком тријумфу на Олимпијским играма у Берлину, 1936. године, где је био прва звезда игара.
...даље...
39. недеља уреди
Кристифор Колумбо (итал. Cristoforo Colombo, шп. Cristóbal Colón, енгл. Christopher Columbus) ; (1451. - 20. мај 1506.) је био истраживач и трговац који је први прешао Атлантски океан и открио Америку 1492. године под заставом Кастиље (Шпанија). Он је веровао да је Земља релативно мала лопта и тврдио је да се бродом може доћи до Далеког истока пловећи на запад. Његова погрешна процена Земљиног обима и, у складу с тиме, погрешно прорачунате залихе хране и пића понетих на пут, могле су да доведу до пропасти његове експедиције, али, на срећу, на путу му "се испречио" у то време непознати континент Америка.
Ипак Колумбо је умро мислећи да је открио пут за Индију, а не нови континент, Америку, како је касније доказао Америго Веспучи, по коме је касније овај континент и добио име.
...даље...
40. недеља уреди
Анастазија Николајевна Романов (рус. Великая Княжна Анастасия Николаевна Романова), (18. јун 1901 — 17. јул 1918) је била најмлађа кћерка цара Николаја II Романова, последњег императора цијеле Русије. Њена пуна титула је била велика кнегиња Анастасија Николајевна Романов.
Анастасија је била млађа сестра велике кнегиње Олге, велике кнегиње Татјане и велике кнегиње Марије. Старија је сестра престолонаследника Алексеја Николајевића. Претпоставља се да су је убили бољшевици 17. јула 1918. заједно са њеном породицом. Ипак непрекидно су кружиле гласине да је успела побећи 1918. Неколико жена је тврдило да оне представљају Анастазију. Најчувенија од њих је била Ана Андерсон, чије тело је кремирано 1984. Неколико људи, који су познавали праву Анастазију подржали су тврдњу Ане Андерсон да је она права Анастазија. Тестирањем ДНК остатака Ане Андерсон 1994. показало се да она није Анастазија.
...даље...
41. недеља уреди
Мигел де Сервантес Сааведра (шп. Miguel de Cervantes Saavedra; Алкала де Енарес, 29. септембар 1547. — Мадрид, 23. април 1616) је био шпански песник, драматург и изнад свега прозни писац. Сматра се једном од највећих фигура шпанске књижевности. Према својим делима, припада како ренесанси, тако и бароку и Златном веку шпанске књижевности и на неки начин представља синтезу ова два правца. У свету је познат као аутор првог модерног романа и најпревођеније књиге после Библије, Велеумног племића, Дон Кихота од Манче. Био је сведок врхунца моћи и почетка опадања велике шпанске империје која се у то доба простирала на три континента.
...даље...
42. недеља уреди
Богдан Хмељницки (око 1595—6. август 1657) је био хетман запорошких козака у Украјини. Предводио је побуну против магната Пољско-литванске уније од 1648. до 1654. године. Циљ му је био да створи независну козачку државу. Са царском Русијом је склопио 1654. споразум о заједничком цару, па је тако Украјина уједињена са Русијом.
...даље...
43. недеља уреди
Гај Јулије Цезар Октавијан Август (лат. Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus; 23. септембра 63. п. н. е. - 19. август 14) био је први римски цар. Право име му је било као Гај Октавије, али касније када га је усвојио Јулије Цезар, његово име је гласило: Гај Јулије Цезар Октавијан. Иако је био први цар, у његово време су углавном сачуване све институције Републике, па се механизам Августове владавине ослањао на његов лични престиж (како сам каже у Делима божанског Августа), а не на аутократски или диктаторски лични режим. "Август" је једна почасна титула коју је он добио у часу ступања на власт, 27. године п. н. е. Augustus на латинском значи узвишени (мисли се у религиозном смислу). Касније је то постала титула свих римских царева који су га наследили.
Октавијан Август је вероватно најважнија личност у римској историји. Током свог дугог живота и спектакуларне каријере, он је зауставио осипање римске Републике и на новој, чвршћој основи успоставио нови облик власти који се одржао следећих три стотине година. Овај нови поредак, принципат, обезбедио је Риму серију царева који су владали у снажној држави, која није имала праву конкуренцију у другим државама.
...даље...
44. недеља уреди
Џејмс Даглас Морисон (енгл. James Douglas Morrison) је био амерички певач, текстописац, писац и песник. Рођен је у Мелбурну, Флорида 8. децембра 1943, а умро је 3. јула 1971. у Паризу. Био је певач и вођа рок групе Дорси и сматран је за једног од најхаризматичнијих певача у историји рок музике. Такође је и аутор неколико књига песама, кратких документарних филмова и раних музичких спотова. Морисонова смрт у 27. години је запрепастила његове обожаватеље. Околности његове смрти и тајна сахрана су биле предмет бескрајних гласина и играли су значајну улогу у мистици која наставља да га окружује.
...даље...
45. недеља уреди
Спиридон "Спирос" Луис (грч. Σπυρίδων "Σπύρος" Λούης; рођ. 12. јануара 1873. - умро 26. марта 1940.) био је грчки водоноша који је на Првим модерним Олимпијским играма у Атини 1896. године победио у маратону и након тога је постао национални јунак.
После победничког славља Луис се повукао у своје родно место где је наставио да води повучен живот прво као земљорадник, затим закратко и као полицајац. Када је 1926. ухапшен под оптужбама да је фалсификовао војну документацију, завршио је у затвору на годину дана. Луис је најпосле ослобођен оптужби, а његово хапшење је узроковало бес грчке штампе.
Његово последње јавно појављивање било је 1936. године када је позван као почасни гост у Берлин на Једанаесте олимпијске игре. Током свечаности отварања, на којој је носио грчку заставу, Луиса је примио немачки канцелар Адолф Хитлер коме је некадашњи маратонац уручио маслинову гранчицу из Олимпије као симбол мира.
Луис је умро 26. марта 1940. године, неколико месеци пре Мусолинијеве инвазије на Грчку. Велики број спортских клубова и удружења у Грчкој и међу грчком дијаспором носе његово име. Најпознатији спортски објекат који носи име Спиридона Луиса је Олимпијски стадион у Атини на коме су 2004. одржане летње олимпијске игре.
...даље...
46. недеља уреди
Рудолф II (нем. Rudolf II.; Беч, 18. јул 1552 — Праг, 20. јануар 1612) је био владар из династије Хабзбурга, краљ Угарске (1572–1608), краљ Чешке (као Рудолф II, 1575–1611), надвојвода Аустрије (1576–1608) и цар Светог римског царства (1576–1612).
Рудолф II је био веома незаинтересован за владарске обавезе и послове, али је био велики љубитељ и покровитељ науке и уметности. На његовом двору боравили су, као дворски астрономи и астролози, Тихо Брахе и Јохан Кеплер, као и низ значајних маниристичких уметника.
...даље...
47. недеља уреди
Мавро Орбин (1563—1610) је био дубровачки бенедиктински монах и историчар 16. века, који је постао славан захваљујући свом чувеном делу IL REGNO DEGLI SLAVI (Краљевство Словена). У њему говори о слави и величини „словенске нације" и настоји да за учени свет на Западу прикаже прошлост тог народа.
Рођен је у Дубровнику 1563, у трговачкој породици пореклом из Котора и добио је име Франо. Са 15 година је ступио у бенедиктински ред и узео монашко име Мавро, веома популарно међу бенедиктинцима. Провео је искушенички период у манастиру Свете Марије на острву Мљету које се налазило под влашћу Дубровника. У манастиру је и започео своју књижевну делатност. Пре 1590. написао је дело DE ULTIMO FINAE HUMANAE VITAE VEL SUMMO BONO; оно ни до дан данас није објављено, теолошког је карактера и његов рукопис се чува у универзитетској библиотеци у Падови. У њему нема наговештаја да се аутор интересује за историју. Посвећено је Орбиновом будућем мецени Марину Бобаљевићу, богатом племићу из Дубровника, који ће бити покровитељ Орбиновог главно дело.
...даље...
48. недеља уреди
Патријарх српски Павле (Кућанци, 11. септембар 1914 — Београд, 15. новембар 2009) је био поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. Његово пуно име и титула су гласили „Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки, патријарх српски Г.Г. Павле“.
1. децембра 1990. је изабран за патријарха Српске православне цркве, устоличен је сутрадан 2. децембра у Саборној цркви у Београду од стране 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха Германа и без његове сагласности. Павлово име се нашло на листи кандидата у деветом кругу гласања. Довољан број гласова за улазак на листу кандидата у првом кругу добили су епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан, а тек у деветом кругу „цензус“ је прешао и епископ рашко-призренски Павле. После тога, по тзв. апостолском начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, архимандрит троношки Антоније Ђурђевић их је промешао и потом извукао коверат са именом патријарха. Најстарији присутни великодостојник митрополит сарајевски Владислав отворио је коверат и прочитао име. Митрополит Владислав је био патријархов школски друг из богословије у Сарајеву, а архимандрит Антоније заједно са њим сабрат манастира Раче. Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао:
Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.
...даље...
49. недеља уреди
Вацлав IV (чеш. Václav, нем. Wenzel; 26. фебруар 1361 – 16. август 1419) био је краљ Немачке од 1376. и краљ Чешке од 1378. године. Био је трећи краљ Чешке и други краљ Немачке из династије Луксембурга. Иако је био изабран за краља Немачке никада није био крунисан за цара Светог римског царства. Кнежеви изборници су га 1400. свргнули са позиције краља Немачке, али је Вацлав све до смрти владао Чешком.
...даље...
50. недеља уреди
Димитрије Давидовић (Земун, 23.10.1789 — Смедерево, 6.4.1838) био је српски политичар и дипломата, уставописац, новинар и публициста. Давидовић је каријеру у Србији започео као лекар и кнежев приватни (породични) секретар, наставио као кнежев државни секретар, истакао се у Стамболу као дипломата, да би своју делатност крунисао писањем Сретењског устава и стекао положај попечитеља (министра). Димитрије Давидовић је успео да постане прва личност уз кнеза Милоша Обреновића.
...даље...
51. недеља уреди
Ђерђ Дожа (мађ. Dózsa György или мађ. György Székely, рум. Gheorghe Doja), рођен око 1470. у Далноку, Ердељ, Мађарска а умро 1514. године, Темишвар. Секељ пореклом и војник професијом, Дожа је упамћен као предводник сељачке буне против мађарских земљодржаца и властеле. Био је заробљен, мучен и погубљен заједно са својим следбеницима. У народу сећање на њега је као на хришћанина, мученика и борца против неправде.
...даље...
52. недеља уреди
Михаило Војислављевић је био први српски (словенски) краљ који је владао Зетом од средине XI века до 1081. године и уздигао је на ранг краљевине 1077. године за шта је добио потврду од папе Гргура VII (1073 - 1085). Током своје владавине, он је очувао и учврстио државу свога оца Стефана Војислава, претворивши је у регионалну силу која активно учествује у међународној политици, повезујући се са Норманима и Папством.
...даље...
53. недеља уреди
Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ (рус. Са́вва Луки́ч Рагузи́нский-Владиславич, граф Рагузинский или Иллирийский, Јасеник 1668. - Санкт Петербург 1738) био је српски трговац и авантуриста, који је касније отишао у Русију и ушао у службу руског цара Петра Великог. Поверене су му многе дипломатске мисије у Цариграду, Риму и Пекингу. Његово најзначајније дело био је Кјахтински договор, који је регулисао односе Русије и Кине све до средине 19. века.
...даље...